Наустица – учење азбуке пре појаве буквара

Реч „наустица“ (наустница, наусница) је стари израз који се у прошлости користио за традиционалну методу учења азбуке, назива слова, слогова, молитви и осталих делова малога буквара „на памет или на изуст“. Ђаци су за учитељем или свештеником понављали текст док га потпуно не упамте. (9)

Такав начин учења препоручио је још Константин Филозоф, у свом граматичком трактату О писменех из 15. века. Наиме, непосредно по савладавању азбуке деца, по његовој препоруци, треба да науче напамет и часослов. (9)

Све до доласка Максима Суворова из Русије 1726. године нису постојале посебне штампане књиге – буквари за читање, због чега су тој намени служиле црквене књиге. Неке од ових књига су састављане и преписиване по узору на букваре Кипријана Рачанина из 1717. године.

Стара словенска азбука састојала се из педесетак слова, од којих је свако имало своје име. Зато се у почетку учила „наустица“, која се састојала из упознавања слова са њиховим именом. У том смислу, наустица је имала значење „малог буквара“ или „азбуквара“.

Свако ко се желео описменити морао је сва слова и њихове називе (а-аз, б-буки, в-вједи, г-глагол, д-добро итд.) научити напамет. (2) (3) 

Затим се на основу тих назива учило читање, на пример, буки, аз–ба, буки, аз–ба = баба итд. Уз именовање појединих слова ученици су затим сричући изговарали слогове, речи и реченице, као на пример: бог господ. (13)

Прво су срицали имена познатих предмета — људи, градова, села; а после и читаве текстове из свих богослужбених књига које су учили напамет. (9)

Ђаци који су затим учили молитве из часловца називали су се „часословцима“. Наустице су могле садржати молитвеник с часословом, тропаре и кондаке, као и неке чинове. Понекад су у њен састав улазили и одабрани канони.

Када би после наученог часловца ђаци прешли на читање Псалтира, називали су се „псалтирцима“. Ти називи означавали степене у напретку учења, слично данашњим разредима. (2) 

Овај начин читања био је врло тежак за ученике па је требало доста времена да се њена техника савлада. (2) (3) „Само за учење „наустнице“, свих педесет слова старе азбуке, читање на слогове ивезивање слогова у речи, требало је по три године. Доситеј Обрадовић. са својом изузетном даровитошћу, савладао је то за две године (11)

Књиге наустице

Реч „наустица“ понекад је била синоним за бекавицу, а понекад и за сам часловац. Најстарија, до сада позната потврда за тај назив Часловца је из 1657 године и налази се у библиотеци манастира Хиландара. (9)

Постоји запис који показује како су ове књиге преписване и ширене по српским манастирима. Једна „света књига наустица“ која је преписана у манастиру Милешева предата је манастиру св. Тројице у Пљевљима 1742. године. (2) (4)

Крушкове таблице и воштане дашчице

Јован Рајић изнео је на основу сећања из свог школовања да су се као наставна средства за читање употребљавале крушкове таблице и навоштене дашчице.

На крушкове таблице учитељ је записивао ученицима азбуку и текстове за читање, које су они напамет, механички учили. (12) 

Сличну улогу имале су и воштане дашчице на које су се утискивала слова азбуке, речи и реченице намењени ученицима.

Пошто ђаци те задатке науче, воштана површина могла се поново изравнати и послужити за нове комбинације слова, речи и реченица.

После оваквог увођења ученика у читање, учитељ је прелазио на читање црквених књига за богослужење.

Далибор Дрекић

Литература:

(1) Димитрије Руварац, Наустица, Бранково коло 9, 1913.

(2) Војислав Богићевић, Писменост у Босни и Херцеговини, Веселин Маслеша, Сарајево, 1975.

(3) Милан Бојић, Руске године Теодора Јанковића (1782-1814), Филозофски факултет у Београду, 2019.

(4) Гласник земаљског музеја, Сарајево, 1901.

(5) Српска енциклопедија

(6) Радослав Грујић, Српске школе од 1718—1739 године, Београд 1908.

(7) Радослав Грујић, Наустица, Сремски Карловци, 1913.

(8) Радослав Грујић, Средњевековно српско парохијско свештенство, Учитељство, Скопље 1913.

(9) Радослав Грујић, Која је књига код нас називана „наустицом“, Историјски часопис 04, 1952-1953, Београд, 1954.

(10) Сима Ћирковић, Раде Михаљчић, Лексикон српског средњег века, Београд 1999.

(11) Јован Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку 1923.

(12) Едиб Хасанагић, Историја школа и образовања код Срба, Историјски музеј Србије, Београд 1974.

(13) Гордана Гарић Петровић, Мирско свештенство Београдске (Сервијске) епархије од 1718. до 1739. године, Црквене студије, Ниш, 16-2019.

Сродни чланци:

Буквари код Срба
Вечни календар Захарија Орфелина
Прва српска математичка књига штампана 1767. у Венецији
Зашто (са)чувати азбук(в)у
Српска штампана књига у БиХ од 1800. до 1878. године
Свако слово има своје име
Рабош: древни календар и систем рачунања