Босански дипломата Прибислав Похвалић свој језик звао је српским

Поделите

Прибислав Похвалић (1406-1438) био је дипломата босанске племићке породице Косача. У својим писмима из 1407. године, писаним ћирилицом, свој језик на више места назива српским именом.

фото: pixabay/AncientPathwayPublishers

Порекло Прибислав Похвалића није најјасније. Појављује се 1406. године у служби војводе Сандаља Хранића. Био је посланик, представник и заступник војводе Сандаља Хранића и жене му Катарине Сандаљевице, војводе Стјепана Вукчића Косаче и банице Анке, жене покојнога Вука Вукчића током прве три деценије 15. века.

Обављао је све врсте дипломатских послова за своје господаре на дворовима у Босни, Дубровнику и Венецији. По броју и врсти дипломатских мисија, један је од најпознатијих дипломата у средњовековној Босни.

Био је кнез, а у Венецији је добио титулу почасног витеза. Захваљујући својим способностима, Дубровчани су му доделили привилегију да улаже новац уз профит и пратећу камату.

Имао је четири сина: Влатка, Радоја, Радича и Стјепана који су такође били у дипломатској служби код Косача.

Пао је у немилост Стјепана Вукчића, што је значило крај његове дипломатске каријере. Умро је пре фебруара 1438.

Повеља Бељак и Радич Санковић Дубровнику

Печат кнеза Радича и печат Бељаков; фото: Племенито

У својим писмима, писаним ћирилицом, 1407. године, свој језик зове српским именом (другим листом српским… српски јест писан… ови лист српски… у другом листу српском… у првом листу српском…)

Дакле, Похвалић више пута свој језик означава српским. Ово је само један од примера средњовековних штокавских текстова писаних икавицом, чији аутори свој језик називају српским.

Повеља Прибислава Похвалића

Ва име Божје, амен. В лито роштва Христова тисућно и четриста седмо лито, мисеца јенвара девети дан. Ја Прибислав Похвалић посао госпоје банице Анке и господина војводе Сандаља и госпоје Катарине Сандаљевицеве свидокују и мојом руком записују ови лист српски, у сем тетрагу писани близу сегај мога писанија да се има отписати. И отписах га мојом руком како да није тврд у ничемре и да се с њим не море писати ништор од поставе што се је у њем уздржало. И у другом листу српском, који прид овијем, тако њега отписах да ни тврд у ничемре како тамо наприд при оном листу. Мојом руком пишу и свидокују јере су у тази оба речена листа у трети лист приписана у сем тетрагу. У првом листу српском, који за овијем јест дон лист прид овијем први који сам отписао…

Медо Пуцић, Споменици српски II, Београд 1862, стр. 53-54

Украс 1

Приредио: Далибор Дрекић

Радослав Грујић, Catena mundi, књига I, 5. издање, Какве је народности народ у Босни?. Catena mundi. стр. 805. (2024).
Медо Пуцић. Споменици српски, II. стр. 51, 52, 53. (2024)
Википедија