Лирске љубавне песме

ПОДЕЛИТЕ

Љубавне песме су – како је рекао Вук Караџић – „раздијељене на песме јуначке које људи пјевају уз гусле, и на женске, које пјевају не само жене и ђевојке него и мушкарци, посебно момчад, и то највише по двоје у један глас.

Лирске љубавне песме; фото: pixabay/elhoz

Женске пјесме пјева и једно или двоје само ради свога разговора, а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају; и зато се у пјевању женских пјесама више гледа на пјевање него на пјесму, а у пјевању јуначкије највише на пјесму.“

Сем тога, јуначке или епске песме опевају бојеве и друге ‘знатне догађаје’ док женске или лирске сликају претежно обични, свакодневни живот; и епске песме су или у десетерцу или у другом стиху, од 14 до 16 слогова (бугарштице), док су лирске песме у разноликим стиховима.

Нешто више о нашим лирским песмама знамо тек од краја XV века. У наредним вековима било је све више – у писаној књижевности – не само вести о њима него и њихових текстова.

Први их је систематски записивао и објављивао Вук Караџић у првој половини XIX века. После тога наша народна књижевност уопште и лирика посебно престале су да постоје у свом класичном виду.

Већ 1823. године забележио је Вук Караџић: „Женске се пјесме данас слабо спјевавају, осим сто ђевојке кадшто припијевају момчадма и момчад ђевојкама.“

То значи да су се тада већином певале старе песме и тамо где је лирика била најживља, тј. ‘по дојим крајевима Србије (око Саве и Дунава)’ и ‘у Босни по варошима’. А у сремским, банатским и бачким варошима – како је Вук записао исте године – нису се никако ни певале народне лирске песме, ‘него којекакве нове’, које су правили ‘учени људи и ђаци и калфе трговачке’.

У току, а нарочито од половине XIX века – упоредо са нестајањем старинских облика живота продирањем писмености – народна лирика, уколико се није гасила, знатно се мењала и деформисала.

До XIX века народни живот у суштини није се мењао. У току неколико векова (IX – XV) под домаћим феудалцима – кад је хришћанска писменост била ограничена на свештенство и племство и кад је градски живот био неразвијен – народ је умногом сачувао старински (земљораднички и пастирски) начин живота и у вези с тим многе елементе родовског друштва и многе паганске обичаје и схватања.

Под Турцима, од XV до почетка XIX века, кад су у градовима седели само туђинци и кад су и многи свештеници били неписмени, код хришћанске раје (код пастира и земљорадника) знатно је оживела родовска организација, у задрузи нарочито) и с тим у вези митолошка мисао, коју је Маркс означио као родно тло усменог стваралаштва.

: Димитрије Аврамовић, Вук Караџић, 1840. фото: Википедија

: Шумадија

У току те хиљаде година, када се народни живот мало мењао, није велике промене трпела ни народна лирика: многе песме (нарочито оне које су биле у вези са обредом) преношене су с колена на колено онакве какве су биле у древности или нешто преиначене, а у складу с њима настајале су и многе нове.

Међу свима њима многе нису записане и неповратно су изгубљене, а већина оних које су до нас дошле носе снажан печат периода турске владавине.

Врсте лирских песама

По моменту и начину певања, а каткад и по садржини народне лирске песме деле се на разне врсте:

љубавне (о љубави момка и девојке, родитеља и деце, браће и сестара, снахе и заове, снахе и девера итд.),
успаванке (које се певају деци кад се успављују) и разне дечије песме (које се певају кад се деца цупкају на колену и у вези са разним дечијим играма),
сватовске песме (које се певају уочи свадбе, на дан свадбе и после тога код девојачке и момачке куће и на путу),
тужбалице (које се импровизују над покојником, на гробу, над покојниковим хаљинама и оружјем итд.),
коледарске песме (које се певају о Божицу),
краљичке песме (о Тројичину дану) и друге песме у вези с разним празницима (божићне, лазаричке, ђурђевске, спасовданске),
посленичке песме (жетелачке, на прелу и о разним другим радовима),
почаснице (или припеви уза здравице), верске песме (које се деле на песме о поганским божанствима, на песме о хришћанским свецима и на слепачке песме),
играчке песме (које се певају у колу),
шаљиве и сатиричне песме (у којима су исмејани невољни мужеви, неприкладне девојке, пунице варалице, зетови сметењаци, свекрве карачице, снахе свађалице, хвалисавци, лењивци, старци, младожење и старице удаваче),
родољубиве песме (које су, касније, преузеле улогу јуначких песама и као такве доживеле велику обнову за време народноослободилачке борбе).

Кад се наша народна лирика посматра као целина, у њеној садржини јасно се разликују два дела: први део чини стварни живот са мало среће и са много патње; други део чини живот за којим се жуди и који, највећим делом, постоји само у народној фантазији.

Многе песме казују да је лакши и угоднији живот у оним приликама био могућ само пре женидбе и удадбе. Невеста често жали за девовањем — својим царовањем: „Цар ти бијах док ђевојка бијах.“ Тада је она била код мајке и оца, међу браћом и сестрама, безбрижна и слободна колико се то онда могло бити.

Мање разлога него она има мушкарац да жали за својим момачким временом, али ипак има, јер је стекавши породицу стекао и бриге како да је одбрани од несташице, голотиње, болести.

Но и пре женидбе и удадбе живот није био без горчине. Младост је често вређана и понижавана. Она је хтела да се везује према стасу и образу, према томе колико је у срцу драго, а родитељи су ишли према благу, према богатом роду, и, окорели у својој несрећи и тражећи по сваку цену излаз из беде, давали су лепоту за ругобу, младо за старо, драго за недраго.

Сем тога, често, вољени младић морао је да иде у рат, на дуже време, можда и да се не врати. Отуда су тужни растанци један од најглавнијих мотива наше народне љубавне лирике.

: Вила, Црна Гора

: Вила, Србија

А после женидбе и удадбе, најчешће, настајали су одиста мрачни дани, нарочито за невесту. У страној средини, она је увек стављена на тешку пробу, излагана највећим напорима, а често је и злостављана. Понајвише је трпела од свекрве, много пута и од мужа и јетрва, а понајбоље је пролазила код девера и заова. Сем тога, често, оставши без мужа, морала је сама да се стара о деци, да их подиже ‘на преслицу и десницу руку’.

У нашим лирским песмама најчешће — у оваквом или онаквом односу према деци — помиње се мајка, отац ретко кад. То није случајно и није само зато што је мајка ближа деци и што се она више воли. Не треба губити из вида да је то време борбе с Турцима, време честих погибија. Деца су, често, рано остајала без оца. Мајка их је сама подизала.

Има и таквих песама које говоре о томе како се млада мајка удовица преудаје, тугује за децом и умире од жалости. Те песме имају реалну основу. Али је много више таквих песама у којима је реч о мајци која живи поред деце, с муком их подиже и често их губи у општим поморима. Те песме такође имају реалну основу. Као што су очеви гинули, и морија је често ударала на децу. Много насеље у нашој земљи могло би да каже исто оно што у песми говори Сарајево — да га је ‘куга поморила, поморила и старо и младо, раставила и мило и драго’.

Колико стеге у којима су се људи мучили и некако живели, исто толико верно приказана је и побуна против скучености. Та црта је карактеристична и веома значајна. Кад говоримо о отпорном духу нашег народа у прошлости, обично мислимо на јуначке песме, на мегдане, на битке. Међутим – сасвим логично – отпорни дух испољавао се и у ситнијим приликама свакидашњег живота. Много пута кроз клетву и подсмех, а каткад и кроз готовост да се радије умре него прими неприхватљив живот.

Но, побуна против ружне стварности достиже врхунац у стварању новог, лепшег, пунијег, човечнијег живота – у оним приликама, највећим делом, само у уобразији. Несрећни људи воле да улепшавају и земљу и себе.

То је идеализација нарочите врсте. Оно што се жели, што тек треба да дође, и ко зна кад, приказано је тако као да је већ ту, као да га људи већ имају и уживају у пуној мери. Склоњено је све сто је ружно и бедно, истакнуто је све што је лепо и раскошно, све што се да замислити.

И кад човек схвати стварни значај овог нестварног сјаја у тами људског живота, онда су му потпуно јасни и чисто митолошки мотиви из области вилинског царства и чврсто држани и свечано извођени обреди.

Али није само у томе лепота наше народне лирике. Њена је лепота и у снази и квалитету емоција, и у једрини и звучности језика, и у сликовитом, разноликом и полетном уметничком изразу.

Аутор: Војислав Ђурић