Свађа међу зв’јездама – српска народна пјесма из Босне

Поделите

Свађа међу зв’јездама је српска народна пјесма из Босне и Херцеговине коју је записао Богољуб Петрановић, национални борац и сакупљач народних пјесама, а која је објављена у његовој збирци Српске народне пјесме из Босне (женске) 1867. године у Босанско-вилајетској штампарији у Сарајеву.

Свађа међу зв’јездама – српска народна пјесма из Босне; фото: Гемини ВИ

Ова пјесма је једна од 24 “пјесме митологичке“ како их назива сакупљач. Све митолошке пјесме из ове збирке су праве народне и умјетнички вриједне пјесме.

Према ријечима приређивача збирке у издању сарајевске Свјетлости из 1989. године ове пјесме “љепотом надмашују ‘особито митологијске’ пјесме из Вукове прве књиге. У свакој од њих прича се с љупком пјесничком наивношћу о паганским вјеровањима: законе свијета и васионе регулишу сунце, мјесец, звијезде и муње, а људска судбина често се мијења посредством вила, змајева и вјештица. Вјерује се да загробни живот и душе предака никад нису без утицаја на живот који траје под сунцем.“

Свађа међу зв’јездама

Двије су се зв’језде завадиле:
Преодница и Даница зв’језда,
Преодница Даници говори
“О, Данице, једна лежакињо!
Ти прилежа с вечер до зорице,
Ја пријеђо’ земљу и градове
И ја одо’ на ‘Ерцеговину,
А пред дворе ‘ерцега Стјепана,
Али Стјепан весеље проводи,
Сипа жени, а удаје шћерку,
Па је бабо шћерку сјетовао:
Када будеш низ поље широко,
Пусти коњу чоу до кољена,
Од кољена ките до копита,
Гледаће те мало и велико,
Гледаће те царе од Стамбола
Са пенџера кроз бистра биљура,
Царевица кроз зрно бисера,
Султанија кроз зрно мерџана,
Млого робље кроз ново стоборје.“

Украс 1

Песма „Свађа међу зв’јездама“ спада у ред изузетно занимљивих примера српске усмене епске поезије, јер у себи на јединствен начин спаја космогонијске елементе (митско персонификовање небеских тела) и историјски контекст.

Песма почиње персонификацијом небеских тела — Преодница (вероватно име за Венеру као „вечерњачу“ или „дањицу“) и Даница улазе у сукоб. Оне нису само тачке на небу, већ бића која имају своје путање, своја искуства и способност да посматрају људски свет.

Звезде овде делују као сведоци људске историје. Док једна „лежи“ (остаје на небу), друга путује, обилази градове и доноси вести са земље. То је често коришћен поступак у народној поезији којим се наглашава да „небо гледа и бележи“ догађаје међу људима.

Помињање херцега Стјепана (Стјепана Вукчића Косаче, моћног владара из XV века) даје песми историјску утемељеност. Сцена у којој он удаје кћерку и приређује велико весеље слика је једног времена, раскоши и традиционалних обичаја који су се преносили кроз народно памћење.

Савет који бабо (отац) даје кћерки — да „пусти коњу чоу до кољена“ — представља идеализовану слику лепоте и достојанства. Посебно је интересантан мотив „гледања“ преко различитих посредника: од цара кроз „бистар биљур“ (кристал), преко царевице кроз „зрно бисера“, до султаније кроз „зрно мерџана“ (корала). Ово показује како је народна машта замишљала богатство и недодирљивост владарских породица, гледајући их кроз призму драгоцених материјала.

Песма у суштини говори о контрасту између вечности небеских тела и пролазности људских весеља, славе и моћи. Звезде се свађају око тога ко је „видио више“, али кроз ту свађу ми, као слушаоци, добијамо приказ једног далеког, епског света који је нестао.

Ова песма је лепа и због свог лирско-епског карактера; иако говори о историјској личности, она је обојена фантастиком и митском атмосфером, што је чини посебно привлачном за визуелно представљање, као што сте покушали кроз ове илустрације.

Приредила: Сања Бајић