Доментијан – Слово о Светлости

Слово о Светлости: Доментијан је себе сматрао продужетком светосавског просветитељства и последњим учеником Светог Саве. Због улоге светлосних симбола у стварању књижевне симболике називали су га песником светлости.

Слово о Светлости

Похитајте, браћо,
и с љубављу сачувајте заповести моје
да рајских радости истинити наследници будемо
и достојни славе небесне светлости
коју нам доликује у Господа молити.

Не оне светлости што на истоку исходи
и на западу заходи,
што с временом окончава
и што се наиласком ноћи одељује,
коју заједно са животињама видимо

Но молимо светлости
коју видети можемо с једним анђелима,
којој ни почетак не почиње
ни крај не ишчезава.

Доментијан

(Миодраг Павловић – Антологија српског песништва)

Ови стихови представљају један од најлепших и најдубљих фрагмената српске средњовековне књижевности. Они су део Доментијановог „Житија Светог Саве“, написаног средином 13. века (око 1253. године).

Овај одломак, често називан „Слово о светлости“, представља молитвено-филозофски врхунац Доментијановог дела и суштину његове теологије.

Доментијан започиње обраћањем „браћи“ (монашкој заједници, али и верницима уопште), позивајући их на активну веру. Није довољно само веровати, већ се мора „похитати“ и љубављу чувати заповести, јер је љубав, према Доментијану, једини пут ка „рајским радостима“.

Ово је централни филозофски моменат текста. Доментијан прави оштру разлику између Физичке (пролазне) светлости и Метафизичке (Божанске) светлости.

Физичка светлост је сунчева светлост која је ограничена простором и временом. Он истиче да је она заједничка људима и животињама, чиме јој одузима метафизичку вредност – она је само део материјалног света.

Метафизичка светлост је нестворена светлост (таворска светлост). Она је апсолутна, нема почетак ни крај, не подлеже законима времена и простора. То је светлост коју анђели гледају и за којом верник треба да чезне.

Иако је Доментијан писао пре пуног процвата исихазма на Светој Гори (који се везује за 14. век), овај текст показује да је духовна традиција „умног созерцања“ Божанске светлости била дубоко укорењена у српском монаштву од самог почетка.

Доментијан је познат по свом „високом стилу“ – његов језик је китњаст, реторички снажан и пун библијских алузија. Ови стихови нису само сувопарно житије, већ химна, молитва која има ритам и снажну емотивну компоненту.

Доментијан је овим делом поставио стандард како се пише о духовном подвигу. Он Светог Саву не представља само као историјску личност, већ као носиоца те нестворене, Божанске светлости, која преображава човека.

Овај текст нас подсећа на трагање за трајним вредностима. У свету који се мења и који је подложан „заласцима“ (пролазности), Доментијан нас позива да своје биће усмеримо ка нечему што је трајно и непролазно. Његова „реч о светлости“ није само теолошка поука, већ и дубоко људски вапај за смислом који надраста физичку реалност.

Ово је један од оних ретких текстова који показују да је наша средњовековна књижевност била интелектуално и духовно раме уз раме са највећим достигнућима византијске мисли тог времена.

Доментијан

Доментијан (око 1210 — после 1264), познат у науци и као Доментијан Хиландарац, био је српски монах и један од значајнијих писаца у средњем веку.

Већи део живота је провео као монах у светогорском манастиру Хиландару, у коме је написао своја најзначајнија дела. Прво је око 1250. године, на захтев краља Уроша I (1242—1276) написао обимно житије светог Саве, а 1263/1264. године и житије светог Симеона (Стефана Немање).

Пратио је Светог Саву у његовој посети Светој земљи. Био је веома поштован и од стране краљевског двора и од стране светогорских монаха.

Извештај светогорског писара Теодора о његовим невољама, забележен на страницама Шестоднева Јована Егзарха, који је Теодор преписао на Доментијанов захтев, садржи многе референце на Доментијанову хуманост и помоћ коју му је пружио. 

Житије Светог Саве одликује тежња ка јасном и прегледном изношењу чињеница, а и изостаје тежња за наративном разрадом појединости. Догађај је за Доментијана тек повод за откривање битније божанске сврхе делања главног јунака. Овај поступак има као последицу претварање наративне структуре у симболичку. Томе су заслужне и библијске паралеле, цитати и светлосни симболи.

Још једна карактеристика овог дела је у томе што писац настоји да у сваком тренутку дела види јунаков прошли и будући живот — односно поседује перспективу целине. Доментијаново „Житије светог Саве“ је специфична мешавина библијско хришћанске перспективе и надисторијских и натприродних погледа. Тако је Савин животни пут симболички приказан као кружење Сунца са истока на запад — од Свете горе, до отаџбине. 

Овај писац је себе сматрао продужетком светосавског просветитељства и последњим учеником Светог Саве.

Због улоге светлосних симбола у стварању књижевне симболике Доментијана су називали песником светлости.

Мерећи идеолошки значај Доментијанових хагиографија, академик Бошко И. Бојовић пише: 

„Дело и живот двојице светитеља чије је хагиографије написао имали су за њега промисао за будућност српског краљевства. То је улазак српске историје у категорију свете историје, али и појава паралелизма два оснивачка култа, оних светих заштитника Неманидског краљевства, Симеона и Саве“

Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена.

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Вавилонска кула и схватање језика у старој српској књижевности
“Приношенија“ монахиње Јефимије, прве српске песникиње
Барок пре барока српског песника Миливоја из 1420. године
Почетие свиета – старосрпски текст о стварању света
Песничке загонетке код нас од 16 до 19 века
„Слово о уму“ Светог Саве – осам векова српске поезије
Песмарица Аврама Милетића – најстарији зборник српског грађанског песништва с краја 18. века