Песме

Није лако  ни говорити у Херцеговини, гдје се свако рађа са неком врстом изворне мудрости и говорничког дара, а камоли писати о Херцеговини и њеним људима. Херцеговац је увијек мудар и опрезан, по природи неповјерљив у велике истине и крупне ријечи. Зато о Херцеговини може казивати само онај чији су табани пуни ожиљака од оштрог херцеговачког камена, а руке жуљевите и огрубјеле од мучне борбе да се од штедљиве земље и неумитног неба отме комад хљеба.

Радослав Братић покрај Дрине

О Херцеговини може говорити само онај чије су уши навикнуте на пријекоре и неодобравања, строгу критику која нас прати од почетка тјерајући нас стално  да  превазиђемо млаку осредњост. Похвале у Херцеговини долазе касно, а и тад су шкрте и одмјерене јер пред сваког од нас, као парадигма, поставља се неприкосновени ауторитет предака који је тешко достићи. Само ријетки, још за живота, доживе признање и поштовање Херцеговаца, а један од таквих је био Радослав Братић.

Нико није у толикој мјери, цијелим својим животом и стваралаштвом, одужио дуг Херцеговини, као што је то учинио један од њених највећих приповједача, Радослав Братић. Многи су из ње одлазили понијевши у свијет урођену херцеговачку мудрост и стечено знање, а ријетко ко јој се толико свесрдно враћао, подједнако кроз литературу као и стварним радом на уздизању њене културе. Она стара легендарна, патријархална Херцеговина која полако нестаје, вјечно ће живјети у прози Радослава Братића. Братић је био један од главних покретача обнављања једног од најчувенијих књижевних часописа са краја ХIХ вијека, часописа „ Зора“ који су уређивали Дучић, Шантић и Ћоровић. А чију традицију је у литератури и било могуће слиједити, ако не њихову? „ Нова Зора“ је захваљујући Радославу Братићу и другом великом Херцеговцу Николи Асановићу, који јој је посветио све своје вријеме, знање и ентузијазам, убрзо постала видјелo културе које обасјава све српске земље и искру српске ријечи шири свуда гдје живе Срби, све до Аустралије и Америке. Ћоровићеви сусрети писаца „ Српска проза данас“, чији је један од главних покретача био управо Радослав Братић, доносили су сваке јесени у Билећу дашак модерне српске прозе и чинили је незаобилазним књижевним центром.

Рођен је у Херцеговини поратне 1948, на Видовдан, једног љета кад је страшна суша скоро пресушила све њене изворе, земља опустјела и испуцала, а глад пријетила да помори људе и стоку. Путеви образовања су га одвели из Херцеговине, али духовно, Братић је никада није напустио, она је остала трајна и непресушна инспирација за већину његових дјела. Све што је доживљавао касније, у вртлогу живота велеграда, било је преломљено кроз перспективу бојажљивог херцеговачког дјечака, који никада није могао да се ослободи патријархалног обрасца живљења, легенди, предања и вјеровања које је слушао у дјетињству.

Упркос тенденцијама епохе у којој је стварао, Радослав Братић никада се није декларисао као постмодерни писац, нити је дозвољавао да га сврстају у било који књижевни правац. Управо у том Братићевом супротсављању је суштина његове стваралачке оргиналности, али и магијска привлачност његове литературе. За Братића би се могло рећи да је истовремено подједнако традиционалан и постмодеран; од његове строге традиционалности у избору тема до потпуно јединственог постмодерног поступка у роману „Трг соли“. Oн не само да не подилази духу времена, него не подилази ни читаоцу. Братићев читалац мора бити виспрен и интелигентан, ослобођен предрасуда, идеолошки неподобан, јер писац каже да презире читаоца који у књижевним дјелу покушава наћи било какву идеологију. O типовима читаоца Братић расправља у својој  поетичкој књизи преиспитивања и самоанализе – Шехерезадин љубавник. У једном од својих текстовима о чарању и плетењу приче, сам Братић каже о књижевним утицајима: “На мене је највише утицала природа херцеговачког краја: брда, извори, људи, пејзажи  које хуче, животиње. Док су младе – биљке су у овом крају лековите. Када зрену постају отровне. Слично је и са човеком. У том поднебљу најопасније звери могу бити чувари људи, па је и змија у улози чуваркуће и кућне животиње. “ ( Радослав Братић, О чарању и плетењу приче, Књижевна и научна рецепција Братићевог дјела, „ Филип Вишњић“, Београд, 2012 ).Осим ових природних фактора, Братић наводи и друге утицаје : врсне приповједаче – старије људе од којих се научио како легенда поприма људска лица и како приповједач, прво се смијући себи, стекне право и да се смије другима. Неизоставан је утицај народне пјесме и приче из којих Братић црпи своје фантастичне мотиве. Међутим, приповједач не воли бајкe јер сматра да у њима одрасли подваљују дјеци, стварајући илузију о побједи добра над злим, која често није могућа у стварности. Његош и Вук су као и код Андрића неизбјежни узори, а руски XIX вијек неизоставна литература. Ипак, први и основни узор приповједачев и најјачи приповједачки глас из дјетињства је његова мајка, која је итекако умјела да живи „од чарања и плетења приче“.

Четири најрепрезентативнија Братићева дјела у којима се огледа суштина његове стваралачке петике су романи Смрт спасиоца, Сумња у биографију, збирка приповиједака  Слика без оца  и структурно најсложенији роман  Трг соли, Братићево ремек – дјело.

Братићев роман првенац Смрт спасиоца, иако младалачко остварење, назначава све будуће смјернице његове стваралачке поетике. Полифоном мрежом приповједачких гласова разорена је класична романескна структура и заснован модел модерног романа. У роману се јавља шездесетак приповиједних гласова, међу којима се посебно издвајају приповиједни глас малог Јакова и одраслог Јакова, затим глас његове мајке, Филипа Дивуље, Кума, стрица Јакова Микетића, стрица Бубала, бабе Гугуше, Васе Кисе и многих других.  Тема дјетињства обиљеженог страхом од казне, неповјерењем у одрасле ,њиховим сталним пријетњама,страшним причама  и утварама чини  идејну потку већине каснијих Братићевих остварења. За тему дјетињства уско су везани породични родослов и фолклорна фантастика. Епска прича о прецима надљудске снаге, љепоте и способности која има упориште у патријархалном поимању свијета, као да је смишљена да обесхрабри потомке. Сам наслов романа је врло симболичан и у њему се очитује приповједачева насушна потреба да пронађе уточиште и спас од страшних догађаја из дјетињства, горчине, неправде и неразумијевања које је доживио. Спасиоци су свијетли ликови који су унијели мало ведрине у мрачно, зебњом проткано дјетињство. То су, прије свега, ликови којима се мали Јаков дивио и који, из његове дјечје перспективе, подсјећају на митске јунаке.

Доминантан приповједачки глас у роману јесте глас Јаковове мајке, глас који стално упозорава и критикује сина, супротстављајући му лик свеприсутног оца у чијој сјенци мали Јаков одраста. Мајка несвјесно на пијадестал ставља лик оца, кога син тешко икада може достићи. Он  је као мртав још више добијао на  значају и бивао поштован скоро као светац или свемогуће биће, не само од приповједачеве мајке него и од осталих сељана. За малог Јакова он је недостижни образац, истовремено извор фрустрације и фасцинације.

Збирка приповиједака  Слика без оца препознатљива је по  класичној линеарној   нарацији помоћу које се настоји изградити велика епопеја о животу херцеговачког човјека. Сам наслов је симболична одредница Братићеве поетике, а то је одрастање без оца чије лице не памти и које је, само помоћу маште, конструисао из мајчиних прича.Та празнина коју од почетка оставља губитак оца, ненадомјестива је карика у мозаику живота, а и приче. Приповједач је истовремено и лик који активно егзистира у свијету о коме приповиједа, што даје живост и аутентичност његовој причи, али приповједачка ситуација у првом лицу намеће му ограничено знање. Субјективност и онеобиченост приповиједног свијета аутор оправдава дјечјом перспективом и погледом на свијет из које многи догађаји дјелују некада страшно,  а некада замршено и чудно. Ово је је Братићу довољан разлог, а и оправдање, за увођење фантастике нарочито оне која се темељи на народним предањима или обичном сујевјерју.

У овој збирци приповиједака, као и у другим његовим дјелима формира се јединствен, вишезначајан и  вишефункционалан хронотоп Биша, магичног херцеговачког села у коме се дешава радња већине његових прича и романа. По својој импресивности и епској снази једини  литерарни еквивалент  може му бити  хронотоп села Маконда у Маркесовом  роману Сто година самоће. То је Братићева неспутаном дјечијом маштом исконструисана слика дјетињства у поратној Херцеговини. Прича о материјалној оскудици и сиромаштву ,о неумољивости и  обезвријеђености живота у суровим условима, с друге стране је прича о стоицизму, издржљивости  и некој праисконској снази херцеговачког човјека. Из ове збирке, као из камена исклесани и извајани, трајно се у наше памћење урезују ликови нараторове мајке, оца, храброг Мијата који се није плашио никакве власти, суровог насилника и предсједника сеоске задруге – Шпира,  грубог и неправедног учитеља, школског послужитења Мркше хронично незадовољног својим положајем, са двоструким моралом партијског улизице и потајног вјерника, те сеоских жена чији су животи  омеђени немаштином и сујевјерјем.

У погледу структуре најсложенији је  роман Трг соли. У овом роману Братићева приповиједна техника је највише еволуирала. Роман Трг соли је по много чему јединствена књига у српској књижевности. Главни лик овог романа је заправо нежива, али суштаствена материја – со чије се значење везује како за значај соли као најнеопходније животне намјернице, тако и за библијску симболику соли. „ Ви сте со земљи; ако се обљутави, чиме ће се осолити? Она неће већ бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе,“каже се у Јеванђељу по Матеју. Скоро свако поглавље почиње неким цитатом, а цитатност је свеприсутна и у самом роману, што је ,иначе, типично за постмодерну литературу. Разграната радња романа прати путеве соли ( као суштинске материје без које нема живота ) кроз разна времена, али и кроз лавиринте литературе, од грчке митологије до српских народних легенди и предања. Тако се сложена романескна структура гради на више значењских нивоа.

Модел рачвасте структуре он први пут примјењује у приповијеци  Зима у Херцеговини, чија се прича рачва у три рукавца.Овај приповиједни поступак до савршенства је доведен у роману Трг соли.

Роман је грађен у облику делте која се састоји од девет главних рукаваца са прологом. Свих девет рукаваца везано је за девет различитих укуса – љути рукавац, слани рукавац, папрени рукавац, бљутави рукавац, слатки рукавац, кисјели рукавац, горки рукавац, прозукли рукавац и опори рукавац. Рукавци се даље гранају на подрукавце и слике.  У љутом рукавцу се говори о грађењу необичне цркве од соли коју приповједач смјешта у вријеме владавине Сандаља Хранића Косаче, као и о легендама везаним за грађење цркве. Слани рукавац анализира митове о постанку свијета, укључујући  грчке митове и „оно што је у Библији прећутано“. Папрени рукавац говори о народним обичајима и вјеровањима, историјату соли, али и о „ истјеривању ђавола,“ те о инквизицији. Ту су и приче о недјелима владара и како се Срби убијају ни због чега. Бљутави рукавац везан је за грчку митологију и говори о Прометеју као симболу пожртвовања и наде, а насупрот томе о отварању Пандорине кутије из које излазе сва зла овог свијета и како све то повезује со. Слатки рукавац описује три свадбе на дворовима Немањића,Бранковића и Косача, односе средњовјековних владара разлоге због којих Срби не знају своју историју. Кисјели рукавац говори о епигонству, понављању грешака из прошлости и немогућности да у било чему будемо први и оргиналани. Горки рукавац враћа причу на историјски колосијек, говори о слабљењу и паду Византије, доласку Турака, паду Смедерева и Константину из Островице, који у мукама, наставља да прича своју посљедњу причу. Долазак  Османлија и куге у Србију прати и долазак фрањеваца који по посусталој Србији настоје ширити католичанство. Прозукли рукавац се опет враћа грчкој митологији, причи о Ахилеју и његовој рањивости, те о његовој умијешаности у отмицу златног руна. Опори рукавац прати историјски ток приче о животу под османлијском влашћу, о Херцеговом сину који је промијенио вјеру, путевима соли који све више заобилазе Херцеговину. У историјске оквире приповједач вјешто убацује и понеку легенду, као што је она о дјевојци која се скаменила због издаје. Залеђени опори рукавац води причу до наших врмена у којој Свети Василије Острошки одлучи да „одмрзне вријеме“, а осоли земљу која на којој  се намножило свакојако зло ( између осталог и бомбардовање Србије од стране НАТО пакта 1999). Приповједач завршава ову импресивну причу, позивом читаоцу да се осоли и да не остане неслан.

Око соли  Братић развија једно шире симболичко значење, а везано је за со као симбол свега суштински доброг и корисног, док је одсуство соли увијек везано за негативни принцип. Братић значење проширује за појаву сланог и несланог лица, слане и неслане приче. Братић ће рећи: „ Онај ко једе слано изгледа чио, без бора на лицу, насмијан и румен у образима. Не кашље и не кија…  Не може ријеч да му стигне другу. Пољубац таквог створа оставља слан укус. Свјетлост му избија из очију и разгони маглу. Као Милошу пред Муратом.“ (…) Неслан створ се тешко креће, бауља по дану као да су свуда мрак и помрчина. Он је непоуздан, а спреман на све…све га боли: глава, леђа и стомак (…) А какав је пресољен човјек? Он је увијек у праву. Разметљивац , сипа опсјене, а у ствари скрива свој гријех и карактер“. ( Радослав Братић, Трг соли, Просвета, Београд, 2008 ).

Читаоца кроз замршене лавиринт приче води Луди Грк, фантастични лик који заправо  пишчев алтер-его ( друго ја). Он је свеприсутан у роману и живи у различитим временима како би био свједок различитих догађаја. Његов спољашњи и унутрашњи портрет грађен је гротескно, можда управо с намјером аутоироније, која Братићу није страна. Писац се увијек прво подсмијава себи, а онда има право да то чини и са другима.

Једна од највећих вриједности овог романа јесте управо интертекстуална комуникација са цјелокупном литературом коју аутор познаје – од Библије, народног стваралаштва, каласичне литературе до модерних писаца и филозофа. Кроз богате интелектуалне алузије уочава се Братићева снажна ерудиција, као и огромно свестрано образовање.

Нигдје као у литератури Радослава Братића се не може сазнати толико о оној старој традиционалној Херцеговини, у којој се предање и ријеч старијих поштују више од свих знања и науке. Непролазна вриједност његове литературе управо се темељи на представљању суштинског бића Херцеговине, њених обичаја и људи. Читајући Братића сазнајемо много тога о нама самима чега можда и нисмо свјесни или не желимо то да признамо. Братићева ријеч и мисао живјеће кроз свако ново  читање његових дјела.

Дарка Деретић