Древна кинеска прича о суђењу

ПОДЕЛИТЕ

Само мудри људи, не питајући се о циљу, бивају задовољни самим путем, само они могу осећати садашњи тренутак и расти у њему, само су они у стању да разумеју божанске поруке.

Лао Це; фото: Википедија/widodo

Суђење је укочено стање ума. Разум увек жели да суди, пошто бити у процесу је увек рискантно и неудобно. У активности се путовање никада не завршава. Један пут се завршава, а други отвара.

О суђењу

У једном селу живео је сиромашан старац који је имао прекрасног белог коња на коме су му завидели чак и богаташи. Богаташи су били спремни да дају невероватне суме за тог коња, али је старац увек одговарао:

„Тај коњ – није само коњ за мене, он је – као човек, а како је могуће продати човека, продати друга?“ Иако је био врло сиромашан, старац није хтео да прода коња.

Једног јутра коња више није било у коњушници!

Цело село се скупило и људи су му говорили:

„Како си ти глуп! Знали смо да ће тог коња пре или касније неко украсти. Требало је да га продаш. Каква несрећа!“

Старац је на то рекао:

„Немојте тако да говорите, просто реците – коња више нема у коњушници. То је чињеница – све остало је суђење. Ја не знам да ли је то срећа или није, зато што је све то само епизода. Ко зна шта ће се даље десити?“

Људи су му се смејали. Знали су да је он помало чудан. Али кад је прошло 15 дана, коњ се вратио. Није, дакле, био украден, него је сам побегао. И не само да се он вратио, већ се са собом довео и дружину дивљих коња.

Људи су се поново скупили и признали су пред старцем:

„Деда, био си у праву. То није била несрећа, већ напротив – срећа.“

Старац је рекао:

„Ви опет идете исувише далеко. Просто реците – коњ се вратио… ко зна да ли је то срећа или није. То је тек епизода. Тек што сте прочитали један пасус у уводу, а већ судите о целој књизи.“

У том тренутку људи ништа нису рекли, али су мислили да старац није у праву. Како није срећа кад је са првим коњем дошло и 12 прекрасних нових коња?!

Деда је имао сина јединца, који је кренуо да дресира дивље коње. После недељу дана, он је пао са коња и сломио ногу.

Људи су се поново скупили и кренули да суде:

„Стварно си био у праву, то је била несрећа. Твој син јединац не може да хода, а ти си тако стар, и он ти је био једина потпора. Сада си још беднији него пре.“

Стари је рекао:

“Ви изгледа живите од суђења. Не идите тако далеко. Просто кажите да је мој син сломио ногу. Нико не зна да ли је то срећа или несрећа. Живот се састоји од догађаја, и није вам дато да одмах сагледате све.“

Десило се тако да је након пар недеља земља заратила и сви младићи из села су отишли у рат. Остао је само старчев син, пошто је он био хром.

Цело село је плакало зато што је земља изгубила рат, и слутило се да се већина младића неће вратити.

Сељани су дошли код старца и рекли:

„Био си у праву, стари, то је ипак била срећа. Твој син је хром, али је бар са тобом, наши синови су заувек отишли.“

Старац на то рече: „Ви само судите и судите. Нико не зна шта ће даље бити! Само реците да су ваше синове позвали у рат, а мојега нису.

Само Бог зна да ли је то срећа или несрећа.“

♠♠♠♠♠

Не судите јер се тако никада нећете приближити Богу.

Обраћајући пажњу на тренутне догађаје, мале ствари ће вам одвлачити пажњу ка доношењу судова и закључака.

Кад год начините суд, ваш раст се зауставља.

Суђење је укочено стање ума.

И ум увек жели да суди, пошто бити у процесу је увек рискантно и неудобно.

У активности се путовање никада не завршава. Један пут се завршава, а други отвара.

Ви достижете врх, но појављује се други – још виши. Бог – то је бесконачно путовање.

Само мудри људи, не питајући се о циљу, бивају задовољни самим путовањем, само они могу осећати садашњи тренутак и расти у њему, само су они у стању да разумеју божанске поруке.

Украс 1