Зашто само Срби спашавају живу главу?

Енглези спашавају кожу и врат, Бугари кожу и живот, Руси, Немци и Французи главу, а само Срби спашавају живу главу. Зашто Срби имају потребу да нагласе како је глава која се спашава жива, кад би то требало да се подразумева? Најбољи одговор на то може нам дати српска традиција.

Израз „спасити живу главу” у основи значи преживети велику опасност, извући се из неке опасне ситуације или избећи сигурну смрт или пропаст.

Готово да нема традиције у којој не постоји такав израз. У енглеском језику то су изрази „To save one’s skin“ (кожу) и „To save one’s neck“ (врат), у бугарском „Спасявам си кожата” (кожу) или „Спасявам си живота” (живот) итд.

Најчешћи су они изрази који у том контексту помињу главу. Глава се у фразеологији користи као метонимија за целокупног човека (pars pro toto: део уместо целог). Када је човек у смртној опасности, његово целокупно биће је угрожено, али се симболички удар најпре везује за губитак живота који се манифестује губитком главе.

У руском језику то је израз „Спасать свою голову“ или „шкуру“, у немачком „Seinen Kopf retten“, у француском „Sauver sa tête“ итд.

Али једино у српском језику постоји израз „Спасити живу главу“, са варијантама глагола „изнети“ и „извући“. Нигде другде се придев „жив“ и именица „глава“ у смислу спашавања живота не комбинују на овај начин у оквиру истог фразеолошког склопа. Овакав пун синтагматички израз специфично је обележје српског језика.

Поред њега, постоји и израз „Ни за (под) живу главу“, који има друкчије значење: 1. нипошто, никако, ни у ком случају. 2. свакако, безусловно (заповедити некоме нешто под живу главу.).

Најстарији корени употребе израза „Спасити живу главу“ налазе се у усменом стваралаштву, које чува прадавне српске мотиве. У епским песмама, у контексту борбе, ропства и бекства, често се јављају синтагме попут „да се само живу главу изнесе“ или „једва живу главу спасоше“. У речницима се овај израз третира као заокружена народна творевина настала из прастаре традиције говорног језика.

Због чега Срби имају потребу да нагласе како је глава која се спашава жива, кад би то требало да се подразумева? Одговор даје српска традиција која је препуна мотива спашавања, чувања, скривања или чудесног проналажења одсечене главе владара, јунака или мученика.

У српској традицији глава представља симбол суштине човека, његовог достојанства, умности и духовне моћи, па њено одсецање од стране непријатеља представља ултимативни пораз, али и мотив за каснију освету или култни пијетет.

Према српској традицији глава не сме остати без почасти, а посмртно скрнављење тела доноси проклетство. Спашавање главе је у српском народном бићу чин васкрса националног памћења, победе над пролазношћу и очувања светости лика страдалог хероја или светитеља.

У митолошком контексту српске народне песме често садрже мотиве у којима одсечена глава јунака задржава сва својства живог бића. Она говори, саветује побратима, преноси последњу поруку, открива издају, тражи освету, куне непријатеља или чак и пева. Овај мотив одражава прехришћанско веровање да душа не напушта тело одмах по смрти и да глава као „седиште бића“ задржава моћ чак и када је одвојена од трупа.

У складу са архаичним елементима старе српске митологије и ратничке етике, сечење и ношење противничке главе представља врхунски доказ победе. Међутим, у фолклорном смислу, непријатељска глава се често третира са страхом и поштовањем због њене прастаре демонске или магијске моћи.

У дубљој словенској митологији, поштовање главе било је повезано са прецима. Веровало се да чување или посебно истицање главе преминулог хероја или родовског старешине штити заједницу и преноси његову снагу на потомке. Иако је хришћанство овакве обичаје модификовало, остаци овог прастарог слоја јасно се виде у усменој књижевности кроз драматичне сцене сусрета са одсеченим главама јунака.

Најпознатији пример спашавања главе налазимо у мотивима везаним за лик Кнеза Лазара. У епској песми  „Обретеније главе светога Лазара“ један Турчин, син Српкиње робиње из сажаљења и страха Божјег узима Лазареву главу и спушта је у кладенац, где она почива четрдесет година док је кириџије не пронађу.

У појединим верзијама песме „Смрт мајке Југовића“, у збирци „Лазарице” на пример, несрећна мајка носи главе своје деце са Косова Поља у Крушевац или у Крагујевац, према песми из збирке Татомира Вукановића. Овај сурови, мотив чува архаичне елементе у којима породица улаже надљудске напоре да спаси остатке својих ратника са бојишта.

Иако је смрт Краљевића Марка у епској поезији обавијена тајном, у локалним предањима југоисточне Србије и Македоније јавља се мотив према којем су му верни пријатељи или виле сачувале главу или тело од непријатеља, верујући да он „не мре, већ само спава“ до неког бољег времена.

У усменом предању и појединим варијантама песама о смрти Старог Вујадина постоје мотиви где верни саборци или породица настоје да са скривених места или кула, спасу или поврате посмртне остатке и главе својих погубљених главара како би их достојно сахранили и сачували од скрнављења

У поезији српских крајишника и ускока, поред одсецања главе непријатељу постоји и чин одсецања главе сопственом саборцу да не би пала Турцима у руке и завршила на коцу пред турским шатором. Такође и спашавање отете главе из турских руку кроз ноћне препаде представља врхунски чин јунаштва, братске лојалности и пијетета.

Осакаћивање посмртних остатака вожда Карађорђа, чија је одсечена глава однета у Београд, а затим послата султану у Цариград, у народној свести представља чин највеће издаје и дубоке трагедије. Судбина Вождове главе била је праћена митовима о њеном скривању, ношењу по различитим местима, а постоје и предања да су патриотски кругови на разне начине покушавали да сачувају успомену на тај чин као националну светињу.

Прелазак из чистог мита у колективни митски и национални симбол дешава се на примеру Ћеле-куле. Главе погинулих српских јунака са Чегра, које су османске власти узидале у кулу као опомену и стравичан трофеј, у српској народној свести постале су својеврсни „свети мученички олтари“. Оне више нису само остаци палих бораца, већ трајни митски симбол отпора, жртве и непоколебљивости.

Због мноштва мотива у којима се спашавају одсечене главе, владара, јунака и мученика, због укорењене древне митолошке свести, због вековних трагичних историјских околности, Срби су имали потребу да нагласе да је глава која се спашава жива. Да би се избегла забуна до које може да дође због мноштва примера спашавања главе која није жива настао је овај израз који је јединствен у свету.

Приредио: Далибор Дрекић

Литература: 

Речник САНУ 3 (бразнути-гушчурина), Београд, 1965.

Рачник српскохрватскога књижевног језика, Матица Српска, Нови Сад, 1967.

Ђорђе Оташевић, Мали српски фразеолошки речник, Алма, Београд, 2007.

Јосип Матешић – Фразеолошки рјечник хрватскога или српског језика. Школска Књига, Загреб, 1982.

Сродни чланци:

О рибама и коралима
О игри и игрању речима у књижевности
Коледо – једна реч која се смеје званичној историји и лингвистици
Баците коску да Шарпланинци постану нација!