Будући да је старо српско врховно божанство било бог путник, тако и Свети Сава путује од места до места и поучава људе. Зато и није ништа необично што је управо Сава, као путник, заштитник опанчарског заната међу Србима.
Светац путујући поучава народ занатима, умећима, лечењу и вештинама. Тако је светац научио једну ткаљу да направи прозоре на кући, или народ да лови, сече, пере и пече рибу не би ли имао више хране уз часни пост.
Доброчинства која бивају учињена људима стварају се углавном ради остваривања материјалних добара. Светац стога учи и како да се оре, сири сир, плету ужад, кује гвожђе, граде воденице, саде печурке и бели лук.
Као путник, Сава Будванима полази на пут преко мора, а где год да се нађе, одмори и ослони, ту остају његови трагови у камену. Светац стога личи на древна божанства која путујући земљом уређују првобитни хаос: успостављају културу, уводе ред, материјално и морално подижу цео народ.
Некад Сава чини доброчинства онима који их не заслужују, а не чини онима за које ту добробит очекујемо. Ипак, и то је у складу са паганском природом накадашњих српских божанстава.
Свети Сава и ђаци
Свети Сава био је и учитељ. Једном његовом ђаку, један пут, нестане заструг меда. Да би пронашао крадљивца Свети Сава узвикне гласно својим ђацима: „Ко је украо мед пашће му данас пчела на капу“. Кад су ђаци после изашли на ручак, онај што је украо ;био мед непрестано је пазио да му пчела не падне на капу, и тако је у крађи ухваћен.
Народна легенда
* Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“, Горњи Милановац, 1995.
Муратову уцену или ултиматом кнезу Лазару и Лазарев одговор на њега наш народ је доживео и пренео путем усменог предања као судбинску прекретницу од највећег значаја. Муратов ферман је надмен и увредљив, а Лазарев реакција емотивна и одлучна до те мере да се уздиже до највеће клетве. Битка за Србију битка је за царство небеско и у том смислу траје до данашњег дана, оштром линијом раздвајајући веру од невере, достојне од недостојних.
Петар Радичевић – Косовска битка 1987
„Косовски бој овде је… епски осмишљан као мегдан између кнеза Лазара и цара Мурата, с препознатљивом иницијалном формулом изазова књигом/ферманом, једном од најфреквентнијих у целокупном епском корпусу.“ (Детелић 1996: 139–140)
I
Цар Мурате у Косово паде;
Како паде, ситну књигу пише,
те је шаље ка Крушевцу граду,
на кољено српском кнез-Лазару:
„Ој Лазаре, од Србије главо,
нит’ је било, нити може бити:
једна земља, а два господара,
једна раја, два харача даје,
царовати оба не можемо,
већ ми пошљи кључе и хараче,
златне кључе од својих градова,
и хараче од седам година;
ако ли ми то послати нећеш,
а ти хајде у поље Косово
да сабљама земљу дијелимо“
. II
Да је коме послушати било,
како љуто кнеже проклињаше:
„Ко је Србин и српскога рода
и од Српске крви и кољена,
а не дошао у бој на Косово
не имао од срца порода,
ни мушкога ни дјевојачкога,
од руке му ништа не родило:
рујно вино, ни пшеница бела!
Рђом капо док му је кољена.”
. III
Кад Лазару ситна књига дође,
књигу гледа, грозне сузе рони.
„Мили боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству:
да или ћу царству небескоме,
да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
приволети царству земаљскоме,
земаљско је за малено царство,
а небеско увек и довека”.
Цар воледе царству небескоме,
а неголи царству земаљскоме
и погибе српски кнез Лазаре,
и његова сва изгибе војска,
седамдесет и седам иљада:
све је свето и честито било
и миломе богу приступачно!”
„Муратова уцена изречена је самоуверено, сигурно и спокојно, без повишеног тона, а његове речи претње су биле бахате, надмене и увредљиве. Дошао је на туђу територију са жељом да наметне своју власт, при томе вређа и потцењује кнеза Лазара својим предлогом о српској предаји.
Прочитавши писмо турског цара Мурата у коме Мурат од њега тражи да бира између мирне предаје кључева свих градова и битке у Косово пољу кнез Лазар је упао у људску и државничку дилему. Његова дилема је била да ли се покорити и изабрати живот у ропству или часно умрети на бојном пољу?
Плакао је горко док је читао Муратово уцењивачко писмо, што говори о томе колико је његова дилема била велика и колико му је избор био тежак. Али ипак, љутитим речима је изрекао клетву у којој је проклео све оне који одустану од борбе.
Клетва кнеза Лазара изречена високим тоном представља одговор на његову дилему и јасно указује на његов избор. Лазар не жели да се преда, ни да испуни услове које му је наметнуо бахати и надмени турски владар. Лазар зове читав српски род у бој који ће одлучити о судбини српског народа. Позив је уобличен у клетву и израз Лазареве немоћи. Он проклиње све који се не одазову на бој, куне род и пород, јер је то најтежи вид клетве.“
Извор: УРВИС/Војислав Ђурић, Антологија народних јуначких песама, Београд 1954, стр. 96, 105 и 107
Једну коледарску песму велике старине добио је Милош С. Милојевић од призренског свештеника Јове Станимировића. Песму су вековима изводили коледари широм Средачке жупе, она се преносила с колена на колено и чува најстарије српско колективно памћење. У њој богиња Жива, која се поистовећује са голубицом, преноси Србима вољу Триглава из далеке Индије. А откуд Триглав у Индији? Откуд Индија наша земља? Где је корен српском страху од црних Тартарана?
Милош С. Милојевић: Ову је пјесну прјеписао г. Јова Станимировић свештеник Призренски, а послао нам г. Илија Спасојевић учитељ, Средачке Жупе.
Сива Жива сива силна, Сива силна голубице! да куда си путовала? Одговара Сива Жива Сива силна голубица: „Ја сам тамо путовала У Инђију нашу земљу. Пролећела Хиндушана И ту Глобу Тартарију Црни Хиндуш и Тартару. Летила сам Господару Нашем силном Триглав бору Те гледала што нам чини Што нам чини заповеда.“ Шта чињаше наш господар, Наш господар Тригљав вељи, Наш Створитељ и Држитељ И велики Уморитељ? Одговори Сива Жива Бела силна голубица! „Наш господар лепо чини Трима кола у зучиње И четврто злато мери. Да правимо златне чаше Златне чаше и сребрне Да молимо младог Бога И Божића Сварожића Да нам даде свако добро Понајвеће дуги живот. Дуги живот добро здравље И богатство што га носи. Божић поје по сву земљу Не боји се Хиндушана Нити црног Тартарана Ни големе те пустаре А проклете Глобе црне Глобе црне Тартарије, И те гадне Манџурије. Слава му је до небеса. До престола Триглав Бога. Брада му је до појаса. До појаса среди земље Србске земље Рашке светле. Да се роде мушка деца Љути војни Даворови Даворови и Јарила Она силног Туривоја. Туривоја Ђуримами Да се роде јагањчићи Јаганчићи и јарићи И ти веља теланчићи. Женски више, него мушки. „О Кољедо ој, Мој Бого мој! Мој Божићу мој, Сварожићу мој!
Из далека преноси богиња Жива (1)
Коледарске песме спадају у групу најстаријих српских народних песама. Певане су око зимске краткодневице. Обред је чинила прослава и дочек новорођеног Сунца као малог Бога, који води порекло од Сварога, под именом Коледа, Колинда, Кољада и сл. дијалекатским разликама.
Читава песма је компонована као дијалог са богињом Сивом Живом, која овде има функцију известиоца о вољи богова. Она се поистовећује са голубицом, што није чудно будући да се голуб код Срба сматрао светом птицом. Богиња преноси речи Триглава, који је овде представљен као врховни бог, онај који издаје заповести. Он је смештен у удаљену имагинарну земљу Инђију, којој приступ имају само богови, будући да је од нашег света одвајају предели за човека непроходни и окарактерисани као црни и проклети.
Бога Триглава хришћанском поимању Бога приближавају атрибути Створитељ и Држитељ. Међутим, он је истовремено и велики Уморитељ. Из овог последњег ишчитава се старије, нехришћанско поимање света, човековог положаја у њему и смене живота и смрти као равноправних чланова непрекидног циклуса рађања и умирања, обнављања и уништавања. Три атрибута, од којих први означава творца постојећег, други онога ко одржава и чува створено, а трећи рушитеља који отвара пут ка новом стварању, одговарају имену божанства, које указује на тројство функција.
Тримурти/Триглав на србском артефакту у Индији
О којој Инђији песма говори заиста не може бити недоумице. Топоними: Хиндушан, пустиња Глобе и Тартарија, затим етноними: Хиндушани, “црни Тартарани“ и “гадни Манџури“ чврсто и сигурно опредељују радњу догађања на индијски потконтинент.
Хиндушан или Хиндустан био је некада општи назив за Индију.
Тартарија – Монголија: Монголију су од давнина насељавала монголска или татарска племена… Као етничку групу најпре су их упознали Кинези (први помени у X веку), док Европљани за њих нису знали све до XIII века. Манџурци могу бити само Кинези.
Изузетно је значајно помињање пустаре Глобе, те етнонима: црног Глобира. Ово је стабилан, рекли бисмо укопан аргуменат, врло чврст топоним који се не налази нигде на Балкану и који радњу песме сигурно опредељује у Азију, вероватно у Индију или непосредно уз Индију.
Помињање “Србске земље Рашке светле…“ у Индији потврђује размишљања многих истраживача (Милојевића, Маретића, Луковић-Пјановић…) да је име Рашка донето из Индије и да се корени у санскртском језик: Ракши – Црвени. (4)
Триглав
Порука божанства тиче се поуке људима како да живе у изобиљу. Као онај ко дарује благостање у овој песми, као и у осталим песмама које се везују за ово доба године, именује се млади бог, Сварожић. Сварожић је победник над злим и мрачним силама, што му даје особине бога Сунца и светлости. Он даје дуг живот и здравље људима и обезбеђује плодност. Занимљиво је запазити да се жељена мушка деца називају Даворовим и Јариловим војницима, што у песму уноси помен и на друга словенска божанства.
Богиња плодности Жива или Сива (2)
Богиња Жива или Сива је давнашња богиња плодности из словенске митологије. Име Жива говори о томе да је она та која даје живот. Kод Живе је атрибут мајке наглашенији него код других словенских богиња као што су Весна или Лада.
Пошто се Жива негде помиње и као Зизилеја ово име је описује и као заштитницу деце, која бди над малишанима. Уколико обратите пажњу на њен физички изглед, она је представљена као жена плаве косе попут жита, у једној руци држи јабуку, а у другој јагоде. То говори да је Жива право божанство плодности.
Ако, према легенди, пратимо раст, спаљивање и зацељивање Живине косе, то може да нам говори о циклусу жита које се у јесен жање, да би у пролеће поново било посејано и спремно за наредну жетву. Тако долазимо до тврдње да је Живино доба године јесен. То може да има неке логике ако вежемо Весну за пролеће, Ладу за лето, а Морану за зиму. То су четири фазе богиње – земље, која кроз четири божанска лика пролази годишњи циклус плодности.
Без обзира што је свака богиња била везана за одређено доба године, оне су се празновале и онда када није било време њихове владавине. Познато је да су постојали зимски ритуали везани за Морану и они који се и дан данас одржавају кад наступи пролеће. То су мачкаре. Попут Моране, и Жива се није славила само у јесен већ и у лето, а обред који је био везан за ову богињу познат је као русаље.
Јак-цар
Борак борили Серберичани У тој земљи Серберији У Инџији проклијетој. Борак борили млого дуго Сто тисућа дугих љета Двјеста тисућ кратких љета. Борак борили зло ћинили. Борич боре разљути се Тартарима земљу даде А Србима туџег станка. Туџег станка туџег данка На Србицу и Јак цара На тог Чуја вјељу рјеку, Борили се храбрили се Боје своје погубили Земље србске оставили И Инџију и Дунава. Хиндуш за њим насрнуо Дуга борба дуга рата И Крајине злопамтине. Кољед земљу оставио Над Босну се надмашио. Босном трјесну Србу свану Босна србска и одавна Од Србије постанула Кољед био прјеминуо. Кољедо мој, Божоле мој. Божичу мој, Сварожичу ој! Божича нам оставио, А Божића Сварожича. Сварог браду погладио Млого добро поћинио Сваком нами добро дао. Домачину понајвјече. А домачин Кољеџаном Свашта доста подарио: Коме злато, коме благо Цар Кољеду милу шчјерцу Колеџаном синовицје. Кољедо мој, Божоле мој. Божичу мој, Сварожичу ој!
Песму је записао Скендер, Србин мухамеданске вере из Босне.
Откуд Индија у колективном памћењу Срба? (3)
Аријевска племена су први пут стигла у древну Индију пре четири хиљаде година (или 2692 пне). Дравидија, како се Индија тада звала, била је насељена Негроидним племенима – Дравиди и Наги. Аријевска племена донела су им Ведска знања, протерала су из Дравидије црне магове, који су дуго практиковали култ Богиње Кали, Црне Мајке, којој су приносили људске жртве.
Изгубљене или скривене трагове и податке о нашој древности могуће надокнадити једино народним предањима сачуваним у српском језику, поготово када се зна да су она настала на нечему што одговара стварности.
Речито сведочанство тога народног памћења, је песма коју је Милош С. Милојевић, негдје на свом неуморном истраживачком путешествију. забиљежио. У њој, наш мудри, али и растужени праотац, На путу из Индије, каже:
“КАКО НЕЋУ СУЗЕ ПРОЉЕВАТИ, КАД ЈА ИДЕМ ИЗ ЗЕМЉЕ ИНЂИЈЕ, И3 ИНЂИЈЕ, И3 ЗЕМЉЕ ПРОКЛЕТЕ! У ИНЂИЈИ ТЕШКО БЕЗАКОЊЕ…“
Али у “Инђији“ владају не само “тешко безакоње“ већ и друге невоље – несносна суша и опака срдобоља.
Стога се у наставку каже:
“…ТЕ НЕ ПАДЕ ДАЖДА, НИ ОБЛАКА, ПЛАХА ДАЖДА, НИТИ РОСЕ ТИХЕ, ПУНО ВРЕМЕ ЗА ТРИ ГОДИНИЦЕ. ЦРНА ЗЕМЉА ИСПУЦА ОД СУШЕ, У ЊУ ЖИВИ ПРОПАДАЈУ ЉУДИ… А БОГ ПУШТА СТРАШНУ БОЉЕЗИНУ, БОЉЕ3ИНУ СТРАШНУ СРДОБОЉУ, ТЕ ПОМРИЈЕ И СТАРО И МЛАДО!!!“
“Ето, дакле, каква је грдна, ужасна и страховита несрећа и невоља била у доба расељења Срба из Индије“, вели Милојевић у коментару ове дивне и чудесне пјесме, истичући при том да је она “боља, истинитија и вернија од свих историја и историчара“.
Санскрт
Као научник, који је трагањем, баш у Индији, поникао у дубину времена и простора наших давних предака, он ће нас обавијестити да се они можда из Индије не би раселили да су у питању била само ова зла која пјесма казује, “ама дође још горе и црње, па мораше“.
А то “горе и црње“, како сазнајемо од једног другог аутора, били су “сусједи Сорабски: црнокожи, кудрави, са огромним устима, дебелим уснама, кратким, широким и на врху уздигнутим носевима …
Они су непрестано нападали на градове у инђијским српским земљама, док на послетку праоци свих данашњих Словена – Срби не иселише се из своје земље у Инђији, носећи своју нејач, чељад и имања на својим коњима и слоновима, тражећи другог сједишта у ком нема црних и злих народа…“
Овај аутор , који говори и о првобитним народима у Русији, казује да су Сјамби или Срби у почетку насељавали широку област испуњену шумом, пустињама, тигровима, слоновима и да су “још одвајкада дивља племена инђијских острва … обраћала своје завидљиве погледе на тада цветајуће краљевство Сјамба или Срба“. ( Рус Г. Морошкин)
Напади тих дивљих племена на “краљевство Сјамба или Срба“, према Милошу Милојевићу, трајало је три године:
“Прва година означава прве нападе црних народа, дошљака са острва и из Киндуша или средње Азије.
Друга година означава нападе тих истих народа, са сасредоточеном силом Кинеза.
А трећа и последња – најцрњи насртај мисирских (ЕГИПАТСКИХ) царева на Инђију и коначно утамањење остатака српских племена…“
Санскрт
.
“Из Индије, из земље проклете“, по прорачуну Мавра Орбина и још неких историчара, расијање СОРБА – СРБА отпочело је одиста у давно доба – бар 4.000 година пре Христа.
Први дио се из Велике Сарбарске покренуо на запад и зауставио у Месопотамији. На тој рајској земљи, што се пружа у међуречју Тигра и Еуфрата, ови Срби основаше своју нову државу коју назваше Нова Сарбарска.
Константин Николајевић, историчар, нашао је да се сви Срби из ове групе нису задржали у Месопотамији, но се један велики дио њих запутио к Малој Азији, “да би одатле прешли у Европу и распрострли се Балканским, Пиринејским и Апенинским полуострвом“.
Руски историчар Ломански, опет, каже да су “српске насеобине, првог српског главног дијела, оставиле трагове не само у данашњој Италији, Шпанији и Португалији, већ и на Сицилији и на обалама Африке“. Ово казивање подупире још зналаца, а међу њима и римски папа Енеја Силвије.
Међутим, ови првобитни Срби, најочитије и неизбрисиве трагове оставили су на Балканском полуострву. По тврђењу неких писаца историје, прва група СОРАБА – Сарбарских Срба из Индије доспела је на Балкан 3.000 година прије Христовог рођења. Чинило их је више племена, а међу њима најбројније и најодважније бјеше племе Расени или Рашани – Раси. Они се, кажу, најприје настанише око ријека које се уливаху једна у другу, па једну назваше по свом имену Раса. – Рашка, а другу, опет, по неком свом значајном имену – Марица. Рашка их је подсјећала и на завичајну ријеку Рашку, коју оставише у Индији.
Са овог простора – српско племе Раси, или Рашани, током вјекова и миленијума, расијаше се широм Балкана и Подунављем и Апенинским полуострвом, називајући те просторе земљом Рашана. Грци су касније ту српску земљу Расију или Рашку назвали Ракија, а потом Тракија, а Расе – Рашани или Трачани.
Пројекат стварања модерне хрватске нације у првој половини 19. века отопочео је најпре одбацивањем обе варијанте хрватског језика – кајкавске и чакавске, којима су Хрвати говорили до Људевита Гаја – и присвајањем српског језика, односно штокавског наречја. На тај начин су створени услови да нова идеја нације на принципу: католичка вера + српски језик = хрватска нација премости реке Купу, Саву и Чазму, којима је вековима била омеђена и крене у бестидну отимачину свега српског. На удару је првенствено био српски народ католичке вероисповести и целокупна српска историја, традиција, књижевно и културно наслеђе. Пример једне од тих отимачина – српских народних песама – као и реакције Ватрослава Јагића, изнео је Јован Дучић у свом делу „Југословенска идеологија, истина о „југославизму““; штампаном у Илиноју 1942. године.
Хрватске Народне Пјесме
Иван Кукулевић-Сакцински
Јосип Јурај Штросмајер
Ватрослав Јагић
„Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити), да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију…
Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице.
И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима, било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199 да црква и држава не иду заједно.
Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму тек у наше доба, за Лава XIII, били светковали као свеце, али их нису примали као учитеље словенске, и проналазаче ћирилице!
Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. (Рад 1876, 37). Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали…
У Босну су били са аустријском окупацијом дошли многи агилни пријатељи ђаковачког бискупа Штросмајера. Нарочито Длустуш за просвету, Трешчец за управу, Херман за пропаганду… Штросмајерови људи у Босни су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици Хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске Народне Пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури.
Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике. Професор бечког универзитета, Јагић, пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица Хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве „Хрватске народне пјесме“ читаву буру од страха. ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер што је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока. (Јагић, Спомени, II, 167).
Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требали онако безочно присвајати.“
Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942
Уколико неко мисли да може пронаћи неки хрватски мотив у овој другој од 12 књига, целу књигу може да прочита овде.
Култ Светог Саве развија се још за његовог живота. Најзначајнија личност српске историје поштована је као архипастир, законодавац, утемељивач српске цркве и државе, а после смрти и као чудотворац и исцелитељ.
Свети Сава: Улази ли грех на уста?; Фото: Принтскрин – Цртани филм
Богата митолошка свест народа као да је учинила пресудан утицај да Свети Сава уђе у све поре народног бића поставши тиме њеним нераздвојним елементом и онтолошким утемељењем.
Улази ли грех на уста?
Почео неки човек да зида кућу, па кад чу да је у село дошао Свети Сава, замоли га да дође и очита молитву, да би посао што боље завршио. Оде Свети Сава код њега, кад има шта да види: Домаћин спрема месо за ручак, као да није пост.
– А знаш ли ти, домаћине, да је сад пост?
– А, грех не улази на уста, него излази из уста! – само одмахну руком овај.
– Ко те то научи?
– Неки човек. Још је рекао да то у Светом писму пише и да је сам Христос то рекао!
– Добро! – рече Свети Сава – Нека ти је са срећом нова кућа! Темељ си ставио. Сад баци, како било, једну циглу на њега па се усели и у здрављу да живиш у кући довека!
– Шта то причаш, човече Божји, за кућу су потребне све цигле, а не само једна! А и оне морају да буду стављене равно, у четири зида, строго по пропису, а не бачене било како, иначе – ништа нема од куће!
– Е, синко мој, тако је и са побожним животом! Ако неко хоће да се спасе није довољно да зна само једну реченицу из Светога писма, па и њу искривљено и наопако, него све! На много места у Светом писму сам Христос говори да је пост неопходан и да се без поста не можемо спасти! Ко пости – душу гости!
Ко ради стомака Свето писмо криви, Нек’ не лаже себе да побожно живи. Онај ко не пости, све што хоће једе, Болест спрема телу, а и души беде. Свети Сава учи богате и просте Да се Богу моле и пост сваки посте!
У митолошкој свести Свети Сава има многе особине које се не могу назвати хришћанским. Светац је често гневан, раздражљив и увек спреман да кажњава. Гнев је често немотивисан или недовољно мотивисан, а казне често претеране, некад и неправедне.
Свети Сава и Ђаво; Фото: ѕутјуб принтскрин: Цртани филм „Свети Сава и Ђаво“ (Иван Мандић)
Свети Сава је, на пример, једно чобанче претворио у пса само зато што је лежећи јело. Такође, светац допушта да у пакао оде један праведник само зато што се није исповедао.
Светог Саву можемо у причама видети и као немилосрдног, увредљивог, завидног. Међутим, све негативне особине које светац носи у причама у складу су са природом паганских божанстава, јер су управо таква божанства обесна, саможива и непредвидива.
Све молитве и жртве, и уопште култне и магијске радње, имају за циљ да сачувају људе од гнева богова.
Свети Сава и ђаво
Пошао свети Сава преко једне планине, па срете ђавола. Кад га ђаво угледа, уплаши се и шћедне да побегне, али не могне, па се тада сретну на путу. Свети Сава рекне ђаволу: „Помози Бог!“ а овај одговори: „Није ти за тим стало.“ — „Како си?“ рече Свети Сава; а ђаво му одговори: „Шта је теби брига, како сам.“ — „Куда хоћеш?“ упита га свети Сава; а овај одговори: „Ни за тим ти није стало.“ — „Шта би радио?“ рече свети Сава; а овај му одговори: „Радио бих башчу, кад бих имао мршаве земље и таквог ортака.“
Онда свети Сава каже ђаволу: „Ако баш хоћеш да радиш башту, ево сам ти ја ортак, но да се договоримо, како ћемо и шта најпре сијати, и ко ће сјеме набављати.“ А ђаво му одговори: „Ако ме и мрзи с тобом радиги, и опет ти се покорити нећу, али хоћу да начинимо уговор, па да отпочнемо радити.“
Сад се договоре, да посаде најпре мрки лук; ово и учине. Кад лук почне да расте, дошао би ђаво, па гледао како су лијепа и добра пера у лука, а не гледаше шта је у земљи. Кад лук у највећој снази буде, онда свети Сава позове ђавола, те дођоше. „Е,“ рече сад свети Сава ђаволу, „пола је моје, а пола твоје, па бирај које волиш.“
Видећи ђаво силна пера у лука, превари се и узме оно што је на земљи, а свети Сава узме оно што је у земљи. Кад лук стане зрети, долажаше ђаво почесто да га обиђе, али му не бијаше мило, кад види, де пера труну и суше се. Лук сазри, пера сва увену; а свети Сава повади лук и однесе га.
Ово ђавола врло ожалости, па се ријеши, те још један уговор са светим Савом учини, да посаде купус, па ђаво рече: „Ја ћу оно, што је у земљи, а ти оно што је на земљи.“ И тако буде. Купус посаде, и овај све растијаше више и развијаше свој лист, док се и главице укажу. Видећи ово, ђаво мишљаше: кад је оволика чвонта на земљи, та колика мора бити у земљи, па се врло радоваше.
Кад у јесен буде, свети Сава дође, те купус посијече, а ђаволу остави корење. Мало затим ето ти и ђавола, ту су гајде, ту су свирале, хука, бука, пјесма и арата велика. Па чим један корен извади и види, да нема ништа, пренемогне се од муке, па онда умоли светога Саву да још један уговор начине, да посеју кромпир, па онда, што је у земљи, то нека буде светога Саве, а што је на земљи, то да њему остане.
Овако и учине. Посију кромпире. Кромпири изникну, укаже се најприје цимина, па онда цвијет, а за овијем бобе. Видећи ово, ђаво се стане смијати и светом Сави пркосити. Но кад буде у јесен, онда цимина опадне и иструхне, а свети Сава повади кромпире, па у трап.
Надимаше се ђаво, да пукне од зла. Видећи овако себе преварена, кајаше се што је са попом имао посла, па опет умоли светога Саву, те посеју пшеницу и уговоре: што је на земљи, нека буде светога Саве; а што је у земљи, то да буде ђаволу.
Кад пшеница порасте и класа, ђаво дође над ограду, па гледаше колико је израсла и говораше: „Из малога зрна нарасте оволика стабљика!“ Кад буде јесен, онда свети Сава позове жетеоце, те пшеницу пожњу, а ђаволу стрн.
Сад ђаво стане плакати, па од љутине рече: „Баш хоћу с тобом још да посадим виноград, па шта буде; и ако ме још и овде превариш, онда од нашег ортаклука нема ништа.“ И тако посаде виноград.
Кад виноград треће године роди и покаже се врло лијепо грожђе, онда се састану да бирају, шта ко воли. Сад свети Сава упита ђавола: „Шта волиш, ортаче, или чорбу или густижу?“ А ђаво одговори: .„Ја ћу густижу, а теби начаст чорба.“ Кад виноград сазри, онда свети Сава обере грожђе, метну у кацу, па послије источи вино, а ђаволу остане џибра.
Сад се ђаво домисли, те у џибру наспе воде, начини казан и препече ракију; а Свети Сава тек њему, па му рече: ,Шта је то, ортаче?“ А овај му одговори: „Печем ракију, побратиме!“ Онда свети Сава рекне: „Дајде, ортаче, да видим ваља ли.“ А овај му наточи у чашу; сад свети Сава сркне једном, другом, па трећи пут и прекрсти се; а ђаво побјегне и рече: „Вала, то је стару лијек, а младоме бијес!“ па тако ишчезне. И више га никако нема тамо где чује да је поп.
Народна легенда
Погледајте цртани филм:
Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 274–277.
– Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“
…Култ Светога Саве у старој српској држави био је врло велики. У XVI веку култ Светога Саве чувао је и добар део муслимана, можда још од своје хришћанске старине. Велико штовање које је Свети Сава уживао у нашем народу, није било ограничено само на православне и муслимане. Њему је обраћана пажња и од нашег католичког елемента, па, штавише, и од његових црквених лица.
Савин култ добро је познат Дубровчанима; писци из других места, католички свештеници, пишу Савине биографије, као Иван Томко Мрнавић, или га славе у песмама, као фра Андрија Качић Миошић. Овај чак изрично казује:
Рад чудеса калуђера Саве Словенске га све државе славе.
Како се родио Свети Сава
За време зидања Студенице допадне се цар Немањи нека врло лепа девојка из околине и он зажели да је добије. Кад то сазнаду калуђери, који су се однекуда такође били ту док се манастир зидао, реше да га сачувају од греха. Одмах наруче да дође царица, кажу јој зашто су је позвали и у вече је подметну цару уместо оне девојке.
Цар мислећи да је то она девојка проведе с њом до зоре. У зору му она потражи златан прстен с прста, да би га се имала по чему сећати, и он јој га даде. За три године градећи манастир Немања никако није ишао кући, нити је виђао царице. А она девет месеци после оне ноћи роди мушко дете.
Кад чује Немања, да је царица родила, поручи јој да га не чека, јер ће је, ако је затече код куће, за неверство погубити. Али га она није послушала, него кад дође цар кући она му показа прстен и исприча све, како се била договорила. Мушко дете, које се Немањи тад нашло, био је Свети Сава.
Народна легенда
Погледајте цртани филм
Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“
Данас се сматра да су келтски обичаји, језик и вера најбоље сачувани у Бретањи, Велсу и Ирској. Келтисти су у ирским сагама открили највеће келтско божанство, Луг, чије име носи велики број важних места као Лион, Lugdunum, итд. Помоћу тих истих сага покушали су и да значај поменутога божанства објасне тражећи му право место у верском систему Келта и круг његових пратилаца у митологији.
Галски рат – Верцингеторикс се предаје Цезару 52. п. н. е.
Иако готово влада сагласност да је Луг највеће келтско божанство, келтисти нису сложни у схватању његове природе; јер, док једни, заједно са Џоном Рисом (John Rhys), сматрају да је Луг сунчано божанство, дотле га други, са д’Арбоа де Жибенвилом (d’Arbois de Jubainville), идентификују са римским Меркуром.
У чланку “Le dieu Lug, la terre mere et les Lugoves“, y “Revue Archeologique“ (1914, II стр. 205—230) Ж. Лот (Ј. Loth), члан француског Института, изложио је дотадашња мишљења по овом питању и дао своје закључке. Према њему, своје мишљење да је Луг сунчано божанство Рис поткрепљује доказима из ирске саге која се зове Смрт Туиренине деце као и етимологијом саме речи Луг. Јер у поменутој саги, сјај Лугова лица и чела био је сличан сјају сунца на заходу: било је немогућно гледати његово лице, толико је сијало. А на другом месту, кад Луг скида кацигу, његово се лице и чело засијају као сунце натоплијег дана жаркога лета. Бреас, син Балора, старешине Фомора, народа који ратује са Луговим народом, каже: Чуди ме да данас сунце изгрева на западу (Луг треба да је долазио са запада), а сваког другог дана на истоку. — Боље је што је тако, кажу му други. — А, шта је друго? пита их Бреас. — Сјај лица Луга Ламхфаде, одговорили су они.
Друиди
Етимолошки, Луг би требало да се идентификује са Леом (Lleu), ca главним јунаком из галског мабинога, романа о Мату аб Матонвиу, јер Леу галски значи светлост. Са Рисом се у овоме слаже Педерсен (Pedersen), али је Лот побио ово мишљење налазећи да између Луга и Леуа нема никакве сродности ни уопште ни етимолошки, јер, вели, Лугу би требало да одговара галски lleuwu, 1öwu а не lleu.
Друид
Али, како не може етимолошки да се утврди идентичност Луга и Леуа, исто тако, мисли Лот, Лугу не одговара ни она етимологија коју му даје Херикус (Hericus) у “Животу св. Германа“ где каже: Lucduno .. quod sit mons lucidus. “Lucdun“ Херикус не пише ca g већ ca c, из чега излази, вели Лот, да је за њега етимологија речи Луг од латинске речи lux — светлост, што није правилно.
Постоји у ирским текстовима Средњега века реч луг, други падеж лога, подударна са именом овога загонетног божанства. Значење те речи још није одређено. У епу Флед Крикренд јунак Loegaire има крик лава и дивљи ужас лога (други падеж од речи луг). Виндиш (Windisch) ову реч луг преводи са ватра, али без одговорности. Овај луг је, код Педерсена, идентификован са рисом, а и реч рис — lynх има корен lux — светлост, од чега и долази његово име, јер има сјајне очи. У овом тумачењу са Педерсеном слаже се и Куно Мајер (С. Меуеr), из чега би изишло да Луг није божанство него животиња. Верујући и у овакву претпоставку, Лот закључује да је могућно да је у времену пре ирских сага рис био у Луговом кругу.
У једном ставу епопеје “Друга битка Мојтуре“, Луг игра најглавнију улогу.
Пред битку Луг жели да уђе у Тарине дворе. При улазу вратар га пита чиме се бави. “Столарским занатом“, следује одговор. За овим се ређају и многа друга занимања. Код Таре све то имају. Али краљ Нуаду га проба на игри шаха, где се Луг показује непобедив и због тога га примају.
Пред пуштање у двор Луга зову Samhildánach, a samh се често везује за луг. Лот сматра да Луг Ildanach значи Луг са многим даровима. Што се тиче речи samh Хв. Стокс (Wh. Stokes) сматра да је то грчки префикс ама, према чему Samhildánach би значило лично онај који има много дарова. Али из текста ирских сага ово значење не може да се закључи. Једино значење које би могло да се да речи samh јесте лето. Samhildánach би, дакле, значило лето са многим даровима које доноси. Јер, не треба заборавити, вели Лот, да Samhildánach није епитет Луга. На четири места samh замењује Луг, из чега је јасно да је за писца епопеје samh, лето, синоним Луга. Ова епопеја је, свакако, каснијега датума, имајући на уму и игру шаха, а сматра се да треба да је била позната у Ирској око XII века.
Ради поткрепљења ове етимологије — Луг, светлост, могло би се додати да старокелтска реч “лугра“ значи звезда луга. До овога су истовремено дошли и Лот и Педерсен.
Поред многих других тумачења предлаже се тумачење Луга са гавран. Код Ираца као код Гала, гаврани претстављају ратне чете. У извесним текстовима ирским, бог рата је гавран. Де Жибенвил тумачи име једног друида који се помиње у животу светог Сиарана (Ciaran) Lugbrand речју “гавран Луга“. Али ирски бран (bran) вели Лот, као и галски, има само једно n уместо два, што побија тврђење де Жибенвила.
У легендама гаврани Лугу доносе гласе о томе где се налази непријатељ, Фомор, који се тумачи као божанство смрти. Сем овога и на лионском новцу налази се глава гаврана. Исто тако је у Оранжу, у Француској, нађен медаљон из I века по Хр. на коме је заштитник Лиона са скиптром, рог благостања и крај њега гавран на стени. То су, углавном, докази из којих Рис изводи да је Луг сунчано божанство.
За де Жибенвила Луг није сунчано божанство. Ослањајући се на Цезара (De bello gall. VI, 17) он сматра да је Луг Меркур, јер је и он многоструко обдарен као Меркур. У једној песми из 14 века G. Fionn О’ Dalaigh велича божанство Луг: ниједно створење саздано од земље или воде, вели се у песми, не може се мерити по лепоти са њим; његов глас је звучнији од струна са харфе најбољих уметника.
Луг је и лекар. У епопеји Tain bó Cúalnge он лечи Кукулинова сина, рањеног, а Кукулина успављују његове чари, чари Луга, итд.
Извесним својствима Луг одговара Аполону, другима Меркуру, па и Марсу, услед чега су Рис и Жибенвил и сагласни да је Луг сложено божанство.
По овако детаљном излагању Лот даје своје закључке. Ако се хоће, вели, дубље да уђе у значење Луга и његове пратње, да се одреди његово митолошко место и круг у коме се налази, онда се мора дубље ући у ирске традиције. Само се помоћу њих може најприближније да реши проблем Луга, за чије се битисање несумњиво зна из натписа и спомена. Хришћански редактори ирских сага несумњиво су му дали својство самртника.
Но, има нешто што ни хришћанство није могло да збрише код Луга; то је његов празник Лугнасад (Lugnasad), који и данас носи то име у крајевима галског, односно гаелског језика, у Шкотској и на острву Ману. Иначе ирски текстови, а нарочито Dindshenchas, што значи стара историја брегова, кажу да је Луг установио ову свечаност у част Таилтие, Tailtiu, своје мајке. Таилтиу је кћи Могмора, велике равнице, земље смрти, Шпанија по претпоставци. Она умире у августу према Dindshenchas. Луг је установио празник у њену част. А сам Луг је обожаван нарочито на бреговима.
На тој светковини закључивали су се и бракови, што је још и данас у сећању становништва, нарочито из околине Келса (Kells), и одржавана је све до 1806 г. са традиционалним играма, али су је власти забраниле. Ова свечаност празновала се око самога гроба Таилтие. У Кармаку је била од нарочитог значаја. Народ је веровао да ће му бити година берићетна, имаће напретка у свему и биће независан од суседних племена ако је одржава, и она је у Кармаку одржавана сваке треће године, на Лугнасад, 1. августа. — Значење речи “насад“ је нејасно. Према Рису Лугнасад би требало да значи Лугово венчање.
Лот у речи Tailtiu види корен tal ca значењем земља. Tailtiu je синоним речи Троган (Trogan) по којој се и август зове. Према једном епу месец август се зове код Гаела и Бритона Троган, а први август Брон Трогин (Bron Trogin). Брон Трогин значи жалосни Троган и тумачи се тиме да се Троган жалости под теретом својих плодова. Троган је име земље. И Лот непобитно утврђује, према разним текстовима, да је Троган земља и да је код старих Ираца август посвећен мајци земљи, па је у њену част и Луг установио свечаност на дан 1. августа. Развијајући даље тезу, Лот тврди да је значење земље и Ирске исто, јер Ериу (Eriu), други падеж Ерен (Erenn), јесте Ирска, а ириу (Irin), други падеж ирен (Irenn), је земља.
Култ Луга у Ирској свакако је био нераздвојен од култа земље. Она је његова мајка хранитељка и зато је у њену част и установио свечаност коју празнују сва гаелска племена.
У закључку, Лот се слаже са де Жибенвилом да је Луг Меркур, јер, вели, божанство чије име и данас носе четрнаест утврђења, Лион итд., божанство чији је култ био невероватно распрострањен нарочито код Келта на острвљу, није се могло изгубити тако нагло, одмах по доласку Римљана у Галију, него је и даље обожавано, али је добило само друго име — Меркур.
Мимо свих атрибута сунчаног божанства — и само генетичко име бога код Келта је deivo-s, свакако у почетку придев небесни, светли — Луг је, вели Лот, и божанство земље. што се види и из свечаности коју је у Ирској установио у част и славу земље.
Из овога излази даље, по Лоту, да су мистериозни Луговес једна врста матера из пратње Луга. Још у 1885 г. Гајдоз (Gaidoz) je, вели Лот, одличним разлозима побио де Жибенвилово гледиште, по коме је реч Луговес најобичнија и најједноставнија множина речи Луг, и утврдио да су Луговес друга божанства. За Виндиша су Луговес женска божанства, што иде у прилог тврђењу да су матере.
И поред тога што је детаљно и савесно претресао и ирске саге и друге радове о проблему, еминентни научник Лот у њима, дакле, није нашао несумњивих података за идентификовање келтских божанстава Луга и Луговеса, што значи да Ирска, иако сматрана као ризница келтизма, нема у овом конкретном случају тих несумњивих података.
Да ли је било потребно више продубити Херикусову етимологију, појављену у речи Lucdun..?
У латинском језику, поред luc као корена речи lux, јавља се luc као корен речи lucus, ca значењем гора, шума, а однос латинске речи lucus према келтској Луг не само није довољно испитан, него није уопште ни испитиван, иако је она употребљена баш у митолошком смислу.
У Germania, IX, lucos… consecrant; XXXIX Est et allia luco reverentia, a на многим другим местима Тацит говори о лукусу као светој шуми.
Сем lucus-a, према Тациту (German. XI), in commune Hertham id est Terram mater.. colunt, из чега је јасно да је поред lucus-a, као светог места, тадања Германија обожавала и Hertham, мајку земљу.
Из овога се, даље, поставља питање да ли је и реч lucus латинског порекла или је, као Hertha, страног, па на туђ корен додат наставак luc-us, и тиме латинизирана? Ми знамо, Lugdun додат латински наставак. Ми, даље, знамо и из Лота на пример, да Лугдун није латинско име већ је на келтски за претварање г у к, што се, свакако, јавља и код речи Lugdun, Lucdun, где је очевидно да је Lugdun и у једном и у другом виду истог, келтског порекла. Из овог је, даље, свакако несумљиво да су luc и lug једно исто.
Ово, разуме се, још не смета да luc буде корен од lux а не од lucus.
Да проверимо Тацита.
Кад lucus налазимо у Тацитовим извештајима као велико, веома велико германско светилиште, а Hertham, Terram mater, као обожавану in commune у Германији, морамо, ако су његови извештаји тачни, и данас наћи у германским племенима макар индиција и о једном и о другом. Јер, факат да германски радници у облику луг нису ништа открили у германским језицима, не треба да значи да појам не треба потражити и у другојачем облику.
Тацит
Плутарх
У R. А., t XX. р., 1924 у чланку Fanum et simulacrum dans la vie la plus ancienne de saint Samson, који је читава ризница података, Лот је написао и ове редове:
Порекло шведске шуме Тиведен (Tiveden) било је предмет контроверзе скандинавских лингвиста. Та је контроверза остала без икаквог резултата све до појаве еминентног келтисте из Кристијаније С. Marstrander-a. Он је утврдио да Tiveden значи шума богова, да је сложена из старе норвешке речи тивар — богови, у множини, и од вед, шума. Германски облик је тива виду. Порекло јој је идентично са средњоирским де — фид, деид, божанска шума.
Тацит је, дакле, имао право. Постоји и данас његов lucus код германских племена, али само у германском називу. Но, иако се овим потврђује да је Тацитов извештај о шуми као светом месту код Германа тачан и да су Тацитов lucus и германски tived, тива виду итд. исто, ипак се не утврђује да су Луг и lucus, односно Луг и Тивед исто.
Не треба заборавити да и за Цезара и за Тацита Германија није етнографски појам, већ географски. Она је Средња Европа и читава кошница разних народа. А, и код једног и код другога, Германи, етнографски узети, играју споредну улогу према другим племенима, која нису, етнографски, Германи у данашњем смислу. Из утврђене чињенице да је Тацит знао за свету шуму у Средњој Европи, и из чињенице да је није означио германским појмом Тивед, тива виду итд. као што је означио Hertha и објаснио латински, већ појмом lucus, требало би да значи да је он у Средњој Европи и тада нашао келтска племена од којих је и појам узео. Међутим, опет код, еминентнога Лота (R. A. t. XX. serie. V. 1924) ми налазимо и следећу реченицу: “Le deiuo — uidu celtique, le tiva vidu germanique, c’est le bois sacre, ou Celtes et Germains allaient invoquer la divinite. . .“ из чега излази јасно да lucus није ни старокелтски ни германски појам.
Чији је? — српски.
Где га је Тацит нашао?
Рим је свој политички престиж одржавао обавештајном службом и кад је била разбијена организација његове милитаристичке власти, ову службу је преузела црква. Њени мисионери су уходили разне народе и о њима слали својој врховној власти доставе. Тако су, у раном Средњем веку, у Средњој Европи, поменути Срби, Сјурби, Сораби, Сураби, Сараби. Њихови остаци се и данас тамо налазе. Њихово средиште, према Егинхарду, (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 121, Payot) било је између Лабе и Сале, одакле су падали на Туринг, а њихови остаци данас се налазе на граници између Сакса и Пруске, у Лужици, и зову се Лужички Срби.
Лужица је деминутив од речи Луг. Али, сем ње, као што су, према Лоту, у Галији, четрнаест утврђења добила име по Лугу, тако су и у свима словенским земљама многа места добила назив такође по Лугу: Луже, Лужна, Лужец, Лужани, Лужанки, Лужнице, итд. (К. Кадлец: Првобитно словенско право пре Х века, 1924 г., стр. 13., у преводу Т. Тарановског). Код Кадлеца се, истина, ови називи погрешно тумаче као каљуге, али је та погрешка дошла услед непознавања правила о претварању г у ж, што се, уосталом, јавља и у формирању француског језика.
Дакле, Тацит је Луг нашао у Германији, код Словена, Срба, из Средње Европе.
Подударност келтског луга са српским није обична језична случајност, јер и сви други појмови који означују Лугов круг имају еквиваленат у српском језику. На пример епопеја “Друга битка Мојтуре“ у којој Луг жели да уђе у Тарине дворе. Тара је једна од најлепших планина у Западној Србији, а ако је келтски Луг, као српски, шума, онда у овом конкретном случају треба да се персонификује долазак пролећа или лета на Тару. У келтској епопеји келтски Луг има епитет Samhildánach, а и сам Лот samh тумачи као Лето.
Гавран
Код Срба гавран је ратни гласник, кобан. Он иде са придевом вран, али се употребљава и сам придев, као супстантива што је запазио још Ј. Грим.
“Полетела два врана гаврана, Са Мишара, поља широкога… Ја два врана, два по богу брата“. (Бој на Мишару, Вук, IV).
И ово одговара келтском и галском bran, код кога се, уместо српског в, јавља б, што је готово правило, јер је и Gabriel српски Гаврило.
И Фомор, везан са гавранима као гласницима смрти, потпуно је објашњив на српском. Јер, готово правило је да словенска реч, прелазећи у германски језик, у замену за словенско п добија германско ф. На пр. реч volks, folk je словенска. У старијем словенском, данас у руском, она гласи полк, плк. Код Срба, где је извршена вокализација сугласника л, плк се јавља као пук. Имајући ово на уму, фомор се објашњава сам по себи. Враћањем у Словенство, он губи германско ф и добија своје словенско п. Такав, он је помор — помор је српска реч и значи потпуно изумирање. Везан за спев из епа који се објашњава може да значи јесен, када у лугу све вене и мре. Лако су, затим, објашњиве и тако велике чари луга као и његова музикалност, јер у њему живе славуји, а и име Кукулин се јавља у српским именима Куделин и Кулин.
Поставља се питање може ли се помоћу српског језика објаснити Lugnasad. Насад или расад, у српском је сађење. Лугнасад може бити сађење луга, дрвећа.
А шта је Bron Trogin? Жалост јесени?
Тацит Germ. (IX) вели: “pars Sueborum et Isidi sacrificat“, a y R. H. R. livre C. 1929 у чланку L’Eleusinisme et la disgrâce des Danaїdes, CH. Picard. наводи, према наводу, један став из Плутархове расправе о Изиди и Озирису.
Плутарх нас обавештава, вели Пикар, да, у његово време, и у извесним местима Грчке, сејања су била пропраћена погребним обредима; зрно затрпано у земљу оплакано је као мртвац.
Ако се у извесним местима Грчке, у Изидином култу, култу земље, сејање оплакивало, зашто, у том истом култу, не би било оплакивано и у другим крајевима Европе? Онда би Lugnasad било време сејања и оплакивања тога сејања. А венчање је том пригодом најпре симболично, а затим и реално — закључивање бракова. Сем овога у словенској митологији јавља се Тројан, коме још није одређено место. Могућно да он одговара Трогану, утолико пре што Срби често мешају г и ј, на пр.:
Јал’ће ми је царе поклонити, Јали ћe ми на мејдан изићи —
где је употребљена реч мејдан у место речи мегдан. — Марко Краљевић и Арапин, Вук II, бр. 65.
Код Келта, даље, са Лугом се јавља и Мајка земља — Tailtiu, корен tal.
У српском језику површина земље зове се тле, а постоји израз: добити тал.
У (Germ. XXVI) Тацит каже: “Agri, pro numero cultorum ab universis in vices occupantur, quos mox inter se, secundum dignationem, partiuntur.. .“
Из овога се види и то да се код Срба још до данас сачувало, у термину, сећање на некадањи режим дељења земље — тла, тала, кад је код Словена земља била општа својина.
Земља Венда на мапи Германије, 1645
Лужице
Има још један инетересантан моменат. Лот сматра да се земља, ириу, идентификује са Ирском — Ериу, други падеж Ерен. У Србији, баш Тара се налази у крају у коме живе Ере, а не треба смести с ума да и Hertha садржи ер. Остало би да се реч dun објасни на српском.
Код Келта дун претставља тврђаву, утврђење. То келтско утврђење било је двојако: 1.) или се градило земљаним насипима и каменом око места за становање, 2) или се место становања или одбране, град, ограђивало, поред земљаних насипа, и кољем. Оваквим келтским утврђењем служио се Цезар код Алезије, где се плот зове cippes (De bello gall. VII, 73).
Код Словена, код којих је градски систем био необично развијен, град је био опасан оградом или од земље или од коља (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 29—30). Ова ограда од земље и камена, келтски дун, и данас се код Срба зове беден, што се јасно види и у народној песми Краљевић Марко и Вуча џенерал, Вук. IV, ред 111—13,
Пошетала Владимировица Мила снаха Вуче џенерала По бедену града Вараждина,
а дала је и реч бетон. Друга врста ограде — Цезарев систем cippes — постоји и данас. Cippes је српска реч, цепке — цепанице, коље, плот.
Према овоме, келтски дун одговара српском беден, а систем cippes одговара систему ограђивања цепаницама, плотом. А ни факат да се луг јавља у упоређењу са сунцем није стран за нашу народну поезију, где су таква упоређења честа:
Сину Милош у пољу зелену Као јарко иза горе сунце
(Жен. Душанова, Вук. II, ред. 564—5).
А Лавада би одговарало Ливади, пропланку у Лугу.
Помоћу изложених момената средина келтског Луга потпуно је објашњена средином српскога луга, а, најзад, келтски Луговес би био први падеж множине од речи Луг, што одговара српском лугови.
Персонификације луга вршила је црква и у Ирској и свуда, као што је и у Француској вршила специјалне персонификације са матрама. Таквим персонификацијама је подлегао и Крапе (Кrарре — R. A., t XXX, V serie, p. 102, 1931).
Јасно је, дакле, да Луг није бог већ свето место, шума, гора. Као такав, као света шума, он се код Срба задржао и до данас, у називу Света Гора, у којој је средњовековним Србима био усредсређен верски живот.
Откуда Келтима српски Луг?
Келте не треба схватити као етничку целину. Келтој – Грци су звали светле, беле људе са негованом косом. Према овоме грчка племена из средоземног базена називала су Келтима беле људе из Средње Европе, северце, из чега је опет јасно да тадања средоземна племена нису била бела. А Цезар (De bello gall. I, 1) Келтима назива сва племена келтске Галије између Белгије и Аквитаније.
уг (Лугос, Лугус) келтско божанство
Триглав
Историчари тврде да су се Келти налазили на падинама Алпа и у Дунавској долини (Средња Европа) још у камено доба; да су Умбри, алпијски Келти, падали на Италију у бронзано доба, а проналаском гвожђа постали непобедиви, и мисли се да су силазили до Грчке око 1450 г. као Хомерови Ахајци, носећи гвожђе, наките, одликујући се спаљивањем мртваца, и стилом који се зове геометријски; да су се у седмом веку пребацили преко Рајне и заузели Галију, где су у шестом веку постали врло моћни; одатле пали на Шпанију и заузели је до Кадикса, а истовремено направили и поход на Италију; да им је године 390 најпре пала Алиа у руке, а затим Рим, који су напустили, а задржали Северну Италију. Том приликом њихови пукови били су подељени — једни су били у Италији други су ушли на Балканско Полуострво и запосели његов северни део. Да су, други пут, око 280 г., у заједници са Илирима, заузели Маћедонију, Тесалију и Фокиду, а године 279 потисли су их Еолци. Из Тракије су били потиснути 220 год. а да су допирали на Исток до Мале Азије, на запад до Британских Острва.
Нека њихова племена — Трокми, Толистобомани и Тектосади била су нека врста латинских савезника, али их је Август потпуно присајединио 189 г. и Галију претворио у покрајину.
Данас се сматра, као што смо напоменули, да су се њихови обичаји и језик у многоме и највише сачували у Бретањи, Велсу и Ирској.
Ово надирање Келта, белих људи са Севера на Шпанију, Италију итд., оставило је трага и у називима места и у митологији. У називима места у базену Средоземног Мора, нису ретка имена Бело, Болонија итд. Бело је српска, или ако се хоће, келтска реч, и означава светлу боју. Овом речју Французи су почели да означују лепо, јер њихов стари облик bels, бел, вокализујући као и у српском у истој речи, л у о, добио је bé-o bé-au опет као у српском. И из овога је јасно да су та места добила име по белим, лепим, насупрот мургастима, ружним људима.
Отуда је борба Келта са Римом борба белих племена са небелим племенима. Борба Келта у Шпанији је такође борба белих са небелима, исто и у Грчкој, итд. Ово се нарочито очитује у случају Рима приликом пунских ратова. За успешан исход рата са свакако небелом Картагином Рим је принуђен да узме нову веру, култ земље, еминентно келтски култ, култ “нордијаца“, из чега је јасно да су бели у Риму били постали надмоћнији, услед чега је и наступило разрачунавање са Картагином.
Од пунског рата Римску државу треба сматрати као келтизовану — белу — у приличној мери, али не потпуно, што је и било повод њених сталних преврата и нереда.
У овој борби светлих Севераца, носилаца песме и апстрактног бога, и тамних људи са Средоземнога Мора, борба Јелисеја и Атине, Еумолпа и Еректеја, Голијата и Давида, Келта и Римљана па затим и келтизованих Римљана и Картагине, — и јесте тајна коју, у најновије време, наслућује т. зв. нордијска концепција.
Тек после пунских ратова јављају се Анали Тита Ливија, који је пореклом из Умбрије, еминентно Келт, и ти Анали, нарочито о оснивању Рима, испредени су из неримских легенда. Отуда и неримски мит о ноћним састанцима Нуме и нимфе крај извора у светој шуми, која није римска. Али келтизам у римској држави је променљиве судбине и зато, касније, Тацит, иако је и сам из Умбрије, не помиње lucus као установу за коју знају и Римљани, него као установу искључиво средњоевропску.
Из овога видимо да lucus није латински појам, а утврдили смо да није ни германски, па ни старокелтски.
Луг, израз највеће келтске светиње је, дакле, несумњиво српска реч. Али не само ово. Сва келтска племена поређана код Цезара (De bello gall.) носе српска имена: Брановићи, VII, 75; Лемовићи (Ломовићи) VII, 75; (и код Тацита Герм. XI 19); Беловици II, V, VIII; Латовићи I, као и имена келтских вођа: Думнори (кс) ћ ; Оргентри (кс) ћ; Верцигентори (кс) ћ; итд.; а, као што је већ напоменуто, за ознаку Немаца и Цезар и Тацит се служе словенском речју — Nemetes — Nemates.
Из овога се поставља питање откуда код Келта српски Луг и српска имена и има ли између једних и других, Келта и Срба односно Келта и Словена, каквог сродства, или је било узајамног утицаја, посредног или непосредног, у којим крајевима света, и у коме добу?
Аутор: Илија М. Живанчевић
Извор: Гласник Југословенског професорског Друштва, књига XVI, свеска 9, Београд 1936. године; Магацин
Кад је Краљевић Марко био мали, чувао је говеда са другим чобанима. Но, како је онда био слабуњав и нејак, тукли су га други чобани, који су од њега јачи били. Чим би које говече ушло у штету или се одвојило од остали говеда, а они ти слабог Марка преко леђа, а он је сирома морао ићи да говече ишћера или поврати.
Паја Јовановић – Краљевић Марко дели правду
Једном га пошљу чобани да врати из шуме коња. Марко пође, но кад би усред шуме, нађе он једну дјевојку гдје спава, а сунце јој ударило у лице. Он онда усијече једну грану и метне јој више главе, те јој начини хлад. Утом се пробуди она дјевојка и запита га ко јој је хлад направио. Марко каже да је он. Онда му рече дјевојка – а то је била вила – шта најволи, да му да. Он јој рече: да би најволио да је јачи од чобана, пa joj oнда приповиједи како га чобани туку и наћерују да враћа говеда – зато би вели најволио да је јак и јуначан па да их се више не боји.
Онда му вила рече, да га подоји – он то учини, а кад подоји рече му вила: “Хајде нагули онај растић!“ Марко проба, али ни помакнути. Тада му вила да и другу сису да подоји, па му онда рече: да сад проба, не би ли изгулио растић. Марко потегне и – ишчупа га. “Сад је добро,“ рече му вила, “eто, сад си јак, па мореш ићи.“
Mарко се врати чобанима, а они га одма пошаљу да враћа говеда, вичући: “Хајде ћело, враћај говеда!“ (јер су га сви ћелом звали). Марко никако неће, полети један чобанин пут њега, да га удари, а Марко га шчепа па с њим пљоскац о земљу и почне га тући. Они други чобани полете пут Марка, а Марко једног по једног, пода се. Сад је већ друкчије ишло, Марко њих туче, а не они Марка. Чобани се потуже својим газдама како њих Марко туче, а газде опет јаве Марковом газди, да отпусти Марка из службе. Једно вече каже газда Марку да ће га отпустити.
Марко се састане са вилом па јој каже све. Вила му рече: “Када ти пође газда плаћати, немој узимати пара, него ишти ону сакату кобилу у дну хара!“ Марко обећа да ће тако и урадити.
Једног дана зовне газда Марка преда се и упита га: “колико ћу ти дати, што си код мене служио?“ Марко му одговори да неће ништа друго, до ону сакату кобилу у дну хара. Газда једва дочека и даде му кобилу. Послије неког времена кобила ождријеби “Шарца“ којега је Марко до саме смрти имао.
Историја је доводила у сумњу чак и место где се битка догодила, а поезија је Косово уочила још пре Косова. Поетска проницања су досегнула да ће то убаво поље постати не само убојно, него и усудно и пресудно. Песник је ово поље одавно изабрао да смести своју песму.
Матија Бећковић – Косово
Преткосовске песме почињу отмицом жена и Бановић Страхиња баш на Косову показује своју моралну реткост.
И Марко Краљевић иде право на Косово код бијеле Самодреже цркве да пресуди на коме је царство. Мајка Јевросима изговориће пре Лазаревог опредељења, рескије и српскије сведену библијску реч:
Боље ти је изгубити главу Него своју огр’јешити душу!
Ето, колика је вредност душе, и како је рескира свако ко се одлучи за живот по сваку цену.
Као да су још иза Карпата Срби носили неку несрећу и кренули на тајни зов ка овом пољу, а да ни накнадна памет не зна шта их је покренуло баш на ову страну и водило ка Косову.
И Мурат не иде на Лазара, него на Косово и Лазар га не чека у Крушевцу него на Косову. На Косову зато да представи целину своје земље и немањићке лозе. За Мурата је Косово главна капија уласка у гркљан Србије и главу Европе. Мурату капија за Европу – Лазару за небеса.
Песма свезнатељка и њена свеувидност преузела је на себе одговорност да утврди ток боја, одреди учеснике и пресуди победника. Честитога кнеза је произвела за цара, цару дала царицу, царици браћу, браћи имена. Није заборавила слугу Милутина, Ваистину и Голубана. Није изоставила имена ни хртова, ни коња. Сазнала је ко је коме био кум, ко побратим, ко девер и тако довела у крвно сродство цео народ. Призивала је и оне који су умрли пре боја и повратила оне који су се родили после њега. Довела и Арапа прекоморца, уочила какве ко има очи, однекуд дознала и боју гласа својих јунака. Тако смо добили драгоцене појединости које је једино могла дознати поезија.
Султана Мурата историја није упамтила по добру. Али поезији је за њену пређу био потребнији племенити Мурат. И она се није обазирала на његову суровост, него га учинила обазривим према Србима, од чије је руке погинуо. Присен моралне осетљивости језика осећа се и кад песник не каже Милош уби, већ Милош згуби турског цара Мурата. Косово је постало поетска правда за Турке. Са Косова су кренуле две историје и једна поезија.
У косовском предању нема ничег што се коси или спори са другим народима, сем ако није грех и голо постојање, и само припадање једном народу.
На Косову нико није закаснио и још увек сам може изабрати и улогу и страну.
У великим биткама готово никад није погинуо ниједан велики јунак, а камоли владар. Није ли смрт кнеза Лазара и Милоша Обилића одлучила ко је највећи јунак и која је највећа битка.
На Косову се пробудила наша национална савест, а кад се савест једном пробуди више не може заспати.
Косово је име за нашу небеску отаџбину, а ту отаџбину можемо изгубити само духовним самоубиством.
Љубавне песме су – како је рекао Вук Караџић – „раздијељене на песме јуначке које људи пјевају уз гусле, и на женске, које пјевају не само жене и ђевојке него и мушкарци, посебно момчад, и то највише по двоје у један глас. Женске пјесме пјева и једно или двоје само ради свога разговора, а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају; и зато се у пјевању женских пјесама више гледа на пјевање него на пјесму, а у пјевању јуначкије највише на пјесму.“ Сем тога, јуначке или епске песме опевају бојеве и друге ‘знатне догађаје’ док женске или лирске сликају претежно обични, свакодневни живот; и епске песме су или у десетерцу или у другом стиху, од 14 до 16 слогова (бугарштице), док су лирске песме у разноликим стиховима.
Срби у колу испред кафане Девет Југовића
Нешто више о нашим лирским песмама знамо тек од краја XV века. У наредним вековима било је све више – у писаној књижевности – не само вести о њима него и њихових текстова. Први их је систематски записивао и објављивао Вук Караџић у првој половини XIX века. После тога наша народна књижевност уопште и лирика посебно престале су да постоје у свом класичном виду.
Већ 1823. године забележио је Вук Караџић: „Женске се пјесме данас слабо спјевавају, осим сто ђевојке кадшто припијевају момчадма и момчад ђевојкама.“ То значи да су се тада већином певале старе песме и тамо где је лирика била најживља, тј. ‘по дојим крајевима Србије (око Саве и Дунава)’ и ‘у Босни по варошима’. А у сремским, банатским и бачким варошима – како је Вук записао исте године – нису се никако ни певале народне лирске песме, ‘него којекакве нове’, које су правили ‘учени људи и ђаци и калфе трговачке’. У току, а нарочито од половине XIX века – упоредо са нестајањем старинских облика живота продирањем писмености – народна лирика, уколико се није гасила, знатно се мењала и деформисала.
До XIX века народни живот у суштини није се мењао. У току неколико векова (IX – XV) под домаћим феудалцима – кад је хришћанска писменост била ограничена на свештенство и племство и кад је градски живот био неразвијен – народ је умногом сачувао старински (земљораднички и пастирски) начин живота и у вези с тим многе елементе родовског друштва и многе паганске обичаје и схватања. Под Турцима, од XV до почетка XIX века, кад су у градовима седели само туђинци и кад су и многи свештеници били неписмени, код хришћанске раје (код пастира и земљорадника) знатно је оживела родовска организација, у задрузи нарочито) и с тим у вези митолошка мисао, коју је Mаркс означио као родно тло усменог стваралаштва.
Вук Стефановић Караџић
Шумадија
У току те хиљаде година, када се народни живот мало мењао, није велике промене трпела ни народна лирика: многе песме (нарочито оне које су биле у вези са обредом) преношене су с колена на колено онакве какве су биле у древности или нешто преиначене, а у складу с њима настајале су и многе нове. Међу свима њима многе нису записане и неповратно су изгубљене, а већина оних које су до нас дошле носе снажан печат периода турске владавине.
По моменту и начину певања, а каткад и по садржини народне лирске песме деле се на разне врсте: љубавне (о љубави момка и девојке, родитеља и деце, браће и сестара, снахе и заове, снахе и девера итд.), успаванке (које се певају деци кад се успављују) и разне дечије песме (које се певају кад се деца цупкају на колену и у вези са разним дечијим играма), сватовске песме (које се певају уочи свадбе, на дан свадбе и после тога код девојачке и момачке куће и на путу), тужбалице (које се импровизују над покојником, на гробу, над покојниковим хаљинама и оружјем итд.), коледарске песме (које се певају о Божицу), краљичке песме (о Тројичину дану) и друге песме у вези с разним празницима (божићне, лазаричке, ђурђевске, спасовданске), посленичке песме (жетелачке, на прелу и о разним другим радовима), почаснице (или припеви уза здравице), верске песме (које се деле на песме о поганским божанствима, на песме о хришћанским свецима и на слепачке песме), играчке песме (које се певају у колу), шаљиве и сатиричне песме (у којима су исмејани невољни мужеви, неприкладне девојке, пунице варалице, зетови сметењаци, свекрве карачице, снахе свађалице, хвалисавци, лењивци, старци, младожење и старице удаваче) и родољубиве песме (које су, касније, преузеле улогу јуначких песама и као такве доживеле велику обнову за време народноослободилачке борбе).
A Spinner, Serbia (cigcardpix)
Кад се наша народна лирика посматра као целина, у њеној садржини јасно се разликују два дела: први део чини стварни живот са мало среће и са много патње; други део чини живот за којим се жуди и који, највећим делом, постоји само у народној фантазији.
Многе песме казују да је лакши и угоднији живот у оним приликама био могућ само пре женидбе и удадбе. Невеста често жали за девовањем — својим царовањем: „Цар ти бијах док ђевојка бијах.“ Тада је она била код мајке и оца, међу браћом и сестрама, безбрижна и слободна колико се то онда могло бити. Мање разлога него она има мушкарац да жали за својим момачким временом, али ипак има, јер је стекавши породицу стекао и бриге како да је одбарани од несташице, голотиње, болести. Но и пре женидбе и удадбе живот није био без горчине. Младост је често вређана и понижавана. Она је хтела да се везује према стасу и образу, према томе колико је у срцу драго, а родитељи су ишли према благу, према богатом роду, и, окорели у својој несрећи и тражећи по сваку цену излаз из беде, давали су лепоту за ругобу, младо за старо, драго за недраго. Сем тога, често, вољени младић морао је да иде у рат, на дуже време, можда и да се не врати. Отуда су тужни растанци један од најглавнијих мотива наше народне љубавне лирике.
Вила, Црна Гора
Вила, Србија
А после женидбе и удадбе, најчешће, настајали су одиста мрачни дани, нарочито за невесту. У страној средини, она је увек стављена на тешку пробу, излагана највећим напорима, а често је и злостављана. Понајвише је трпела од свекрве, много пута и од мужа и јетрва, а понајбоље је пролазила код девера и заова. Сем тога, често, оставши без мужа, морала је сама да се стара о деци, да их подиже ‘на преслицу и десницу руку’. У нашим лирским песмама најчешће — у оваквом или онаквом односу према деци — помиње се мајка, отац ретко кад. То није случајно и није само зато сто је мајка ближа деци и што се она више воли. Не треба губити из вида да је то време борбе с Турцима, време честих погибија. Деца су, често, рано остајала без оца. Мајка их је сама подизала. Има и таквих песама које говоре о томе како се млада мајка удовица преудаје, тугује за децом и умире од жалости. Те песме имају реалну основу. Али је много више таквих песама у којима је реч о мајци која живи поред деце, с муком их подиже и често их губи у општим поморима. Те песме такође имају реалну основу. Као што су очеви гинули, и морија је често ударала на децу. Много насеље у нашој земљи могло би да каже исто оно што у песми говори Сарајево — да га је ‘куга поморила, поморила и старо и младо, раставила и мило и драго’.
Колико стеге у којима су се људи мучили и некако живели, исто толико верно приказана је и побуна против скучености. Та црта је карактеристична и веома значајна. Кад говоримо о отпорном духу нашег народа у прошлости, обично мислимо на јуначке песме, на мегдане, на битке. Међутим – сасвим логично – отпорни дух испољавао се и у ситнијим приликама свакидашњег живота. Много пута кроз клетву и подсмех, а каткад и кроз готовост да се радије умре него прими неприхватљив живот.
Но, побуна против ружне стварности достиже врхунац у стварању новог, лепшег, пунијег, човечнијег живота – у оним приликама, највећим делом, само у уобразији. Несрећни људи воле да улепшавају и земљу и себе. То је идеализација нарочите врсте. Оно сто се жели, што тек треба да дође, и ко зна кад, приказано је тако као да је већ ту, као да га људи већ имају и уживају у пуној мери. Склоњено је све сто је ружно и бедно, истакнуто је све што је лепо и раскошно, све што се да замислити. И кад човек схвати стварни значај овог нестварног сјаја у тами људског живота, онда су му потпуно јасни и чисто митолошки мотиви из области вилинског царства и чврсто држани и свечано извођени обреди.
Али није само у томе лепота наше народне лирике. Њена је лепота и у снази и квалитету емоција, и у једрини и звучности језика, и у сликовитом, разноликом и полетном уметничком изразу.
Певачка група Рашанке је основана 2002. године, у оквиру Српског културног клуба Рашке области у Новом Пазару. Убрзо долази до оснивања и КУД-а ,,Рас“ ( 2003. год.), тако да Рашанке постају активне и у раду овог друштва.
Етно група „Рашанке“: „Ој, ружице румена“; јутјуб снимак
Упоран, марљив и предан рад од 2003. год. до данас, проткан љубављу и поштовањем према својој традицији, уродио је плодом, тако да су Рашанке прерасле у озбиљну и готово професионалну певачку групу, о чему сведочи и недавно снимљена песма са Рашког краја ,, Ој, ружице румена “. Музички аранжман за ову песму урадио је Андреј Андрејевић ( Арт студио, Београд), соло на фрули извео је Милинко Ивановић – Црни, музичку пратњу на тамбури и удараљкама извели су Александар Милутиновић и Младен Томашевић.
Идеја о снимању песме потекла је од оца Герасима, који се у овом крају залаже не само за развој духовности међу омладином, већ брине и о очувању традиционалних музичких вредности. Подстакнуте овом идејом, Рашанке желе да наставе са снимањем још неколико песама и тако на најлепши начин представе свој завичај широј јавности. У плану је да се уради и спот уз песму ,,Ој, ружице румена“, којим би била приказана Рашка област у свој својој лепоти, природним, фолклорним и историјским знаменитостима.
Народна песма – Ој, ружице румена
Ој, ружице румена, што си се рано развила? Рано си се развила, што си ми главу спустила? Драги ми је отиш’о, отиш’о ми је далеко, за три горе високе, за три воде дубоке. Неће ми се вратити за две, за три године…
Спот песме: Ој, ружице румена
Етно група Рашанке
Чланице групе су: Александра Булатовић, Милена Пузовић, Александра Павловић, Оља Јошић, Долика Васовић, Јована Урошевић, Ивана Белојица, Горица Нићифоровић, Драгана Окошановић, Ива Илић. Поменућемо и девојке које су својим учешћем такође допринеле напретку групе: Ивана Марјановић, Соња Марјановић, Ива Гвозденовић, Ана Цветић, Ана Илић, Тијана Васовић.
Групом руководи магистар музике Биљана Павловић, доцент на учитељском факултету у Лепосавићу. У садашњој постави су: Милена Пузовић, Александра Павловић, Снежана Вушовић, Сандра Милојевић, Драга Костић, Невена Божовић и Олга Милановић
Рашанке су почеле са певањем као ђаци основци. Љубав према певању обележила је и период њиховог одрастања током средње школе, па и данас, када су неке од њих већ студенти. Једноставно, певање је постало саставни део живота ових девојака, део њихове личности и нешто по чему су постале препознатљиве међу својим вршњацима и околини у којој живе. Као велике патриоте и поштоваоце своје традиције фасцинира их песма својих предака, зато на репертоару најчешће имају изворне песме из целе Србије. Нарочито воле косовске песме, а са посебним задовољством изводе традиционалне песме из свог завичаја.
Рашанке повремено наступају у пратњи мушких вокала. Ову поставу чине Ђорђе Радомировић, Александар Шекуларц, Гордан Мијаиловић и Михаило Чукановић .
Песма Рашанки пратила је многобројне културне манифестације. Својим звонким младалачким гласом, једноставношћу и ведрином, Рашанке су освајале симпатије новопазарске публике, уводећи их у свет изворне песме, откривајући њену непролазну драж и лепоту.
Од значајнијих момената у каријери ове групе издвојићемо снимање цд-а 2004. године, уз књигу Рашански мотиви, аутора Мр Биљане Павловић. На ЦД-у се налази 18 песама са простора Рашке области. Део атмосфере са промоције књиге и цд-а. Извођењем песме ,,Трешња се о трешњу белеше“, у оквиру кореографије ,,Грдалица“, чији је аутор Звездан Ђурић, а у поставци кореографа Родољуба Аксентијевића, Рашанке су допринеле да фолклорни ансамбл куда ,,Рас“ у Ваљеву 2007. године освоји највеће признање ове манифестације – Златни опанак.
Рашанке су учествовале и на концертима намењеним акцији ,,Подигнимо ступове“, каквих је било у Новом Пазару, Рашки, Београду и осталим градовима. Један од незаборавних концерата у оквиру ове акције је свакако концерт у Сава центру, одржан маја 2007. године, у организацији кореографа Дејана Милисављевића – Звечанца и удружења грађана из Београда. У емисији Светлане Азањац, (РТС) Српски источници ,,Појмо рождеству“, Рашанке су се представиле песмом Божић, Божић благи дан. Рашанке имају и своје наследнице, а то су Рашанкице.
