Рибља чорба – Остало је ћутање, албум из 1996. године
Кратка лекција наивним Србима
Наше сунце прерано је зашло сваког јутра најављују кишу не схватамо шта нас је то снашло победници историју пишу.
Свакодневно пада бројно стање Србе данас много лакше броје, а већ сутра биће нас још мање победници историју кроје.
Већ се звери злобно церекају, скупљају се чопори хијена не морају дуго да чекају, Србија је скоро убијена.
Порушени наши споменици, вагабунди с конопца и коца који себе зову победници од зле мајке и још горег оца.
Деца ће се одрећи предака, уче оно што званично важи, тешко да ће између редака препознати победничке лажи.
Било једно непослушно племе било једном и нема га више српско име прогутаће време Србија је престала да дише.
Бора Ђорђевић
Борисав − Бора Ђорђевић (Чачак, 1. новембар 1952), српски рок музичар и песник, главни вокал и текстописац рок групе Рибља чорба од њеног оснивања 1978. године. Пре тога је био члан музичких група Сунцокрет и Рани мраз.
Ја раб Божји Србин са проседом брадом изјављујем драговољно кроз ланце и жицу пред сведоцима Силом, Муком и Неправдом да сам крив и да признајем кривицу!
Крив сам што сам неко а не нико и нетко Крив сам што у доба општег србобрста идем у православну цркву додуше поретко и што се крстим овако с три прста!
Крив сам што јесам а треба да нисам Крив сам одавно што стојим усправно и гледам у небо, уместо у траву Крив сам што се дрзнух против кривде крив сам што опет славим своју крсну славу!
Крив сам што пишем и читам ћирилицом Крив сам што певам, смејем се и псујем а понекад и лајем Крив сам и признајем да не знам што знам и да знам што не знам
Крив сам, и да завршим с највећом кривицом (пре него што се заценем од смеха), крив сам тврдоглавац што сам Православац и Светосавац и што не верујем у свети злочин и опроштај греха!
Крив сам и грешан дакле што постојим и кад већ постојим и још дрско стојим што бар не признам да не постојим!
Ако то признам да сачувам главу изгубићу часни крст и крсну славу Ако не признам црно ми се пише цео свет ће на моју Земљу да кидише
Руље бивших људи лопова и гоља чопори робота и других монструма кидисаће на моје воћњаке и поља и на моју белу кућу поред друма око које као најлепше одиве цветају трешње, јабуке и шљиве.
Па ево признајем и то за спас рода Ја више не постојим скините ме с листе Ја сам од сад само ваздух, светлост и вода три елемента која вам користе А ово што пред вама говори и хода то је оно што ви од мене створисте!
Моја ружна слика озверена лика коју умножавате у вечери и јутра то је слика ваше свести и подсвести то нисам ја, споља то сте ви – изнутра!
Мој душманине са хиљаду руку с хиљаду слугу и слушкиња лажи убрао си ми сунце ко јабуку и радост чисту ко булка у ражи Моји ће потомци пити јед и чемер а твоји већ пију горку медовину за крвав новац којим пуниш ћемер распродајући моју ђедовину Усуд ће ти лудачку кошуљу обући и тада ће се мало разданити или ће планета од срамоте пући и све нас у исти амбис сахранити!
Много сте важне Земљо моја мила Ти и Твоје сестре Истина и Правда чим се на вас дигла оволика сила чим су на вас зинуле кривда и неправда.
Руље бивших људи убица и гоља чопори робота и других монструма палацају на твоје воћњаке и поља и на моју белу кућу поред друма око које као најлепше одиве цветају липе, јабуке и шљиве.
Шта ће овде џихадлије крсташи, фармери који Ти черече синове и кћери Мора да су чуле белосветске банде да имају златна срца па их ваде да их пресаде у сопствене груди не би ли и они тако били људи.
Господо тужиоци суци и џелати исписали сте ми своје заповести по зеницама најфинијем стаклу што теже живим, лакше ћу умрети Зашли сте много у ноћ поодмаклу али узалуд ћете линчовати најгостољубивији народ на планети (због чега ћете горети у паклу) јер Људско Срце чудо над чудима неће да се прими у вашим грудима!
Ми се не плашимо смрти црне вуге већ ропског живота и болести дуге Смрт је честа појава међ нама Србима као што су пролеће, лето, јесен, зима И није страшнија поготову дању од суше, поплаве, земљотреса, мраза кад је човек сретне на своме имању окађене душе и светла образа.
Злонамерници сити и манити све ми забранисте у рођеној кући ал не може ми нико забранити да певам и да се смејем умирући а то се вама више не догађа ни кад свадбујете ни кад вам се рађа!
Поштедите ме коца и конопца и разапните ме на врху планина ко ваши праоци што су мог Праоца Исуса Христа Назарећанина.
Ја ћу да гледам а ви зажмурите иначе ће вам се очи распрснути од сјаја мог лица Само, пожурите што пре ме разапнете пре ћу васкрснути!
Добрица Ерић
Добрица Ерић (1936-2019) Рођен је у селу Доња Црнућа у Горњој Гружи (код Горњег Милановца). Родитељи — шумадијски сељаци Милош и Радмила.
Завршио четири разреда основне сколе у Враћевшници и опробао срећу — како сам каже — у многим занатима… Својим богатим стваралаштвом на својеврстан начин обележава живљење на шумадијском и српском простору.
Он је песник, прозни и драмски писац, лирски здравичар Груже, сликар природе, села, детињства и љубави. Незаобилазан је у антологијама и уџбеницима. Пише поезију и прозу, сарађује у бројним листовима и часописима и често говори своје песме у разним пиликама.
Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда.
Прву збирку песама објавио 1959. године а до данас више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница… Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на светске језике.
Песме су му ушле у читанке, антологије, школске лектире. За многе су композитори написали музику. У јавним наступима — на ТВ, на вечерима поезије и другим приредбама он своје песме не чита, он их говори, јер их готово све зна напамет.
Са Д. Витошевићем припремио је антологију — „Орфеј међу шљивама“ (1963), а самостално приредио антологију — „Да сабљама земљу дијелимо“ (1994).
Добитник је низа значајних награда и признања: Младо покољење, Горанов венац, Награда Змајевих дечјих игара, Невен, Вукова Награда.
Љубомир Симовић (2. децембар, Ужице) је српски песник, драмски писац и академик. Његове драме су преведене на неколико језика и играју се у позориштима широм света. За своја књижевна дела награђиван је више пута.
Циклус (књига) Уочи трећих петлова спада у најбољу Симовићеву поезију.
И док је повратак завичају био у ствари повратак самоме себи, у овом делу поезије он се враћа у прошлост, у историјску и митолошку прошлост свога народа, имајући увек на уму његову колективну драму која долази са разним бунама, са сваким новим ратом, тако честим на овим простирима.
Та драма српског народа започела је од првог „преласка преко Дрине“ и првих настањења на овом тлу и траје до данашњих дана.
У драму српског човека укључене су и поплаве, суше, несагласја у народу и узајамна трвења између великих и малих велможа, ситих и гладних. А у средишту свих тих сукоба и страдања кроз векове стоји обичан човек, о коме ће овај песник непрестано певати.
То су, махом, дрвосече, ратари, сточари, домаћини, моравски и шумадијски човек, питом и благ, гостопримљив, али и поносан и пркосан, сав од ината и жеље да траје упркос свему, свим тиранијама и погибељностима, о чему на најбољи начин пева „Балада о Стојковићима“. (Ризница српска)
Бије батинаш, богме својски распалио, пуца нам кожа, лете мрвице меса; бије сат, бије два, бије три, откуд му толико штапова и беса? Удара богато, удара од свег срца, већ му се лице од напора криви, губи дах, застаје, предише, више не може, и пада мртав уморан, а ми живи. Поређају нас везане уза зид, пуцају у нас, – прска нам лобања, прска цеваница, подлактица, коска, отежасмо од олова у телу. Дође и вече. Уморили се стрелци. Одвезују нас, псују нам Бога и мајку. Са стрељања се враћамо кући -ко с посла, и док се у кујни подгрева вечера жене нам крпе рупе у оделу. После вечере прегледам домазлук: закрпим кров, подупрем ограду, накупим кишницу у каце и араније. Уто и спавању време. Пре но заспим кажем жени: вешаће ме у пет, гледај да ме пробудиш нешто раније. Ујутру вешала, нова новцата, чврста, ужад јака, џелати обучени, – руку на срце, ничему замерке нема. Вешају нас брзо, вешто и лако. Висимо тако обешени до мрака, време је вечери, скидају нас, – ми живи, сви нас туку и псују, али ако. Сутрадан зором довуку грања и дрва, наслажу ломачу, за њу нас голе вежу, принесу шибицу, потпале, и гори тако, гори недељу дана, цела варош од пепела посиви. Кад све догори, ми изађемо из дима, краљица пада у несвест, а краљ трља очи и гледа нас запрепашћен: Сунце вам ваше, па ви опет живи! Растржу нас коњма на репове, распињу нас на -точку, секу нам главе, руке и ноге – страшно! Стрељане нас вешају, поклане нас гуше, не знамо зашто, а није ни важно. Судијама је већ свега тога доста! Смењују стрелце, отпуштају војнике, џелате вешају – они им као криви. Па опет на нас: те топузином, те топом, те вешај, те сеци, те кољи! -А ми живи. Није ту нешто у реду, шапће народ, то неко штити судије од греха! А и нас каткад хвата зебња пред сан: нисмо бесмртни, неће дуго овако, доћи ће једном и нама крај, нећемо издржати -и умрећемо од смеха.
Та песма је објављена у књизи „Уочи трећих петлова“, 1972. године, онда када сам се тровао горчином историје, и када сам се од те горчине бранио и лечио. Ту књигу сам, током година, радикално променио и прекомпоновао, и коначно је оставио за собом.
А потом сам се вратио оним амбицијама које сам показао 1963. године, када сам писао „Портус региус“, и 1973, када сам писао поему „Субота“.
Тражио сам нове мотиве и теме, нове углове гледања: ослушкујући говор пијаце и улице тражио сам нови језик. Живи језик. Једном речју, тражио сам поезију која ће бити „нешто друго“. Нешто друго у односу на све.
Први превод Горког на наш језик била је његова „Песма о соколу“ коју је превео и објавио 1900. Никола Николајевић. Ту исту песму много успешније, превео је, боље рећи препевао и краљ Александар али је тај његов превод објављен тек после његове смрти 1935. године у „Календару“ Кола српских сестара.
Соко; фото: pixabay
Младалачке године краљ Александар провео је у Русији и сасвим је природно да је добро савладао руски језик. Међутим, не зна се зашто се поред толико великих руских песника одлучио да преведе Горког, већ тада познатог радничког борца и пролетерског писца. Представљамо вам песму у оригиналу, у изведби Дарка Рундека и доступном препеву:
Рускаја (Песма о соколу)
„Умиреш ли?“ „Да, умирем!“ Одговори соко, дубоко уздахнувши. „Славно сам проживео свој живот!
Ја познајем срећу! Храбро сам се борио! Видео сам небо… Ти га никад нећеш видети из такве близине! Ех ти, бедниче!“ „Ах, што је небо? Пусто мјесто… Како да тамо пузим? Мени је овде прекрасно… топло и влажно!
Одговори Уж¹ слободној птици и насмеши се у души над њом ради изговорених увреда. И овако помисли: „Летео ти или пузао, крај је известан: сви ће у земљу лећи, све ће се у прах претворити…“
Соко крикне: „Ох, кад бих се бар још једном винуо у небо! Непријатеља бих притиснуо к ранама на грудима и он би се удавио у мојој крви! О, срећо битке!
А Уж промисли и предложи слободној птици: „А ти се довуци до руба литице и баци се у понор. Можда те крила подигну и проживиш још мало у својој стихији.“
И он крене, рашири крила, удахне пуним плућима, севне очима и баци се. Брзо је падао, ломећи крила, губећи перје… Струја потока га је прихватила и, оправши крв, оденула у пену, однела у море. А морски су се валови јаучући разбијали о стење… И тело птице се изгубило у морском пространству.
„Умиреш ли?“ „Да, умирем!“
¹Уж – врста змије
Руская (Песня о соколе)
— Что, умираешь? — Да, умираю! — ответил Сокол, вздохнув глубоко. —Я славно пожил!.. Я знаю счастье!.. Я храбро бился!.. Я видел небо… Ты не увидишь его так близко!.. Эх ты, бедняга! — Ну, что же — небо? — пустое место… Как мне там ползать? Мне здесь прекрасно .. тепло и сыро!
Так Уж ответил свободной птице и усмехнулся в душе над нею за эти бредни. И так подумал: «Летай иль ползай, конец известен: все в землю лягут, все прахом будет…» Но Сокол смелый вдруг встрепенулся, привстал немного и по ущелью повел очами. Сквозь серый камень вода сочилась, и было душно в ущелье темном и пахло гнилью.
И крикнул Сокол с тоской и болью, собрав все силы: — О, если б в небо хоть раз подняться!.. Врага прижал бы я… к ранам груди и… захлебнулся б моей он кровью!.. О, счастье битвы!..
А Уж подумал: «Должно быть, в небе и в самом деле пожить приятно, коль он так стонет!..» И предложил он свободной птице: — А ты подвинься на край ущелья и вниз бросайся. Быть может, крылья тебя поднимут, и поживешь ты еще немного в твоей стихии.
И подошел Сокол, расправил крылья, вздохнул всей грудью, сверкнул очами и вниз скатился. Он быстро падал, ломая крылья, теряя перья… Волна потока его подхватила и, кровь омывши, одела в пену, умчала в море. А волны моря с печальным рёвом о камень бились… И трупа птицы не видно было в морском пространстве…
Свој белетристички текст, пјесму у прози „Слободи“ објавио је Петар Кочић у сарајевској Отаџбини, 11/1912.
Слобода: фото: pixabay
Петар Кочић: Слободи
Петар Кочић (Слика Јована Бијелића); фото: Википедија
Многи су вијекови, многа покољења и пјесници славили Тебе. Многа се свјежа крв лила за Те и у име Твоје!
Са Твојих као крв црвених усана вјечито струје и шуме слатке и опојне ријечи, које вијековима из темеља потресају, које прегажено робље до уздрхталог заноса усхићују! Ти, о чиста и свијетла жено, од искони рађаш, а Твоја бујна и обла њедра кроз дубоку и бескрајну вјечност неодољиво миришу страсним и разблудним дјевојаштвом које заноси и опија.
Раздраган и занесен узаврелом и вјечито узбуњеном крвљу, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше, свјестан о животворном сјају љепоте и пуном обиљу милости и снаге Твоје, ја, мали и ситни, падам на кољена и у заносу дижем молитве Теби, о Безгранична, о Бескрајна и Бесконачна: дођи већ једном и походи земљу моју, јер све је без Тебе ништа, – ништа је с Тобом све! Вијекови би потамњели, народи би подивљали да високо не сија звијезда Твоја.
У божанској срџби која Васељеном потреса осветнички и с крвавим бичем у руци дођи и прогнај развратну блудницу, која се је, увијена у китњасти вео дарованих права, под Твојим великим и светим именом дигла с кужним задахом на Твој сјајни и узвишени трон у земљи нашој!
Пусти са својих усана пламен огња и освете и сагори, у помами љутој, црне развратнике, што подло и кукавички служе блудници отровној! Нека загрме и јекну, о сјајна и боголика жено, са Твојих усана, црвених као небеска црвен, звуци заносне пјесме напора и борбе кроз ову скамењену и језиву тишину!
Задрмај овом учмалом земљом, потреси смрзнутим срцима, освјежи и оснажи, да све и свак осјети сав неизмјерни сјај и драж љепоте, све обиље милости и снаге Твоје, као што их осјећа и над њима дрхће узаврела и вјечито узбуњена крв моја, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше!
Хаику је врста јапанске песме од три стиха (5-7-5) чија тема је најчешће природа (киго) и која садржи цезуру (киређи – после првог или другог стиха). Поред ритмичке функције, цезура има и семантичку улогу да одели два различита нивоа значења. Поред једноставности, хаику у себи садржи и дух зена, и пантеизам хиндуизма, и мистицизам и парадокс таоизма, и саосећајност будизма, и строгост конфуцијанизма, и примитивност шинтоизма…
Историјски, хаику је настао тако што су се из јапанске песме ренге издвојила прва три стиха. Први велики хаику песник био је Мацуо Башо (1644-1694) који је у овој форми остварио велике домете исказујући кроз њу универзалне вредности.
По правилу, традиционална форма хаику песме требало би да буде написана у садашњем времену, зато што се кроз хаику изражава суштина тренутка. Стихови треба да изражавају песниково директно искуство исказани кроз описе природе или стања из човековог живота. Уместо директног казивања емоције, оригиналну и дубоку мисао хаику песник преноси сугестивно, путем конкретне слике.
Ова врста песме обично нема наслов, велика слова и знакове интерпункције, а избегавају се икићења, улепшавања, рима, стилске фигуре попут метафоре, порећења и сл.
Прве хаику песме на српски језик превео је 1928. године Милош Црњански и окарактерисао их као „песме кратке као уздах” („Песме старог Јапана”, 1928).
Следећи примери хаику настали су у форми палиндрома са непотпуном симетријом, односно када се читају или посматрају са десна на лево задржавају истоветан смисао једино ако се пронађе граница између речи у изразу. Када је у питању непотпуна симетрија палиндрома, приликом обрнутог читања мора да се тражи граница између речи, за разлику од палиндрома исказаног потпуном симетријом.
АГЕНСИ СНЕГА Далибор Дрекић, Београд, 2010.
Ромори ромоР У силама мали сУ Агенси снегА
АРОМЕ МОРА Далибор Дрекић, Београд, 2010.
Diogen pro kultura magazin (summer haiku), Sarajevo, Bosnia and Herzegovina, 2012.
Ромори ромоР И ничу по пучинИ Ароме морА
ВРБА У МАГЛИ Далибор Дрекић, Београд, 2013. Белег Београд: Најлепша остварења са конкурса за фантастични и научнофантастични хаику „Врба на калдрми“ 2013.
Украј у јаркУ Амалгам у магламА Увио ивУ
Врба у магли
МОДЕЛ С ЛЕДОМ Далибор Дрекић, Београд, 2010. Зборник 22. хаику фестивала Оџаци 2011.
Агенси снегА Недело и оледеН Модел с ледоМ
Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.
Васко Попа је свој Белутак спевао још почетком педесетих година прошлог века. Из те песме је, касније, настао и циклус песама, у књижевнокритичкој и књижевноисторијској литератури оцењен као даља разрада откривањем и низањем различитих „тачака гледишта“ на иницијални мотив. Попа класични мотив камена, чест још од античких времена како у митологији, у религији, тако и у књижевности, своди на камен белутак. белутак се употребљава и за укресивање варнице, ради добијања ватре (кад се назива још и кремен).
Уз земљу, воду, ватру и ваздух, камен као један од праелемената света има веома богату симболику. Ј. Ј. Левкијевска у енциклопедијском речнику Словенска митологија у одредници Камен наводи: „Тврдоћа, отпорност, постојаност, непомичност и неподлегање променама одређују употребу камена у апотропејској, продуктивној и исцелитељској магији.“ У народној космогонији, тумачи се као ослонац, темељ, суштина, оса света и пореди с дрветом света и планином.
У прво време, камење је било слично живим бићима – оно је осећало, размножавало се, расло као трава, и било је меко; од тог доба потичу удубљења на камену – на њему су остали утиснути трагови стопала Бога, Богородице, светаца, нечисте силе. Камење је престало да расте када је Бог проклео људе и земљу због грехова. Порекло крупних камених громада, облутака, литица, итд. често је објашњавано окамењивањем људи (понекад – животиња), дивова који су проклети или кажњени због својих грехова. У народној традицији раширено је поштовање култног камења, поготово оног које је везано за имена светаца или легендарних јунака… „Симболика камена је у веровањима, легендама и религијама других делова света такође богата и разграната.“
Н. Пантелић констатује да је камен: „према веровању, станиште душа покојника“. Позива се, поред осталог, на навод Веселина Чајкановића „да је у Београду, на месту где је покојник издахнуо, видео остављено вино у посуди, пшеницу и камен облутак, који је после седам дана родбина покојника однела и поставила на гроб.“ Пантелић додаје да се „често верује“ да ће се „душа смирити у камену после четрдесет дана, а највише – после годину дана“, као и да се „понегде мисли“ да је за то „потребно и дуже раздобље“.
А Ш. Кулишић у одредници Белутак саопштава да та врста камена „има мистичну моћ, служи као амајлија, ушива се у детиње пелене, доноси срећу, представља седиште душа покојника“
…„Сваки ловац треба да носи под појасом… округао белутак, узет с реке, с оног места где је прошао зец или која друга дивља животиња.“
Болесника окупају у води у којој су преноћила два белутка које је његова мајка или сестра извадила из реке. Чињеница да се за ову прилику белуци ваде из реке пре зоре и затворених очију указује на веровање да се у њима налазе душе покојника. Болесник на тај начин бива уведен у друштво покојника да би затим био избављен од мртвих.
И обичај „пуштања воде“ (о Великом четвртку) за душу мртвима такође се делимично изводио преко белутака, у којима се, према анализи обичаја, налазе душе покојника.
Васко Попа: Белутак (циклус песама из збирке „Непочин-поље“)
Белутак
Без главе без удова Јавља се Узбудљивим дамаром случаја Миче се Бестидним ходом времена Све држи у свом страсном Унутрашњем загрљају Бео гладак недужан труп Смеши се обрвом месеца
Срце белутка
Играли се белутком Камен ко камен Играо се с њима ко да срца нема Наљутили се на белутак Разбили га у трави Угледали му срце збуњени Отворили срце белутка У срцу змија Заспало клупче без снова Пробудили су змију Змија је увис шикнула Побегли су далеко Гледали су издалека Змија се око видика обвила Ко јаје га прогутала Вратили се на место игре Нигде змије ни траве ни парчади белутка Нигде ничег далеко у кругу Згледали се осмехнули И намигнули једни другима
Сан белутка
Рука се из земље јавила У ваздух хитнула белутак Где је белутак На земљу се није вратио На небо се није попео Шта је с белутком Јесу ли га висине појеле Је ли се у птицу претворио Ено белутка Остао је тврдоглав у себи Ни на небу ни на земљи Самог себе слуша Међу световима свет
Љубав белутка
Загледао се у лепу У облу плавооку У лакомислену бескрајност У беоњачу се њену Сав прометнуо Једино га она разуме Загрљај њен једини има Облик његове жеље Мутаве и бездане Сенке је њене све У себи заробио Слепо је заљубљен И никакве друге лепоте Осим оне коју воли и која ће му доћи главе Не види
Пустоловина белутка
Досадио му је круг Савршени круг око њега Застао је Тежак му је терет Сопствени терет у њему Испустио га Тврд му је камен Камен од кога је саздан Напустио га Тесно му је у себи У рођеном телу Изишао је Сакрио се од себе Сакрио у своју сенку
Тајна белутка
Испунио је себе собом Да се није тврдог меса свог прејео Да му није зло Питај га не бој се Хлеба не иште Скамењен је у блаженом грчу Да није можда трудан Да ли ће родити камен Да ли звер да ли муњу Питај га до миле воље Не надај се одговору Надај се само чворузи Или другом носу или трећем оку Или ко зна чему
Два белутка
Гледају се тупо Гледају се два белутка Две бонбоне јуче На језику вечности Две камене сузе данас На трепавици незнани Две муве песка сутра У ушима глухоте Две веселе јамице сутра На образима дана Две жртве једне ситне шале Неслане шале без шаљивца Гледају се тупо Сапима се хладним гледају Говоре из трбуха Говоре у ветар
На крају циклуса „Списак“ налази се песма „Белутак“. Ова песма је поента циклуса, јер својом идејом стоји на самом врху градације циклуса. Попин белутак, очигледно, носи ознаке станишта човекове душе: „без главе без удова“, са особинама живог бића уопште – „јавља се“, „миче се“, и, попут човека, „држи у свом страсном… загрљају“, „смеши се“. У његовој симболици белином је актуализована митолошка веза са тајанственим демонизмом (додуше, није искључена ни савремена симболика младости и девичанства).
Иза наслова који најављује дескрипцију, у садржини песме, готово у једном даху, сасут је низ тзв. динамичких мотива, при чему се прва три, издвојена у посебне стихове („јавља се“, „миче се“, „држи“), значењски могу повезати и са претходним и са потоњим стихом: „Без главе без удова / Јавља се“, али и: „Јавља се / Узбудљивим дамаром случаја“; „Узбудљивим дамаром случаја / Миче се“, као и: „Миче се / Бестидним ходом времена“; „Бестидним ходом времена / Све држи /“ али и: „Све држи / У свом страсном унутрашњем загрљају“. У том елиптично сажетом, да кажемо, „двовалентном“ исказу, низањем динамичких мотива остварује се изузетно висок степен унутрашњег набоја који доводи до поенте. У поенти, пак, опет у семантички двовалентном поретку, „бео“ (девичански), „недужан“ (невин) „струк“ безруког и безногог белутка (људске душе), испоставља се, „смеши се обрвом месеца“. Зашто „месеца“?
Управо у Речнику српске митологије, објављеном под Попиним уредништвом годину дана касније (а припреманом, можда, и у време кад је песма Белутак писана), из одреднице Месец читамо: „По народном веровању, Месец привлачи душе покојника.“ У тој одредници, чији аутор је Ш. Кулишић, помиње се, такође, „индоевропско веровање о Месецу као суду који садржи воду или пиће бесмртности“, као и о рисанском трагу „веровања о Месецу као митском праоцу“.
Извори:
Шпиро Кулишић, Српски митолошки речник, Eтнографски институт САНУ – „Интерпринт“, Београд, 1998, стр. 33. Васко Попа, „Непочин-поље“, Свевлад
Десанка Максимовић, (1898-1993) Била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности. Била je песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем.
Десанка Максимовић као први добитник Крста Кнеза Лазара; Фото: Википедија
ЖАО МИ ЈЕ ЧОВЕКА
Ни моји преци, ни сељаци мога завичаја издајници нису били. Стизали су на време где правда чека, где је домовина звала; па и ја знам вредност жртава и идеала; али жао ми је, жао ми је човека.
Жао ми је човека; али ако слобода и на живот моје браће чека, ако треба бранити истину неку, спокојни будите; нећу им рећи да са бојног поља утекну.
Настану ли опет дани да ропство запрети нашој груди, да земља животом морадне да се брани, нећу ни ја ником своме рећи да кукавички напусти мету, али не треба нико да се чуди ако заплачем као све жене и мајке на свету.
Тешко је видети да се ломи младо грање, и на звери из пећина да се подижу хајке; тешко је чути над обореним гнездом и писак птице мајке; а како ми жао не би било нечијег погинулог сина.
Радујем се и кад стадо на миру пасе, и кад ветри дувају куда им је воља, кад песму поља слободно шуми трава мека; па како не бих разумела жртве да се слобода спасе; али жао ми је, жао ми је човека.
Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.
Да се сећају ко је све изгинуо за домовину и да имају на уму да је ми не можемо харчити како је нама воља, него отприлике према идејама оних који су за њу умирали
Мурал Десанки Максимовић у истоименој улици у Београду
Десанка Максимовић објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.
Најчешћи мотив у поезији Десанке Максимовић је била љубав, и њена реч, однос према свету и филозофија су и сами били песничке природе. Њена поезија је одликована читавим обиљем нових алитерација и рима. Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу.
Многе њене песме представљају позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих уверења и начела, мишљења, боја и вера, и да буду строги према својим манама као и према туђим. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.
У каснијем периоду живота, лирика Десанке Максимовић је добила нешто смиренији и тиши дух. Њена поезија, приповетке, романи, књиге за децу превођени су на многе језике, а њене поједине песме налазе се у антологијама поезије.
У једном видео запису Десанка је оставила ову поруку:
– Прво бих молила оне који су се тек родили и тек почели да расту да се труде да буду здрави. Прва порука је да се сачува здравље, друга порука је да се стекне што више знања.
– Да се има радозналости за сав живот око себе и опипљиви, видљиви и психички. Свако дете треба да сазна шта је било пре нас, па према томе да се управља у будућности.
– Поручила бих им да воле цео цвет, све људе, али понајвише да воле своју домовину.
– Да се сећају ко је за њу умро, ко је све изгинуо за ту домовину и да имају на уму да је ми не можемо харчити како је нама воља, него отприлике према идејама оних који су за њу умирали.
– Да читају пуно, свака књига доноси нову област знања. Све чега се дотакнемо и најобичнија шетња може донети нова знања.
– Младе људе опомињем, а ја сам се старала да тако радим, не знам јесам ли успела, други ће о томе казати.
Српска корачница, марш „На Дрину“ једна је од најпознатијих и најизвођенијих српских песама у свету – од настанка, када су је изводиле све савезничке армије, до данас, доживела је извођења многих познатих домаћих и светских музичара.
Марш на Дрину компоновао је 1914. у Ваљеву Станислав Бинички (1872-1942), српски композитор, диригент и педагог, посветивши је првој великој победи српске војске на Церу из августа 1914, а према неким подацима и погинулом команданту Гвозденог пука Миливоју Стојановићу. Станислав Бинички је уједно био и оснивач првог београдског војног оркестра и аутор музике краљеве гарде.
Песма је постала симбол српског јунаштва и победа у Првом светском рату и као таква извођена је на фронтовима и широм Европе, где су је путем турнеје српске војне музике по Француској преузимали и интерпретирали оркестри савезничких војски.
Према писању Димитирја Ђорђевића, војног музичара и ученика Биничког, марш је компонован „када је Комбиновани пук, под командом пуковника Стојановића у храбром налету преко Дрине протерао надмоћнију аустроугарску војску. Марш је Бинички посветио том пуку и његовом команданту.“
Приликом марширања у ослобођени Ниш 1918. године, Дринска дивизија праћена је звуковима „Марша на Дрину“.
Композиција је изазвала велику пажњу приликом доделе Нобелове награде Иви Андрићу, који ју је представио у најлепшем светлу. Многи светски издавачи учинили су да композиција доживи бројне обраде и аранжмане, а њена популарност добије светске размере.
Текст „Марш на Дрину“ написан је 1964.
Године 1964. српски новинар, песник и дипломата Милоје Поповић Каваја написао је и текст за марш у част 50 година од Церске битке. Композицију са текстом први је извео хор КУД „Иво Лола Рибар“ из Београда:
„У бој крените јунаци сви Крен’те и не жал’те живот свој Цер да чује твој, Цер нек види бој А река Дрина славу, храброст И јуначку руку српског сина.
Пој, пој, Дрино, водо хладна ти Памти приче кад су падали Памти храбри строј који је Пун огња, силе, снаге протерао Туђина са реке наше драге.
Пој, пој Дрино, причај роду ми Како смо се храбро борили Певао је строј, војев’о се бој крај хладне воде Крв је текла крв се лила Дрином због слободе.“
О томе како су речи прихваћене у тадашњој Србији њихов аутор Милоје Поповић каже:
Тачно је да се нерадо гледало на дочекивања Нове године по старом, јулијанском календару и да су се кафане тада најчешће затварале много пре поноћи, али та врста бољшевизма је већ била на издисају – сећа се Милоје Поповић. – О томе знам доста, јер сам тада био секретар Општинског комитета Савеза комуниста Палилуле, али и председник друштва “Иво Лола Рибар”, што су били послови који су се на известан начин сукобљавали и искључивали. Када сам написао “Марш на Дрину”, а било је то поводом обележавања пола века од Церске битке, хор “Лоле” га је извео први пут; мало касније је снимљена плоча на којој је ову песму, уз музичку пратњу Миодрага Јашаревића и оркестра “Царевац”, отпевао Љубивоје Видосављевић. Још је жив и добро се држи, чули смо се недавно телефоном… Е, та верзија је сигурно најпознатија. Кад се песма појавила у јавности, мислим да није прошло дуже од месец дана, а већ је било тешко наићи на бољи кафански оркестар који је није имао на репертоару. Не бих рекао да је тада завладала некаква еуфорија, али је један наш српски полтрон, да му не спомињем име јер је још жив, одмах пожурио код Тита да би му се пожалио: “Ено, Срби опет лумпују уз неке нове националистичке песме”. И ко зна шта би се тад догодило да није споменуо “Марш на Дрину”, на шта му је Стари одговорио да он, лично, обожава ту композицију и да у томе не види ништа лоше. Мислим да је Тито поштовао ту српску војничку традицију и да је нипошто није повезивао са српским национализмом. Постојала је ту и једна изјава Добрице Ћосића, који је тада мудро приметио да је то херојски марш партизанских очева, што је са ове композиције скидало сваку сумњу.
Исте године снимљен је и филм „Марш на Дрину“ у режији Жике Митровића, посвећен победи српске војске у Церској бици.
Неслужбена химна Србије
На референдуму о државним симболима Републике Србије 1992, године композиција Марш на Дрину добила је највише гласова грађана за избор државне химне. Овај референдум је поништен због недовољног одзива грађана те је композиција важила за неслужбену химну све до 2004. године, када је за химну изабрана композиција Боже правде.
Нападнута због извођења у УН
Напади на све српско задњих деценија нису мимоишли ни ову славну српску композицију. Када је 2013. ову композицију у седишту Уједињених нација извео београдски састав Viva Vox Kонгрес Бошњака северне Америке упутио је јавно протестно писмо Бан Ки Муну.
У писму се наводи како су чланови ове организације „разочарани и врло увријеђени због извођења Марша на Дрину, српске озлоглашене и нападачке националистичке пјесме“. У њиховом писму генералном секретару УН „Марш на Дрину” се описује искључиво као „ратнохушкачка песма под којом су у Босни и Херцеговини почињени ратни злочини и геноцид”, и захтева „јавно извињење свим жртвама ратних злочина у БиХ почињених у име српског национализма”. Тражили су да се композиција уклони са звaничне интернет странице светске организације уз образложење да се ради о „увредљивој и агресорској песми“.
Тако се на мети напада задњих деценија на све што је српско, нашла и ова славна слободарска песма, која је том приликом добила политичку димензију и велику пажњу јавности.
Реаговао је и Јеремићев кабинет, саопштењем у коме се каже следеће:
„Уз дужно поштовање свих жртава трагичних ратова у бившој Југославији, ово је веома жалостан покушај злонамерног извртања значења песме изведене на бис, уз фокусирање на њене наводне злоупотребе у време трагичног сукоба. То су жалосни и за српски народ веома увредљиви покушаји да се изврне значење музичког дара који је свету понуђен прошлог понедељка.”
„Компонован пре један век, ’Марш на Дрину’ је безброј пута извођен током многих деценија, не само на Балкану, него и широм света, од стране истакнутих музичара као што су Клиф Ричардс и Чет Еткинс. Позитивно дејство ове мелодије на цењени међународни скуп прошлог понедељка је потврда њене уметничке вредности.”
„У Европи” – закључује се у саопштењу Јеремићевог кабинета – „постоји традиција завршавања новогодишњих концерата популарним маршевима, трансформисаним у поруку мира. То је случај са ’Радецки маршем” на бечким концертима, као што је то било и са ’Маршем на Дрину’ у понедељак. Упркос овом неоснованом нападу, ми ћемо наставити са нашим искреним напорима да промовишемо помирење на Балкану и широм света.”
„Иако је чињеница да се ова песма певала на ратиштима, она ни по мелодији ни по стиховима не промовише насиље, нити мржњу према другој нацији. Трубе, бубњеви и остали инструменти који симулирају марш и производе динамичну мелодију евоцирају и асоцирају на стање након борбе, на победу и слободу.“
…
Популарна извођења и аранжмани
Jorgen Ingmann – „Marchen Til Drina“ as Metronome 45 single, Denmark, 1963
The Jokers – „Drina“ as a Discostar and Brunswick 45 single, Belgium, 1963 Second Hand Songs: Drina March.
Horst Wende und sein Orchester – „Drina Marsch“, Polydor 52 172, 7″ 45 single, Germany, 1963
Kermisklanten Orchestra, „Drina Marsch“,
Patti Page – „Drina (Little Soldier Boy)“ released as a Columbia 45, EP, US, 1964
The Spotnicks – „Drina“ as a 45 single on Swedisc and W & G, Sweden, 1964
Leon Young String Chorale- „Drina“ as a 45 single, UK, Columbia, 7236, 1964 45cat.com.
Will Glahé’s Bohème Ballhouse Band – „Drina Marsch“ on Decca LP, 1964
The Shadows – „March to Drina“ on the album Shadow Music, 1966
Chet Atkins – „Drina“ on the album From Nashville With Love, 1966
Frankie Yankovic – „Drina (Little Soldier Boy)“ on the LP Saturday Night Polka Party, 1967 discogs.com.
James Last – on LP Trumpet A Go Go, Vol. 3, 1968
The Nashville String Band – „Drina“ on the eponymous album, 1969
Bert Landers & Konrad Grewe – „Drina Marsch“ from the album Schlager-Cocktail: Die 16 Spitzenschlager
Henry Arland and Hans Bertram – „Drina Marsch (Mars na Drini)“, or „Drina (In den Bergen singt der Wind)“, on the LP Clarinet Fascination, Polydor, 1972
Gunter Noris und die Big Band der Bundeswehr – WM-Parade, Germany, 1974
Kirmesmusikanten – „Drina Marsch“, 7″ 45 single, RCA, Germany, 1975.
Arne Domnerus Sekstett – on the LP Ja, Vi Älskar, Zarepta ZA 36010, Norway, 1978
Cherry Wainer – on the LP Musik Im Blut, Discoton 75289, Germany
Kurt Henkels und sein Tanzorchester
Gunter Noris and Big Band der Bundeswehr
Hazy and his orchester Osterwald
Bob Kaper’s The Beale Street Jazz Band – „Drina-March“ b/w „Dominique“, 45 picture sleeve single, RCA 47-9509, Dutch Amsterdam pressing.
Radomir Mihailović Točak – „Marš…“ on the EP „Marš…“ / „…na Drinu“ (PGP RTB 1984)
Bečka filharmonija pod ravnanjem H. Von Karajana, novogodišnji koncert 1987. [1]
Laibach – „Mars on River Drina“ on the album NATO (1994)
Bauernkapelle Mindersdorf – on the album In der Musikscheune, Tyrolis, Germany, 2008
Captain Harp – on the LP Harmonica Highlights, ZYX Music, 2010
Soulfly, Mars na Drinu
…
Бројни су домаћи аутори и оркестри изводили ову композицију у ратличитим аранжманима, од традиционалних до модерних. Поред Смака, Азре познати су аранжмани групе КБО, Р, М. Точка, Ди-џеј Салета, Дарка Лукача (1980), Јована Јовичића, Горице Илић, Боре Дугића, Момчила Моме Станојевића (1992), Милутина Поповића Захара, Радета Марковића, Бошка Остојића (1997), Гордане Лазаревић, Милана Миће Петровића, Душана Јакшића, Николе Урошевића, Ћакона Марка Илића, В. П Царевца, Светозара Лазовића, Љубише Килибарде, Власте Јелића и многих других.
Бројни домаћи и инострани еминентни симфонијски, дувачки и војни оркестри, као и хорови изводили су композицију Марш на Дрину.
Далибор Дрекић
Станислав Бинички – Марш на Дрину – оригинална верзија
Марш на Дрину – Певање
100 Serbian Trumpet – Drina March
James Last – Drina March (1968.)
James Last & Berdien Stenberg: „Drina Marsch“, videoclip, año 1988.
Марш на Дрину (Мали војник) од Пети Пејџ (Patti Page – Drina – Little soldier boy)
The Shadows – March To Drina (1966.)
The Shadows – March To Drina (1966.)
Viva Vox – Марш на Дрину – Концерт у УН поводом прославе Српске Нове године 2013.
The Jokers guitar instrumental song Drina March (nostalgic tv show Belgium)
Смак – Марш на Дрину
Drina March ~ The Spotnicks ~ 1966
Kermisklanten Orchestra, Марш на Дрину
Група КБО – Марш на Дрину
Henry Arland and Hans Bertram – „Drina Marsch (Mars na Drini)“, or „Drina (In den Bergen singt der Wind)“, on the LP Clarinet Fascination, Polydor, 1972
Бечка филхармонија под равнањем Х. Вон Карајана, новогодишњи концерт 1987.
Сигурно најпознатија здравица у српском народу, она која се радо рецитује и понавља у свим приликама, која натера око да засузи, браду да заигра, срце да се испуни поносом кад погледамо своју породицу и децу – Ршумова здравица српском народу.
Михајло Миловановић (1879-1941), Моба
Љубивоје Ршумовић – Здравица народу српском
Народе нека ти здравица ова Буде уместо благослова Што год радио деца ти се рађала
И када певао И када сневао И када мукама одолевао Деца ти се рађала
И када ратио И када патио И када памтио па вратио Деца ти се рађала
Није богат ко има волова Већ кћери и синова Није силан ко има пушака Већ колевки
Нек љубав надјача Нек не буде плача Осим дечјег
Силни нек се свађају Слаби погађају А теби нек се рађају
И када кадио И воћке садио Па и кад се љутио и богорадио Деца ти се рађала
А даће Бог Да роди зоб И узри клас Па да буде и за коње и за нас
И када свеца славио И када школу правио И кад се у чуду чудом бавио Деца ти се рађала Народе српски Амин Даће Бог
Леми и Ршум – Деца ти се рађала – Здравица народу српском
У Београду је Љубивоје Ршумовић упознао Душка Радовића, под чијим утицајем је почео да пише песме за децу. Радио је на Радио Београду, затим на Телевизији Београд, где је био аутор емисија за децу „Хиљаду зашто“, „Хајде да растемо“ и „Фазони и форе“.
Молитва је штампана први пут у бањалучкој Отаџбини, I/1907, бр. 3, ушла је и у Кочићеву књигу „Јауци са Змијања“ (Загреб 1910).
фото: pixabay
Молитва (Петар Кочић)
Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим, Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!
Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашује се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протре и премрзне.
O, Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!
Вучја со, објављена 1975, сачињена је од седам циклуса о хромом вуку, старом прехришћанском српском племенском богу, чија успомена наставља да живи у причама, култовима, легендама и ритуалима. Ове песме су омаж тој двосмисленој фигури добра и зла, живота и смрти, изумирања и опстанка, том предачком духу његовог народа.
Вук; фото: pixabay
Тед Хјуз, у свом уводу за Попине Сабране песме, пореди их са псалмима. То је тачно. Те песме славе фигуру хромог вука, али јој се и моле, не би ли откриле тајну претварања камена у облак, облака у јелена са златним роговима, јелена у бели цвет босиљка, и тако даље, заувек. Изнад свега, то су псалми поетске метаморфозе.
Васко Попа: Поклоњење хромоме вуку
1 Врати се у своју јазбину Осрамоћени хроми вуче И тамо спавај Док се не саледи лавеж И зарђају псовке и цркну бакље Свеопште хајке И док се сви не скљокају Празних руку у себе И прегризу себи језик од муке И силници псоглавци с ножем за увом И хајкачи са полним удом на рамену И ловачки змајеви вукождери Четвороношке пузим пред тобом И урлам у твоју славу Као у велика Зелена твоја времена И молим ти се стари мој хроми боже Врати се у своју јазбину . 2 Простро сам се пред тобом Хроми вуче Лежим између твојих кипова Унакажених и запаљених И преодевених у блато Пао сам између њих Лицем у твоје свете коприве И заједно са њима горим Пуна су ми уста Њиховог дрвеног меса И златних обрва Простро сам се пред тобом Дај ми режањем знак да се дигнем Хроми вуче . 3 Прими моје сиротињске дарове Хроми вуче Носим ти на плећима гвоздену овцу и гутљај медовине у устима Да чељусти забављаш И мало живе воде на длану Да се у чудима вежбаш И венац перуника Исплетен по мери твоје главе Да не заборавиш ко си И узорак најновијих вучјих гвожђа Да их добро проучиш Прими моје дарове И не растурај их божанским репом Хроми вуче . 4 Скрени поглед према мени Хроми вуче И надахни ме огњем из чељусти Да пропевам у твоје име Праматерњим липовим језиком Испиши ми канџом на челу Небеске црте и резе Да стасам у тумача твога ћутања И угризи ме за леву руку Да ми се поклоне твоји вукови И да ме за пастира извичу Скрени поглед према мени И не буљи више у срушени свој кип Хроми вуче . 5 Подигни камен са свога срца Хроми вуче И покажи ми како претвараш Камен у сунцоносни облик И како облак у јелена златорога И ако те не замара покажи ми Како претвараш јелена у бели босиљак И како босиљак у шестокрилну ласту И покажи ми ако се још сећаш Како претвараш ласту у жар-змију И како змију у алем камен Подигни камен са свога срца И на моје га положи Хроми вуче . 6 Дај да ти приђем Хроми вуче Дај да ти ишчупам Три чудотворне длаке Из троугласте главе Дај да ти штапом додирнем Звезду на челу и камен на срцу И лево и десно уво И дај да ти пољубим Рањену божанску шапу Наслоњену на облак Дај да ти приђем И не плаши ме светим зевањем Хроми вуче . 7 Врати се у своју јазбину Хроми вуче И тамо спавај Док ти се длака не промени И док ти не никну нови гвоздени зуби Спавај док се кости мојих предака Не расцветају и разгранају И пробију земљину кору Спавај док ти се јазбина не затресе И на тебе сруши Спавај док те твоје племе С оне стране неба завијањем Не пробуди Врати се у своју јазбину Походићу те и дворити у сну Хроми вуче
Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије.
ПОТОМЦИ ВУКА
У српској митологији вук се сматра митским претком Срба и зооморфним обликом врховног српског бога Дажбога или Дабога, према једним изворима – бога сунца и кише, а према другим – бога подземног света. Дабог је Сварогов син, односно један од Сварожића, који је у каснијој народној традицији постао Хроми Вук или Хроми Даба.
Мит о Дабоговом и Моранином сину Вану – кога је мајка проклела да постане вук, а сестра га од тога проклетства спасила – представља Вана као митског вучјег претка Срба. Према неким записима суседи Словена били су убеђени да се сви Словени понекад претварају у вукове.
Под утицајем Хришћанства Дабог је од бога сунца и кише и врховног бога Срба, окарактерисан као персонификација зла, а његово име није се смело помињати. Помињање његовог имена до данас је опстало у клетвама „Дабог да…“, иако се ове речи често погрешно схватају као „Да Бог да“.
Када су Срби примили хришћанство, Дабогов култ је замењен култом светог Саве. Свети Сава је преузео готово све Дабогове карактеристике, посебно оне вучје, због чега се и називао заштитником вукова и „вучјим пастиром“. Као што је то некада чинио Дабог, Свети Сава као мудрац обилази људе и решава њихове проблеме.
Десанка Максимовић, (1898-1993) Била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности. Била je песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем.
Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.
Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“
Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.
Десанка Максимовић важи за највољенију Српкињу, са разлогом. Доброту и мудрост исијавале су њене очи, а прелепи стихови обележили су одрастање многих.
Није се много везивала за материјалне ствари. Волела је ситне ствари, волела је да иде пешке, у такси је није било могуће утерати.
Десанка је увек писала на коленима, тако што стави јастуче на крило, па на њега писаћу машину. Никад за радним столом. Та писаћа машина једна је од главних успомена породице. Чува се у кутији, склоњена од погледа и прашине. Ретко се показује гостима.
Није имала деце, али је њена породица била велика, имала је много сестара и браће и увек је све поштовала.
Ко није читао Десину поезију, није свестан да је била изузетно природан човек и није много придавала важност формалностима. Према себи је била више него строга, а према другима блага.
Деса је радила од шест сати ујутру. Није знала за умор.
Била је веома скромна, није волела велике прославе, иако је повода било много – од јубилеја које је доживела, до бројних награда које је примила.
„Нисам узалуд написала књигу „Тражим помиловање“, која је, наравно, прво оптужба – не могу тражити помиловање од некога чије мане не знам. Ето, не омрзнем људе. Нисам наивна, знам да зло постоји, то сам знала и с осамнаест година, али није крив онај појединац. Или га је мајка родила таквим, па није крив, или га је друштво створило, па је целокупно друштво за то криво. А има једно страшно правило – »да волимо више оне којима добро чинимо, него оне који нам добро чине!“
Пред Вама је једна од њених родољубиих песма, необјављена песма „У ропству“, због које је, као и још неких, била и затварана.
Десанка Максимовић – У ропству
Некад смо сви знали јасно, од најнеписменијег сељака па до господе и деце њине, шта је родољубиво и часно, и шта треба да чине потомци негдањих јунака.
Не могу да познам народ чије су певали врлине песници од Бранка до сада. Српско стадо мало све до последњег руна разбило се и ошугало.
Постали смо земља робова и потказивача и стокатних зеленаша. Пуне су нам улице сада поштованих зликоваца, а затвори невиних робијаша.
На леђима као да грбу носим од бола и стида, и улицама кад идем, као да ми блато баца поглед охолих странаца у лице, и сваког дана вео ми се по вео скида са ругоба наших рана.
АНЕГДОТЕ СА ДЕСАНКОМ
Док је трајао књижевни караван по Херцеговини, Густав Крклец сазна да је Десанка Максимовић опет сломила ногу и да се налази у Игалу на лечењу. Предложи књижевној братији да Десанки пошаљу телеграм: „Драга Десанка, мораш, коначно, схватити, да ниси стонога.”
Од многобројних анегдота, Рада Милакара-Петровић испричала нам је једну с кајмаком: – Пар сати седи Деса овде са једним песником који јој чита своје песме. Чита и чита… А она после каже:
“Тешко је рећи надареном човеку да мора да се образује, да би све то што пише било и лепо, али ово кило кајмака сам заслужила поштено!”, мислећи на дар који је добила од песника.
Приредио: Далибор Дрекић
Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.
„Ми смо њихови потомци“ – ликови наших најзначајнијих личности из наше историје, владара, светитеља, научника, уметника, књижевника; рад академског сликара Слободанке Бобе Тодоровић; фото: СПЦ.рс
СВИ МОЈИ ПРЕЦИ . Сви моји Преци, које често сањам Били су Срби, и ја им се клањам. . Полуписмени тежаци, горштаци И горосече, али православци. . Хвала им што нам кроз љуте године Сачуваше ова брда и долине . По којима се још разлеже јека Од Њине песме, псовке и лелека . И рађају воћке, које посадише Ти стари воћари, Те бивше радише. . Сад су Прах, помешан са земљом и песком Мир Душама њиним у Царству небеском! . И ја, Њин потомак и дужник, од главе До пете, земљољубац и ђак Светог Саве . Желим да проживим, остарим и умрем У Земљи Србији и да будем грумен . Ове Земље, о којој певам без предаха И у којој светли Прах мојих Предака! . И моји потомци, ђаци, земљоделци И војници, Срби су ко и моји Преци. . Благолики, мекодушни тврдоглавци И груборечићи, али светосавци. . Ако ову дугу зиму зла презиме Сачуваће своје име и презиме. . Хвала им што бране Гробове од траве А кућни праг и славски колач од троглаве. . Благосиљам им софре и колевке Захвалан што смем изаћи пред Претке. . Нек им се димљаци на кућама диме Све док укућани славе Крсно име! . А ја, њин предак, слуга без ајлука И без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука. . Желим да проживим, остарим и умрем У Земљи Србији и да будем Грумен . Ове земље, о којој певам без предаха И у којој светли Прах наших Предака!
Добрица Ерић, 1993.
Добрица Ерић – Сви моји преци; фото: Јутјуб снимак
Добрица Ерић (1936-2019) Рођен је у селу Доња Црнућа у Горњој Гружи (код Горњег Милановца). Родитељи — шумадијски сељаци Милош и Радмила.
Завршио четири разреда основне сколе у Враћевшници и опробао срећу — како сам каже — у многим занатима… Својим богатим стваралаштвом на својеврстан начин обележава живљење на шумадијском и српском простору.
Он је песник, прозни и драмски писац, лирски здравичар Груже, сликар природе, села, детињства и љубави. Незаобилазан је у антологијама и уџбеницима. Пише поезију и прозу, сарађује у бројним листовима и часописима и често говори своје песме у разним пиликама.
Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда.
Прву збирку песама објавио 1959. године а до данас више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница… Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на светске језике.
Песме су му ушле у читанке, антологије, школске лектире. За многе су композитори написали музику. У јавним наступима — на ТВ, на вечерима поезије и другим приредбама он своје песме не чита, он их говори, јер их готово све зна напамет.
Са Д. Витошевићем припремио је антологију — „Орфеј међу шљивама“ (1963), а самостално приредио антологију — „Да сабљама земљу дијелимо“ (1994).
Добитник је низа значајних награда и признања: Младо покољење, Горанов венац, Награда Змајевих дечјих игара, Невен, Вукова Награда.
Није лако ни говорити у Херцеговини, гдје се свако рађа са неком врстом изворне мудрости и говорничког дара, а камоли писати о Херцеговини и њеним људима. Херцеговац је увијек мудар и опрезан, по природи неповјерљив у велике истине и крупне ријечи. Зато о Херцеговини може казивати само онај чији су табани пуни ожиљака од оштрог херцеговачког камена, а руке жуљевите и огрубјеле од мучне борбе да се од штедљиве земље и неумитног неба отме комад хљеба.
Радослав Братић покрај Дрине
О Херцеговини може говорити само онај чије су уши навикнуте на пријекоре и неодобравања, строгу критику која нас прати од почетка тјерајући нас стално да превазиђемо млаку осредњост. Похвале у Херцеговини долазе касно, а и тад су шкрте и одмјерене јер пред сваког од нас, као парадигма, поставља се неприкосновени ауторитет предака који је тешко достићи. Само ријетки, још за живота, доживе признање и поштовање Херцеговаца, а један од таквих је био Радослав Братић.
Нико није у толикој мјери, цијелим својим животом и стваралаштвом, одужио дуг Херцеговини, као што је то учинио један од њених највећих приповједача, Радослав Братић. Многи су из ње одлазили понијевши у свијет урођену херцеговачку мудрост и стечено знање, а ријетко ко јој се толико свесрдно враћао, подједнако кроз литературу као и стварним радом на уздизању њене културе. Она стара легендарна, патријархална Херцеговина која полако нестаје, вјечно ће живјети у прози Радослава Братића. Братић је био један од главних покретача обнављања једног од најчувенијих књижевних часописа са краја ХIХ вијека, часописа „ Зора“ који су уређивали Дучић, Шантић и Ћоровић. А чију традицију је у литератури и било могуће слиједити, ако не њихову? „ Нова Зора“ је захваљујући Радославу Братићу и другом великом Херцеговцу Николи Асановићу, који јој је посветио све своје вријеме, знање и ентузијазам, убрзо постала видјелo културе које обасјава све српске земље и искру српске ријечи шири свуда гдје живе Срби, све до Аустралије и Америке. Ћоровићеви сусрети писаца „ Српска проза данас“, чији је један од главних покретача био управо Радослав Братић, доносили су сваке јесени у Билећу дашак модерне српске прозе и чинили је незаобилазним књижевним центром.
Рођен је у Херцеговини поратне 1948, на Видовдан, једног љета кад је страшна суша скоро пресушила све њене изворе, земља опустјела и испуцала, а глад пријетила да помори људе и стоку. Путеви образовања су га одвели из Херцеговине, али духовно, Братић је никада није напустио, она је остала трајна и непресушна инспирација за већину његових дјела. Све што је доживљавао касније, у вртлогу живота велеграда, било је преломљено кроз перспективу бојажљивог херцеговачког дјечака, који никада није могао да се ослободи патријархалног обрасца живљења, легенди, предања и вјеровања које је слушао у дјетињству.
Упркос тенденцијама епохе у којој је стварао, Радослав Братић никада се није декларисао као постмодерни писац, нити је дозвољавао да га сврстају у било који књижевни правац. Управо у том Братићевом супротсављању је суштина његове стваралачке оргиналности, али и магијска привлачност његове литературе. За Братића би се могло рећи да је истовремено подједнако традиционалан и постмодеран; од његове строге традиционалности у избору тема до потпуно јединственог постмодерног поступка у роману „Трг соли“. Oн не само да не подилази духу времена, него не подилази ни читаоцу. Братићев читалац мора бити виспрен и интелигентан, ослобођен предрасуда, идеолошки неподобан, јер писац каже да презире читаоца који у књижевним дјелу покушава наћи било какву идеологију. O типовима читаоца Братић расправља у својој поетичкој књизи преиспитивања и самоанализе – Шехерезадин љубавник. У једном од својих текстовима о чарању и плетењу приче, сам Братић каже о књижевним утицајима: “На мене је највише утицала природа херцеговачког краја: брда, извори, људи, пејзажи које хуче, животиње. Док су младе – биљке су у овом крају лековите. Када зрену постају отровне. Слично је и са човеком. У том поднебљу најопасније звери могу бити чувари људи, па је и змија у улози чуваркуће и кућне животиње. “ ( Радослав Братић, О чарању и плетењу приче, Књижевна и научна рецепција Братићевог дјела, „ Филип Вишњић“, Београд, 2012 ).Осим ових природних фактора, Братић наводи и друге утицаје : врсне приповједаче – старије људе од којих се научио како легенда поприма људска лица и како приповједач, прво се смијући себи, стекне право и да се смије другима. Неизоставан је утицај народне пјесме и приче из којих Братић црпи своје фантастичне мотиве. Међутим, приповједач не воли бајкe јер сматра да у њима одрасли подваљују дјеци, стварајући илузију о побједи добра над злим, која често није могућа у стварности. Његош и Вук су као и код Андрића неизбјежни узори, а руски XIX вијек неизоставна литература. Ипак, први и основни узор приповједачев и најјачи приповједачки глас из дјетињства је његова мајка, која је итекако умјела да живи „од чарања и плетења приче“.
Четири најрепрезентативнија Братићева дјела у којима се огледа суштина његове стваралачке петике су романи Смрт спасиоца, Сумња у биографију, збирка приповиједака Слика без оца и структурно најсложенији роман Трг соли, Братићево ремек – дјело.
Смрт спаситеља
Сумња у Биографију
Слика без оца
Братићев роман првенац Смрт спасиоца, иако младалачко остварење, назначава све будуће смјернице његове стваралачке поетике. Полифоном мрежом приповједачких гласова разорена је класична романескна структура и заснован модел модерног романа. У роману се јавља шездесетак приповиједних гласова, међу којима се посебно издвајају приповиједни глас малог Јакова и одраслог Јакова, затим глас његове мајке, Филипа Дивуље, Кума, стрица Јакова Микетића, стрица Бубала, бабе Гугуше, Васе Кисе и многих других. Тема дјетињства обиљеженог страхом од казне, неповјерењем у одрасле ,њиховим сталним пријетњама,страшним причама и утварама чини идејну потку већине каснијих Братићевих остварења. За тему дјетињства уско су везани породични родослов и фолклорна фантастика. Епска прича о прецима надљудске снаге, љепоте и способности која има упориште у патријархалном поимању свијета, као да је смишљена да обесхрабри потомке. Сам наслов романа је врло симболичан и у њему се очитује приповједачева насушна потреба да пронађе уточиште и спас од страшних догађаја из дјетињства, горчине, неправде и неразумијевања које је доживио. Спасиоци су свијетли ликови који су унијели мало ведрине у мрачно, зебњом проткано дјетињство. То су, прије свега, ликови којима се мали Јаков дивио и који, из његове дјечје перспективе, подсјећају на митске јунаке.
Доминантан приповједачки глас у роману јесте глас Јаковове мајке, глас који стално упозорава и критикује сина, супротстављајући му лик свеприсутног оца у чијој сјенци мали Јаков одраста. Мајка несвјесно на пијадестал ставља лик оца, кога син тешко икада може достићи. Он је као мртав још више добијао на значају и бивао поштован скоро као светац или свемогуће биће, не само од приповједачеве мајке него и од осталих сељана. За малог Јакова он је недостижни образац, истовремено извор фрустрације и фасцинације.
Збирка приповиједака Слика без оца препознатљива је по класичној линеарној нарацији помоћу које се настоји изградити велика епопеја о животу херцеговачког човјека. Сам наслов је симболична одредница Братићеве поетике, а то је одрастање без оца чије лице не памти и које је, само помоћу маште, конструисао из мајчиних прича.Та празнина коју од почетка оставља губитак оца, ненадомјестива је карика у мозаику живота, а и приче. Приповједач је истовремено и лик који активно егзистира у свијету о коме приповиједа, што даје живост и аутентичност његовој причи, али приповједачка ситуација у првом лицу намеће му ограничено знање. Субјективност и онеобиченост приповиједног свијета аутор оправдава дјечјом перспективом и погледом на свијет из које многи догађаји дјелују некада страшно, а некада замршено и чудно. Ово је је Братићу довољан разлог, а и оправдање, за увођење фантастике нарочито оне која се темељи на народним предањима или обичном сујевјерју.
Писац и документ
Страх од звона
Зима у Херцеговини
У овој збирци приповиједака, као и у другим његовим дјелима формира се јединствен, вишезначајан и вишефункционалан хронотоп Биша, магичног херцеговачког села у коме се дешава радња већине његових прича и романа. По својој импресивности и епској снази једини литерарни еквивалент може му бити хронотоп села Маконда у Маркесовом роману Сто година самоће. То је Братићева неспутаном дјечијом маштом исконструисана слика дјетињства у поратној Херцеговини. Прича о материјалној оскудици и сиромаштву ,о неумољивости и обезвријеђености живота у суровим условима, с друге стране је прича о стоицизму, издржљивости и некој праисконској снази херцеговачког човјека. Из ове збирке, као из камена исклесани и извајани, трајно се у наше памћење урезују ликови нараторове мајке, оца, храброг Мијата који се није плашио никакве власти, суровог насилника и предсједника сеоске задруге – Шпира, грубог и неправедног учитеља, школског послужитења Мркше хронично незадовољног својим положајем, са двоструким моралом партијског улизице и потајног вјерника, те сеоских жена чији су животи омеђени немаштином и сујевјерјем.
У погледу структуре најсложенији је роман Трг соли. У овом роману Братићева приповиједна техника је највише еволуирала. Роман Трг соли је по много чему јединствена књига у српској књижевности. Главни лик овог романа је заправо нежива, али суштаствена материја – со чије се значење везује како за значај соли као најнеопходније животне намјернице, тако и за библијску симболику соли. „ Ви сте со земљи; ако се обљутави, чиме ће се осолити? Она неће већ бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе,“каже се у Јеванђељу по Матеју. Скоро свако поглавље почиње неким цитатом, а цитатност је свеприсутна и у самом роману, што је ,иначе, типично за постмодерну литературу. Разграната радња романа прати путеве соли ( као суштинске материје без које нема живота ) кроз разна времена, али и кроз лавиринте литературе, од грчке митологије до српских народних легенди и предања. Тако се сложена романескна структура гради на више значењских нивоа.
Модел рачвасте структуре он први пут примјењује у приповијеци Зима у Херцеговини, чија се прича рачва у три рукавца.Овај приповиједни поступак до савршенства је доведен у роману Трг соли.
Роман је грађен у облику делте која се састоји од девет главних рукаваца са прологом. Свих девет рукаваца везано је за девет различитих укуса – љути рукавац, слани рукавац, папрени рукавац, бљутави рукавац, слатки рукавац, кисјели рукавац, горки рукавац, прозукли рукавац и опори рукавац. Рукавци се даље гранају на подрукавце и слике. У љутом рукавцу се говори о грађењу необичне цркве од соли коју приповједач смјешта у вријеме владавине Сандаља Хранића Косаче, као и о легендама везаним за грађење цркве. Слани рукавац анализира митове о постанку свијета, укључујући грчке митове и „оно што је у Библији прећутано“. Папрени рукавац говори о народним обичајима и вјеровањима, историјату соли, али и о „ истјеривању ђавола,“ те о инквизицији. Ту су и приче о недјелима владара и како се Срби убијају ни због чега. Бљутави рукавац везан је за грчку митологију и говори о Прометеју као симболу пожртвовања и наде, а насупрот томе о отварању Пандорине кутије из које излазе сва зла овог свијета и како све то повезује со. Слатки рукавац описује три свадбе на дворовима Немањића,Бранковића и Косача, односе средњовјековних владара разлоге због којих Срби не знају своју историју. Кисјели рукавац говори о епигонству, понављању грешака из прошлости и немогућности да у било чему будемо први и оргиналани. Горки рукавац враћа причу на историјски колосијек, говори о слабљењу и паду Византије, доласку Турака, паду Смедерева и Константину из Островице, који у мукама, наставља да прича своју посљедњу причу. Долазак Османлија и куге у Србију прати и долазак фрањеваца који по посусталој Србији настоје ширити католичанство. Прозукли рукавац се опет враћа грчкој митологији, причи о Ахилеју и његовој рањивости, те о његовој умијешаности у отмицу златног руна. Опори рукавац прати историјски ток приче о животу под османлијском влашћу, о Херцеговом сину који је промијенио вјеру, путевима соли који све више заобилазе Херцеговину. У историјске оквире приповједач вјешто убацује и понеку легенду, као што је она о дјевојци која се скаменила због издаје. Залеђени опори рукавац води причу до наших врмена у којој Свети Василије Острошки одлучи да „одмрзне вријеме“, а осоли земљу која на којој се намножило свакојако зло ( између осталог и бомбардовање Србије од стране НАТО пакта 1999). Приповједач завршава ову импресивну причу, позивом читаоцу да се осоли и да не остане неслан.
Око соли Братић развија једно шире симболичко значење, а везано је за со као симбол свега суштински доброг и корисног, док је одсуство соли увијек везано за негативни принцип. Братић значење проширује за појаву сланог и несланог лица, слане и неслане приче. Братић ће рећи: „ Онај ко једе слано изгледа чио, без бора на лицу, насмијан и румен у образима. Не кашље и не кија… Не може ријеч да му стигне другу. Пољубац таквог створа оставља слан укус. Свјетлост му избија из очију и разгони маглу. Као Милошу пред Муратом.“ (…) Неслан створ се тешко креће, бауља по дану као да су свуда мрак и помрчина. Он је непоуздан, а спреман на све…све га боли: глава, леђа и стомак (…) А какав је пресољен човјек? Он је увијек у праву. Разметљивац , сипа опсјене, а у ствари скрива свој гријех и карактер“. ( Радослав Братић, Трг соли, Просвета, Београд, 2008 ).
Радослав Братић
Читаоца кроз замршене лавиринт приче води Луди Грк, фантастични лик који заправо пишчев алтер-его ( друго ја). Он је свеприсутан у роману и живи у различитим временима како би био свједок различитих догађаја. Његов спољашњи и унутрашњи портрет грађен је гротескно, можда управо с намјером аутоироније, која Братићу није страна. Писац се увијек прво подсмијава себи, а онда има право да то чини и са другима.
Једна од највећих вриједности овог романа јесте управо интертекстуална комуникација са цјелокупном литературом коју аутор познаје – од Библије, народног стваралаштва, каласичне литературе до модерних писаца и филозофа. Кроз богате интелектуалне алузије уочава се Братићева снажна ерудиција, као и огромно свестрано образовање.
Нигдје као у литератури Радослава Братића се не може сазнати толико о оној старој традиционалној Херцеговини, у којој се предање и ријеч старијих поштују више од свих знања и науке. Непролазна вриједност његове литературе управо се темељи на представљању суштинског бића Херцеговине, њених обичаја и људи. Читајући Братића сазнајемо много тога о нама самима чега можда и нисмо свјесни или не желимо то да признамо. Братићева ријеч и мисао живјеће кроз свако ново читање његових дјела.
Не стидим се што сам, како ви велите, варварин са Балкана, тла прљавштине и буре. Чујте сад, и код нас има неке вама непознате културе.
Ви прво испитујете и сумњате, далеки сте и од рођених синова, за трпезу своју не посадите сваког туђина; ви можете да пијете а да сваком не пружите чашу вина.
А код нас су још стари обичаји груби: ми пуштамо сваког под своје слеме, код нас се још и с намерником љуби, код нас се подвизи због гостољубља чине; код нас сваки човек има читаво племе пријатеља и родбине.
Ви, доиста, имате неколико милиона Христових кипова, на сваког човека по једнога, имају га друмови и поља, апсане и школе; а код нас, кад људи верују у Бога, у себи га носе, и тихо му се, скоро у сну, моле.
Ви, истина, за сваки кут живота имате справа и машина, све сте срачунали и све знате; изуми су ваши за дивљење; а ми још имамо старинске алате, али све је код нас још здраво и природно као глина: и умирање, и рађање, и живљење.
Ви имате читаве збирке правила и наука о слободи, о свему се код вас пише и приповеда; али ми и по неписаним законима слободно живимо и неког природног држимо се реда, слично огњу, ветру, и води.
Код вас је, збиља, све тачно прописано, како се једе, говори, облачи; а ми, кад говоримо, вичемо и машемо рукама, и чорбу гласно срчемо, и у рукавицама смо као на мукама.
Све је код нас заиста просто: обућу носимо од свињске коже, пуно је код нас сељачких навика и ствари; и краљевски преци наши доиста су били говедари.
Народ наш, збиља, у гневу може да коље, руши и пали; али ми нисмо они што смишљено тлаче, ми не сматрамо да је свет цели наше поље; ми не бисмо поднели ни урођеник прашуски да због нас плаче; душа нам је пространа, иако смо бројем мали.
Љубавне песме су – како је рекао Вук Караџић – „раздијељене на песме јуначке које људи пјевају уз гусле, и на женске, које пјевају не само жене и ђевојке него и мушкарци, посебно момчад, и то највише по двоје у један глас. Женске пјесме пјева и једно или двоје само ради свога разговора, а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају; и зато се у пјевању женских пјесама више гледа на пјевање него на пјесму, а у пјевању јуначкије највише на пјесму.“ Сем тога, јуначке или епске песме опевају бојеве и друге ‘знатне догађаје’ док женске или лирске сликају претежно обични, свакодневни живот; и епске песме су или у десетерцу или у другом стиху, од 14 до 16 слогова (бугарштице), док су лирске песме у разноликим стиховима.
Срби у колу испред кафане Девет Југовића
Нешто више о нашим лирским песмама знамо тек од краја XV века. У наредним вековима било је све више – у писаној књижевности – не само вести о њима него и њихових текстова. Први их је систематски записивао и објављивао Вук Караџић у првој половини XIX века. После тога наша народна књижевност уопште и лирика посебно престале су да постоје у свом класичном виду.
Већ 1823. године забележио је Вук Караџић: „Женске се пјесме данас слабо спјевавају, осим сто ђевојке кадшто припијевају момчадма и момчад ђевојкама.“ То значи да су се тада већином певале старе песме и тамо где је лирика била најживља, тј. ‘по дојим крајевима Србије (око Саве и Дунава)’ и ‘у Босни по варошима’. А у сремским, банатским и бачким варошима – како је Вук записао исте године – нису се никако ни певале народне лирске песме, ‘него којекакве нове’, које су правили ‘учени људи и ђаци и калфе трговачке’. У току, а нарочито од половине XIX века – упоредо са нестајањем старинских облика живота продирањем писмености – народна лирика, уколико се није гасила, знатно се мењала и деформисала.
До XIX века народни живот у суштини није се мењао. У току неколико векова (IX – XV) под домаћим феудалцима – кад је хришћанска писменост била ограничена на свештенство и племство и кад је градски живот био неразвијен – народ је умногом сачувао старински (земљораднички и пастирски) начин живота и у вези с тим многе елементе родовског друштва и многе паганске обичаје и схватања. Под Турцима, од XV до почетка XIX века, кад су у градовима седели само туђинци и кад су и многи свештеници били неписмени, код хришћанске раје (код пастира и земљорадника) знатно је оживела родовска организација, у задрузи нарочито) и с тим у вези митолошка мисао, коју је Mаркс означио као родно тло усменог стваралаштва.
У току те хиљаде година, када се народни живот мало мењао, није велике промене трпела ни народна лирика: многе песме (нарочито оне које су биле у вези са обредом) преношене су с колена на колено онакве какве су биле у древности или нешто преиначене, а у складу с њима настајале су и многе нове. Међу свима њима многе нису записане и неповратно су изгубљене, а већина оних које су до нас дошле носе снажан печат периода турске владавине.
По моменту и начину певања, а каткад и по садржини народне лирске песме деле се на разне врсте: љубавне (о љубави момка и девојке, родитеља и деце, браће и сестара, снахе и заове, снахе и девера итд.), успаванке (које се певају деци кад се успављују) и разне дечије песме (које се певају кад се деца цупкају на колену и у вези са разним дечијим играма), сватовске песме (које се певају уочи свадбе, на дан свадбе и после тога код девојачке и момачке куће и на путу), тужбалице (које се импровизују над покојником, на гробу, над покојниковим хаљинама и оружјем итд.), коледарске песме (које се певају о Божицу), краљичке песме (о Тројичину дану) и друге песме у вези с разним празницима (божићне, лазаричке, ђурђевске, спасовданске), посленичке песме (жетелачке, на прелу и о разним другим радовима), почаснице (или припеви уза здравице), верске песме (које се деле на песме о поганским божанствима, на песме о хришћанским свецима и на слепачке песме), играчке песме (које се певају у колу), шаљиве и сатиричне песме (у којима су исмејани невољни мужеви, неприкладне девојке, пунице варалице, зетови сметењаци, свекрве карачице, снахе свађалице, хвалисавци, лењивци, старци, младожење и старице удаваче) и родољубиве песме (које су, касније, преузеле улогу јуначких песама и као такве доживеле велику обнову за време народноослободилачке борбе).
Кад се наша народна лирика посматра као целина, у њеној садржини јасно се разликују два дела: први део чини стварни живот са мало среће и са много патње; други део чини живот за којим се жуди и који, највећим делом, постоји само у народној фантазији.
Многе песме казују да је лакши и угоднији живот у оним приликама био могућ само пре женидбе и удадбе. Невеста често жали за девовањем — својим царовањем: „Цар ти бијах док ђевојка бијах.“ Тада је она била код мајке и оца, међу браћом и сестрама, безбрижна и слободна колико се то онда могло бити. Мање разлога него она има мушкарац да жали за својим момачким временом, али ипак има, јер је стекавши породицу стекао и бриге како да је одбарани од несташице, голотиње, болести. Но и пре женидбе и удадбе живот није био без горчине. Младост је често вређана и понижавана. Она је хтела да се везује према стасу и образу, према томе колико је у срцу драго, а родитељи су ишли према благу, према богатом роду, и, окорели у својој несрећи и тражећи по сваку цену излаз из беде, давали су лепоту за ругобу, младо за старо, драго за недраго. Сем тога, често, вољени младић морао је да иде у рат, на дуже време, можда и да се не врати. Отуда су тужни растанци један од најглавнијих мотива наше народне љубавне лирике.
Вила, Црна Гора
Вила, Србија
А после женидбе и удадбе, најчешће, настајали су одиста мрачни дани, нарочито за невесту. У страној средини, она је увек стављена на тешку пробу, излагана највећим напорима, а често је и злостављана. Понајвише је трпела од свекрве, много пута и од мужа и јетрва, а понајбоље је пролазила код девера и заова. Сем тога, често, оставши без мужа, морала је сама да се стара о деци, да их подиже ‘на преслицу и десницу руку’. У нашим лирским песмама најчешће — у оваквом или онаквом односу према деци — помиње се мајка, отац ретко кад. То није случајно и није само зато сто је мајка ближа деци и што се она више воли. Не треба губити из вида да је то време борбе с Турцима, време честих погибија. Деца су, често, рано остајала без оца. Мајка их је сама подизала. Има и таквих песама које говоре о томе како се млада мајка удовица преудаје, тугује за децом и умире од жалости. Те песме имају реалну основу. Али је много више таквих песама у којима је реч о мајци која живи поред деце, с муком их подиже и често их губи у општим поморима. Те песме такође имају реалну основу. Као што су очеви гинули, и морија је често ударала на децу. Много насеље у нашој земљи могло би да каже исто оно што у песми говори Сарајево — да га је ‘куга поморила, поморила и старо и младо, раставила и мило и драго’.
Колико стеге у којима су се људи мучили и некако живели, исто толико верно приказана је и побуна против скучености. Та црта је карактеристична и веома значајна. Кад говоримо о отпорном духу нашег народа у прошлости, обично мислимо на јуначке песме, на мегдане, на битке. Међутим – сасвим логично – отпорни дух испољавао се и у ситнијим приликама свакидашњег живота. Много пута кроз клетву и подсмех, а каткад и кроз готовост да се радије умре него прими неприхватљив живот.
Но, побуна против ружне стварности достиже врхунац у стварању новог, лепшег, пунијег, човечнијег живота – у оним приликама, највећим делом, само у уобразији. Несрећни људи воле да улепшавају и земљу и себе. То је идеализација нарочите врсте. Оно сто се жели, што тек треба да дође, и ко зна кад, приказано је тако као да је већ ту, као да га људи већ имају и уживају у пуној мери. Склоњено је све сто је ружно и бедно, истакнуто је све што је лепо и раскошно, све што се да замислити. И кад човек схвати стварни значај овог нестварног сјаја у тами људског живота, онда су му потпуно јасни и чисто митолошки мотиви из области вилинског царства и чврсто држани и свечано извођени обреди.
Али није само у томе лепота наше народне лирике. Њена је лепота и у снази и квалитету емоција, и у једрини и звучности језика, и у сликовитом, разноликом и полетном уметничком изразу.
Питају се људи, каква су чуда ти палиндроми? Јесу ли то неки божански трагови у језику, како се мисли на мистичном истоку? Јесу ли нека ђавоља мешетарења – како кажу на деструктивном западу? Јесу ли то неке магије и враџбине, или су само просте играрије, језичке егзибиције и маштарије?
Мика Антић је објаснио суштину: Палиндроми јесу божански трагови, исти они који у детету буде играрије, у човеку чувају дете-морнара увек спремног за нове маштарије.
ДРУГА СТРАНА ВЕТРА
… Можда и не знаш: Сви на свет дођу са неком звездом што је пала. Море је опна кроз коју прођу на другу страну огледала.
И животу се сасвим предају и небо забораве док овде бораве, а у ствари се само огледају у својој вечности, у чуду неком блиставом, огромном и далеком.
И мисле да су на земљи само, а једнако су и ту и тамо. … Кад људи остаре – оду у пензију, а морнар – у неку другу димензију. … Морнар не умире. Он мирно оде на ону страну неба и воде у нешто слободније од слободе.
Њему не објасне, њега не уче како кроз светлост да се провуче. …
Дошло је време да се сетиш чиме би могао да пролетиш бар један метар, бар пола метра на ону страну муње и ветра. … Размишљао сам хиљаду дана: одкуда ветру друга страна ? Одкуда наличје свему што знамо ? Можда га и ми сами имамо ?
Можда још негде исти постојим, са мојом душом и ликом мојим ?
Зар нисмо са исте звезде сишли ? Зар нисмо са исте светлости дошли ? Због чега смо се мимоишли ?
Једном, кад сам се у небо дизао, на пола пута све сам схватио. Што не бих друкчије брзину стизао ? Зашто се не бих унатраг вратио ?
У себи сам се засмејуљио: да, најзад сам се опасуљио. Нема ту враџбина, о, бели свете: Треба поново бити дете.
Подарио сам нежност свим стварима. Постао луђи од свих априла. Био сам једини међу морнарима коме су из главе израсла крила.
Шта вреди да неко снове плете ? Чиме да плете и уплете ако не постане поново дете ?
Сад имам одговор како се стиже самоме себи мало ближе, унутра негде где су нам кости златне од лудости и од младости.
Сад имам одговор како да роним дубоко у своје бистро око и да у души нежно зазвоним и волим и верујем дубоко.
Дубље од светлости. Дубље од Свемира. Дубље од својих тајни и немира.
Дубље од свога најдубљег сна. Дубље од свога најдубљег дна. … Само морнари и звезде знају да вечно намигују и вечно трају да време узјашу, да светлост јављају, да живот као разред понављају и да се стално, стално обнављају. … Посада вољно ! Буквар у руке ! Свако да научи до прве луке како се пише са обе руке:
“Није ми досадно. Ја сам радознао да дознам, све што нисам дознао.” …
Стеван Раичковић (Нересница код Кучева, 5. јул 1928 – Београд, 6. мај 2007) је био српски песник и академик. Објавио је више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињство“ објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине“, две године касније, био примећен. Преводио је руске песнике, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника“ и антологији „Словенске риме“ представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспировесонете и „Десет љубавних сонета“ Франческа Петрарке. Сабрана дела Стевана Раичковића објављена су 1998. године.
У облацима; фото: pixabay
Раичковићева поезија је аутентична слика његовог бића. Отмена и достојанствена, она је израз песникове отмености и достојанствености, јер, вели Тин Ујевић, ко нема стила у животу, не може да га има ни у литератури, како нема великога песника без достојна човека. Поезија сама бира свога песника, а не песник поезију. У случају Стевана Раичковића чини нам се да раскола нема: постигнута је потпуна равнотежа између два изузетна бића, бића поезије и бића песника. (…)
У чему је тајна Раичковићевог открића Највероватније у доследности, аскетској доследности, и својој опсесији и својој визији. Пре свега у томе. Успоставивши основицу и стожер своје поезије, Раичковић је одмах на почетку одредио и свој пут. Све је у његовој поезији смирено, у равнотежи, без ерупције и бура, осенчено благом и болном резигнацијом. Све што се догађа, догађа се изнутра, у самим суштинама. – Слободан Ракитић
Повратак
Она има руке од траве. Она има глас од ветра и жита. Она има око од кише. Зашто сам измислио да се не вратим? Она има груди од руже. Она има колено од белутка. Она има кук од снега и рибе. Зашто сам измислио да се не вратим? Она има смех од лишћа. Она има ход од воде и песка. Она има кожу од протегнутог лабуда. Зашто сам измислио да се не вратим? Она има косу од мојих прстију. Она има мозак од мојих година. Она има слух од мојих корака. Зашто сам измислио да се не вратим?
Елемент који је заједнички великом броју песама Стевана Раичковића је, свакако, то што је перспектива из које се гледа на неку појаву, неку ствар или неко биће повезана са душевним стањем самог лирског субјекта, са оним што се старински називало расположење, песникова емоција. Захваљујући томе, у поезији овог песника ћемо сретати врло разнолике перспективе из којих се обликује лирски опис. – Радивоје Микић, Мотивација песме.
Марш на Дрину компоновао је 1914. у Ваљеву Станислав Бинички (1872-1942), српски композитор, диригент и педагог, посветивши је првој великој победи српске војске на Церу из августа 1914, а према неким подацима и погинулом команданту Гвозденог пука Миливоју Стојановићу. Станислав Бинички је уједно био и оснивач првог београдског војног оркестра и аутор музике краљеве гарде.
