Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим

Поделите

Овај текст нашег нобеловца Иве Андрића представља снажну и мрачну филозофску метафору о суштини поробљавања и пасивности. Он анализира како се власт над човеком не мора остваривати силом, већ суптилнијим, психолошким механизмом — „заразом“ чекања.

Заразити неког чекањем; фото: Гемини ВИ

Текст је критички осврт на фатализам и пасивност. Он служи као упозорење против препуштања судбини и указује на то да је највећа слобода управо способност да човек сам преузме контролу над својим путем, уместо да га „непријатељ“ (било да је то систем, неки човек или околности) угура у чекаоницу без излаза.

Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим

И тако, прихвативши прећутно услове живота које вам ваш непријатељ поставља, живите како он хоће; управо, и не живите него стрпљиво чекате, све док се сав ваш живот, заједно са свим оним што сте очекивали, не претвори у стрпљење и бескрајно чекање, што значи да сте прихватили рајински начин живота, а то је исто што и пут добровољне пропасти за себе и своје потомство.

Да не би морали да вас сами убијају, заразили су вас тим чекањем које вас одржава у животу и полагано убија. Увенућете и нестати као што су увенули и нестали толики преци и народи у Османском Царству, пре вас на исти или сличан начин.

Нису ни приметили да су са пута истинског живота неосетно пребачени на мртви колосјек чекања без краја и циља. Не осећају то своје чекање као терет ни као понижење, јер су се и сами претворили у чекање.

Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане(!) – никад ни довека.

Све што јесте и што знате, умете и можете, стављено је у службу тога чекања без краја и без икаквог изгледа на остварење. Једнима век прође у мучном и узалудном чекању, а други добију и без најмањег чекања све што желе и чему се надају.

Иво Андрић

Украс 1

Андрић сугерише да је чекање најефикаснији начин да се неко учини „непокретним и безопасним“. Када неког заразите чекањем, ви га заправо неутралишете, јер он престаје да делује, ствара или живи, а почиње само да очекује промену која зависи од неког другог.

Андрић (Драган Стојков, 2007.); фото: Википедија

Најтрагичнији део текста је опаска да се људи временом претворе у само „чекање“. То значи да они више немају своје циљеве, жеље или планове; њихов читав живот се сажима у чекање, чиме губе своју индивидуалност и постају пасивни објекти туђе воље.

Ово је снажан културолошки појам који указује на понизност, покорност и одсуство побуне. Аутор ово изједначава са „добровољном пропашћу“, јер прихватање таквог стања не уништава само појединца, већ и његово потомство које наслеђује исти тај „мртви колосек“.

Текст прави оштру разлику између „истинског живота“ (који подразумева акцију и кретање) и „мртвог колосека чекања“. Ови људи су несвесни свог стања; не доживљавају чекање као терет, што је знак потпуне менталне и духовне доминације непријатеља над њима.

Завршна мисао указује на дубоку неправду света: док једни читав век потроше у мучном и узалудном ишчекивању, други, без икаквог труда или чекања, добијају све. То подвлачи апсурдност и трагедију оне групе која је „заражена“ чекањем.

Приредио: Далибор Дрекић