Петар Кочић: Слободи

Песма у прози „Слободи“ једно је од најзначајнијих и најснажнијих лирских остварења Петра Кочића, у којем он у облику узвишене оде или химне опева свој животни идеал – слободу.

Петар Кочић: Слободи; дото: Гемини ВИ

За Кочића, слобода није само политичка категорија или одсуство окупације (у његовом случају, борба против аустроугарске власти у Босни), већ универзална, космичка сила.

Она је покретач свега живог, божански принцип који се налази у природи, у људској души и у самој суштини постојања. Песник је доживљава као „сунце“ које разгони таму ропства и неправде.

Петар Кочић: Слободи

Многи су вијекови, многа покољења и пјесници славили Тебе. Многа се свјежа крв лила за Те и у име Твоје!

Са Твојих као крв црвених усана вјечито струје и шуме слатке и опојне ријечи, које вијековима из темеља потресају, које прегажено робље до уздрхталог заноса усхићују! Ти, о чиста и свијетла жено, од искони рађаш, а Твоја бујна и обла њедра кроз дубоку и бескрајну вјечност неодољиво миришу страсним и разблудним дјевојаштвом које заноси и опија.

Раздраган и занесен узаврелом и вјечито узбуњеном крвљу, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше, свјестан о животворном сјају љепоте и пуном обиљу милости и снаге Твоје, ја, мали и ситни, падам на кољена и у заносу дижем молитве Теби, о Безгранична, о Бескрајна и Бесконачна: дођи већ једном и походи земљу моју, јер све је без Тебе ништа, – ништа је с Тобом све! Вијекови би потамњели, народи би подивљали да високо не сија звијезда Твоја.

У божанској срџби која Васељеном потреса осветнички и с крвавим бичем у руци дођи и прогнај развратну блудницу, која се је, увијена у китњасти вео дарованих права, под Твојим великим и светим именом дигла с кужним задахом на Твој сјајни и узвишени трон у земљи нашој!

Пусти са својих усана пламен огња и освете и сагори, у помами љутој, црне развратнике, што подло и кукавички служе блудници отровној! Нека загрме и јекну, о сјајна и боголика жено, са Твојих усана, црвених као небеска црвен, звуци заносне пјесме напора и борбе кроз ову скамењену и језиву тишину!

Задрмај овом учмалом земљом, потреси смрзнутим срцима, освјежи и оснажи, да све и свак осјети сав неизмјерни сјај и драж љепоте, све обиље милости и снаге Твоје, као што их осјећа и над њима дрхће узаврела и вјечито узбуњена крв моја, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше!

Овај белетристички текст Кочић је објавио у сарајевској Отаџбини, 11/1912.

Песма је прожета снажном емоцијом. Кочић се слободи обраћа директно (апострофа), као живом бићу или божанству, што делује врло искрено и сугестивно.

То је хришћанин! (Петер Шнор, У клисурама Балкана, 1908.) нојено; фото: Википедија

Кочић користи мотиве природе (планине, олује, шуме, светлост) како би дочарао снагу слободе. За њега је природа савршен израз слободе – она је дивља, чиста и неукротива, баш као што слобода треба да буде.

Песма је писана полетно и динамично, што одражава унутрашњу ватру и револуционарни дух самог писца.

Кочић у песми наглашава да слобода захтева жртву. Она није нешто што се добија, већ нешто што се мора стално бранити и освајати. За њега, онај ко није спреман да страда за слободу, није је ни достојан. Ово је директно повезано са његовим животом – он је због својих убеђења био прогањан, хапшен и затваран, а песма „Слободи“ је његов пркосан одговор тиранији.

Иако је Кочић најпознатији по својој сатиричној прози (попут Јазавца пред судом), где на духовит и оштар начин критикује власт, песма „Слободи“ показује његову другу, лирску страну. Она нам открива филозофску дубину његовог патриотизма: он није мрзео окупатора само зато што је био странац, већ зато што је окупатор био суштинска супротност слободи коју је он обожавао.

„Слободо, ти си једини Бог коме се клањам, у кога верујем, за кога живим и за кога бих, када би затребало, живот дао.“ (Ова мисао, иако парафразирана, суштина је поруке коју Кочић носи у овој песми).

Песма остаје трајни подсетник да је тежња ка слободи – мисли, говора и деловања – једна од најдубљих људских потреба. Кочићева „Слобода“ није празна реч, већ буктиња која нас подсећа да достојанство човека почиње тамо где престаје страх од тираније.

Петар Кочић (1877-1916)

Петар Кочић (Слика Јована Бијелића); фото: Википедија

Српски књижевник и политичар. Сматра се једним од првих писаца модерне у српској књижевности, али и личношћу која је својим животом и политичком делатношћу постала узор различитим политичким струјама у потоњој историји српског народа. Кочић је писао сва три књижевна рода – епику (приповетке, цртице и слике), лирику (песме у стиху и прози) и драму (драмске сатире). Највише уметничке домете достигао је пишући приповетке и драмске сатире. Поред тога што се сматра једним од првих модерних писаца српске књижевности, Кочић се сматра и првим великим српским писцем из Босне и Херцеговине, писцем који је увео босанског сељака у српску књижевност и писцем који је оживео сеоску приповетку.

Његове приповетке извршиле су широк утицај на следећу генерацију писаца међу којима се посебно издваја утицај које су извршиле на стваралаштво Иве Андрића.

Политичка делатност, пркос и челична непоколебљивост створиле су од Кочића историјску фигуру на чије су се наслеђе кроз потоњу историју позивале подједнако и десне и леве, српске и југословенске политичке идеологије.

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци

Петар Кочић: Молитва
Петар Кочић: Мисли о Отаџбини
Петар Кочић – Критика Аустријске управе у Босни
Кочићеве Јелике и оморике
У магли
Кочићев недокучиви народ и језик скривен у планинама
Кроз свјетлост
Кмети
Пјесма младости