Захарија Орфелин – Сјетовање

Песма „Сјетовање” (у преводу: Саветовање или Поучавање) једно је од најзначајнијих остварења Захарија Орфелина. Ова песма представља кључни документ српске књижевности доба просветитељства.

„Сјетовање” је настало у време када се српска књижевност налазила у прелазном периоду између средњовековне традиције и модерног рационализма.

Орфелин, као истински просветитељ, кроз ову песму покушава да образује и уразуми своје савременике, одбацујући сујеверје и средњовековну схоластику у корист науке, разума и практичног знања.

Песма има дидактички (поучни) карактер. Орфелин се обраћа читаоцу (најчешће младом човеку или припаднику народа) са циљем да га усмери ка:

– Учењу и књизи: Сматра да је образовање темељ слободе и напретка.
– Моралном уздизању: Позива на врлину, поштење и избегавање порока.
– Корисном раду: Промовише активност и труд уместо пасивности и чекања на боља времена.
– Рационализму: Уместо слепе вере у традицију, Орфелин заговара критичко промишљање света.

Орфелин пише језиком који је мешавина црквенословенског, рускословенског и народног говора (тзв. славеносрпски језик). Иако данашњем читаоцу може деловати архаично, у његово време то је био језик „високе културе“ којим се комуницирало са елитом и образованим свештенством.

Песма је често структурирана као низ савета или моралних поука, што је била честа пракса у европској просветитељској поезији тог времена.

Значај „Сјетовања” није само у самом тексту, већ у Орфелиновој улози „првог модерног српског песника”. Он је један од првих који је поезију користио као оруђе за друштвене промене. Песма одражава његову борбу против заосталости и његову визију српског народа као дела европског културног круга.

Захарија Орфелин – Сјетовање

Младије љета скоро преходе,
у мени бједном жалости плоде
што безполезно
жизн своју слезно
прекраћавам,
прекраћавам.

Никакву службу, ето, ја нејмам
и срдцем падам к жалостним бједам,
ако учих се
али лиших се
све надежде
све надежде.

Јербо је сада наука пала,
а на мјесто ње богатства стала,
пропало злато,
згажено в блато,
људеј умних,
људеј умних.

Но ја богатства не хоћу знати
баш да без мјеста будем згибати,
здјелал би тако
а не инако
как ћу јавит,
как ћу јавит.

Оженил би се, да женат будем,
но мислим: зашто да ланац узмем
на моју главу?
Јер хоће с’ нраву
њену свагдар,
њену свагдар.

Био б’ монахом, отрекши с’ свјета,
али бојим се что млада љета
лажливе сирене,
љепотне жене,
превариће,
превариће.

Празно у свјету живит овако,
свак скажет лудо за мене тако:
ето, учил се,
к чему годил се
с науком он
с науком он.

Ето наука: богатим бити,
свак мудар таков, и мож јавити
да новцов плоди
дајут с природи
науку свим,
науку свим.

Јавил би с’двору, но има замку,
која чест ловит а не науку
богата добрим
кажет и умним
без Палади,
без Палади.

Пошел би к простим, но и там бједа,
не знајућ окотов, згибну без сљеда,
Палади мјесто
јест тамо пусто
до конца
до конца

Ја само жалост буду имати,
јер нејмам свјета полак гледати,
без служби дому
гдјегод мојему
с науком ја
с науком ја.

Захарија Орфелин

Захарије Стефановић Орфелин (Вуковар, 1726 – Нови Сад, 1785) био је српски полихистор. Орфелин је био књижевник, публициста, историчар, бакрорезац, просветитељ, гравер, калиграф, енолог и православни теолог.

Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. века. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија Плач Сербији (Плач Србије, 1761) 

Орфелин је био свестрана личност – писац, песник, бакрорезац, историчар и издавач првог српског часописа (Славеносрпски магазин). Његово „Сјетовање” је тако у директној вези са његовим уредничким радом, јер обележава његову жељу да се знање шири међу народом, што је била суштина тадашњег европског просветитељства.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:

Антологија српског песништва, Приредио Миодраг Павловић, VIII издање, Српска књижевна задруга, 1997.

Википедија

Сродни чланци:

“Приношенија“ монахиње Јефимије, прве српске песникиње
Барок пре барока српског песника Миливоја из 1420. године
Песничке загонетке код нас од 16 до 19 века
Песмарица Аврама Милетића – најстарији зборник српског грађанског песништва с краја 18. века
Манојло Ђ. Призренац – Сужањ у туђини