Древна кинеска прича о суђењу

Поделите

Прича „О суђењу“, коју често називају „Старац и коњ“ (или прича о срећи и несрећи), представља једну од најпознатијих таоистичких поука. Иако се често приписује кинеској народној мудрости, она је постала светски позната кроз предавања индијског филозофа Оша, који ју је користио да објасни суштину таоистичког прихватања живота.

Древна кинеска прича о суђењу; фото: Гемини ВИ

Срж приче је у идеји да су „срећа“ и „несрећа“ само етикете које људи лепе на догађаје. Старац показује да је наш доживљај стварности ограничен тренутком у којем се налазимо. Оно што данас видимо као катастрофу, сутра може бити почетак нечег доброг, и обрнуто. Прича нас учи да један догађај никада није коначан – он је само једна „епизода“ у бесконачном ланцу узрока и последица.

О суђењу

У једном селу живео је сиромашан старац који је имао прекрасног белог коња на коме су му завидели чак и богаташи. Богаташи су били спремни да дају невероватне суме за тог коња, али је старац увек одговарао:

„Тај коњ – није само коњ за мене, он је – као човек, а како је могуће продати човека, продати друга?“ Иако је био врло сиромашан, старац није хтео да прода коња.

Једног јутра коња више није било у коњушници!

Цело село се скупило и људи су му говорили:

„Како си ти глуп! Знали смо да ће тог коња пре или касније неко украсти. Требало је да га продаш. Каква несрећа!“

Старац је на то рекао:

„Немојте тако да говорите, просто реците – коња више нема у коњушници. То је чињеница – све остало је суђење. Ја не знам да ли је то срећа или није, зато што је све то само епизода. Ко зна шта ће се даље десити?“

Људи су му се смејали. Знали су да је он помало чудан. Али кад је прошло 15 дана, коњ се вратио. Није, дакле, био украден, него је сам побегао. И не само да се он вратио, већ се са собом довео и дружину дивљих коња.

Људи су се поново скупили и признали су пред старцем:

„Деда, био си у праву. То није била несрећа, већ напротив – срећа.“

Старац је рекао:

„Ви опет идете исувише далеко. Просто реците – коњ се вратио… ко зна да ли је то срећа или није. То је тек епизода. Тек што сте прочитали један пасус у уводу, а већ судите о целој књизи.“

У том тренутку људи ништа нису рекли, али су мислили да старац није у праву. Како није срећа кад је са првим коњем дошло и 12 прекрасних нових коња?!

Деда је имао сина јединца, који је кренуо да дресира дивље коње. После недељу дана, он је пао са коња и сломио ногу.

Људи су се поново скупили и кренули да суде:

„Стварно си био у праву, то је била несрећа. Твој син јединац не може да хода, а ти си тако стар, и он ти је био једина потпора. Сада си још беднији него пре.“

Стари је рекао:

“Ви изгледа живите од суђења. Не идите тако далеко. Просто кажите да је мој син сломио ногу. Нико не зна да ли је то срећа или несрећа. Живот се састоји од догађаја, и није вам дато да одмах сагледате све.“

Десило се тако да је након пар недеља земља заратила и сви младићи из села су отишли у рат. Остао је само старчев син, пошто је он био хром.

Цело село је плакало зато што је земља изгубила рат, и слутило се да се већина младића неће вратити.

Сељани су дошли код старца и рекли:

„Био си у праву, стари, то је ипак била срећа. Твој син је хром, али је бар са тобом, наши синови су заувек отишли.“

Старац на то рече: „Ви само судите и судите. Нико не зна шта ће даље бити! Само реците да су ваше синове позвали у рат, а мојега нису.

Само Бог зна да ли је то срећа или несрећа.“

♠♠♠♠♠

Не судите јер се тако никада нећете приближити Богу.

Обраћајући пажњу на тренутне догађаје, мале ствари ће вам одвлачити пажњу ка доношењу судова и закључака.

Кад год начините суд, ваш раст се зауставља.

Суђење је укочено стање ума.

И ум увек жели да суди, пошто бити у процесу је увек рискантно и неудобно.

У активности се путовање никада не завршава. Један пут се завршава, а други отвара.

Ви достижете врх, но појављује се други – још виши. Бог – то је бесконачно путовање.

Само мудри људи, не питајући се о циљу, бивају задовољни самим путовањем, само они могу осећати садашњи тренутак и расти у њему, само су они у стању да разумеју божанске поруке.

Са кинеског превела Наташа Костић

Украс 1

Старац није равнодушан, он је присутан. Он прихвата догађаје таквима какви јесу, без потребе да их одмах сврста у категорије „добро“ или „лоше“.

Лао Це; фото: Википедија/widodo

Људи око њега живе у сталној реакцији: или очајавају или славе.

Старац живи у стању спокоја, јер разуме да је људска перспектива превише уска да би сагледала „целу књигу“ живота.

Прича одражава принцип Ву-веи, што значи „неделовање“ или „деловање без напора“. То не значи лењост, већ деловање у складу са током живота, уместо пружања отпора. Старац не покушава да промени ситуацију, не бори се против судбине, већ пушта да се догађаји развијају својим током. Он не пати због крађе коња, нити се гордо радује његовом повратку.

Реченица коју старац понавља – „Тек што сте прочитали један пасус у уводу, а већ судите о целој књизи“ – моћна је метафора за људску нестрпљивост. Ми смо склони да доносимо коначне судове о својим животима на основу онога што нам се дешава у датом тренутку, заборављајући да је живот динамичан процес који се стално мења.

Ова прича нас позива да развијемо менталну флексибилност. Она нас не учи да будемо песимисти, већ да будемо уравнотежени. Када нам се деси нешто „лоше“, прича нас теши да то можда није крај приче. Када нам се деси нешто „добро“, она нас подсећа да останемо приземљени, јер се ситуација може променити.

Приредио: Даливор Дрекић

Извор: Кроз простор и време