Гаврил Стефановић Венцловић – Ловци адови
Из Венцловићевог дела избијају зебња и осећање угрожености целог његовог народа расејаног по разним царствима у којима „скривају у миру ловци адови на нас, кано на птице, мреже и склепе“. У овој песми он најнепосредније изражава свој сусрет са Злом.
Гаврил Стефановић Венцловић – Ловци адови; фото: Гемини ВИ
„Ловци адови“ који се у литератури често срећу као део његових беседа или приповедачких текстова о „лову на душе“), представљају врхунац барокне прозе на српском народном језику.
Венцловић користи слику „лова“ као снажну алегорију за борбу између добра и зла, односно спасења и пропасти људске душе.
Ловци адови су, у његовој визији, демони или нечастиве силе које непрестано вребају човека, покушавајући да га улове у замке греха.
Он описује грехе као „мамце“ којима се људи привлаче, а чим се ухвате, „ловац“ (ђаво) их одводи у вечне муке.
Он користи хиперболе за реувеличавање мука и опасности како би пробудио савест слушалаца.
Иако је био свештеник, писао је разумљивим, народним језиком, што је у то време било неуобичајено (већина је писала славеносрпским или црквенословенским).
Његове проповеди су као филмски кадрови; он не прича апстрактно о греху, већ га описује као физичку опасност која нас окружује.
Он није само „страшио“ народ паклом. Он је дубоко анализирао људску психологију – схватао је зашто су људи слаби, зашто падају на мамце и како се са њима носити.
Фреска пакла, Манастир Сасе; фото: Википедија
Иако су у питању теолошки текстови, они се данас читају као врхунска литература. Његови описи су често толико живи да делују као да су написани много касније.
„Ловци адови“ нису само религиозно упозорење, већ барокна поема у прози о људској пролазности, грешности и сталној борби коју сваки човек води сам са собом.
Венцловић је мајстор речи који је успео да апстрактне појмове пакла и спасења претвори у слике које су разумљиве и упечатљиве и савременом читаоцу.
Ловци адови
По округлому колу овога света,
којено се ласно окреће,
ваља нам по том колу
опипом ходити.
Опасно ходите,
не како немудри,
него каконо и премудри,
и скупљајући време,
зашто дни су лукави,
зашто ко том
скривају и миру
ловци и адови
на нас, кано на птице,
мреже и склепе.
Гаврил Стефановић Венцловић
(крај XVII в. – после 1746)
Гаврил Стефановић Венцловић
Гаврил Стефановић Венцловић (1680—1749) био је српски свештеник, илуминатор, иконописац, преводилац и песник који је живео у XVIII веку. У српску азбуку увео је слова ћ, ђ и џ, и радио на поправци правописа стотину година пре Вука, па је тако био претеча и Доситеја Обрадовића и Вука Караџића.
Живео је као путујући црквени беседник (што је у оно доба било једно од занимања) по српским насељима у горњем Подунављу, у градовима Сентандреји, Ђуру, Коморану и Острогону (у данашњој Мађарској).
Како су највећи део његове пастве чинили граничари — шајкаши и њихове породице, почео је да записује своје проповеди онако како их је и говорио. Тако су настале збирке његових проповеди „Мач духовни“ од којих су сачуване две, од укупно три књиге.
За свој рад он је 1732. године написао да је писао србско простим језиком на службу сељаком некњижевном…, што је, заправо, парафраза апостола Павла. Венцловић је веровао да се ширећем језуитизму тога доба може супротставити само просвећивањем народа.
То је питање добило значај због ширења руских штампаних издања, а и због популаризације јеванђелске науке с предикаонице, у оквиру борбе православних Срба против унијаћења и потурања унијатских књига штампаних на рускословенском.
Гаврил Стефановић Венцловић, Васкрсење Лазарево
Из Венцловићевог дела избијају зебња и осећање угрожености целог његовог народа расејаног по разним царствима у којима „скривају у миру ловци адови на нас, кано на птице, мреже и склепе“. У овој песми он најнепосредније изражава свој сусрет са Злом.
Венцловић је за собом оставио двадесет хиљада страница рукописа од којих је седам хиљада на српскословенском, а девет хиљада на народном српском „простом језику“, тринаест већих и мањих рукописа, делом илуминисаних страница, од беседа до реторичког песништва, преписе црквених књига, преводе, пре свега руских аутора.
Приредио: Далибор Дрекић
Сродни чланци:
Вавилонска кула и схватање језика у старој српској књижевности
“Приношенија“ монахиње Јефимије, прве српске песникиње
Барок пре барока српског песника Миливоја из 1420. године
Почетие свиета – старосрпски текст о стварању света
Песничке загонетке код нас од 16 до 19 века
„Слово о уму“ Светог Саве – осам векова српске поезије
Песмарица Аврама Милетића – најстарији зборник српског грађанског песништва с краја 18. века
Доментијан – Реч о Светлости
Финикс древо превисоко
