Сав словенски народ Далмације у 11. веку био је православни

Поделите

Прича коју је Тома архиђакон уврстио у своју „Историју“ показује да је цео словенски народ у Далмацији Православне вере и обичаја. Да би се то искоренило донете су одлуке синода, у којима је акценат стављен на Анатемисање Светог Методија, забрану литургије на словенском језику, забрањивање свештеницима да носе браду и дугу косу. Симболика је представљена кроз трагичну судбину двојице православних свештеника Вука (Vulfus, Ulfo) и Здеда (Zded, Čededa).

Папа Александар II са кардиналима; фото: Википедија

Ова трагикомична легенда је пропагандни производ католичког клера, један ангажовани текст у склопу организованог прогона православља у Далмацији током 11. века,

Тома Архиђакон словенске становнике Далмације назива Готима, а припаднике православне вере шизматицима.

На самом почетку наведена је одредба синода у време папе Александра II (1061-1073) и надбискупа Ивана (1062):

„Нико не сме покушавати да обавља службу Божију на словенском језику, већ само на латинском и грчком, и да нико ко говори тим језиком не може бити унапређен у свети ред.“

Затим је Свети Методије окарактерисан као јеретик кога је снашла заслужена прека смрт због тога што је писао лажи против норми католичке вере:

„Рекли су да је готско писмо (глагољицу) измислио извесни јеретик Методије, који је на истом словенском језику написао многе лажи против норми католичке вере. Каже се да је због тога кажњен божанским судом преком смрћу.“

О апсолутној раширености Православља међу словенским народом у Далмацији у једанаестом веку сведоче наредне реченице:

„Када је ова одлука објављена и потврђена апостолским ауторитетом, све словенске свештенике обузео је велики јад. Све њихове цркве су биле затворене, а они сами су заћутали и нису обављали своју уобичајену службу.“

У причи су главни актери Вук и Здед, даојица православних свештеника, при чему је први приказан као „зао“, „лажљиви“, „неваљали“ и „покварен“ а други као „неук“, „неписмен“, „будаласти“, а затим и као „грабљиви вук“ и „вражји залуђеник“.

Увођење у причу злог свештеника по имену Вук прати следеће објашњење:

„Који је носио израз побожности, али је у срцу крио отров својих лажи.“

Он је предложио словенским свештеницима да пошаљу изасланство папи, путем којег ће изнети захтеве за поништење ранијих одлука синода и обнављање литургије на словенском језику и рукоположење домаћих свештеника. Старешине су послале Вука са даровима у Рим, али му је папа на изнете захтеве дао негативан одговор:

„Није у складу са законом да се брзо доноси одлука против закључака изасланика Апостолске столице. Што се тебе тиче, када примиш наше писмо, пренеси надбискупу и краљу и осталим прелатима ове провинције да два бискупа дођу пред нас поводом ових ствари, јер те, као непознату особу, не можемо саслушати у том погледу.“

Међутим, Вук је папско писмо краљу и прелатима држао у тајности, а словенско свештенство и народ је уверио да је папа одобрио њихов захтев:

„Ваше цркве су отворене, вашим свештеницима је враћено богослужење. Поред тога, уредио сам да изаберете епископа из вашег рода и ваше писмености и да га преко мене пошаљете са поклонима Папи ради његовог посвећења.“

Скупштина словенских свештеника је за свог епископа изабрала Здеда, „неког неуког старца“ који није знао латински, и послала га у Рим у пратњи игумана Потепе и свештеника Вука.

Занимљиво је да се у причи и цео словенски народ и његове старешине представљају као наивно стадо које не уме ни свог епископа да изабере, нити да препозна исувише очигледне преваре којима су изложени,

Врхунац пародије наступа када Вук папи предстаља Здеда као најугледнијег човека међу Словенима. Папа изненађен због тога што Здед носи браду, ишчупао му је неколико длака с ње, а затим наредио присутнима да га ошишају и обрију по латинском обичају. Када је то обављено папа је обзнанио свој одговор:

„Знајте, синови, да се сећам колико сам често слушао шта Готи сада покушавају да траже од мене, али због јеретика Аријанаца, који су измислили ову врсту писмености, не усуђујем се, као што се нису усуђивали ни моји претходници, да им дам дозволу да се богослуже на њиховом језику.“

Чупање браде, шишање и забрана богослужења на словенском језику сликовита су алегорија на претеће закључке Латеранског синода из 1059. и покрајинског сабора у Сплиту из 1060. године. Ове закључке потврдио је 1061. папа Александар II чиме су постали дисциплинско-црквено обавезујући.

Целестин Медовић - Сплитски црквени сабор

Сплитски црквени сабор 925. године (Целестин Медовић, Хрв. институт за повијест у Загребу); фото: Википедија/ SpeedyGonsales

Приглупом Здеду зли Вук је потом објаснио да су постигли све због чега су дошли у Рим и да ће га он по дозволи папе произвести за епископа.

„Тада Здед упита Вука: „Какву смо корист имали од изласка пред Папу?“ Вук му одговори: „Оно што си жарко желео, постигао си мојим трудом.“ На то ће Здед: „Шта је то?“ Вук рече: „Да те је Папа поставио за епископа.“ Здед рече: „На који начин?“ Вук одговори: „Папа има такву моћ да коме год руком ишчупа неколико длака из браде, тај заувек постаје епископ.“ Када је то чуо, будаласти старац се испунио весељем. И одмах је набавио пастирски штап и прстен.“

Затим се Здед неко време уистину владао као Крчки епископ. Рукоположио је свештенике, освештавао цркве и обављао друге епископске послове.

„Али, пошто није био прави пастир, већ грабљиви вук који се крио испод овчије коже, могао се препознати по плодовима својих дела.“

Када је глас о овоме дошао до папе он је послао кардинала Ивана „да искорени жар злочиначке шизме из крајева Склавоније, односно да Здеда екскомуницира, а Вука казни затвором због издаје.

Ножем вечног проклетства одсекао је Здеда и Потепу и њихове следбенике од заједнице верника. Поквареног свештеника Вука лишио је свих црквених редова, наредио да га ишибају, обрију му главу, ставе ужарени жиг на чело и, по папиној наредби, баце на доживотну робију.

Међутим, пошто је Здед наставио да обавља епископске послове, папа је наредио да се на њега свечано баци проклетство у римској цркви и у целој Далмацији. То је учињено два пута у Риму и три пута на сплитском синоду.

Здеда је изненада стигла јасна казна од Бога: није осетио никакву слабост нити физички бол и отишао је да се олакша. Ту га је изненада погодио бол, црева су му се ишчупала из тела и сва утроба му се излила у заход. Тако је безбожник, који је опонашао аријанску јерес, кажњен судом божанске правде срамотном смрћу Арија.

У овој трагичној Здединој смрти јасно се уочавају симптоми тровања.

Вукова судбина била је шибање, шишање, жигосање на челу и доживотна робија.

Дакле, порука ове приче ггласи:

Словенски народ у Далмацији је Православне вере и обичаја. Да би се то искоренило донете су одлуке синода, у којима је акценат стављен на Анатемисање Светог Методија, забрану литургије на словенском језику, забрањивање свештеницима да носе браду и дугу косу. Словенске старешине су наивне и лаковерне и као такви су неспособни да сами бирају своје епископе, него бивају жртве превара. Папа је мудри првосвештеник који се вешто носи са тим преварама и тако чини добро наивним словенима, намећући им своје епископе.

Гуслар, Далмација, Гуслар у Далмацији (Еуген Адам, 1870.)

Гуслар у Далмацији (Еуген Адам, 1870.); фото: Википедија

На крају долази најстрашнија порука представљена судбинама двојице православних свештеника:

Сви који се супротставе одлукама Папе и синода биће анатемисани ножем вечног проклетства, ескомуницирани, ошишани, обријани, ишибани, жигосани врелим гвожђем, доживотно утамничени и отровани.

Историчари покушавају да представе Здеда као противника црквених реформи, упоређујући га се неким сличним појавама тадашње Европе. Оно што приликом таквих тврдњи историчари вешто заобилазе јесте чињеница да се нигде у Европи тог времена забране нису односиле истовремено и на језик, и на начин богослужења и на избор епископа и на изглед свештеника и на ступање у породичне односе.

Дакле, није Здед био тек неки противник реформи попут конзервативног немачког и италијанског свештенства, него је био православни епископ народа чији су „сви словенски свештеници“ и „све њихове цркве“, према писању самог Томе Аргиђакона, били православни.

Ова прича из времена судбоносних црквених разилажења (1054.) злослутан је наговештај неприлика у којима ће се налазити Православље у Далмацији наредних хиљаду година.

„Историја бискупа Салоне и Сплита“ (Historia Salonitanorum) је хроника Томе архиђакона из 13. века (око 1266. године). Први пут га је у 15. веку објавио трогирски историчар Иван Лучић (1604-1679). Допуњена и прерађена анонимна верзија овог дела, позната као Historia Salonitana maior, објављена је у 16. веку, а оба критичка издања поново је објавила Нада Клајић у Београду 1967. године.

Украс 1