Трагедија иза једне од најлепших љубавних песама: „Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи“

“Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи” је по мишљењу многих, једна од најлепших икад написаних љубавних песама. Написао ју је Константин Симонов, а због услова у којим је настала ушла је у антологију.

Симонов био је велики руски писац, песник и патриота ког је судбина често одводила на ратне фронтове. Безнадежно је био заљубљен у Валентину Серову, тада најлепшу и најпопуларнију глумицу.

Она је, међутим, била удата. Пошто је супруг генерал, кога је јако волела, преминуо, Валентина је дуго патила. Потом се упуштала у многобројне љубавне афере, али никог није успела да заволи као свог покојног супруга.

А онда, ратне 1940. године упознала је Симонова, који је годинама маштао о њој. Ушли су у везу која је била све оно о чему је писац маштао, али, невоље тек долазе. Симонов је отишао на ратиште и у јеку највећих борби схватио је да се неће вратити кући жив.

Једино што га је одржавало била је фотографија и мисао на своју прелепу Валентину која је жељно ишчекивала да јој се врати. Тада је одлучио да јој напише песму која ће јој говорити колико је он воли, чак и када га не буде више.

Песму, која је требало да стигне Валентини после његове погибије је ставио у џеп, мирно ишчекујући свој судњи дан. Међутим, десило се чудо – јединица у којој се Симонов налазила некако је избегла финални удар непријатеља, и писац се, жив и здрав, вратио кући својој драгој, са песмом у џепу.

Венчали су се 1943, а песма о љубави која надјачава смрт у комбинацији са “хепиендом” обишла је цео свет, и преведена на чак 35 језика!

Но, пар наредних година није имао среће. С обзиром да су били јако популарни, пласиране су гласине да је Валентина варала Симонова док је био на ратишту и писао јој “најлепшу песму на свету“. Иако се доказало да то није истина – генерал Рокосовски, са ким су јој приписивали аферу, већ је био у срећној и дугој вези, а глумицу је срео на кратко тек неколико пута, брак глумице и писца је био уздрман.

Њена каријера креће силазном путањом, Симонов је напушта 1957, она се одаје алкохолизму и умире сама 1975. у Москви.

Песма је, међутим, постала бесмртна, синоним за љубав која превазилази све препреке и време. Многи уметници широм света су је интерпретирали кроз музику или рецитал, а код нас Раде Шербеџија и Тома Здравковић. Неки извори наводе да је Здравковић одлучио да изведе ову песму након што је сазнао да је болестан. Музику, препев и модификацију текста урадио је Милутин Поповић Захар.

Чекај

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.

Чекај и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је вријеме да заборавиш
и да те наде лажу.
Нек повјерују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај. И немој сести с њима,
и немој пити ништа.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек каже ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.

Чекај и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је вријеме да заборавиш
и да те наде лажу.
Нек повјерују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај. И немој сести с њима,
и немој пити ништа.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек каже ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.

Према књижевним стручњацима, овим делом је песник учинио глумицу симболом верности у очима милиона совјетских читалаца – терет који Валентина Васиљевна никада није могла да превазиђе. Ево шта њена ћерка, Марија, каже о настанку песме:

Написана је на почетку рата. У јуну и јулу, мој отац је, као ратни дописник, био на Западном фронту, замало погинувши код Могиљева, а крајем јула се накратко нашао у Москви. И, преноћивши у дачи Лева Касила у Переделкину, изненада је написао „Чекај ме“ у једном даху. У почетку није имао намеру да објави песму, сматрајући је превише личном и читајући је само својим најближим пријатељима. Али је преписана ручно, и када је пријатељ рекао да је „Чекај ме“ његов главни лек за чежњу за женом, Симонов је попустио и одлучио да је пошаље у штампу. У децембру исте те 1941. године, „Чекај ме“ је објавила Правда, а 1943. године је објављен истоимени филм, у којем је моја мајка играла главну улогу.

Песма првобитно није била намењена за објављивање, сматрана је превише личном. Ипак, Симонов ју је читао пријатељима у више наврата. Први пут је то било у октобру 1941. године, на Северном фронту, свом другу, фоторепортеру Григорију Зелми. За њега је аутор преписао песму из своје свеске, додајући датум: „13. октобар 1941, Мурманск“. 9. децембра 1941. Симонов је прочитао песму на радију 

Током рата уживала је невероватну популарност. Кукулин пише: „’Чекај ме’ није само личила на чаролију по свом жанру, већ је и функционисала као таква у друштвеној пракси. Поновљена читања ове песме сама по себи имала су психотехничку функцију. Докторка Слава Менделевна Бескина, која је током рата радила у болницама на фронту, сећала се да су рањени војници, када су били у посебним боловима, рецитовали ‘Чекај ме’ напамет“ 

На основу повратних информација добијених крајем 1941. и почетком 1942. године, коначно је пристао да је објави. Симонов је покушао да објави песму у новинама „На Штурм“ (штампани орган 44. армије ) и у „Красној звезди “, где је тада радио, али су га оба издања одбила. Први пут је објављена у Правди 14. јануара 1942. године, на трећој страни.

Како је истакла књижевна научница М. О. Чудакова, појављивање Симоновљеве песме у штампи схваћено је као пробој у цензурским ограничењима, будући да у званичној поезији претходног периода тема посебно јаке личне љубави није била добродошла.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Википедија, Курир

Ичин Корнелия, Йованович Миливое. «Лили Марлен» Х. Лейпа и «Жди меня» К. Симонова: опыт сближения с первого взгляда несближаемого // Ичин Корнелия, Йованович Миливое. Элегические раскопки. – Белград: Издательство филологического факультета в Белграде, 2005.

Сродни чланци:

Кнез Михаилова песма Што се боре мисли моје
Песма „Ако“ Радјарда Киплинга
Песму о соколу Максима Горког превео је краљ Александар
Виктор Иго: Мушкарац и жена
Милан Младеновић / Бранко Миљковић – Између два дана
Како је то видео Мика Антић…
Aлекса Шантић – Ти си
Снага белутка и Непочин-поље
Јован Јовановић Змај – Рузмарин

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, X, Линкедини фејсбук страници