Антисрпске одлуке Дрезденског конгреса КПЈ 1928.

Четврти конгрес Комунистичке партије Југославије одржан у Дрездену од 6. до 12. новембра 1928. године потврдио је право „угњетених народа“ на самоопредељење и донео одлуку о стварању независних држава – Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније, док би мађарски и албански народ имали право да се одвоје, јер је закључено да је њихову земљу анектирала српска буржоазија. Евентуална права српског народа на спорним територијама нису помињана, већ се српским радницима и сељацима налаже да подрже право на отцепљење „угњетених народа“. Пошто покрете потлачених народа тренутно води бурожоазија, одлучено је да КПЈ поведе оружану борбу потлачених народа.

Постоје подељена мишљења о антисрпском карактеру одлука овог конгреса које се односе на нацинално питање. Поједини чак и наводе како је КПЈ на каснијим конгресима одустала од ових одлука. Ми смо их издвојили и представили, а на вама је да процените колико су антисрпске, колико имају континуитет до данас и колико су се потврдиле кобним последицама по српски народ у протеклом веку. Посебно сугеришемо да приликом читања ових одлука обратите пажњу на речник којим су исказане и упоредите га са речником многих јавних личности у скорије време. 

Поводом националног питања, Конгрес је заузео став за разбијање угњетачке и милитаристичке Краљевине СХС и тражио независне републике, пре свега Хрватску и Словенију, као и независну и уједињену Албанију. „Срушити империјалистичку творевину, Југославију“ – гласила је одлука Конгреса. Парола о уједињеној Албанији је значила да се не руши само капиталистичка Југославија, него и Грчка. Парола о уједињењу Македоније рушила је и Бугарску, Југославију и Грчку. Конгрес је тражио самоопредељење народа, чиме би био срушен буржоаски поредак у Италији, Југославији, Албанији, Грчкој и Бугарској – јер се ишло на балканску револуцију за стварање Балканске федерације.

Комунистичка партија Југославије је оценила настанак Краљевине СХС као акт империјализма:

„Већ самим стварањем државе СХС, створене су многобројне и дубоке супротности унутар државе СХС, које неизбежно воде у сусрет новоме рату и које се могу решити само сломом те државне творевине. Док су при претварању предратне Србије у садању државу СХС победнички империјалисти Антанте оставили више стотина хиљада Словенаца и Хрвата под јармом италијанског империјализма, они су ставили под власт великосрпске буржоазије не само Словенце, Хрвате и до рата независне Црногорце и оставили под њеном влашћу 1913 године освојени највећи део Македоније, него су јој приклопили знатна албанска, бугарска и мађарска подручја. На такав начин, као саставни део светског империјалистичког система, Сенжерменским, Тријанонским и Нејским мировним уговорима створени нови систем националног угњетавања у држави СХС створио је и нове супротности између државе СХС и њених суседа.“

Као главни непријатељ народа препозната је „хегемонистичка буржоазија и њена војна монархија“. Југословенски комунисти, а посебно припадници владајуће српске нације, треба да признају „право на отцепљење и право на оружани устанак против националног угњетавања“. Посебан осврт дат је на тежак положај албанског народа под београдским режимом:

„С империјалистичким уговорима о миру остала је после рата и око трећина албанског народа под владавином великосрпске буржоазије, против којег она спроводи исти угњетачки режим као и у Македонији… Албански народ, капиталистички још неразвијен, како у Албанији тако и у Југославији, може да се ослободи и уједини само у наслону на радништво, сељаштво и остале покрете угњетених нација на Балкану, у масовној национално-револуционарној борби како против великосрпског, тако и против италијанског империјализма и домаће беговске контрареволуције“.

Анексија албанских крајева у Македонији и на Косову је створила супротност са Албанијом. Стога, Комунистичка партија Југославије „изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с Албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помажу борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.“

Главни чланак: Оружани отпор шестојануарској диктатури:

„Једини излаз из ове кризе за радничку класу и сељаштво јесте оружана борба, грађански рат против владавине хегемонистичке србијанске буржоазије. Никакве парламентарне и демократске комбинације, никакве владе, њихови избори и пацифистичко очекивање нису у могућности да удовоље ма и једном од основних захтева радничке класе, сељаштва и угњетених народа. За радни народ осим оружане борбе другог излаза нема… Против генералске владе, за владу радника и сељака, за самоопредјељење свију народа Југославије.“

– Позив КПЈ на оружани отпор диктатури из јануара 1929.

У наредним годинама КПЈ је на све начине покушавала да се стави на чело борбе народа Југославије против војно-монархијске диктатуре. Почетком 1930-их подржавала је разне националистичке покрете против српске превласти, укључујући Косовски комитет, Унутрашњу македонску револуционарну организацију, црногорске сепаратисте и усташе. 1932. године званично партијско гласило Пролетер агитује „против сваког облика националног угњетавања са стране српских зулумћара“.

У септембру 1932. године КПЈ је прогласом поздравила напад усташа на неколико жандармеријских станица у Лици и позвала комунисте да подрже њихову национално ослободилачку борбу. У наредним месецима, службени орган Пролетер потврђује ове ставове Централног комитета КПЈ у односу на усташки покрет, и позива чланове КПЈ да помогну „национално-револуционарном покрету“.

КПЈ је касније наводно, макар и декларативно одустала од одлука донетих на Дрезденском конгресу. На Четвртој земаљској конференцији у Љубљани 1934., Сплитском пленуму ЦК КПЈ, 1935. и на Седмом конгресу Коминтерне исте године КПЈ изоставља позив на распарчавање земље. У наредним годинама, почеће да се залаже за федералну Југославију, али резултати њеног деловања све до 1991. године само потврђују одлуке Дрезденског конгреса.

За поједине историчаре и публицисте одлуке Дрезденског конгреса доказ су континуитета „антисрпске политике КПЈ“. Ратко Дмитровић сматра да су одлуке конгреса КПЈ у Дрездену узрок свих каснијих невоља Србије, и да су тамо донете одлуке за „сталну борбу против српства и православља“

Други аутори подсећају да одлуке Дрезденског конгреса о устанку и рушењу Краљевине СХС нису последица „антисрпске политике“, већ тзв политике „Трећег периода“ у Коминтерни, коју је одликовало виђење да је крај капитализма близу и да ће ескалацијом класне и националне борбе убрзати избијање неминовних социјалистичких револуција у Европи. Код југословенских комуниста ово уверење је било ојачано ванредном ситуацијом у земљи, где је криза изазвана атентатом на Стјепана Радића била у пуном јеку.

Гужвица закључује да је ова национална политика, заснована на идеји да је Југославија пројекат великосрпске буржоазије, значајно допринела паду популарности комуниста међу Србима.

Овај конгрес можемо сматрати утемљењем отворене борбе КПЈ против срског националног интереса на Балкану, односо удруживањем свих антисрпских елемената унутар КПЈ и обрачуном са доминантном српском струјом на врху партије.

Током Стаљинове чистке у Москви су стрељани сви дотадашњи генерални секретари КПЈ: Филип Филиповић, Сима Марковић, Ђуро Цвијић, Јован Малишић и актуелни Милан Горкић,. Поред њих, стрељано је на стотине истакнутих југословенских активиста, међу којима је било шпанских бораца, секретара СКОЈ-а, партијских руководилаца, чланова ЦК КПЈ и Политбироа. Тада је неславно завршио и потпуковник шпанске републиканске армије Владимир Ћопић, Југословен са највишим војним чином у шпанском грађанском рату.

Након сече вођства КПЈ у Москви организациони секретар Јосип Броз, једини члан Политбироа који је остао жив и на слободи, прогласио је себе новим вођом партије, а своје најближе сараднике „привременим руководством“.

Извори: Дрезденски конгрес КПЈ, Дамјанов свет, Савез Комуниста Југославије, Књига о Косову

Повезани чланци: 

Како је убијен аутор плаката „Мајко Србијо помози!“
Сарадња комуниста и усташа 1930-их
Радослав Грујић – спасилац српске деце и баштине 1946. проглашен издајником
Један проглас српских устаника из другог светског рата
Оклеветан и забрањиван: проф. др Лазо М. Костић
Посланица патријарха Варнаве о српској новој 1937. години
Зашто је убијен патријарх србски Варнава