Манојло Ђ. Призренац – Сужањ у туђини

Песма „Сужањ у туђини“, чији је аутор Манојло Ђ. Призренац, представља значајан пример српске родољубиве и емигрантске поезије с краја 19. и почетка 20. века.

Ова песма је дубоко укорењена у историјски контекст тог времена, када су многи Срби, услед тешких економских прилика или политичке нестабилности (нарочито на просторима који су још увек били под османском влашћу), били приморани да напусте своја огњишта и траже срећу у „туђини“.

Централна емоција песме је чежња за завичајем. Печалбар (сужањ) није у туђини својом вољом, већ нуждом. Он осећа дубоку отуђеност јер је окружен страним светом, туђим језиком и обичајима, док му је срце остало у родном крају. Туђина је овде приказана као метафорични „затвор“ (сужањ = затвореник), без обзира на то што је он физички слободан.

Призрен у песми симболизује свето место националне историје и духа и место где је човек „свој на своме“.

У песми се гради оштар контраст између туђине и завичаја. Туђина  је хладна, бездушна, материјалистичка и усамљеничка, а завичај је топао, пун сећања, топлине породичног дома и дубоког националног идентитета.

Манојло Ђорђевић Призренац је кроз ову песму успео да каналише колективно осећање многих генерација Срба који су у то време одлазили у печалбу. Песма је брзо постала популарна у народу, често се рецитовала или певала, постајући својеврсна химна свих оних који су били далеко од своје куће. Она носи печат времена у којем су борба за опстанак и борба за очување националног идентитета били нераскидиво повезани.

Песма је писана једноставним, али емотивним језиком, блиским народној поезији. Употреба честих епитета који описују тугу, маглу, хладноћу туђине и топлину завичаја чини је пријемчивом за широку публику.

Сужањ у туђини

* * *

Знате ли мору жеђи ужасне,
Када сте близу – извору тик –
а ти малакс`о – изнурен падаш –
Никог на близу – живога лик ?!
.
„Само кап воде“, шапућу уста,
А ветар носи слабачки глас;
„Само кап воде – за један живот“ …
– Мртва тишина, ниоткуд спас!
.
Страхота то је, гроза и ужас,
Ал` има горих за које знам:
Кад ти се народ диже у славље,
А ти у тами ојађен… сам…
.
Браћа се боре – а ти далеко
Усамљен, мртав за цео свет…
Окови тешки притисли груди,
У црне зидине – живот ти клет.
.
Када се диже старо и младо
Да се остваре младости сни,
А твој те џелат још више кињи
Велећ` о браћи: „бедници ти!“
.
„Буне се – да је слободе душман
Господар, `нама` ко добар знан,
Ал` он ће све те буновне главе
Згазити, смрвит` за један дан!“
.
Џелат се смеје… Ко сушта пакост
На сужња баца још један глед –
И оде гордо… Реза се спусти…
Очајник оста жалостан… блед.
.
Па баци очи сузама пуне
На мало окно, радост му сву,
Гледајућ` небу облака витлац
И тице мале летеће ту.
.
Уздахну сетно: „Верни ми друзи,
Суморног жића ускорте лет!
Носите поздрав на Јавор, Дрину,
Сужњика даљног – аманет свет.
.
Нека се држе јуначки, храбро –
Нека распрште душмански вој;
Нека их прате братинског рода
Молитве тихе и славе пој! “
.
Подиже руку – звекнуше ланци…
Сенуше очи… Задрхта вас…
Клонуше руке… а дах се крати,
С усана бледих губи се глас…
.
И тек што јоште изусти речи:
„Од смрти, боже, спаси ме сад –
Само док чујем веселе гласе:
Слободан Срб је и Призрен град“.
.
Сруши се на тле с уздахом задњим:
А у том стику, ланаца звек
Био је, више самртне песме:
Сужњеве туге и наде јек!

Манојло Ђорђевић Призренац

Манојло Ђорђевић Призренац родио се у Призрену 3. јануара 1851. год., одакле је дошао с родитељима у Београд још 1855. год. Ту је учио основну школу и свршио четири разреда гимназије и три реалке.

Још се у раној младости бавио новинарством и лепом књижевношћу, увек задахнут идеалнима за величином српства. Мада је целог свог века патио, никад се није понизио, сећајући се мука и невоља свог народа. Па и као човек се одликовао тако, да га је свако, ко је с њим у додир долазио, морао поштовати. У кругу својих блиских пријатеља и познаника био је омиљена личност.

Неко време морао је напустити Београд па је отишао у Праг, где је због неке штампарске кривице допао годину дана тамнице. Одатле оде у Загреб, где је био један од првих сарадника „Србобрана“, потом је уређивао књижевни део званичног листа хрв. владе „Народне новине“.

Кад се понова вратио у Београд, уређивао је „Домаћег пријатеља“ и „Српску реч“, а затим доцније поста уредником службеног листа „Срп. новина“ и шефом Пресбиро-а.

Писао је Манојло приповетке („четири божићне приповетке“ у засебној књизи) и драме (Слободарка, Златна гривна, Јасмина и Ирена, Динамит итд).

Умро је после кратког боловања, разболевши се у ревности своје уредничке дужности, у недељу, 23. јуна 1896. године.

Чудновата прича има из последњих дана Призренчева живота, коју потврђује и наш уважени књижевник Сима Матавуљ.

Сам Манојло причаше једног дана: „Ноћас сам сањао чудноват сан. Нашао сам се у цркви у Призрену, свом родном месту, и ту изиђе пред мене цар Лазар, Краљевић Марко, српски светитељи, патријарси, Митрополити и епископи. Између њих приметих и пок. Митрополита Мраовића. Зачудих се, кад га видех, приступим к њему и запитам га: „Зар Ви нисте умрли, господине?“ „Нисам“, одговори ми, „ја се налазим сада овде.“ И ја клекох пред њега и рекох: „Па молим Вас, оче, благословите ме и учините, да се већ једаред ослободим мојих дугова!“ Митрополит се на то насмеши и рече: „Ни бриге те, синко, на девет дана бићеш свега решен!“

И заиста је Призренац би свега решен, јер је тачно девети дан умро. Но он тај дан није тумачио на смрт, него, како је вечито натезао с невољом, рече: „сад ћу сигурно на лутрији добити велики згодитак. Сачекаћу девети дан, па ћу онда купити срећку.“ И за цело пао му је најсигурнији добитак, који човека чека у овој великој долини суза, коју зовемо светом!

На погребу његову стекао се велики број његових пријатеља и поштовалаца, одличних достојанственика и књижевника. Честито Новинарско удружење г. Лаза Комарчић, а пред старим гробљем г. Хајим Давичо, начелник у Министарству правде у име Књижевно уметничке заједнице.

За живота свога био је одликован од Српског Краља, а Књаз Никола даровао му је приликом свога бављења у Београду ред Данилов али му смрт не даде да га понесе. 

Лака ти српска земља, честити трудбениче за српску мисао!

Петар Костић. –

Просветно-културни живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. и почетком 20. века: са успоменама писца, 1933.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор: Призренски поменик

Повезани чланци: 

Aлекса Шантић – Ти си
Стеван Раичковић – Повратак
Поклоњење хромоме вуку – и потомци вука
Стражилово – једна од најлепших српских поема
Десанка Максимовић: Жао ми је човека
Јован Јовановић Змај – Рузмарин
Милан Ракић: Симонида
Апокалипсе не стижу у бујицама и потоцима, него у капима
Крај мора – Јован Дучић
Пјесма младости
Љубомир Симовић: Балада о Стојковићима