РАСЕН И КЊИЖЕВНИ ПОКРЕТИ "САТИРАЊЕ" И "СВЕТ ПАЛИНДРОМА"

Свети Сава и хала (Народна легенда)

Култ Светог Саве развија се још за његовог живота. Најзначајнија личност српске историје поштована је као архипастир, законодавац, утемељивач српске цркве и државе, а после смрти и као чудотворац и исцелитељ.  Сходно својој природи, светац својим наумом бира и посвећује друге свеце.

Ђорђе Крстић; Свети Сава благосиља српчад, 1891.

У једној причи Сава наложи у пећи велику ватру, стави у њу дете, држи га у ватри неко време и тиме га посвећује, јер је од тог детета касније постао Свети Никола.

Такође, светац благослови једну девојку да постане мајка Светог Василија. Свети Сава у више прича благосиља и пчеле, поучава како да се васпитавају деца, надмудрује се са ђаволима.

Светац и кад није жив чини чуда, те његова одсечена рука изнад бачве са вином чини да вино непрекидно тече, крушке стављене у украден свечев ћивот трају дуго и лепо миришу.

Свети Сава тако прожима целокупно народно биће, и у тешким временима под отоманском влашћу кад су замрле све народно-просветне активности био је морални учитељ сакривен у многим причама.

Тако водећи свога оца Светог Симеона кроз Косово, Свети Сава неће да поздрави ону браћу која се деле због очевине или оне људе што око казана по цео дан седе и пију ракију.

Свети Сава и хала

Праведна судба за неке грехе казни Светог Симеуна те уђе у њ хала прождрљива. Од тога доба обичан ручак Светом Симеуну бејаше печен во и у волу ован, и у овну кокош, а у кокошчици јаје – и од свега тога иза његовога ручка не остајаше ништа.

Један пут дође Свети Симеун у Хиландар, па у дугом разговору са Светим Савом огладни и стане хитати да иде да руча, али га Свети Саво вештим разговором задржи, док хала у њему сасвим не огладни и много га умори, Онда му Свети Сава пружи поскурицу, а из Светог Симеуна зину хала и обвину поскурицу. Свети Сава докопа тад халу рукама за врат, извуче је из њега и баци у море. И од тада не могаше Свети Симеун ни целу кокошку да поједе.

Народна легенда

Украс 1

  • Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“, Горњи Милановац, 1995.

Васкрсли чиновници и бирократе из Домановићевих сатира

Радоје Домановић као сатирични писац који је носио у себи у почетку она расположења из Светозара Марковића, као и Глишић, развија их у широком опсегу.
Радоје Домановић

Радоје Домановић

Он се најпре обара на бирократију и чиновништво, на чиновништво које у нашем друштву оличава такорећи у то доба целокупну интелигенцију. Та интелигенција, и по старинском рецепту Стерије Поповића, и по новом демагошком рецепту који настаје, крива је јер она једина носи одговорност, јер добри народ и није одговоран него може само да буде заведен.

Целокупну патријархалну културу људи код којих идеје Светозара Марковића остварују књижевни приказ, осећају као нешто застарело, али што се може лако заменити модернијим, савременијим, и кориснијим, готово исто тако просто као што се стара хаљина замени новом хаљином. Важно је да управљачи и вођи буду на своме месту и да се напрегну како би се та замена извршила.

Ти писци, ти критичари, ти утописти, не виде да је човек стварност а да се појам о једноме стању добија тиме што се прави апстракција, извод, што се од многих конкретних чињеница изведе као синтеза један општи приказ стања.

Ти утописти мисле да ако је стање такво и такво, рецимо, застарело, рецимо архаично, онда треба само имати доследан план промене и промена ће доћи такорећи применом плана, савесном и решеном применом. Чак и темпо којим ће се то омогућити изгледа им да се може извести како се жели, све просто зависи од вештине и савесности управљача.

Ми знамо наравно, да се конкретни створ, човек, не мења ни тако лако, ни по команди, ни по произвољноме темпу.

Утописти у нашем интелектуалном животу, – да не наводим никакве друге средине – сматрали су као сасвим природно да се патријархални човек има претворити жељеном брзином у позитивнога човека који је њима изгледао пожељан. Наравно тај позитиван човек требао је још приде да понесе и изнесе и згодне особине из патријархалнога времена – док би друге просте одбацио као шкодљиве. Те згодне особине биле би јунаштво, издржљивост и пожртвовање за идеје правих позитивних вођа.

Радоје Домановић ударајући на режим онога времена, полази најпре од таквога једнога става. Народ је, онај широки сељачки народ, сасвим пасиван, код њега и према њему. О томе народу мало се говори или нимало. Али појам интелигенције, појам одговорних вођа постепено се протеже на готово цео виши грађански сталеж, на све оно што је у сржи важно.

Тако криви су у првом реду наравно код Домановића министри вођи начелници, јер, не мисле на стварно народно благостање него само искључиво на своје уске личне интересе, протекције, везе, фамилијарне односе. Као вођи они су потпуно неспособни, некомпетентни, шта више и глупи.

Баш због те њихове празнине и глупости сатира губи своје најважније стреле и отрове. Јер о глупости се нема много шта да каже и њој ипак недостаје онај макиавелизам, она решеност, оно нешто дрско и заинаћено, оно уистини тиранско против кога је Његошу изгледало да је борба најсветија. То су обични фразери, лењивци и глупаци као у народној причи. У њима нема ничега демонскога, хоћу да кажем Домановић у њима није видео ничега демонског. Они су наивни.

После високих чиновника долазе нижи чиновници који су им слични. Остајући глупаци, фразери, мали и ситни људи они се не виде тако тешко, тако судбоносно опасни и шкодљиви као људи перверзије и зла које шибају Гогољи и Шчедрини, руски писци који нашима служе у томе тренутку за узор, и који им пред очима лебде.

Тај свет Домановићевих бирократа није чак ни пакостан. Они су сви оријенталски лењи, оријенталски фамилијарни, иначе са запада поврх тога захватио их је и дух филистарства, дух бегства од свакога напора не само физичкога него и моралнога. Тај дух назива Домановић мртвим морем. Мртво море значи средину која је неспособна за велика па и просечна и мала, одушевљења, за новачења и за макакав пионирски рад.

Чак и кад се појави какав сликар, књижевник, уметник, у тој средини она га убије својим индиферентизмом. Пионира нема, односно ако се неко као такав ма и најмање појави инидиферентизам га убије.

Још више, да би такав човек који усталасава жабокречину. који изводи из равнотеже мирну и запарложену средину, да би што пре био уништен, средина предузима и неку врсту напора, – који јој је толико недраг – само да би га се што пре отарасила. И онда долази стање потпуног мртвила које Домановић карактерише страшном реченицом: „нигде поветарца“.

Прећутно Домановић је сматрао у својим најзрелијим творевинама да варош треба да поведе село путем праве културе, путем који ће да нас благослови оним напретком који би омогућио мисију Србије, мисију ослобођења Срба испод туђинца и препорода заостале земље, напредак као здравље, као благослов: заосталост је проклетство.

Али Домановић баца анатему на варош, као мртво море, које није свесро свога задатка, задржава нас у ходу, баца нас у амбис.

Ово је можда крајња визија о ономе што је осетио Домановић. Он је осудио варош која се заразила западњачким филистарством, оне његове покојне стрине, која се бојала свега и свачега и која је забрањивала детету апсолутно и сваку игру, само да се не би убило или ударило.

Чудна је ствар, али разумљива: Домановић полази од идеја позитивистичких али осуђује малу буржоазију и бирократију – оне који, силом околности, треба да их приведу у дело. То код Домановића долази сасвим спонтано и током његовога свеснога искуства. Он оптужује варош. Ова сатира као и многе друге не само код нас завршује се неком врстом нихилизма. И пошто одређено водство није спообно да изврши задатак то се поставља сумња и у сам задатак и у могућност његовога извођења.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Тајна конвенција 1881 – Видовданско понижење Србије

Тајна конвенција је документ потписан 28. јуна 1881. године између Кнежевине Србије и Аустроугарске монархије. Одредбама овог уговора одређено је да Србија неће моћи закључивати било какве уговоре са другим земљама, без претходног одобрења Аустроугарске, као и то да ће морати да одржава пријатељску политику према Монархији.
Милан Обреновић

Милан полаже заклетву пред крунисаним сином Алексанрдом

Непосредно пре потписивања Конвенције, закључен је Трговински уговор, којим је Србија могла своју робу да извози само у Аустроугарску, чиме је своју привреду потчинила вољи Монархије. Потписивање ова два документа је договорено пред Берлински конгрес; тачније, српски дипломата Јован Ристић је обећао потписивање ова два уговора, изградњу српске железнице за Монархију, као и одрицање од Новопазарског санџака у замену за заступање српских интереса на заседању Берлинског конгреса.

Србија и аустроугарска 1899

Србија и аустроугарска 1899

Тајна конвенција

Тајни уговор или Тајну конвенцију потписали су Чедомиљ Мијатовић и барон Херберт 16/28. јуна 1881. У Београду.

Његово Величанство Цар Аустрије, Краљ Чешке итд. и Апостолски Краљ Угарске и Његово Височанство кнез Србије, надахнути жељом за одржанјем мира на Истоку и да гарантују односе савршеног пријатељства који постоје међу њиховим владама поред свих случајности, одлучили су закључити споразум ради овог циља и именовали су опуномоћенике:

Његово Царско и Краљевско Величанство:

Господина Габријела барона од Херберт – Раткеала, свог капелана, посланика у Србији итд.,

Његово Величанство Кнез Србије:

Господина Чедомиља Мијатовића, свог министра иностраних дела итд. итд,

Који су, пошто су разменили своја пуномоћја и нашли да су у ваљаној и одговарајућој форми, договорили следеће чланове:

1. Биће трајни мир и пријатељство између Аустро – Угарске и Србије. Две владе се обавезују следити узајамно пријатељску политику.

2. Србија неће толерисати политичке, верске или друге сплетке које, узимајући своју територију за тачку поласка, управљају против Аустро–Угарске монархије, подразумевајући ту Босну, Херцеговину и Новопазарски санџак.

Аустро – Угарска узима исту обавезу на себе у погледу Србије и њене династије чије ће одржање и утврђење помоћи свим својим утицајем.

3. Ако би кнез Србије сматрао неопходним, у интересу своје династије и своје земље, да узме за себе и своје наследнике титулу краља, Аустро–Угарска ће признати ту титулу чим прокламација буде учињена у законитим облицима и искористиће свој утицај да би Србија добила признање и од осталих сила.

4. Аустро–Угарска ће искористити свој утицај да би заступала своје интересе Србије код великих сила.

Осим претходног споразума са Аустро–Угарском, Србија неће преговарати нити  ће закључити политички споразум ни са једном другом владом и неће прихватити на својој територији ниједну страну војску, било регуларну или нерегуларну, чак  ни под називом добровољаца.

5. Ако Аустро–Угарској буде запретио какав рат или се буде нашла у рату с једном или више сила, Србија ће према Аустро–Угарској монархији, рачунајући ту Босну и Херцеговину и Новопазарски санџак, заузети пријатељску неутралност и учиниће јој, према њиховом тесном пријатељству и духу овога уговора, све могуће олакшице. Аустро–Угарска прима на себе исту обавезу према Србији у случају ако јој буде запретио рат или се буде налазила у рату.

6. У случају да обе уговарачке стране буду сматрале за потребну једну војну кооперацију, питања која се тичу те кооперације, нарочито питања врховне команде  и  евентуалног преласка трупа преко територија једне или друге државе биће уређена једном војном конвенцијом.

7. Ако стицајем догађаја, чији се развој не може предвидети данас, Србија буде у стању да се прошири у правцу својих јужних граница (изузимајући Новопазарски санџак), Аустро–Угарска се неће томе протививити и заузеће се да и друге силе приклони држању повољном по Србију.

8. Овај уговор остаће на снази десет година рачунајући од дана измене ратификације. Шест месеци пре његовог истека уговарачке стране споразумеће се, ако буде потребно, о његовом продужењу или о изменама које би прилике могле учинити потребним.

9. Уговарачке стране обавезују се да ће овај уговор држати у тајности и да без претходног споразума неће саопшитити било којој другој влади ни његово постојање ни његову садржину.

10. Ратификације овог уговора биће измењене у Београду у року од петнаест дана или раније, ако буде могуће.

Украс 1

Када је тајни уговор био потписан кнез Милан је тек онда Милана Пироћанца и Милутина Гарашанина упознао са садржином уговора, али још увек сакривајући да је уговор већ потписан. Пироћанац и Гарашанин сматрали су да уговор не одговара у довољној мери српским интересима, јер доводи Србију у политичку зависност од Аустроугарске. Посебно су приговарали о члану 4. уговора, који је обавезивао Србију да никакав уговор не може да закључује са другим државама без пристанка Аустроугарске. Сматрали су да то лишава земљу самоопределења и независности. Страховали су да ће тај уговор када постане јаван упропастити Напредну странку. Дали су оставке, али кнез је остајао непоколебљив да им не уважи оставке.

Кризу владе покушао је да реши Чедомиљ Мијатовић лажним обећањем да неће потписати уговор без њихова пристанка, али иза њихових леђа ратификовао је уговор 4. јула 1881. Аустроугарски дипломата Херберт, који је ратификовао уговор са аустријске стране, није знао да председник српске владе не зна да је уговор потписан и ратификован, па је Милан Пироћанац у разговору са њим сазнао да је све то урађено иза његових леђа.

Годину дана касније, дошло је до тзв. Бантуове афере, тј. до оптуживања кнеза Милана Обреновића за проневеру сељачких обвезница и поткрадање народа. Будући да су, самим спомињањем његовог имена у афери, његови углед и власт били веома пољуљани, он је затражио помоћ од Аустроугарске. Године 1882, као „награда“ за потписивање Тајне конвенције, Милан Обреновић је крунисан за краља, а Монархија је обезбедила да све силе прихвате Србију као краљевину.

Године 1887. Тајна конвенција је продужена и проширена једном ставком: да ће Аустроугарска штитити интересе династије Обреновић, што је Аустроугарској обезбедило већу везаност и зависност Србије, а Србији, тј. краљу Милану ефикасно средство за обрачунавање са противницима.

Србија је била присиљена да испуњава тешке одредбе Берлинског уговора из 1878. Србија је тим уговором стављена у економску зависност од Аустроугарске. Била је обавезна да изгради железницу и да склопи трговинске уговоре са великим силама.

Са Аустроугарском је Србија 9. априла 1880. склопила железничку конвенцију. Када је током преговора о трговинском уговору Србија одбила захтев Аустроугарске о статусу најповлаштеније нације, тада је Аустроугарска забранила извоз стоке из Србије.

Влада Милана Пироћанца именована је 31. октобра 1880. и затекла је затворену границу са Аустријом, а пошто су државне финансије биле исцрпљене због ратова требала је да позајми новац за градњу железнице. Влада је у нужди послала Јована Мариновића, који је успео да поправи односе са Аустријом и да обезбеди отварање аустријске границе за српски извоз стоке

Извори:

Момир  Стојковић,  Балкански  уговорни односи  I.  1876  –  1918,  Београд, 1998,  177 – 179.
Аlfred Francis Pribram, The Secret Treaties of Austria – Hungary I. 1879–1914, Cmbridge, 1920, 50 – 55.
Момир Самарџић: Политика Србије према Бугарској и тајна конвенција 1881. године
Гргур Јакшић, Из новије српске историје, Абдикација краља Милана и друге расправе, Просвета, Београд, 1953
Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, број књига 2, Београд,1934
Ian D. Armour (2014). Apple of Discord: The „Hungarian Factor“ in Austro-Serbian Relations, 1867-1881. Purdue University Press.
Alfred Francis Pribram; Austro-Hungarian Monarchy (1920). The Secret Treaties of Austria-Hungary, 1879-1914: Texts of the treaties and agreements, with translations by Denys P. Myers and J.G. D’Arcy Paul. Harvard University Press.
Jan G. Beaver. Collision Course: Franz Conrad Von Hötzendorf, Serbia, and the Politics of Preventive War, 1 September 2009.
Robin Okey; Senior, Eastern Europe 1740-1985: Feudalism to Communism. Routledge. 2 September 2003
Edgar Hösch: Geschichte der Balkanländer. Auf dem Weg zum Nationalstaat. Verlag C. H. Beck, München 1988,
Holm Sundhaussen: Geschichte Serbiens. Böhlau Verlag, u. a. 2007,
Енциклопедија Југославије (1968). Енциклопедија Југославије, Вол. 7, Совјетско-југословенски односи, Загреб,
Тајна конвенција — Википедија
Српска енциклопедија

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Шта везује цара Душана и краља Милана Обреновића?
Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа

Кочићев недокучиви народ и језик скривен у планинама

Од Стерије настао је код нас низ писаца који се баве као главним и основним питањем: просвешченијем тј. како ћемо да усвојимо западну културу. За старог Гетеа проблем је био: култура или варварство. За нас пак, како је то схватио Стерија и други: просвешченије или потпуна неписменост.
Петар Кочић

Петар Кочић на слици Јована Бијелића)

Вук Караџић међутим мрзи „учене људе“ јер види како они кваре основне народне вредности. Караџић мисли: што мање учен човек, то ближи народу, то ближи народној стихији.

Караџић је несумњиво веровао да је народ створио већ довољно вредности, и да би се од самих тих вредности могла остварити једна култура. Караџић је шта више желео да ми и законе и правно мишљење подредимо мисли из народних обичаја. За њим, у томе, нису пошли: фолклор је био недовољан, да замени правно образовање.

Мало је људи имало чврсту веру Вука Караџића. Чак и они који су обожавали народну стихију, идеализовани народ из умотворина, и они су увиђали неминовност „просвешченија“. Исмејан је додуше до трагичности криви начин на који је западна култура долазила до широких маса: преко снобова, шарлатана, дегенерика и надри-учености.

У Босни, нарочито према Кочићевој визији ствари – просвешченије не долази преко наших посредника. Јер какви су да су – наши су. Него долази преко туђинске, окупаторске власти. И Кочић, који већ и иначе мрзи туђинску власт, мрзи и њено просвешченије.

Он свакако, не верује у народну стихију онолико као Вук Караџић, потпомогнут немачким романтизмом и окриљен Гетеовим ауторитетом. Само, Кочић и не ставља под дискусију народне вредности. Други их стављају, и сумњају, болно у њих, и воле их, уз сву сумњу. Вук Караџић не сумња. Кочић пак, рекли бисмо, мрзи просвешченије, не зато што се ту бори ново и антипатриархално доба са патриархалним и вољеним – него зато што оно долази од стране Аустрије.

Шта је драже једноме књижевнику него ли његов рођени језик? А Аустрија, својим чиновничким галиматијасом, шта више квари и сам народни језик и прави од њега чудовиште. Мрзећи Аустрију као Србин, као народњак, као претставник простог пука, као феудални кмет – он је још и мрзи што му квари народни језик, највећу светињу, најдрагоценије благо.

У Кочићевој „Суданији“, мало познатом сатиричком спису где се квареж Аустрије приказује у тровању самога горског и јуначког језика српскога, – дати су потези невероватне видовитости, до данас још неразјашњени. Показано је како се гангрена увлачи пре свега преко самог израза. Колика је ту поука и ужасна интуиција!

Само су Руси умели да се освете бирократији подвргавајући руглу језик бирократа, језик не као начин исказивања, него као најљући отров, који све квари и претвара сваког у роба. Но код Руса бирократски језик захвата мале отсеке званичног Петрограда, и већ у провинцији није толико отрован, колико комичан: народни се језик рогуши, побеђује, постаје потпуно имун, и још лепши, звонкији, сочнији.

Код Кочића народни језик страда: није страдалник само народ, него чак и народни језик, није страдалник само ова генерација, него и све генерације које су оствариле језик.

Код Кочића не буни се само писац, интелектуалац. – који би се под притиском просвешченија болно бранио као од пораза. Буни се језик, буни се смртно увређени народни геније противу кога је почињена богохулност. Буни се, повлачи се у себе, у своје чисте изворе и врела. Где су? Повлачи се тако далеко, тако Дубоко, тако скровито, да га чак ни писац више не може да пронађе довољно, искаже довољно, изнесе довољно.

И саме планине тужне су и туробне, и неће да покажу своје право лице, сакриле су га, све док Аустрија не устукне, све док је ту Аустрија. И оне су се повукле у себе, увукле у себе.

Код Кочића народни геније повукао се, најнедокучнијом осеком. Он није ишчезао. Он је повучен негде далеко за страшну и немилосрдну борбу последњег обрачуна: у неким кланцима за које нико не зна, у тајанственом, недоступном, – далеко и од садашњице, и од времена – у чистом и обетованом пределу, ван стаза и путева. У озареном надахнућу које се не казује, јер би казивање било – проказивање, било издаја…

Код Сремца, код Лазаревића, као и код Боре Станковића најсмернија поражена патријархална лепота избегла је у „весело царство поезије“ [Његош тим изразом проглашује поезију за непроменљиву и непролазну]. Она је за свагда спасена ту: већма видљива но живот, у коме најдрагоценија блага остају тајна, а најчудеснији потези хаотични и неразмршени.

Код Кочића, не само да је; ван живота и његова домашаја него и – ван сваке видљивости. Можемо само да је наслућујемо, да у њу верујемо. Кочић не доказује народ, он верује у народ и то у тајни, недокучни народ. Веровали су и други. Веровао је и Вук.

Али сви они, као некада схоластичари, (а гоњени истом грозницом разлога), паралелно су доказивали разумом, оно што су доживели откровењем: догме своје вере. Кочић се бојао да прибегне доказима, он је зебао „од много мишљења“, бојао се чак и уметности, као од неког експеримента који би му могао прекројити, довести у неки крој – његов народ. Прибојавао се: (…Да и уметност није – „швапска“?).

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс

Прочитајте како је изгледала прослава Видовдана у Солуну у време првог светског рата, виђена очима Рудолфа Арчибалда Рајса:
Први светски рат, коло, музика

Српски војници играју коло на Солунском фронту; фото: Југословенска кинотека

Јуче смо прославили Видовдан, тај дан успомене који је постао дан жалости и наде.

То је било једноставно: служба у малој србској солунској цркви, сувише тесној да у њу стану сви они, официри, војници и грађани, који су дошли да се помоле за покој душе њихових старих и за будућност свога народа.

Гологлави, они стоје ћутећи у малој порти и чак многи стоје на улици, где до њих допиру гласови хора.

Затим, омладина из србских школа, у једној пространој сали, пева нам најлепше песме из свог краја, док један од професора објашњава француским, енглеским, италијанским, америчким и грчким пријатељима који су дошли да се придруже прослави, шта значи србска поезија и колико је велика улога коју је она играла у историји Србије.

Рудолф Арчибалд Рајс (Швајцарска), 1918.

Сродни чланци

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)
Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља
Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату
Странци међу Србима

Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године

„Господо и пријатељи!
Дошао сам из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу, Кентеберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством, краљем Џорџем петим и нај угледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
Николај Велимировић

Николај Велимировић

Господо и пријатељи! Цео дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио, да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видео сам, да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен, златом и драгим камењем, донетим из нај скупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се, да се овај храм, с правом убраја, у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм, је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји, као стамена брана Азијатском мору, на јужној капији Европе.

А кад би све, лобање и кости, биле узидане, могао би се, подићи храм, триста метара висок, толико широк, и дугачак, и сваки Србин, би данас, могао подићи руку и показати. Ово је глава, мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

Пет векова, Србија лобањама и костима својим, брани Европу, да би она живела срећно. Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Шилера. За сва она, бела и црвена столећа, у којима је Европа, вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју.

Када је Европа, вршила смело кориговање, и Богова, и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју. Док је Европа, постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже.

На Видовдан, 1389. године, Српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану Хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање.

Где су? Изгинули, бранећи Европу.

Сада је време, да Европа Србији врати тај дуг.“

Владика Николај Велимировић, Видовдан 1916. године

Косовски завет и Видовдан – Николај Велимировић

Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има Српски народ, нема Косово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла, по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај је већи од Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње налевокруг.
Николај Велимировић

Николај Велимировић

Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т.ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота, без Васкрсења, може некога надахнути и оснажити.

Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осењена крстастим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом и свирком, с песмом и радошћу хитала је она своме косовском – губилишту. Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског Мученика да се моли Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе.

Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молетствије за спасење од смрти. Напротив – исповедила се и причестила – за смрт. Један цео оружани народ као један хришћански Мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово до данашњег дана служило десетинама поколења уистину као животворни лек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у двадестовековној историји хришћанског света.

Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ!

Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српског народа. Дало нам галерију витезова вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово.

Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар, погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао, и – победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па чак ни тело Лазрево није изгубљено. Тела издајника изгубљена су после Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев.

Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова а од светих тела њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна – чак и они из Америке – долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да ју као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима. Као из гробнице Светог Димитрија у Солуну, или са гробова других хришћанских мученика.

Косово је највећа гробница хришћанских Мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога Свеца, тако цео Српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави Свете Мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора, или Трифуна, или Свету Петку и Недељу, или Свете Петра и Павла – тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамо побјеђене, него победиоце, нити мртве но живе.

Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш – Дан. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небеснога, посејано светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода.

Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или, ако дођоше, бише у табору великог господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: „Рђом коп’о док му је кољена!“

А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; Чистилиште савести свих поколења до краја времена.

Нека скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се поклоне светим душама крстоносних праотаца својих. Па у хармонији са целим народом, који је најбољи тумач Косова, нека из дубине срца и савести узвикну:

„Све је свето и честито било
„И миломе Богу приступачно!“

Извор: Косово: Мисионар, 1939. бр. 6. стр. 1:10

„Палиндромски” феномен свести и духовног живота

Уочава се да су наука и религија два антипода једног те истог когнитивног система нашег менталног  света;  суштине  и  смисла  постојања  живота.  Ментални свет, и његова интегрална функција – свест, налазе се у сличној ситуацији у којој се нашао физички Универзум пре 13  милијарди година, када су позитивни и негативни јони, као антиподи, апсорбовали светлост и чинили га мрачним.
Огледало, Космос, Свест

Фото: pixabay

Када је дошло до спајања антипода, тј. неутрализацијом позитивних и негативних честица ослободила се огромна количина енергије, бљеснула је светлост и цео Универзум је у кратком временском периоду постао транспарентан.

Све указује да је на помолу један сличан феномен у нашем менталном свету, непосредно јединство будног и спавајућег у нашем бићу.

Разлика од претходног феномена из физичког света је у томе што је он био једнина, а ми смо као биолошка бића мноштво.

Међутим, електромагнетно-гравитациона интеракција у нама и у спољашњем окружењу иницираће ментални преокрет у нама. Када се то оствари тада ћемо схватити „палиндромски” феномен свести и духовног живота (света идеја) и сви приступи објашњењу свести и феномену живота, укључујући научни и религиозни, биће небитни, јер ће све бити Једно.

Међутим, да би се то остварило свака индивидуа треба да ради „на себи” и да оствари меру физичког и духовног у свом бићу, тј. постигне духовни мир који ће са структурално-енергетско-информационим променама у нама ујединити нашу органску, биолошку и менталну свест.

Тек тада ће настати време истинског стваралаштва и живота као нечега лепог и узвишеног.

Закључни део рада: Ђуро Коруга, Информациона физика и свест, Зборник: Наука–религија–друштво, Богословски факултет СПЦ и Министарство вера Владе Републике Србије, Београд, 2002.

Милован Глишић: између идиличног народа и покварених чиновника

У Србији једно ново доба цвета огромним напором и полетом: позитивистичко јеванђеље Светозара Марковића примљено преко Русије. И Русија у историји своје културе имала је да издржи један сличан трзај као српство. И пред Русијом поставља се питање: Петар Велики или стара Москва и стрелци.

Милован Глишић

После Кримскога пораза водећи интелектуалци сматрају да је темпо којим се врши европеизирање, којим се уводи грађанска, култура, зачмао. Сматра се да тај темпо треба довести до најживљега тока. Оно што има да се измени личи многим интелектуалцима не само лишено лепоте и романтике, него чак и шкодљиво, у данашње време.

Ради тога темпа код неких интелектуалаца појављује се и огорчење на естетику као на реакционарну и отпорну ометајућу чињеницу. И код нас ова Писаревљева идеја уништења естетике стече приврженике, који, сиромаси, још лакша срца но богатији Руси жртвују естетске вредности.

Природно је, да се та идеја није могла довољно изразити кроз лепу књижевност већ из самога техничкога разлога: што они који гаје и обрађују лепу књижевност имају према њој већ самим тим неку склоност, неку дубљу присност и у основи не могу се сложити с тиме да естетику треба до краја презрети.

Али за многе писце од осетљивог и дубоког односа према своме времену овај проблем означавао је тешке и неиздржљиве моралне муке. Писци су сумњали у себе, сумњајући у потребу онога што чине, онога што желе да чине. У томе је – и није једина – трагедија нашега највећега писца у Србији, Лазе Лазаревића. Можда и Војислава Илића. Та трагедија направила их је можда већим писцима – а можда их је и убила.

Међу писцима који се по темпераменту прикључују овој србијанској струји спомињемо од сатиричара Милована Глишића и Радоја Домановића. Глишић сматра да своме роду треба да послужи и својим пером. Гледајући лево и десно он види разне злоупотребе пре свега у администрацији која ради са народом, и код зеленаша.

Те злоупотребе он жигоше сатиром мале анплитуде и честитог негодовања. Наравно он ту такорећи нигде ни не види човека, личност, него више један апстрактан појам, оличење ружних и шкодљивих особина. Народ Глишићу остаје идиличан и некрив. Глишићу никад ни на ум није пало да народ ма у чему и ма због чега оптужи. У ствари Глишић не продубљује ни тему ни односе па према томе задовољава се површним подражавањем Гогољу.

Гогољ је видио поквареног чиновника, па кроз чиновника продирућим погледом видео поквареног човека, покварено друштво, и најзад покварену и досадну и саму Русију, и саму васиону. А затим настаје најтамнији и најстрашнији сукоб који је могућ за религиозног човека који беше Гогољ: питање и о самој доброти божанства?

Код Глишића чиновник је покварен и њега треба научити памети и наравно променити. Код Глишића није чак сигурно ни да ли је тако велики број покварених – кукоља као да нема много и ако је то је просто кукољ у доброме житу. А већ и на памет му не пада да окривљује друштво, средину, народ, државу, васиону и Бога.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Срби су највећи борци и демократе Европе – Рут Мичел

Иза последњег рата издала je своје успомене једна америчка новинарка по имену  Рут  Мичел,  која  je  дуго  времена  провела  међу  Србима,  па  чак  и  за време самог рата, кад je била затворена у Ратничком дому у Београду, тада тамници Гештапоа. У  њеној  књижици:  „Четници  говоре  факта  о  српским  борцима  – Михаиловић и Југославија“, Мичел се изражава овако:
Рут Мичел

Рут Мичел – Срби  су  изабрали  рат

„Срби, поуздани и лојални као раса, спадају у највеће борце и демократе Европе.  Али  они  се  такође  налазе  међу  њеним  најгорим  пропагандистима. Они  не  знају  како  да  употребе  речи  у  њихову  личну  корист,  верујући  да њихова  дела  најречитије  и  довољно  гласно  говоре  о  њима  нама,  њиховим савезницима.  Хрвати,  с  друге  стране,  дуго  вежбани  у  интригама Аустроугарске политике, јесу вешти пропагандисти. Због тога је врло важно да Американци најзад чују потпуну документовану истину о Југославији, о Србима, Хрватима, као и о самом генералу Михаиловићу и „партизанима“.

„За  време  проведених  три  и  по  године  на  Балкану  у  студирању  и осматрању разних народа, ја, једна Американка, видех шта се десило …

Српски  сељачки  земљорадници,  живећи  под  најлибералнијим  и најнапреднији  аграрним  законима  Европе,  чине  82%  становништва  и  у основи су противници комунизма …“

У своме закључку, г-ђа Мичел се овако изражава:

„Срби ће бити, као што су и до сада увек били, водећа нација Балкана. Они  не  траже  –  а  ја  то  тврдим  са  пуним  ауторитетом  –  никакво територијално увећање нити пак икакву контролу над неком другом нацијом. Они  траже  једино  ово:  Безуслувну  слободу,  ону  слободу  коју  смо  им  ми свечано обећали у Атланској Карти. Они су јасно доказали њихову искрену жељу  да  сарађују  као  слободан  народ,  али  они  неће  да  примају  никакве заповести ни од кога, нити из Берлина, нити из Москве, нити од нас. Наш је први посао да осигурамо поверење српског народа…

…Срби су прешли на нашу страну не чекајући да се погађају са нама за њихов отпор. А да су они то учинили ми бисмо им без икаквог питања понудили црно-на-бело огромне суме. Они су оставили да њихова награда буде одређена нашом чашћу! Ми смо им обећали нашу помоћ (Пуковник Донован, Претседник-Рузвелтов лични изасланик дошао је у Београд да их увери у Америчку помоћ). То је био џентлменски споразум. Срби су у потпуности извршили њихов део — ми нисмо били способни да извршимо наш!…

То је била та мала српска нација која, затварајући узани жељезни мост између Европе и Азије, 1389. спасе Европу да не буде освојена од Турака, који су онда желели да освоје цео свет. Да Срби нису десетковали цвет турских борбених снага на Косову, Беч, ондашња тврђава Европе, би пао, а са тиме би Европа и наша цивилизација били отоманизирани… И српска реакција 1941 године била је слична: Срби су изабрали да се боре и умру за слободу и демократију које они воле, радије него да се покоре. Једном они спасише Европу од Азије; овог пута они спасише Азију и Африку од освајача Европе…

Наш дуг Србима је дуг части, а такав један дуг има првенство испред свих других!… Као што има народа који заслужују да буду кажњени, такође има и оних који заслужују признање за величанствено држање. Спремни кроз целу њихову историју увек да положе своје животе за слободу и демократске идеале којима су они традиционално посвећени и одани, Срби су увек били верни датој речи. Никада оптужба о издајству није подигнута противу Срба као нације, једине балканске нације са таквим рекордом… У обадва светска рата Срби су били наши драгоцени савезници. У Првом светском рату, после потпуног  пораза,  али  нетучени,  они  су  били  први  од  савезника  који  су одлучно тукли Немце и ослободили своју земљу. У овом Другом рату, опет после потпуног пораза, они су наставили борбу… Немци мрзе Србе највише зато  што  су  се  они  најбоље  борили.  Они  су  масакрирани  горе  но  и  једна нација  у  модерној  историји,  сем  јеврејске,  али  они  још  увек  стоје непоколебљиви.  Њихова  земља,  њихови  домови  опустошени  су  више  но  и једне друге нације без икакве сумње — и они још увек стоје… Још увек они налазе снагу да настављају отпор од зоре до зоре — са вером, и вером да ће слобода, једина  награда коју они траже за сва страдања, која се не могу замислити, најзад доћи уз помоћ великих демократија«.

И г-ђа Мичел завршава своје излагање дирљивим речима које упућује „Драгом читаоцу“.

„…Срби, једини на Балкану, претстављају америчке идеале слободе и демократије. Они су жртвовали све — све што су имали и скоро два милиона живота од њихових свега осам милиона, за ове идеале. Они су били наши једини савезници за које смо ми практично били неспособни да помогнемо — и они још увек стоје и боре се усамљени…

Од малих народа, нацисти мрзе Србе највише зато што су се они најбоље одупирали. Ја сам заједно са њима патила у оној пакленој рупи, Гестаповској тамници Београда, и посматрала сам стотине величанствених људи, жена и младих девојака, како храбро и без страха одлазе пред нацистичке пушке да умру ни због чега другога, већ само из љубави према слободи…

Срби, борећи се неуморно за своју слободу више од 500 година, најзад су  је  изборили  и  збацили  Турке сами и непомогнути,—  једини балкански народ који је тако урадио. У прошломе рату они  су  без устручавања жртвовали све што су имали и преко један милион живота да би збацили Немце. Михаиловић зна врло добро, као што то знају и сви они који познају Србе, да њихова историја, традиције, и народни карактер, чине немогућим за њих да се потчине заповестима било из Берлина или из Москве…“

Рут Мичел, Четници  говоре  факта  о  српским  борцима  – Михаиловић и Југославија

Украс 1

Поводом смрти Рут Мичел, изашао је у „Српској Борби“ од 29. новембра 1969 некролог из пера Крсмана Оташевића у коме стоји о њој:

„Позната  америчка  патриоткиња,  новинарка,  аутор,  српски  четник,  Рут Мичел,  умрла  је  изненада  од  срчаног  напада,  у  80  години  свога  живота,  у месту Велас у Португалији, 29 октобра 1969 године.

Ана је била сестра чувеног америчког ваздухопловног ђенерала Вилиам Били  Мичела,  пионира  идеје  савремене  америчке  авиације  после  Првог светског рата (1925 године).

Рут  је  рођена  у  Милвоки,  Висконсин,  а  завршила  је  познати  девојачки Универзитет Васар у Паукипси, у држави Њујорк. Била је дописник разних новина.  Написала  је  књигу:  „Мој  брат  Бил“  1953  године.  Путовала  је  по Америци и рекламирала са успехом филм „Суђење Били Мичелу“.

У  предвечерје  рата  између  Хитлерове  Немачке  и  Југославије,  Рут  је дошла  у  Југославију.  Путовала  је  по  разним  покрајинама  и  градовима, испитујући ондашњу грозничаву ратну психозу у земљи.

На дан пуча, 27 марта 1941 године, нашла се у Београду. Она је заволела српски народ, који је како она каже, добар, праведан, религиозан, патриотски и  слободарски  народ.  И  без  икаквог  предомишљања,  а  са  дубоком  вером  у историју и акцију српског народа, она је одмах у почетку рата ступила у везу са Дражом Михаиловићем, и била у активној српској обавештајној четничкој служби.  То  је  једина  жена-странкиња,  која  је  била  активни  борац-српски четник. Немци су јој ушли у траг и ради њене обавештајне службе у корист српског народа, ухватили су је и стрпали у затвор немачког Гестапо-а, у коме је провела 13 месеци. Доцније су је пустили под условом да одмах напусти Југославију.

По  повратку  у  Америку,  учинила  је  све  да  помогне  Дражи  и  српском народу. Поред многобројних чланака, које је написала у разним америчким новинама  у  корист  Срба  и  праведне  борбе  српског  народа,  Рут  Мичел  је написала  и  књигу:  „Срби  су  изабрали  рат  –  Четник  износи  чињенице  о борби Михаиловићевих Срба, 1943“.

Лазо М. Костић, Спољни изглед Срба, Срби у очима странаца 1-2: Колектанеја, Швајцарска 1968-1972.

Димитрије Руварац – Језичко и етничко разграничење Срба и Хрвата

Књига Ево, шта сте нам криви! представља збир Руварчевих чланака објављених у Новом времену током 1894, који су, накнадно прерађени и дотерани за књигу. Чланци су, у ствари, полемички одговор на писање загребачког Обзора о српско-хрватским односима, поготово на чланак Што смо вам криви? (219. бр. 1884) у којем се изричито тражи од новосадске Заставе да на то питање одговори. Руварац је у шест поглавља одговарао на оптужбе. Поглавље које се овде доноси, Језичко и етничко разграничење Срба и Хрвата, тиче се превасходно језика, мада се о језику говори на више места и у другим деловима књиге. Наслов поглављу дао је др Петар Милосављевић који га је у целости донео у својој хрестоматији Срби и њихов језик.
Dimitrije Ruvarac

Димитрије Руварац

Трећи главни узрок тужаљци српског народа, против увреда хрватских, јесте то што Ви данашњи Хрвати, говорите и пишете, да Срби источно-православне вере, ил како нас данас називате грчко-источњаци, у Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини, (шта више, сам Ваш академичар г. Армин Павић, рече после смрти Даничићеве, да и у Београду Срби) говоре хрватским језиком, и да су свој језик узели од Хрвата.

Да Срби, без разлике говоре српским језиком, живели ма где, и да нису узели свој језик од Хрвата; то је тако позната истина, да њу није вредно ни једном речи бранити и доказивати.

А да су данашњи Хрвати, т.ј. „кајкавци“ и „чакавци“, које ми као што рекосмо, једино за праве данашње Хрвате држимо, мада су први више Хрвато-словенци и Хрвато-крањци, но чисти Хрвати, узели за свој књижеван језик, српски језик; и то да и нама не би пребацили, као што сте недавно пребацили онима који су то исто тврдили, рекавши им: „како се може тако лакомишљено избацити нека тврдња, која вређа циели народ, а да се у исти час не мисли и на образложење такове тврдње“, навешћемо вам „Обзораши“ овде своје образложење за горњу нашу тврдњу.

Запамтите добро „Обзораши“ да ћемо ми овде говорити само о данашњим „чакавцима“ и „кајкавцима“, а не о Србима католичке вере, које ви проглашујете данас и који себе држе са Хрвате, мада то у самој ствари нису, и који су себе изодавно звали: Шокцима, Славонцима, Далматинцима, Босанцима.

Људевит Гај

Људевит Гај

Вама је добро познато да је др. Људевит Гај издао у Загребу 10. просинца (28. новембра) 1834. 1. број своје: „DANICZA Horvatzka, Slavonzka i Dalmatinzka“. У своме огласу од 20. (8.) октобра и. г. рекао је ово:

„Vsi skoro Europeanski narodi vu znanostjah i navukeh vre tak daleko dospeli su, da se pri njih materinskem jezikom pisane knjige i novine ne samo vu zmnožneh dvoreh, nego dapače vre vu isteh priposteh kućah šteju i preštimavaju. Ni li anda skradnje vreme, da i mi koterih slavni pređi, kakti cele Europe hranitelji i čuvari čez vnoga stoletja sveudilj oboruženi za vsega človečanstva preporod hrabreno skoznuvali su“ итд.

У 1. броју „Даницзе“, на првом месту налазила се песма под насловом:

Danicza.

Z Daniczum

Szelan v zemlyu plug zabode,
U razrese drachne plode;
Da sze zterni z pue podigne,
Pune lati k zemlyu prignu.

Ову је песму спевао Драгутин Раковец, кајкавац. А ево како је у 6. бр. спевао песму Славонац Ђура Тординац, под насловом:

Slavonia sestram.

Bozhe mili! il je sanka,
Il je prav istina,
Da Danica u pol danka
Siva nami z visinah?
Pa shto vishje! od zapada
Zrake szvoje kazuje
Istok vech je, ko da sada
Neporadja – neg shtuje.

У бр. 7. спевао је Људевит Вукотиновић песму под насловом:

Rastanak od lyube.

Zdravo mi oztala mila
Ka szi nebo mi odrila.
Dusnost pelya me z tvog raja,
Szamo kip me tvoj zprevaja
Vu zsamochu ladanysku.

Кад је идуће године у децембру Гај, променуо наслов својој Даници те је назвао Даницом илирском и уместо кајкавског наречја узео штокавско, тада је у 6. бр. од истог Вукотиновића изишла ова песмица:

Tri pesmice u jednoj.

Oj košutko cernooka,
Krasna, tanka i visoka,
Pevat ću ti tri pesmice,
Tri pesmice s jedne žice.

На тврдњу Руса Платона Кулаковског, који је у недавно издатој књизи „Иллиризам“ на стр. 397. за Хрвате рекао: „Вођи књижевног препорода те народности одрекли су се да обрађују и развијају своје локално наречје и примили, истина сродно и блиско, но ипак туђе наречје, које се знатно разликује од свога сопственог и родног наречја, наречје суседне народности, и то у име књижевних и политичких задатака.”

Карта, Штокавско наречје

Дијалекти штокавског наречја; фото: Википедија/Ivan25

Ви у 16. бр. „Обзора“ о. г. рекосте да је руски писац на кривом путу, почем су Хрвати Гундулић и Палмотић већ у XVI. веку писали истим језиком који су Илирци одабрали за свој књижевни језик.

Да ће сам Гај, много боље знати, но Ви данашњи Хрвати, које је наречје и чији је он језик узео у своју илирску Даницу и илирске Новине, уместо кајкавскога наречја и језика; то нам бар не можете с основом опорећи.

Novo Vreme 1891

Ново Време 1891

Па да чујемо Гаја, шта је он у том погледу рекао. Кад су оно 1852. године напали Гаја „Српски дневник“ у Новом Саду, и „Српске новине“ у Београду, због тога што је у његовим „Народним новинама“ изишло неколико чланака које је написао данашњи пророк Анте Старчевић, и у којима се рекло и ово: „које је тај језик српски?, какав је то српски језик?“, „народ хрватски има у своме језику класичност, која се са талијанском свога времена натјече а за друге такмаце у Европи незна“, „не да би Хрвати писали којим другим језиком, него треба да и они писци, који се за Србе или за што друго држе, настоје писати изображеним језиком хрватским“, „Хрвати имају три наречја: штокавско, кајкавско и чакавско и свако је изображеније него ли оно, кога неки „српским зову“, тада је Гај у Мирогоју (Мирогој је био летњиковац Гајев, а данас је гробље) дне 3. студенога 1852. написао: „Изјављење паду Старчевићевих чланаках о Сербима и серпском језику“.

У истом се Гај извињавао, како је Старчевић оне чланке против Србаља протурио у његове новине без његовог знања и одобрења, кад је он био одсутан, те је затим рекао и ово:

„Као што ја, тако и већа част родољубивих Херватах, који браћу Сербље и Сербство као главни темељ југославенске, или како ју ми полаг старе догодовштине назвасмо, илирске народности, сматрају, који славна дјела прошасности, узорно јуначтво и безпримјерно пожертвовање ово и оностраних Сербаљах с љубави пуним удивљењем и одушевљењем, као што заслужују, до звјездах дижу, паче за звјезде надежнице сматрају, највећом мержњом осуђујемо, и као љагу од нас одбацујемо све оне, макар како учено изхитрене надритеорије, којима се напосљетку ништа друго недоказује, већ да се онаким употребљењем церпљених датах из иностраних списатељах из најдавније прошасности још и сад на ново посијати може оно сјеме раздора међу рођеном браћом, које су већ у стара времена иностранци приправили. Кад би г. Старчевић само у једно дјело свога најближег земљака, који се је такођер на твердим обалама мора јадранскога родио, Павла наиме Витезовића, Сењанина, под насловом „Сербиа илустрата“ био увирио, био би се увјерио, да је онај наш велики муж полаг све своје херватоманије у 8 књигах, у којима је списао хисторију Сербах, признао величанство и первенство народа сербскога, тако гледе његове народне важности, као што и језика; камо среће, да је он, који се је у своје доба за народни језик борио, на мјесто што је херватски провинцијализам са сербским мјешао и тако непрактично на необориве запрјеке нагазивао, – камо среће да је он онда, као што ми сада у новија времена, најглавније гране језик, који је у изобиљу изреках и у својој чистоћи најбоље сачувао, у својој цјелости пригерлио и у херватску књижевност увео, ми би се заисто са свиме на другом степену народњег напретка данас налазили.

Пре тога пак, Гај је у својој „Даници“ за 1846. у 31. бр., у чланку Чије је коло?, рекао и ово:

Пошто је прво наспоменуо, како је у 97. бр. „Прашких новина“ речено, како је чешки учитељ „танца“ Раб, за свога бављења у Бечу, учио од Србаља тамо живећих њихов „народни танац“ „Коло“ звани, како би га међу сродним чешким народом расплодио.

Ово – рече – разјари неког Хрвата, те даде изјаву, да „Коло“ није српски, већ илирски танац, а српски је танац „Оро“. На то Гај одговори, да то није истина, већ да је „Коло“ српска игра, те затим му рече:

Иван Мажуранић

Иван Мажуранић

„Ајдмо на извор ствари; питајмо се: тко нам је „Коло“ илирско сачувао, пак ћемо видети, да ли се може казати, да „Коло“ није српски већ илирски танац. Је ли су нам га сачували наши добри хрватски провинцијалци, или браћа Крањци или Штајерци. Није ли белодано, управо даје „коло“ управо мајка Србија уздржала, и да се је код правих Србаљах и по њих код остале илирске браће у Хрватској и Славонији сачувало? Кад се о истиности овога питања уверите, можете проћи и на друга питања, која се обстанка илирске народности тичу н. пр. можете се питати: у кога се је сачувао чисти језик илирски, у кога обичаји, тко нам је понајвише гојио од кољена до кољена народне пјесме илирске? У сваком одговору наћи ћете Србље и Српство. Како да се препиремо, што је код Србаљах народно, што ли није; код Србаљах, у којих је од олтара до чобана ништа бити не може, што не би народно било; код Србаљах, од којих језику у свој мудрости и у свом богатству, и обичаје у својој изврстности и чистоћи учити морамо, ако хоћемо да илирски живот обновимо, код Србаљах, који су у светињи свога српства, онај народни дух и оно родољубство уздржали, којим смо и ми у новије доба, ради слоге под пространим именом „илирства“, новим животом ускрснули; код Србаљах, који су нама од старине све сачували, а којим ми мало, или са свим ништа гледе самога народнога живота дати неможемо. Дакле онај који вели: да што је српско, није илирско, исто што је илирско, да није српско (наравно у смислу саме народности) – јест или незналица, или непријатељ слоге између Славјанах од велике гране илирске.“

„Надаље мисли г. изјаснитељ, да „Коло“ није српски танац за то, што су га Хрвати, а не Срби у Беч донели и расплодили. Ала лепе досљедности! таково није кадар ни исти Хегел извести.“

„Ако су Хрвати „Коло“ у Беч донели и расплодили, то су доиста хвале вредни, што су настојали, да наш народни танац у великом свиету циену добије; али и отоле се никако не да извести она посљедица, да за то није српски што је илирски.“

Та н. пр. сав свиет зна и призније, да смо ми књижевност илирску подигли; ну, нама још нити издалека није наум пало икада тврдити, да то није српски већ илирски језик; паче поносимо се и хвалимо Богу великому, што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо„.

Питам Вас озбиљно све Хрвате, можете ли са основом тврдити, после овако јасне и искрене изјаве творца Вашег књижевног препорођаја Гаја: да Ваш књижевни језик није српски, и да га Ви нисте од нас Србаља усвојили? На ово питање не ћемо ми да одговарамо, јер је на њега одговорио сам Гај.

Истина, у почетку Вашег хрватског књижевног препорођаја, гдекоји су ваши писци, почели да пишу по дубровачким класицима, ну, против њих се подигао сам Станко Враз, као што се види из ових речи његових у писму, писатом Ивану Мажуранићу 1836. 15. грудна из Граца:

„Ја цјеним врло Далматинске списатеље, они јесу свикак верстни, најверстнији смием казати између свих старих писатеља Славенских до наших времен, што се тиче хитрости, умности и укуса, ма језик ми се чини одвише по Талијаншчини прикројен. У Далматинцих нема оне живахности православенске, која влада у сербских и осталих илирских (а где су Хрватске народне песме!) народних пјесмах, јербо народне пјесме јесу жива керв пука“ (Фран Марковић, у „Спомен књиги Матице Хрватске.“ Загреб 1892. стр 108.).

А у писму Ербену, рече Враз:

„Бојим се, да ће уплив Дубровчана, још даље и силније нашарати лице књижевности наше, крупним руменилом онога времена, ненаравнога урешавања, за то ће бити од велике користи за здрав развитак литературе наше, ако се уз дубровачке класике издају и народне пјесме, које ће улити у њу здрав, чврст темељ народан, метнути на лице појезије наше румен наравског здравља, и тако уплив Дубровчана спасоносним начином парализирати. (1. с. 13.).

Ово је Враз рекао, кад је „Матица илирска “ 1842. закључила, да издаје дубровачке класике.

„Матица“ је издала 1843. Гундулићевог „Османа“. У повести „Матице хрватске“, рече г. Таде Смичиклас за исто издање ово:

Иван Гундулић

Иван Гундулић

„Издање „Османа“ задржало се ради ријечника, који је радио Иван Мажуранић. Ријечник сам обузимље ситно тискан у двије поле на свакој страни пуних 137 страна. Зар је требало тако обилни риечник? Зар је требало тумачење сваке риечи на језику њемачком и талијанском? То ће данас питати сви они, који заборављају, да су оно били почетци „књижевног живота.“ (1. с. 13.)

„Сви млади људи – рече Таде – почетници најприје почимљу пјевати по начину Чубрановићеву и Гундулићеву. Младеж учи циела пјевања Гундулићева на изуст. Идеја Станка Враза (т. ј. да се хрватски песници више угледе на српске народне песме, но на дубровачке класике) ипак побеђује. Сами дивни допунитељ Гундулићева „Османа“ (Иван Мажуранић) извади из срца народне пјесме свога „Ченгић-Агу“, у кратком часу иза своје радње око „Османа“.

Навешћемо за пример, како је Мажуранић певао у духу српских народних песама, а како је певао у духу дубровачких класика. По првом је певао овако:

„Док дванаест коња не оседла,
„Златним седлом и сребреном уздом
„Узенђиом од Стамбола града
„И подковом од сухога злата“.

А по другом овако:

„Потиштени тви синови
„Господичној његда у власти,
„Изроди су ил’ робови
„Жељни с овцам траву пасти“.

Видели смо, да су се хрватски песници, на брзо оканули певања по дубровачким класицима, пошто су увидели, да „нови Илири“, не разуму дубровачког језика.

Остали пак књижевници и то већином рођени у Хрватској, не знајући сами добро српскога језика, као они, који су рођени у Славонији, нису хтели, а ваљда нису ни могли да пишу онако, као они, који су знали добро српски језик, и као што је писао доста добро и сам Гај, те створе неки посебан језик, (не управо језик, но граматику), ког назову „загребачком школом“, чији је последњи преставник био Адолфо-Вебер-Ткалчевић.

У хрватској књижевности, водила се све доскоро борба, за и око „загребачке школе“. Вебер је у последњем свом чланку „Брус језика или загребачка школа“ у „Виенцу“ 1884. рекао и ово:

„Од њекога је времена, почело неколико хрватских писаца рушити загребачку књижевну школу (њој је дошао главе наш Даничић). Загребачка школа, а то је илирска, имала је задатак, да кајкавце и чакавце, приведе у коло штокаваца, и створи књижевно јединство. Да није забацила силу добрих риечи и фраза и њеке облике, које су очевидно правилнији него они, које су мјесто њих штокавци развили у новије вриеме, премда нису ни они правилнијих старих облика још посве затрли, била би отеготила, ако не осујетила посао уједињавања. Још би требало у књижевно јединство привести Словенце, а тај циљ ће се сигурније постићи загребачком, него ли Даничићевом школом.“ (1. с. 334.).

У главној скупштини „Матице Хрватске“, одржане у Загребу 17. (29.) студенога 1885., Вебер је последњи пут „заговарао загребачку школу.“ У свом говору, рекао је и ово:

Опажам, да њекоји млађи наши писци, приањају уз начин писања, који се обично зове српски, а ја га именујем и хрватским, што такав језик говоре и Хрвати (!) на истоку. Ако ме сви знаци не варају, раширит ће се тај начин и даље “ (1. с. 335).

Фран Марковић, завршио је животопис Веберов с речма: „пак ако му и јест противна струја Вукова отимала под крај живота побједу, не ће га минути захвална успомена потомства.“ (л. с. 33 .)

Ево, како је прошла и свршила „загребачка школа!“

А сада чујте „Обзораши“, шта је рекао Ваш Антун Мажуранић, какве су муке имали ваши књижевни препородитељи, с дубровачким језиком. Смодек је већ 1832. започео предавати на академији хрватску граматику, и то на латинском језику. 1836. започне на гимназији загребачкој Антун предавати хрватски језик и литературу ђацима из виших разреда на хрватском језику, и о дубровачкој литератури.

Чујте шта је Антун Мажуранић, рекао 1852. за дубровачку литературу, и за почетак вашег књижевног препорођаја:

Дубровник

Српска дубровачка академска омладина

Још прије неколико година, скоро нити ко је знао за старију литературу дубровачку, а тко је што и знао, немогаше је разумети. Врло риједки умјели су читати стара хрватска и босанска писма (т. ј. глаголицу и кирилицу), и ови риједки бијаху држани, као њекакви чудни људи и необични. Већина учених Хрвата није ни знала, да су Хрвати, а и они, који су се држали за Хрвате, нису хотјели Хрвата из другог краја признати за Хрвата. Тим није чудо ми што ни најбољи, ни најученији наши људи, нису могли складно и углађено ни десет риечи проговорити нашим језиком (ту је Антун мислио данашњим књижевним српским језиком)“ (1. с. 291.)

„Тешки су били ти први почетци – рече Ваш Таде Смичиклас, у реченој књизи, у опису живота Антуновог. Старац би Антун проплакао, кад је о том стајао приповиједати. Саставити један број политичких новина, то је била велика мука. Њима је тешко о политичким стварима другачије разговарати, него њемачки; мањкали су им хрватски изрази за најобичније политичке појмове. Младим људима помаже збачени професор Људевит Јелачић, који их упућује, како ће учинити извадке из знамените у оно доба „Augsburger Allgemeine Zeitung“ (1. с. 290.).

Па кад су ваши књижевни препородитељи имали оваке муке, ил што би рекао стари „пророк“ „петљаније“ с дубровачким језиком; питамо Вас, није ли то мало више слободна тврдња, кад рекосте: хрватски књижевници кајкавци, оставивши кајкавштину, усвојише за свој књижевни језик, дубровачки језик, т. ј. језик хрватски, којим је писао Гундулић и Палмотић?

Рекосмо, да су у почетку хрватског књижевног препорођаја, неки песници почели да певају у Гајевој „Даници“ онако, како су певали дубровачки класици, т. ј. не баш онако, ал су их подражавали. Ну, и ти су набрзо престали певати по њима. Они пак књижевници, који су писали у прози, ти су писали чисто српски, како су и колико су знали.

Да л се Гундулићев и Палмотићев језик може назвати хрватским језиком; о томе не ћемо овом приликом да говоримо. Доста да Вам наспоменемо то, да њихов језик не разуму ни Срби, ни Хрвати. Као што је Мажуранић, морао своме речнику уз „Османа „, да тумачи скоро сваку реч; тако исто морао је и наш Јован Бошковић, да тумачи многу и многу реч из „Османа“. Сам пак Ваш Јагић, у својој „Хисторији књижевности народа Хрватскога и Србскога“, рекао је на стр. 145-6. ово:

„То и јест, мислим главни разлог, за што је република дубровачка свагда одјелито помињала људе и језик „српски“, од људи и језика дубровачкога, који су обично звали „словинским“, ређе ,,хрватским“ језиком“.

Дубровник

Дубровачки календар 1898

Рекосмо одмах на почетку овога одељка, да ми кајкавце и чакавце сматрамо више за хрвато-словенце – крањце, него за праве Хрвате. Да нам не би рекли, да смо ми то онако од ока рекли, ево чујте, за што смо ми то рекли.

Кад се оно у седници хрв. славонског сабора 3. (15.) Јуна 1861. велики жупан Иван Кукуљевић, бранио од тврдње патријарха Јосифа Рајачића, да је он у сабору рекао, да у војеној Крајини живи сам хрватски народ, тад је у свом говору рекао и ово:

„Језик онај, што га наш народ хрватски испод Окића, око Самобора, у Загорју и Туровом-пољу говори, (а то је кајкавски), није по законих језикословља чисти хрватски, премда се сада тако зове, него је помјешано нарјечје хрватско-словенско, или ако хоћемо хрватско-крањско, те управ именом словенским називао га је сам наш народ још у 16. и 17. виеку.“

Ваш је књижевни препородитељ Вјекослав Бабукић, у својој „Илирској Словници“ 1836., којом су као што рече Ваш Иван Филиповић у својој „Краткој повјести књижевности хрватске и српске“: „доведени облици народнога књижевнога језика, како је Вук учио, у склад са осталими словенскими нарјечији, а на томе основу развијао се је сав потлашњи рад око самог језика“, – рекао ово:

„Сваки народ, поноси се својим језиком, и држи матерински језик за најмилији, најслађи и најјачи, а то с тога, што му је од малинах привикнуо и тако рекућ из његова човечја устројства наравно проистекао, те с тога му допире до срца. И благо свакому народу, кој се поноси својим материнским језиком; јер тај ће живјети на вјеке и његовој слави неће бити конца.“ (1. с. 2.).

Молићемо дакле „Обзораши“, реците нам, који је матерњи језик оних 600.000, а можда и више кајкаваца и чакаваца у Хрватској? Да ли је оно којим говоре, или оно којим му ви данас у „Обзору“ причате о „хрватском државном праву“, о „хрватском уставу“? Нама је Србима онај, и којим говори Србин у кући, и којим му наши књижевници причају о српским краљевима и царевима, српским велимо, а не српско-турским, као што ви Хрватима причате о хрватско-угарским.

Вук Стефановић Караџић

Вук Караџић

Ви сте Хрвати свом жестином 1863. ударили на нашег Вука, што је у свом „Ковчежићу“ рекао: „Срби сви и свуда „. Шта је у „Позору“, одговорено Вуку, кад је он дао очитовање своје, да је њега Мишкатовић рђаво разумео, јер он – рече – није у „Ковчежићу“ рекао: да су свуда све сами Срби, већ је он ставио за натпис чланку поменуту изреку, и да је њом хтео показати, да ће у њему бити говора „о Србима свима, макар гдје становали“, и да је он у истом чланку казао: „да су Срби само они, који говоре српским језиком, без разлике вјерозакона и мјеста становања, а за Чакавце и Кекавце нијесам казао да су Срби“, изволите завирити у 71. број „Позора“ за 1863.

Вук ако је и рекао: „Срби сви и свуда „, истину је рекао; јер Срби немају два-три језика, као што имају данашњи и прави и назови Хрвати.

Прочитајте н. пр. ма ком Србину ове речи: „Објављујем моме драгоме народу, да на неко време полазим на пут изван отаџбине“, па живео он у Србији, Босни, Херцеговини, Аустро-Угарско-Троједници, и био он закона источно-православнога, римокатоличкога или мухамеданскога, он ће их разумети.

Прочитајте пак н. пр. ком Хрвату „кајкавцу“ или „чакавцу“ ове речи: „Мита је са својом судбином задовољан, само му је тешко, да се не може опростити с братом“, он их не ће разумети.

А прочитајте ком Славонцу, Бошњаку, Херцеговцу, или ма коме ко није „кајкавац“ или „чакавац“, ове речи:

„Она се анда предаје најжестокешем хахаром; али ови, поклам кам би гингави Бландине живот цел дан разлучнем начином били мерцварили „;

или ове:

„Стара хорватска вели: „Мед коси тебе видећи, за коса те бум штимал – а че мед шкворци пискал буш, верувал бум да си шкворец“;

или ове:

„До впељанога в Хорватску земљу лето 1607. так названога товаруштва језушевога би могло рећи се, да Хорватов велика стран или правеми славенскеми словами, које Русом и Србљем грчке циркве ву обичају, и које к грчкем много сподобне су; или пак да словами так названеми ћирулицами од св. Цирилуша, как поведа се, измишленими, тер Далматинцем и Бошњаком католиком глаголитам навадеми книге негда своје и писма зписивали јесу; и да анда јежуити, којем всачко домовне младости в навуках настављање и в држањих впитомљење било је зручено, први почели су, на место слов материнскому језику привлагодјенех, странске латинске понајвише впотребувати и обчински впељивати с тога море бити зрока, да, как оваквех редов котригом било је обично, римокатолике од оне грчке циркве и ву том одликује, тер и на тај начин би велики и своју проти правоверју осведочили горушност“

(о овом причању Франа Коритића, жупника у Ивањској, да се код Хрвата латиница удомила тек 1607. после доласка језуита, проговорићемо коју на свом месту), он их не ће разумети. Не ће их пак Србин ма које вере, или рецимо по данашњем Вашем називу Хрват штокавац, с тога разумети, што језик „кајкаваца“и„чакаваца“, није српски језик, већ хрватско-словеначки, ил хрватско-крањски.

Рекло се не једном, и данас се говори, и од српске и од хрватске стране, да су Срби и Хрвати по језику један народ. И ми то велимо, ал само за старе католике из Далмације и Босне, који су свој језик називали словинским, и за оне данашње католике, којима је језик матерински српски језик, као н. пр. Шокце у Славонији, које ви данас бројите у Хрвате. Ти јесу по језику с нама Србима један народ, а данашњи „чакавци“, а особито „кајкавци“ пословенчени Хрвати, које ми држимо за праве Хрвате, нису с нама један народ по језику. Са свим је други језик њихов, а други наш српски.

Да су чак и сами Хрвати из загребачке жупаније, сматрали свој хрватски језик, за различит од српског, или, као што га они назваше, славонског, види се и из тога, што је у главној скупштини жупаније сремске од 25. Августа 1845. прочитано писмо загребачке жупаније:

„Којим своју репрезентацију за укинуће новог илирског и уведење старог хорватског правописа, за тим за раздвојење основане катедре хорватско-славонског језика и књижевности, у катедру једну хорватску, а другу славонску саопштавају и за потпомагање моли.“

Ви сте Хрвати, први почели говорити: „да су Срби и Хрвати два имена једнога народа.“ То сте почели говорити, из политичних разлога, и тек тада кад сте видели, да Срби не ће ни у „Илире“, ни у „Југословене“, већ да хоће да остану Срби.

Лепо вам је наш покојни Даничић за ту нову мисао и тврдњу одговорио:

Ђуро Даничић

„Не гледајућ може ли та мисао (т. ј. да су имена Србин и Хрват, два имена једнога народа) бити истинита или не, ја мислим да у њој, самој нема ништа, што би морало бити врло немило Србима, јер, како ја разумијем, требало би по њој да Срби за себе говоре, да су Срби и Хрвати, а Хрвати опет за себе да говоре, да су и Хрвати и Срби; па кад би се и једнима и другима досадило носити два имена, онда би дошло да се изабере једно, а које би више заслуживало, да се изабере и по томе, које би било изабрано, о том мислим да Србин нема ни најмање узрока сумњати.“ (Ево Вам Хрвати правог узрока, за што је Даничић назвао српски језик, српским или хрватским).

„Али се у „Књижевнику И. књ. 1864.“ – рече даље Даничић – не разумије та мисао тако; и што се ни у њему не разумије, тако, него се она мисао стеже, те се хоће радо, да се Срби називају ако не само Хрватима, а оно барем Србима и Хрватима, а не ће никако да се Хрвати називају и Хрватима и Србима, премда је у њих настала она мисао те би они требало још први да је изврше, то је што мислим, да мора Србину бити врло немило.“

У „Гласнику“ књ. 9. српског ученог друштва у Београду, написао је Даничић, подужи чланак. с насловом: „Разлике између језика србскога и хрватскога“.

Даничић је овако започео свој чланак:

„Колико је име хрватско чувено у свету, сам је хрватски народ непознат. У истој књижевности, која се највише зове хрватска, распра је, које су Хрвати. Како се народи најјаче разликују између себе језицима, којим говоре, могло би се за Хрвате најпоузданије знати које су, кад би им се сазнао језик. Језик њихов рад сам показати у овом чланку, и то из књига, у којима се изреком каже, да су писане хрватским језиком, или ако се у којој то не каже, а оно је у њој језик са свим онаки, какав је у онима, у којима се то каже. А да ће то доиста бити језик хрватски, може се мислити и по томе, што би био без имена и он и народ који њим говори, кад се не би тако звали, и што би онда, име хрватско било без народа, који би се њим звао, јер сваки други народ и језик, који би ко хтео њим звати се, има друго име.“

Питамо вас „Обзораши“, кад ви велите да су Хрвати 1836. узели за књижеван језик, дубровачки хрватски језик, дал Ви данас пишете по дубровачком писању?

У осталом, не треба да смећете с ума, да је друго стари дубровачки језик, а друго је хрватски, (кајкавачки и чакавачки) којим говоре и пишу данашњи прави Хрвати у Хрватској.

Већина дубровачких писаца, називала је свој језик – као што је рекао и г. Јагић: – „словинским језиком“ а тек по гдекоји од њих, називао га је „хрватским“. Знамо осим тога, да су још и касније пјесници дубровачки, у Босни и Херцеговини тражили чистији и правилнији говор нашега језика, него ли бјеше њихов домаћи дубровачки.“

Лепо је о „словинском и харватском језику“ одговорио наш покојни др. Јован Суботић, у 88. књ. „Српског Летописа“ данашњем Вашем пророку Анти, који је, као што рекосмо још 1852. почео писати да нема Србаља, на стр. 153.-4. ово:

ИX. Г. Старчевић, како гдје види име хрватски, таки виче нема Србаља!“.

„Дакле: Ако Истријанац католик, рекне да пише хрватски, е то је прави Хрват; а Дубровчанин, или други горњи Далматинац рекне, да пише хрватски, е то је овејани Хрват, и не може бити Србин. Ово је врло рђав силогизам, будући да му је основ шупаљ.

Jovan Subotić

Јован Суботић

Ни један Србин који је католиком постао, или се католиком родио, неће да каже да је Србин, да пише српски, да говори српски, а то за зато, јер је са именом Србин источна црква скопчана, а католику казати да је Србин чини се, да би толико значило као да каже, да је источне цркве. Како ће дакле да каже? Онако како му се најближи други Словени зову: хрватски, – а гдје нема других Словена – шокачки, буњевачки, словински. Ако дакле Истријанац и Дубровчанин каже, да пише хрватски, није сљедство, да није Србин, или да је Хрват; ком народу шта принадлежи, то се мора са друге стране видјети.“

„Овдје морамо г. Старчевића запитати: ако су Дубровчани Хрвати, онда, кад веле да пишу хрватски, – и шта су онда, кад кажу да пишу словински? Очевидно је, дакле, да се по томе, што ко каже да пише хрватски, не може закључити да је Хрват“.

„Г. Старчевић позива нас, да се чудимо, јер писац Папалићеве кронике, вели да пише хрватским језиком. Ми се заиста морамо чудити, али г. Старчевићу, и то због тога, што он на ту кронику толико цене меће. По истој кроници, не само, да је она писана језиком хрватским, него је и св. Кирил свето писмо на хрватски превео, и свету литургију хрватски уредио! Њему је дакле језик св. Кирила у св. писму онај исти, који је у његовој кроници, будући да му је и један и други хрватски, а два хрватска језика не могу бити! У колико је дакле језик св. Кирила у св. писму хрватски, у толико је и онај у кроници му хрватски.“

„А шта ће рећи г Старчевић, кад му кажемо, да најстарији списатељи провинцијалне Хрватске, као Пергошић 1574, Врамец 1578., издатељ евангелија 1651. и други, свој језик, којим пишу не зову хрватским, него словинским?“

Какав је био 1852. данашњи Ваш пророк Анте, таки сте и Ви данас „Обзораши“. Да бисте доказали, да су Далматинци писали хрватским језиком, ви се кад немогосте на саме Дубровчане позвати, позвасте на Фра Ловру Љубушког Шишатовића, сина пл. турчина рођ. 1672. у Љубушком у Херцеговини.

А како сте држали, да ће Србима бити недовољан доказ, ако се само позовете на Хасана; то сте се подједно позвали и на Словенца Трубера који 1560. у посвети свога превода: „виндшикога тестамента“ пише:

,,Да су га њеки њемачки учењаци потакли, да настави превађање светих књига, јер да их је већ и њеки Стјепан Конзул, Истранин зачео превађати из виндишкога језика на „харватски „, који језик разуме Далматинци, Бошњаци, Серви, па народи све до Цариграда.“

Када је Словенац Трубер, био тако велики зналац етнографије, да је Хрвате нашао и у Србији и у Бугарској, и језикословац, да је држао, да „харватски“ разуму не само Бошњаци, већ и Срби у Србији и сви остали народи до Цариграда; онда се из тога може видети, како је поуздан и јак доказ за „харватски језик“, позивање на једног Примуша Трубера!

Да видите „Обзораши“, а и наш српски свет, какав је био језик Труберов, навешћемо нешто из његовог превода св. писма, који је превод он штампао и глаголицом и кирилицом (цирилическими слови).

Он је овако преводио: „ (…) „

Је л ово језик којим говоре кајкавци у Хрватској, који себе изодавно зову Хрватима, и које тим именом и наш народ изодавно зове, и само њих је држао и држи за Хрвате? Одговорите нам!

Онај језик, којим је штампао Трубер свој превод св. писма, назвао је Фра Матија Дивковић, који је 1565. кирилицом штампао у Млецима „Наук Карстиански“, „језик Словински“, а слова кирилска „слови Сарпскиеми.“ А кад сам Дивковић, Петар Канизија 1583, и други из тог доба, назваше свој језик „словинским“ онда су заиста они у томе већи аукторитети, од једног Словенца Трубера!

Навели смо неколико примера, какав је језик био и какав је данас кајкаваца и чакаваца похрваћених Словенаца и Крањаца, а овде ћемо да наведемо неколико примера, какав је био „словински“, ког су називали гдекоји „хрватским“ језиком.

Навешћемо баш нешто из Папалићеве кронике, за коју рече, да ју је написао „хрвацким језиком.“

„И тако свети муж Констанц (Константин св. Кирил) нареди попове и књигу харвацку, и изтумачи из гарчкога харвацку књигу, и харвацка изтумачи јеванђелија, и све пиштуле цриквене, и тако старога, како новога закона, и учини књиге с папиним допушћењем, и нареди мису, и утварди земљу и виру Исукарстову, и аазе прошћење и обрати к Риму пут свој, који му под послух свети заповедан бише, и греднуће, наврати се краљевство светога пука.

Фра Рафаел Леваковић, овако је писао „словински“:

„Кој наук, премда је кратак, уфам се, да ће користан бити не само за оне, који жуде латински језик научити, него јоште за дјецу из Далмације, која уче дијачки језик граматиком за Латине писаном, јере дјеца најприе науче материн језик, т. ј. словински“ (чујете ли, како назва Леваковић, језик, којим се у Далмацији говорило!)

Је ли ово „хрватски“ језик? Ако јесте, онда какав је ово: ,Ја нечу на вного престимавати оно, кај бетеги, доба и час шкодују, љепота прехађа, истина остаје. Ја зевсема никај не марим за малеке, покех доб ја вјерујем ву Јежуша Кристуша?“

Андрија Барић

Андрија Барић – Словица сербско-илирскога језика за диецу у Далмации и у друзих дерзавах југославјанских

Класици пак дубровачки овако су певали:

„Проз мостове, ки се дижу
„Занесене у заходе,
„И у долине свак час нижу
„По стрм’ и уск1 путу сходе.“
„Зато, младци ви љувени
„Дите милости драге ваше
„Немојте имати у нециени
„Те љепости миле наше.
„Све створење по нарави,
„Ча му ј’ љубко, тим се слави,
„А Приморје Задре тобом,
„Зач си славан ти сам собом,
„Од мудрости брез дна рико,
„Задре граде, наша дико.“

Не ће бити с горег, да прочитате „Обзораши“, у Вашег Шиме Љубића „Огледалу“ И. стр. 60. и 70. где је говорио „о најстаријим списатељима дубровачким и которским, родом српским, или барем одгојеним под упливом српскога нарјечја, како н. пр. Шишко Минчетић, Ђорђе Дражић и дп.“

Кад је оно 1852. у 76. бр. „Народних новина“, неколико хрватских књижевника, позвало све југословенске књижевнике, да се од народних наречја изабере једно за књижевни језик, и да би „најправије и најбоље било, да јужно наречје буде књижевно“, тада је Јован Стејић в. 44. бр. „Српских новина“ за 1852. одговорио им и замерио, што су неискрени хрватски књижевници, и што се стиде – снебивају, те уместо да рекоше: „српски језик“, они рекоше, „о нашој књижевности“, „о књижевности источно-западнога вјерозакона“, „о јужном наречју“.

А за разлог, да треба, јужно наречје“ узети за књижеван језик и за то, „што је сва стара дубровачка књижевност у њему писана“, одговорио је Стејић ово:

„Ако наше српске народне песме не могу у овоме притегнути, дубровачка књижевност не ће моћи ни толико. Дубровачка књижевност није, право рећи, народна, него мјестна, дубровачка, једва, ако више хоћеш областна, за Дубровник и за његову околину стварана; „југословенство“, као што га ми узимамо, свагда је било ван његова домашаја, незнани свјет. Та мала тачка на југу, не ће и не може к себи привући и освојити цјело нашинство, особито наше српство, за које она, по књижевности, нигда није имала битности.“ (Наш је народ у песмама за Дубровчане рекао: „Латини су старе варалице.“)

Из свега реченога, јасно се види, да је језик „словински“ и „харватски“, којим су писали у XVI. веку Антун Далматин, Стипан Истријанин, Трубер, Матија Дивковић, Петар Канизија и остали, мање више српски језик помешан са старословенским, а никако хрватски.

„У Далмацији – као што рече Вук у „Ковчежићу“ – нема данас „чакаваца“ на сухој земљи, али их има у Хрватској, како се пређе Велебит, у западној Мађарској и у Аустрији готово до Беча. Како их је нестало у Далмацији? Ја мислим да су се од Срба и од Турака разбјегли, а који су ондје остали, они су се посрбили задржавши само и на онијем мјестима, гдје је у старо словенском е.“

Немачки путник, Г. Кол, издао је 1851. опис свога путовања у Истрију, Далмацију и Црну гору, у ком је и ово рекао:

Ђура Даничић - Рат за српски језик и правопис

Ђура Даничић – Рат за српски језик и правопис

О хрватским славенима мисле, да су се они најпре у Далмацији настанили, и можда једно време целу земљу држали. Цела северна Далмација до Крке, чинила је дуже време главни део Хрватске краљевине, и хрватски краљеви, имали су баш ту своју столицу у Београду (данашња Zara vecchia). А и све скоро острве далматинске, населили су Хрвати. На југу могли су Срби ту тамо из одавно седети. Ну, кад је хрватска сила и цвет Мађарима подлегао, а још више, кад су се Србљи с Турцима подударили, стану се српски бегунци све то више у приморје насељавати, и тако буду осим јужних крајева, који су већ од старине к Србији припадали, и северни хрватски све више и више тако рећи посрбљени. Хрватско је племе у Далмацији све више уступало, а српско овлада у читавој Далмацији, поименце пак у средњој и јужној. Особито су пак, Бокељи, Дубровчани и дубровачки острвљани, становници око Неретве и Цетиње, такозвани Морлаци и ускоци, чисти Срби; а Морлаци на северу од Крке, имају се сматрати као смеса од Србаља и Хрвата, али са више српства; становници око Зрмање и Велебита као прилично чисти Хрвати сматрати, а на острвима се сачувало чисто хрватско племе“ {„Српски Летопис“ књ. 85. стр. 8-10.).

Какав је народ био у околини Дубровника, и какав се насељавао у сам Дубровник, може се видети из записа, који се налази у сакристији Стонске францишканске цркве, писатог 1394. год., ког је данашњи високопреосвећени митрополит дабро-босански Георгије Николајевић обелоданио у српском преводу у 17. бр. „Српског народног листа“ за 1839. годину.

Исти запис гласи:

„Пре него је она земља (Рат, Стон и др.) дошла до руку господе Дубровачке, стајала је подложна Шизматицима и Патаренима триста може бити година; нит је ту и спомена било о католичкој вери, паче ту су калуђери и свештеници (православни), живили. А после пак по божијој наредби, кад су речена господа онај Рат под извесним данком предузели, давајући краљу Рашком (српском), или бану Босанском сваке године 1000 перпера; сувише пак желећи они Рат уздржати, и од силе Шизматика (православних) и Јеретика учувати, начине две прејаке тврдиње, и повуку велики зид с кулама од једне тврдиње до друге дуж читаве миље, за које зграде и друге потребе потроше око 20000 дуката из општинске касе; обећају ту и калуђере и речене свештенике држати, али ако ћеду се као Католици владати; веру Римску ту насаде, фратре наместе, и место им сазидају. Који фратри, содејствујући милости божјој, онај народ обрате и покрсте и до данас обраћају оне, који се досељавају из земаља Шизматика у овај предел и т. д.“

После тога записа, рекао је г Николајевић и ово:

„Кад су Турци у Србију, после тога и у Босну и у Херцеговину продрли, многе су се тада породице српске из тих земаља, у Дубровник насељавале, и како нису имали у Дубровнику свога свештеника, то су и саме у римски закон прешле.“

А не ће бити сгорег, да прочитате „Обзораши“, шта је рекао професор Решетар, зет Јагићев, у Јагићевом „Архив-у, у чланку: „Die Ragusanischen Urkunden des XIII-XV. Jahrhunderts“ и приказ тог чланка у „Делу“ др. Ђорђа С. Ђорђевића, па ћете и сами морати доћи до уверења, до ког и они дођоше, а наиме да је Дубровник по свом постанку латински муниципије био, али се пословенио. А пошто се тај преображај извршио под утицајем српскога племена, то се може казати да се посрбио.

Па кад све ово стоји, питамо Вас „Обзораши“, где је колевка српском језику, да ли у Херцеговини, Босни или посрбљеном Дубровнику? Ви одговорите, како хоћете, ми одговарамо, да је у Херцеговини и Босни.

Ево одговора, од куд се у Дубровнику и Далмацији у XВИ. и XВИИ. веку, онако српски писало.

Ви данашњи Хрвати, као што рекосмо тврдите и пишете, да ко живи у Хрватској, Славонији и Далмацији, да не може ништа друго бити, до ли Хрват, и замерате нама Србима, што се ми тобоже због православне вере држимо за Србе и што и римокатолике и мухамеданце, чији је матењи језик, српски, називамо Србима.

Ви данас у Хрватској, Славонији и Далмацији, видите саме Хрвате. А молићемо, кад већ не видите у њима Србе, а где су „Славонци“? Где је „славонски народ и славонски језик?“

Ви сте изгледа нам заборавили, на време кад је нестало „славонског народа и славонског језика.“ Па кад смо већ предузели, да Вас подсетимо на оно, што сте заборавили, држимо да ћете нам бити захвални, што ћемо Вас и томе научити.

Дакле чујте, докле се налази траг „славонском народу и језику.“

Да не наводимо ту ваздан наводе Ваших политичара и првака до 1860., ми ћемо навести овамо од 1860. само неколико примера.

Дакле, чујте. Искупљена у Загребу 1860. банска конференција, упутила је из своје седнице, одржане 28. (16.) студенога, на Њег. Величанство преставку, коју је саставио Иван Мажуранић, потоњи бан, и у њој се налазе ове речи: „Да се језик народни хрватско-славонски, каконо већ патентом од 7. травња 1850. признано бјеше, уведе у све јавне послове.“

Ако не знате, знајте, да је тој конференцији присуствовао Штросмајер, Кукуљевић, Вукотиновић, Мажуранић идр. У 3. седници од 10. просинца 1860., прочитано је царско ручно писмо од 5. просинца, у ком се налази и ово: „наређујем хрватско-славонски језик.“

У 4. седници од 17. сијечња 1861., под бр. 4. налази се: „И Кукуљевић прочита проглас на народ хрватско-славонски.“

У истом прогласу, на четир места вели се: „Хрвати и Славонци!“

Кукуљевић, упутио је 31. просинца 1860. „Одговор на отворено писмо пресветлога г. кнеза Меда Пучића из Дубровника“ у ком је рекао: „ …од кад смо ми Хрвати и Славонци …“

У чланку „Српска војводина“ у 56. бр. „Позора“ за 1863. рекло се: „ – ми Хрвати и Славонци – Или зар су Хрвати и Славонци тако нетолерантни, да се морају Срби бојати, да ће латиница истиснути кирилицу?“

Да нас не мрзи тражити, нашли би се још и из доцнијег доба више признања „хрватско-славонског народа и језика“.

Ну, из реченог види се, да је Ваше хрватство у Славонији „новог датума“. Прост свет или „пук“ у Славонији и дан данас каже да је Славонац, а свој језик назива „славонским“, „нашким“, ал мало ће ко рећи да је Хрват, и да говори хрватски. Да то каже и призна, за то се данас старају Ваши попови и учитељи.

До пре је Славонац с потсмехом звао Хрвате „ерама“, а и данас се то може чути. У „Спомен књиги Матице Хрватске“, у опису живота Матије Месића, рекао је ваш Таде Смичиклас и ово:

„Родио се М. Месић у Броду од сиромашних родитеља. Отац му је био пореклом Хрват из Лике, чиме се старац знао радо поносити. Скромна његова жена, рођена Брођанка, као да се стидила, што је пошла за Личанина, које тек љута невоља гони у Славонију; знала би му приговарати: нека барем то пред дјецом не говори!“

Кад су хрватски политичари и књижевници, увидели, да Срби не ће да приме, ни назив „илирски“ ни „нашки „, ни „славонски „, за свој језик, а они опет нису хтели да назову свој језик, „српским језиком“, а видећи да са својим не могу оно постићи, што су желели, назваше свој језик „југословенским“, мислећи да ће на тај назив Срби пристати.

Тако је у чл. LVIII, 1861. сабор хрватско-славонски закључио § 1.:

„Језик југословенски троједне краљевине, изјављује се овим за савколики обсег троједне краљевине, за једино и искључиво службени језик у свих струках јавнога живота.“ а у § 5. „Свакому је просто служити се у свих списах латинским или кирилским писмом.“

Кад увидеше да Срби не ће ни тај назив за свој језик да усвоје, а они онда – као што рекосмо – ударише у тврдњу, да је хрватски и српски народ по језику један народ, те да је свеједно, рекло се српски или хрватски, и из почетка почеше писати и говорити „хрватско-српски“ или „хрватски или српски језик“, а од дужег времена оставише се и тога назива, те сад говоре и пишу, да у Троједници живи сам Хрват, и да по томе у њој нема другог до ли хрватског језика.

Што се у томе толико Хрвати осмелили, допринело је доста и то, што је и Даничић доцније употребљавао назив „српски или хрватски језик“. Истина он је то чинио с тога, што је тврдо веровао, да кад се досади једнима и другима употребљавати два имена, и дође до избора за једно име, а „које би – као што рече при оцени „Књижевника“ за 1864. – било изабрано, о том мислим да Србин нема ни најмање узрока сумњати.“ (Разумете ли „Обзораши“, шта је Даничић, овим хтео казати!).

Да је пак Даничић веровао у то, и за што је он држао српски, а за што хрватски језик, може се најбоље видети из његовог писма, писатог на неколико дана пред своју смрт 4. октобра, а умр’о је 5. Новембра 1882., своме пријатељу г. Милану Ђ. Мишћевићу. У истом писму рече Даничић и ово:

Шафарик, Српски језик, Карта, Мапа

Српско језичко подручје према Павлу Шафарику; фото: Википедија

„Молио бих те да препоручиш цврсто (у Србији многи говоре цврсто м. чврсто, друство м. друштво, те се Даничић тима хтео мало нашалити) људима и деци око „Видела“, да ни једне ријечи не узимају из овдашњих новина (т. ј. хрватских у Загребу) и рјечника, јер узимајући признају и засведочавају да су их овдје претекли, а није тако; јер је овдје мртвило, а ту је живот. У мртвилу будући, не могу ни радити тако, да би се том радњом створило што за језик из онога, што у језику има, јер у мртвилу не знају за то; и у њихову мртвилу обамире и оно, што је у језику, јер се не миче, не употребљава. Него како раде? Обамрли, пружају руке око себе, па што им са стране дође, преводе ропски, не знајући (у мртвилу), да може бити друкчије. А ту, где је живот, тим више се треба чувати, да се не увлачи мртвило, јер може бити само немарношћу рђавих писаца. У животу језик и ријечи му развијају се, примајући мало по мало у своје значење нове идеје, пуштају из себе огранке; међу њима из истих жилица постају и нове ријечи. Те жилице по ријечима, које су идејом налик на ону, која би нова требала, треба тражити, а не газити.“

Ево, какво је мњење имао Даничић о вашој данашњој „загребачкој школи!“

А да тако исто мњење има о њој и Ваш г. Јагић упитајте се у Бечу, код његових ђака, па ћете од њих чути, да он данашњи Ваш књижевни језик, никада не назива хрватским, већ српским језиком.

Као што је Ваше католичко свештенство криво, што је 1102. год. хрватски народ, признао господство угарско, једино с тога, што су и Угри били вере католичке, тако исто њему имате и имамо захвалити, што у Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини, постоји код римокатоличког „пука“, икавско наречје.

Кад већ није могло успети у томе, да „католички пук“, друкчије говори од православних, почем су и једни и други Срби били, само што су две вере веровали; они смишљаше на то, да ма какву разлику у томе створе, те се задовољише и у томе, да њихов „пук“ у место: је, ије, говори: и. Н. пр. у месго вјера, вијера, вера, да говори вира.

Само нека је разлика, па ма била за „нокат „!

Ваш је Гај, као што рекосмо, јавно признао, да су Срби сачували народне обичаје, а то је рекао с тога, што је добро знао, да су их код Срба католика, свештеници и фратри њихови укинули. То је јавно признао и Ваш Ј. Фр. Јукић (Славољуб Бошњак) у свом: „Земљопису и повиестници Босне,“ Загреб 1851., где је на стр. 19. рекао: „Народни обичаји код керстјанах (т. ј. католичких Бошњака) готово су изтребљени, јер свећеници держећи их за празноверје (!), укинули су их и искоренили су их, само гдјекоји остали су.“

Српски пак народ и свештеници, нису сматрали своје народне обичаје за празноверје, као што се за њих у самим „Südslavische Zeitung“ што су излазиле у Загребу 1851. рече: „Наука Христова проникнула је живот народа српског свестрано, за то се црте побожности код њега примећују скоро при сваком народном обичају или светковини, скоро при сваком, макар и свагдашњем занимању и обичном разговору. И то сачињава ону крепку стену, о коју се разбијају свеколике хитрости западне цркве.

У Земуну 10. Фебруара 1895.

Д. Руварац,

ДИМИТРИЈЕ РУВАРАЦ (1842-1931)

Dimitrije Ruvarac

Димитрије Руварац

Димитрије Руварац, млађи брат архимандрита Илариона (1832-1905) и Косте Руварца (1837-1864), био је дуго година свештеник, а потом библиотекар у патријаршијској библиотеци у Сремским Карловцима. Објавио је мноштво разноврсних радова посебно из области историје српског народа, међу њима и једну књигу о Јовану Рајићу. Као и други грађански историчари, а поготово они који нису подупирали владајућу идеју југословенства, био је у југословенском периоду посве маргинализован.

Књига Ево, шта сте нам криви! представља збир Руварчевих чланака објављених у Новом времену током 1894, који су, накнадно прерађени и дотерани за књигу. Чланци су, у ствари, полемички одговор на писање загребачког Обзора о српско-хрватским односима, поготово на чланак Што смо вам криви? (219. бр. 1884) у којем се изричито тражи од новосадске Заставе да на то питање одговори. Руварац је у шест поглавља одговарао на оптужбе. Поглавље које се овде доноси тиче се превасходно језика, мада се о језику говори на више места и у другим деловима књиге.

Ставови које је заступао Димитрије Руварац о језичком и етничком разграничењу Срба и Хрвата нису нови. Пре њега заступали су их и водећи слависти 19. века, истакнути српски филолози, а поготово Вук Караџић. То су ставови:

да су Срби сви који говоре српским језиком као матерњим без обзира на веру и

да се српски и хрватски језик, иако су блиски, ипак разликују,

да је српски језик штокавски, а хрватски – кајкавски и чакавски.

Посебна вредност Руварчевог полемичког рада у томе је што он о проблемима говори конкретно; његов текст је пун навода, примера и илустрација. Он на примерима показује како изгледају штокавски, како кајкавски и чакавски говори. Отуда делује убедљиво његов став да штокавци не могу разумети кајкавце јер се ради се о различитим језицима. Овим његовим наводима убедљиво је показано да се ради о два језика.

Руварац је, такође, показао неодрживост тезе да Хрвати имају „два-три језика“ (тј. кајкавски, чакавски, штокавски), а Срби један (штокавски) или ниједан, како је тврдио Анте Старчевић. Ако су Срби и Хрвати посебни народи, онда сваки од та два народа мора имати и свој језик, тј. Срби српски, а Хрвати хрватски, као што је то случај и са другим народима. Чињеница да има примера да се српски, тј. штокавски, назива и хрватским језиком, или некако другачије (рецимо словинским, дубровачким или илириским језиком) за Руварца не представља нерешив проблем. Као што је и Шафарик пре њега (Види Увод у „Српске пабирке“ у овој књизи) сматрао, истим поводом, да треба разликовати језик као објект од његовог назива, тако и Руварац сматра да треба разликовати оно што српски језик по себи јесте, од назива који су му у разним приликама и са разним интенцијама давани. Ако практично ни за кога више не важи став да је штокавски словински или илирски језик, зашто би важио став да је то и хрватски језик? Српско име том језику припада по истом принципу по коме и други језици имају своја национална имена.

Руварац се доследно односио и према тези о Србима трију вера. У томе је био човек свог времена. То се може видети и из обимног навода из текста под насловом Шта смо ми, шта ћемо бити, како ћемо се звати? који је преузео из Српског народног листа Теодора Павловића (24, 25. и 26. бр. за 1839) и објавио на стр. 20. и 21. своје књиге. Преузети текст потписан је са „П.А.П.“ што Руварац дешифрује као „Поп Аркадије Петровић“. Најинтересантнији део преузетог текста гласи:

Хрвати су Хрвати, а Срби су Срби, и само су утолико једно, уколико су Славени, као и сва друга славенска колена, која нигда ником није до сад није пало на ум, једно с другим замршивати, и оно, што није једно, силом у једно сузбијати. А Срби су после једни восточне, а други западне цркве, а трећи пак мухамеданске (у Босни). Срби су једни, који се ћириловском азбуком служе, а други који латинском, једни су под аустријским скиптром, други под Турском или под својом владом: али по народности сви су Срби, као што су Немци Немци, били римске или лутеранске или калвинске вере, и у овој које му драго секте, били у Европи или у Америки, у Немачкој или Француској, у Русији, у Турској, у Грчкој, и немачке су књиге немачке, биле готически или латински слови написане. Јер као што је друго питање о вери, и о слови, и различно од онога о народности и језику, тако је са свим опет друго о отечеству, домовини, предјелу из ког је ко, Србијанац, Херцеговац, Црногорац, Бошњак, Дубровчанин, Хорваћанин (ако не и Хорват), Славонац, Сремац, Бачванин, Банаћанин и т. д. то значи: човек из тог предјела, али ког народа.

Два православна свештеника из 19. века, поп Аркадије Петровић и Димитрије Руварац, својим ставовима о томе да Срба има различитих вера сагласна су потпуно са главним српским филолозима, Доситејем и Вуком. Теза о томе да су Срби само православци који говоре заједничким српскохрватским језиком, накнадно је наметнута у 20. веку, а поготово у антирелигиозној држави каква је била Титова Југославија. Та исконструисана и неодржива теза мора се дефинитивно одбацити.

Извор: Говори Трипод

Змај као сатирични песник

Јован Јовановић Змај играо је као сатирички песник необично значајну улогу, улогу несумњиво већу но што би се могло очекивати после објективне процене његових стихова. Несумњиво да је томе припомогла баш форма сатире, оне лаке добродушне и памтљиве строфе. Он није дошао до сасвим тешких и опорих епиграма.
Змај

Јован Јовановић Змај

Можда његова емоција није била, када се тиче сатиричних тема, увек довољно доследна. У основном питању о коме смо говорили, о коме говоримо: о проблему усвајања, или неусвајања грађанске културе, он није био начисто.

Он узима од Стерије то да је народ недговоран и да су криви они који њиме владају. Он узима од Стерије страховање да се народ не дегенерише. Он сматра да народ мора да буде дорастао великим задатцима који га чекају, просветном напору и војничком напору.

Његова нам сатира данас изгледа несразмерна и бледа, јер није сама са собом начисто. Нарочито када се рецимо љути на неку малу госпођицу и малог фићфирића из Новог Сада, што су изменили стару народну ношњу. Он их из потсмеха назива „Душановим потомцима“ и констатује да са новим манирима не могу осветити Косово.

Таква је сатира несразмерна, шаблонска и конвенционална. Несумњиво да је и она била потребна, корисна, а наравно и штетна, једном речи да је одиграла своју улогу.

Змај као сатиричар и као хумориста чисто је конвенционалан, он узима апстрактне готове теме, не доживљује их богзна како дубоко, и даје их као општа места. Као песник општих места он има такође један велики значај.

Ми не мислимо да Змај није стварни лиричар и стварни песник. Али овде хоћемо да кажемо, поводом његових сатиричних списа, да је он дао као и у другом своме делу, врло много и општега, баналнога, конвенционалног, али не излишног, хоћу да кажем дао је она општа културна места која су потребна, која су монета за поткусуривање, општа места без којих нема културе већ усвојене, без којих ниједно доба не може, општа места) речена онако како се то очекује и како се то предвиђа.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Уставно-успавна песма

(Пева се – не певала се – у Београду)

Буји, паји, чедо драго, Србијице мала,
доста си се назнојила, доста наиграла.
К’о поточић тихо шушти Дунав, Дрина, Сава,
само тихо, само тихо, наше чедо спава!

Кроз облаке раздеране блед се месец скита,
кроз прозор нам провирује, за злу децу пита.
Добра деца већ су легла, рчу к’о на јави,
љуљу, љуљу, чедо драго, покриј се по глави.

Уранили као вешци клапци неваљани,
зипарају прије зоре Пруси, Талијани,
и комшија твој је уст’о па се нешто брани,
ох, не знају како ј’ слатко спават натенани!

Пс! Полако, пушке, топи и ви, бурни људи,
нек вам срце лакше бије у тих врелих груди’,
полагано, ти Европо, цели свете луди,
само тихо, да се чедо из сна не пробуди!

Отварају с’, обијају с’ будућности двери!
Народи се утркују као горске звери,
отимају с’, наваљују, ко ће проћи први, –
буји, паји, чедо драго, Душанова крви!

(1866)

Украс 1

Билдунг

Душанова два потомка
деветнести славе век,
седе млади код клавира
она „нобл“, а он „кек“.

„Цум ентцикн! Ал’ још само
један валцер, же ву при!“
О, слушајте, како ј’ гетлих
овај нови потпури!

Он штехером такт удара
о свој ланчић, о бижу
(то би рифом боље ишло,
штета што му није ту).

Још цум абшид он је један
одмаук’о пасторел, –
„Ви сте кинстлер, хер фон **!“
„Љубим руку, ‘мадмазел’!“

Душанова два потомка
деветнести славе век.
Схватили су дух времена, –
она ј’ „нобл“, а он „кек“.

Смеј’о сам се да не плачем,
гледајући онај јад,
гледајући ** сокак,
гледајући Нови Сад.

Рожданик – народни вечити календар од пре 200 година

Рожданик као српски народни хороскоп већ два века део је народног вечитог календара, једне од најпопуларнијих књига код нас. Вечити календар био је једна од књига коју је поседовало свако домаћинство, а рожданик у њему садржао је најчешће народна веровања о судбини, природним циклусима и тумачења појава у свакодневном животу.
Мапа сазвежђа

Мапа сазвежђа; фото: pxhere.com

Јануар (или Водолија )

Ко се под овим знаком роди биће много говорљив, досетљив, непостојаног мишљења, тојест, једно говори а друго мисли, Искрен је и простодушан, много пије и за час се разгневи и плане. Кад се опије, занесен је и фантаст, грли и љуби сваког и другима за шалу служи. Белегу рођења имаће на грудима, рамену, ноктима или плећкама. Судбина бића његовога јесте месец јануар, у коме месецу биће му дани срећни и успешни.

Судбина добитка његовога је фебруар у коме ће његов труд са добитком бити наплаћен, а особито имаће среће у трговини са водом скопчаној. У јуну биће опасно болестан, но опет ће оздравити. У јулу догодиће се да се ожени, које ако тада учини, биће љубљен од своје супруге. Него врло млад жениће се и прва жена умреће му, а после 30 година тек ће добро поживети у сваком задовољству. Болове ће имати у жилама, коленима и глави. Смрт му предстоји од воде и зато му се треба чувати од купања, а ако се од тога узчува, умреће природном смрћу, и то ако преживи 25. годину доживеће 70. Судбина смрти му је август.

Ако се роди девојка у овоме знаку, биће жена лепа, пљоснатог и плавог лика, лакома је и тврдица и воли дуго да спава. Поставши удовицом са другим мужем добро ће живети. Васцели дан ларма и чаврља за маленкости, њојзи ништа није по вољи и лако постане наџак-баба, а комшије осете њен „кратак“ језик. У фебруару да не једе петлово месо. Боловаће од главобоље и грознице. Преиначење живота имаће у 3, 16. и 26. години и ако ове године преживи пре 76. неће умрети.

Фебруар (или Рибе )

Који се под овим знаком роди, биће средњег раста, носа пљосната, дебелих усана, телом тежак и кратког врата. Биће горд и пијаница а ако се баци на књиге биће виђен и честит. Са својим наукама хвалиће се. Путоваће по страним пределима и многа наследства од странаца добиће. Обогатиће се и постаће добар газда, а сиротињу гледаће и пазиће, и сваком гостољубив биће. Посечен по глави биће, а белегу рођења имаће на образу, руци или глави. Биће добар ловац. Од грома ће пропатити, оронуће од гвожђа, а змија ће га напасти но неће га ујести. У фебруару све ће му за руком полазити и пуно напретка имати. У новембру ће бити болестан, али ће оздравити. Намериће се на жену која има мужа, због ње ће у свет поћи, али ће се назад вратити. Жена ће му умрети и другу ће узети. Боловаће од ногу, зуба и очију. Живот његов се дели у више одсека, али два су најважнија и то: ако преживи 9. и 28. годину живеће све до 90. Судбина његове смрти је месец децембар и нека се чува тада.

Девојка ако се роди у овоме знаку, биће красног лика, боловаће од ногу у младости, биће жена паметна, свима љупка а туђинима добра, у лицу смеђа, румена образа, стасита, обрва лепих, боловаће у 3. и 5. години и ако ове преживи, онда ће много живети. Од нечиста духа пропатиће, од зиме да се чува а имаће од гвожђа знак на глави или устима. Добро ће поживети и многи ће је хвалити. Добру децу имаће, али ће је једно ражалостити. Друга преиначења имаће у 10, 15, 25. и 30. години и ако преживи ове године, поживеће 81 годину. Боловаће од главе.

Март (или Ован )

Ко се роди под овим знаком биће слабокрван, за посао добар и веран слуга, кратких образа и великих уста, премудар, поштен, духа јуначкога и за никакав страх неће знати. Срдит је и љутит, но све то га брзо прође, али када се поново наљути за штогод, жиле му на челу набрекну. Биће богат и поштен, но не за дуго, а по неком времену ће опет част и богатство заслужити. Но, будући да ће више пута штетовати, тога ради неће бити врло богат а ни сиромах. Због науке биће поштован и до велике славе доспеће, путоваће по разним земљама, али да се чува од неваљалог друштва. Старо дрво раниће га и оронуће. У марту имаће среће у свему, а особито на води.

Живеће дуже од своје браће и својих родИтеља. Са првом зеном неће бити дуго, а са другом имаће много порода и сваком срећом биће обдарен. У августу предстоји му болест и штета са сваке стране. У септембру и новембру богатство и свака добит. У јануару добар успех, у мају свака штета и несрећа. Знак рођења имаце на глави или на бутини и волеће много своју жену. Срећа му се указује на источним странама а живот му се дели у два одсека, то јест: ако преживи 22. доживеће 69. Судбина смрти његове јесте месец октобар, а узрок смрти некаква црноћа зуба. У истом месецу треба му се чувати од најмањих вода а исто тако и од узвишенијих места. Боловаће од костију и жила.

Женско рођено у овоме знаку биће лица нежног, очију смеђих, свакоме допадљива и нарави благе, само ће у младости болешљива бити. Ако преживи шесту годину живеће дуго, биће честита и поштена домаћица, чуварна и разумна због чега ће у жалост пасти. Козје месо да не употребљава, падаће покаткад у беду, боловаће у коленима и срцу,а ако преживи 12, 15. и 36. годину, доживеће дубоку старост. Белеге ће имати на рамену и грудима. Боловаће од срца, колена и зуба.

Рожданик, сановник и вечити календар

Рожданик, сановник и вечити календар из 1857.; Дигитална библиотека Матице Српске

Април (или Бик )

Мушко дете рођено овога знака биће русе косе, чела зализана, усана завраћених, стидљив, високе науке достигнуће, а у сваком послу вредан и добронамеран. Биће красноречив, но при свем том ипак поштован ће бити од осталог света. Имаће страшан поглед и опаљено лице. Волеће игре и сваку другу разузданост. На очима или рамену имаће знак кога с рођењем добива. Воли рат и војевање, али се од тога да и одвратити, добре је душе и духа, воли песму и свирку и тајне ће добро чувати. Никога за савет неће питати, а неће слушати ни оне који га добронамерно саветују. Биће велики женскарош, али ипак код лепог пола имаће мало среће, јер у понашаљу према њему из претеране учтивости плашљив је.

У априлу има срећу и добитак. У мају његов посао има пуно успеха. Биће врло противан свакој па и најмањој неправди. Ако се роди ноћу, биће богат а ако дању, биће сиромашан, добра дела ће чинити а мало ће доброчинства примати. Путоваће по туђим земљама и у зимско доба допашће беде, али ће се ипак с правдом избавити. Да се чува од рђава друштва, јер може чак и смртне болести од њих зарадити. У јануару и фебруару може са успехом трговати. Наџивеће своје родитеље, имаће порода и то највише женску децу. Живот му се дели у два одсека, то јест ако преживи 8. то ће онда преживети и 58. годину. Са плавим људима никаква пријатељства неће имати нити ће их трпети. Боловаће од главе и очију. Судбина смрти његове је месец новембар.

Девојка ако се роди у овоме знаку имаће иста преиначења живота као и мушки рођени у Бику. Биће пљоснатог лица, весела погледа, пуна гласа, разговорна, боловаће од главе и црева. Духом биће мучена, од ватре ће се уплашити, знак ће имати на грудима и глави. Мало говори, заљубљена је, али то је као оно „Тија вода дубока је“. Реч своју верно држи. Боловаће од главе и трбуха.

Мај (или Близанци )

Онај ко се под овим знаком роди биће леп, чиста лика, хитар, оштра погледа, склон ка наукама и доспеће до велике мудрости, па због чега може се и на велики степен славе попети. Биће паметан, милостив и сажаљив, обдарен са великим духом, те ће му његови другови завидети. Новце ће лако и брзо зарађивати, али неће их знати да цени и због тога ће имати невоља. По лицу судећи, биће миран, ниског узраста и слободоуман, но, када се наљути, много говори. Биће упознат са великим људима. Знак рођења имаће на глави или на ноктима. Често ће давати повода свађи, а у средини свога века изненада ће се обогатити.

У септембру ће се оженити и супруга ће му родити близанке. У октобру му предстоји немоћ и слабост. У новембру ожениће се по други пут и свака радња и посао испашће му по његовој жељи. Живот му се дели у два одсека и то ако преживи 24. годину доживеће 70. У априлу имаће сваке неугодности и штету са сваке стране. Судбина смрти његове пада у месецу децембру. Боловаће од стомака и прсију.

Кћи под горе наведеним небеским знаком лепе је и благе природе, лепог и правилног узраста, али не баш велика, није брбљива, не говори човеку иза леђа, него оваком отворено у брк каже шта хоће и шта о њему мисли, које се својство врло ретко налази код жена. Биће у младости пунокрвна, а касније ће је болети глава и имаће посла са судом. Чуварна је и редна, у куповању и продавању је срећне руке, варати она не зна, љуби од свег срца и особито је верна. По туђим земљама путоваће, али ће се натраг вратити. У месецу мају да не једе месо говеђе, зечје, празилук и петлову главу. Животна преиначења имаће као и мушки рођени овога месеца. Белегу ће имати на руци, нози и бедрима. Боловаће од главе.

Јун (или Рак )

Ко се у овоме знаку роди, биће разуман, волеће да се лепо и чисто носи, за науке неће марити. Имаће потпуно и лепо тело, биће бео и нежан. Среће биће непостојане, на јело и пиће неће много држати, а за лажи и преваре не даје ни пет пара. Знак рођења имаће под појасом а исто тако и рану од пса. Воли да буде хваљен и чашћаван, помало је лакоуман, али је зато велики поборник истине и пријатељ умерености. Судбина његовог бића јесте месец јун када ће му свака радња бити успешна. Допашће зла но ће се избавити. Са знојем лица свога обогатиће се нека се чува змије. Деца ће му бити самовољна а жена џандрљива и неверна. Наџивеће своју жену, а женска деца ће га развеселити под старе дане. Имаће среће у трговини и у лову. Живот му се дели у два одсека, ако преживи 32. доживеће 66. годину. Судбина смрти његове јесте мај, а узрок смрти некакав оток у коленима. Боловаће од шуљева, зуба, руку и ногу.

Девојка која се роди у знаку Рака, биће лепа, танка, граорастих очију, гостољубива, боловаће од очију. Добре је воље, има весело срце и нарав, воли песму и свирку и сама радо пева. Лака је на ходу и у јелу а брза на послу. Узраст и облик красиће је до дубоке старости. Све гледа са љубазношћу, а и када је прогоне, не тражи никакве освете, већ жели да својом благошћу доведе све у ред. Остаће у младости за мужем жалосна и у другог заљубиће се. За децом жалиће, у кући својој ће умрети. Преиначења живота имаће у 1, 4, 18. и 50. години, које ако преживи живеће до 85 година. Боловаће од главобоље и грознице.

Јул (или Лав )

Под овим знаком рођен биће склон добрим делима, јуначан, разуман, трудољубив, љубиће истину и правду и код велике господе биће омиљен. И уопште од свих људи биће поштован и то нарочито од страних (више), него ли од сопствених пријатеља. Од лепшег пола биће нарочито љубљен и због тога срећан, у љубави уживаће. Биће добронамеран, дугих образа и држаће много до своје части, имаће повелике зубе, а телесног узраста биће правилног. Знак рођења имаће на грудима или на једној страни тела. Власт ће добити, али ће се и своје куће зажелети. Беда ће га снаћи но избавиће се, па ће онда у миру проживети. Биће богат и љубазан старешина. Љутина му брзо дође, али се одмах и одљути. У јулу имаће велику срећу а у августу његова радња имаће успеха и добро ће се са својим ортацима слагати. Волеће много своју браћу, а имаће децу срдити као што је и он сам. Са својом децом мало ће радости дочекати и уживати. У другој половини живота постаће богат. Живот му се дели у два одсека: ако преживи 31. то ће преживети и 76. годину. Боловаће од главе и плећа.

Девојка рођена у овоме добу биће паметна, блага, стасита. Обдарена је лепотом и зна лепо да говори. Жестоке нарави биће, но према туђима љубазна. При порођају мучиће се, добру срећу имаће. Ноћу воде да не пије, од грома да се чува, нити под за сваквим дрветом да стоји кад траје грмљавина. Родиће сина и кћер због које ће имати некакве непријатности. Од људи ће имати многа поштовања и сви ће јој одобравати, једном речју нико јој неће моћи да буде непријатељ. Због неке беде настрадаће у 15. години, но избавиће се. Боловаће од очију, зуба и плећа. Преиначење живота имаће у 11, 19. и 23. години, што ако преживи, 80 година дочекаће. Боловаће од главе и зуба.

Август (или Девица )

Први босанско-српски календар 1869.

Први босанско-српски календар 1869.

Онај ко се у овоме месецу роди биће милостив, добре воље, лако ће учити и имаће склоности према наукама и уметности. Треба да се чува од великих људи и да се са таквима не дружи. Говорљив биће, а знак рођења имаће на лицу, колену или на грудима. Имаће насмејано лице и биће непостојаних мисли. Нек се чува воде. Ноге ће укварити, са коња пашће и у главу ће се убити (ударити). Од гвожђа ће имати рану. За женом ће отићи и кућу стећи, деце ће доста имати. За своју част и живот доста полаже. Биће љубљен од страних и старих људи, али од својих рођених биће омрзнут. Зна да буде и завидљив а и љуте нарави. Много ће искати а мало давати. Највећа срећа му је у јуну, али ће то неко други присвојити. Срећа и добитак пратиће га по некад и у августу. У јулу да се уздржи од женидбе. Ако преживи 40 дочекаће дубоку старост. Боловаће од очију и зуба.

Девојка која се роди у горе опредељено време прве године боловаће, биће ведрог и белог лица и косе, стасита, многи ће је просити. Радоваће се туђем успеху, са висине ће падати, боловаће од чела, звер ће је угристи, ногу ће уганути и од све беде избавиће се. Колико добра буде уживала, толико ће и злу бити подложна. По некад пада у гнев и плач и због тога пати од главобоље. Знак рођења имаће на срцу, грудима или врату. Удаће се добро и имаће мушку децу, али ће је једно дете разалостити. Свако ће за њу рећи да је срећна. Преиначење живота имаће у 1, 5, 28, 37. и 40. години што све ако преживи дубоку старост ће дочекати. У онај дан у који се родила у тај ће се и разболети. Судбина смрти је месец јануар. Боловаће од грознице и главобоље.

Септембар (или Вага )

Ко се под овим знаком роди биће лепе појаве и држаће се правде и истине. Знак рођења имаће на руци или лицу. Биће љуте нарави, но љутња ће га оставити. Имаће велики нос а узраста средњег. Оделом разметаће се, биће женскар, путоваће лудо у туђе земље, но умреће у својој отаџбини. Од воде ће пропатити. Промучиће се због неке преваре. Имаће белегу дрветом добивену. У септембру сваки посао биће му успешан, а у октобру велика срећа и напредак, но највећа срећа пратиће га у јулу. Обогатиће се у зрелим годинама. Биће јогунаст и неће лако од својих планова одустајати. Разуме се у све послове, а када он говори, сви га слушају. Прва жена ће га ожалостити а друга обрадовати. Имаће више женске деце, а своје родитеље наџивеће. У старости ће се обогатити, али ће од деце своје претрпети велику жалост. Ако преживи 44. и 60. годину, живеће доста дуго. Судбина смрти му је децембар. Болове ће имати у прсима и леђима.

Девојка која се роди у ово доба биће широка образа, у трећој години претрпеће болове, имаће много просиоца, биће бледа лица, говорљива и брбљива па ипак радо слушана. У једног младића заљубиће се и ако га узме, путоваће са њим по страним земљама. Плашиће се у сну, радиће на своју вољу, то јест никога неће слушати, од зле жене биће нападнута, ноћу да не шврља, боловаће у плећима, глави и грудима. Мушкима је врло наклоњена и због тога је суседи оговарају. Ипак лако не открива своју љубав, него је у тајности чува. У брачном животу биће врло срећна, а и овако неће је нека велика несрећа напасти. Мирно ће поживети и још млада ће изродити децу. Болове ће имати у прсима и глави. Од злих људи савете да не прима нити да се са њима дружи. Знак рођења имаће на грудима и лицу. Преиначење живота предстоји јој у 3, 7, 17. и 40, што све ако преживи, живеће и 100 година. Болове ће имати у прсима и глави.

Октобар (или Шкорпија )

Син који се роди под небеским знаком Шкорпије може лако да се ода блудним стварима ако од својих родитеља не буде правилно васпитан. Зле је и опаке нарави, воли новац и склон је лажима и преварама. Но поред свих ових својих недостатака биће склон ка добрим делима, ради чега ће бити поштован од велике господе и старешина. Многа ће добра чинити а мало примати. Телесног узрста биће средњег, имаће велики корак и биће сасвим хладнокрван, достигнуће повећи чин и биће љубљен од многих, но он ће сам бити сасвим одан женском полу. Путоваће по води, а раниће га дрво и гвожђе. Знак рођења имаће на плећкама или грудима. У новембру имаће велику корист, а скоро сваке зиме биће болешљив. У априлу ако се ожени, биће срећан у браку. У јуну имаће велику срећу. У септембру биће у невољи, то јест повредиће га некакве лажне тужбе, но напослетку изаћи ће све на добро. Живот му се дели у два одсека, ако преживи 44. доживеће и 80. годину. Судбина смрти му је месец мај; зато нека се тада чува од воде. Боловаће од костобоље и грознице.

Женско рођено овога месеца биће узраста високог, очију великих, дуге косе и телом лепа и нежна. У трећој години боловаће, радиће све на своју вољу, од воде ће се уплашити а од ватре пропатити. Псето ће је ујести, за младића удаће се и оставиће га. Лако својим понашањем задобије поверење и наклоност велике господе. Имаће ваљану децу, а она сама волеће своје родитеље и биће са њима пажљива. Брзо ће се наљутити и ожалостити, а још брже одљутити и развеселити. За другим мужем неко време брижна ће бити. Боловаће у 3, 12, 27. и 36. години. У средини века свога пашће у тешку болест, што ако преживи, доживеће до 89. године, но затим убрзо ће умрети. Боловаће од главе и трбуха.

Новембар (или Стрелац )

Астрологија, Астрономија

Сазвежђе северног неба

Ко се под овим знаком роди биће разуман, паметан и правдољубив, очију црних, красноречив и гибак у мишицама. Имаће често главобољу и пробаде. Знак рођења имаће на грудима или на челу, биће склон ка сваком доброчинству. Истинит је, добар говорник и има меку косу и добру вољу. Брзо плане а још брже се смири. Весељак је и забављач у друштву, а када му неко повери некакву тајну, уме да је чува. Змија ће га напасти. Са браћом или рођацима ће се терати и судити, а за другога би и главу своју заложио. Од родитеља ће добити имање и биће имућан. Судбина његовог бића је месец новембар, и зато у овоме месецу имаће сваку срећу. У децембру шта год буде почео на добро ће изаћи. Женски род врло радо има и љуби али све часно и поштено. Жениће се два пута, но са првом (женом) неће имати деце. Путоваће по страним земљама и биће од свога оца на добар пут изведен. Боловаће од очију и зуба. Ако преживи 28. доживеће и 77. годину. Судбина смрти његове је месец април, када се треба чувати од дрвета.

Девојка рођена у ово доба биће права, дуге косе, очију плавих, обрве смеђе имаће. Узеће доброга мужа, а треба да се чува од бесног пса и зле жене. Падаће са висине, у главу биће рањена, но неће умрети. Удаваће се само једанпут, али ће имати доста деце и то можда и близанце. Због мужа ће у жалост падати, али ће опет сама себе из невоље извући и на прави пут довести. Једно од њене деце ће је ражалостити и доста тога на жао учинити. Преиначење њенога живота биће у 8, 11. и 22. години, што ако преживи, живеће до 76. године. Боловаће од грудних болести, главобоље и костобоље.

Децембар (или Јарац )

Мушко дете рођено овога месеца, снажно је, носа широка, образа лепих, биће красноречив и када говори, викаће. Оштар је, љутит, на мајку личи, благе савете а и псовке на једно ће уво чути а на друго испустити. Од њега ће мало ко хасне имати. Обећава много а испуњава мало но поверене му тајне чува веома, духа биће слободног, у трговини непоштено ће се владати, добитак ће му пропасти, жениће се више пута, раниће се гвожђем у ногу. Од дрвета нек се чува, ватра ће га опећи. Знак рођења имаће на грудима, челу, бедрима или колену. Двоуман је, у безумљу погрешиће због жене. Ако се у јулу ожени, биће срећан. Многу ће земљу проћи. Никако се не може скрасити на једном месту већ стално иде тамо-амо. Родитеље своје бациће у тугу но опет ће их обрадовати. У јануару пратиће га срећа и успех, у децембру свака радња ће му на добро изаћи. Браколомац је. Живот му се дели у два одсека: ако преживи 25 доживеће и 55. годину. Судбина смрти његове је месец јули. Боловаће од стомака и шуљева.

Женска рођена под овим знаком, омалена је, румена и снажна црних очију. Ако се роди у дан празника, биће гостољубива. Белегу имаће по средини тела. Дете ће једно родити у болести и изгубиће га. Добро ће проживети у старости, али имаће неку напаст од једне жене. Она не говори много, али често говори сама са собом. Тежи за славом и често сама себе хвали. Воду ноћу да не пије, козје и петлово месо да не једе у овоме месецу. Преиначење живота имаће у 3, 12, 28. и 42. години и ако ово све преживи доживеће и до 79. године. Боловаће од ногу, главе и трбуха.

САНОВНИКЪ и рожданикЪ / Прерадіо НикшићЪ а препечатано трошкомЪ Х. Алексе Ог. Поповића и Р.Н.М. – У Београду : У КнЬигопечатнЬи Княжества СрбскогЪ, [1857]

Сановник и рожданик, 1857. (Дигитална библиотека Матице Српске)

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

Српска вила Мајка Југовића

Мајка Југовића није обична смртна жена, већ митолошко биће. Њена појава на разбојишту, њен интерес за пале јунаке и облик у којем се јавља довољно је карактеришу.
Југ Богдан

Југ Богдан и девет Југовића, Литграфија

У српској митологији за јунаке се интересују виле; с њима другују, помажу им у борбама, лече им ране, жале их и оплакују када им се деси несрећа. Вилинско и змајевско порекло епских јунака је факат са којим се свакога часа срећемо у срп. Митологији.

У песми „Милош Обилић змајски син“ то се тврди поименце за Милоша Обилића, Змај огњеног Вука, Рељу Бошњанина, Бановић Секулу, Бановић Страхињу, Љутицу Богдана, Краљевића Марка; па нема ништа природније да се то прича и о Југовићима, тим пре што су они чисто митолошке личности.

У песми мајка Југовића моли бога да јој да лабудова крила и бог јој их даје. Вила је и сама собом у стању да се претвори у лабуда… Вила је шумско божанство, божанство природе и природних појава; она је нераздвојно, физиолошки везана за шуму, за потоке и језера, за облаке… И тврдо срце мајке Југовића никако није срце српске мајке, него срце виле…

Српске виле могу бити покаткад добри помажући демони али су оне у основи свирепе, осветољубиве, каприциозне; оне одузимају људима памет, вуку их у дубине, да их ту удаве; Краљу Вукашину не даје вила да подигне Скадар; Милоша Обилића убија вила зато што има лепши глас од ње; виле јунацима очи копају а коњима ноге одсецају (Марко Краљевић и вила Водарица). Несрећник који нагази на вилинско коло, или на вечеру, или иначе нечим увреди виле… има да изгуби очи или обе руке или сам живот.

Вила може бити верна пријатељица људима које сама изабере, или који је, јунаштвом или лукавством себи потчине; али њена љубав увек има у себи нечег одбијајућег, божански резервисаног, њена нежност пуна је скрупула.

Она милује своју децу, жали јунаке, али само кад они спавају, кад ничије око не може видети. Нико не види њену жалост и њену радост, никоме она не отвара своје срце – њени осећаји остају за смртне људе нерешена загонетка.

Веселин Чајкановић, „Студије из српске религије и фолклора“ (1910–1924)

Изобличене нарави у комедијама Косте Трифковића

Коста Трифковић је добар техничар, и он покушава да критикује друштво али не зато што он има у томе некаквога моралнога интереса.
Коста Трифковић

Коста Трифковић

Мени се чини да је код Трифковића технички проблем претежнији над моралним и да Трифковић критикује друштво свога времена у ономе што је омогућено и видљиво за критику али не зато што би га све то љутило, него зато што му је потребан предмет за комедије. А пошто су нарави предмет комедијама, то он изобличава нарави. Само изобличава их благо и добродушно.

Он није ни са једне стране барикаде. Други су у сумњи и болу, понеки би сваки час прелазили с ове или с оне стране и по свакоме питању: у једној прилици били би за грађанску културу, у другој за патријархалну. Код многих питање је у темпу, у брзини усвајања тековина грађанске културе и потискивања патријархалне. Трифковић нам изгледа изван ових моралних тешкоћа, одговорности и сладострашћа.

Он је човек који из чисто техничких разлога употребљава савремене проблеме малога војвођанскога друштва које се формира. Просто да би написао своју комедију.

У време великих и тешких борби, онога што Руси називаху „пракљатије вапроси“ (проклета питања) која нико не може избећи и којима се нико не може отети, Трифковић је био наша дражесна идила, нека врста тврдње да све то не треба узимати срцу, али да се без тога и не може, јер без тога нема ни забаве, ни акцента стварности.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Да ли су историју Срба и Руса фалсификовали и сакрили западни историчари

Анатолиј Кљосов писац је ове књиге „Порекло Словена. Осврти на ДНК-генеалогију“ јасног наслова и неодређеног жанра. Управо та мешавина свих наука привукла ме је његовом делу. Наћи ћете овде и историју, и археологију, метеорологију, астрономију, палеолингвистику, етнологију, математику, медицину, форензику, наравно генетику и њену кћерку ДНК-генеалогију. Сигурно сам пропустио бар још прегршт наука и научних грана. Књига је слободна и драгоцено субверзивна у сваком реду и сваком поглављу; подрива и руши темеље штетне зграде на лошем месту. Уосталом, ово и јесте век у коме ће се многе тајне открити.
Хаплогрупа I2 - Словени

Хаплогрупа I2 – Словени

Лажна историја мора пасти. Срби и Руси (обратити пажњу на редослед) имају много тога заједничког. И Србима и Русима су странци писали историју. Али не обични странци већ странци непријатељи, којима је главни циљ био и остао, до данас, поништавање словенства! По њима ни Срби ни Руси немају античку историју, односно не постоје пре средњег века. „Добро“! Од тога су почели, „створили“ су нас од малоумних хорди изниклих у неодређеним баруштинама и одједном нас обрели у Србијама и Русијама – готовим државама! Ни то није било довољно, те државе су морали да створе странци. Русију формирају Нормани, дакле Германи или Швеђани, никако Словени. Београд су, замислите, „основали“ Келти Скордисци, иако овде постоје насеља старија од њих бар 6.000 година!

Анатолиј Кљосов

Анатолиј Кљосов

Наравно, нећу препричавати књигу, али ово морам да наведем: на једном месту аутор каже, а говори о садашњем времену, како су руски археолози запели да докажу да је један средњевековни локалитет фински, и то усред Русије, фински па фински. И Кљосов каже да су они, археолози, оболели од норманизма. Е ту, на том месту, постао је мој брат, јер је као човек ван историјско-археолошке струке схватио, прозрео суштину. „Одгојене“ су, баш тај израз, генерације већих католика од папе, већих Немаца од Немаца или што каже српска пословица – ‘рани куче да те уједе! Исто је у Србији. Овде су победили и наметнули берлинско-бечку историјску школу још у 19. веку. Године 1878. на берлинском конгресу потврђена је Србији модерна државност, али и наметнути стандарди који ће се примењивати у историјској науци. Стандарди су и данас много популарна реч, њих треба да испунимо како бисмо „ушли у Европу“! Моје је питање – одакле? Рођена је такозвана права и владајућа критичка историографија која, ево, влада до данас, насупрот тзв. романтичној или аутохтонистичкој школи којој, према тој подели, припадам и ја. О томе сам доста писао и моји читаоци то знају. Али неке ствари треба поновити више пута јер су још стари Латини чули од Етрураца (који су себе звали Расени) да је понављање мајка учења.

 Анатолиј Кљосов живи у Америци, колевци израза као што су: „политичка коректност“ или „говор мржње“. Зато, бавити се заједничким мушким претком, а избећи оптужбе за горе наведене изразе је… готово немогуће. Историја се никада није одвојила од политике, видећемо хоће ли то успети ДНК-генеалогији? Један од задатака, скоро херкуловских послова, које је аутор морао да савлада је и борба с потпуно неодговарајућом и у суштини погрешном терминологијом у археологији, историји, палеолингвистици… Да би илустровао опсег тих грешака Кљосов је духовито, као да је Србин, давао сопствене примере кованица типа – протосовјети, као потпуни еквивалент владајућим „научним“ изразима!

Ако мислите да је филологија, чак и палеолингвистика, за разлику од историје и археологије, ослобођена притиска политике, онда се грдно варате. Сећам се како сам на часовима старословенског и палеографије мучио професора питањима типа: где престаје дијалект и почиње нови језик? Критеријуми раздвајања, једноставно ћу рећи, не постоје! Тако да смо увек долазили до закључка како је постанак новог језика, у наше време, политичка одлука. Врхунац овог „критеријума без критеријума“ догодио се у 20. веку када је одлукама неколиких центара моћи, на првом месту Ватикана и Коминтерне, почело комадање српског језика и српског простора, односно, српског народа. Тако званично атеистички СССР наступа заједно са званично теистичким Ватиканом. Једна, добронамерном, боље рећи необавештеном човеку, наизглед немогућа спрега. Света столица је имала благу предност на терену, због већ одавно постављене „инфраструктуре“, док је црвени Кремљ тек имао да изгради своју мрежу. Ипак, овај напорни рад уродио је плодом. Уз помоћ Аустронемаца Ватикан је у оба светска рата, а посебно у Другом, извео до тада невиђен геноцид. Број српских жртава још увек је тајна. Не знам ни за један народ у прошлом веку да је више пострадао, да се изразим бирократски – „по глави становника“. И жреци Коминтерне радили су исто, знајући да никад неће завладати Полуострвом док не сломе кичму српству.

Победа комунизма 1945. године одмах је „породила“ три народа: Македонце, Црногорце, Југословене. И нешто касније муслимане са великим М. После серије ратова 1991–1999. муслимани су волшебно постали Бошњаци. Тако да данас постоје три нова језика, од којих један потпуно разумем и спорије говорим (македонски), а бошњачки и црногорски говорим перфектно, пишем и могу „симултано“ да преводим са једног на други! Ово је на жалост истина.

Уништавање и фалсификовање руске историје било је беспризорно. У књизи М. Т. Бељавског „М. В. Ломоносов и оснивање Московског универзитета“ коју је издао Московски универзитет 1955. поводом двестагодишњице свог оснивања, налазе се ови занимљиви подаци. Ломоносов 1750-их година, заокупљен историјом, пише рад „Древна руска историја“. Његови рукописи и припремни радови су нестали. Издавање је ометано. Књига је изашла из штампе тек после смрти Ломоносова 1765. године! Али, „најлепше“ тек долази. Закључено је да под именом Ломоносова уопште није објављено оно што је Ломоносов заиста радио и писао. Историја овог случаја врло је занимљива, јер је извесни Милер припремио све за штампу. Исти овај Милер руководио је универзитетом у Петербургу, а Немци су руководили и петербуршком гимназијом, која је спремала ђаке за факултет. Цитирам: „У гимназији професори нису знали руски језик… а ученици нису знали немачки. Предавања су држана искључиво на латинском. Гимназија током тридесет година (1726–1755) није припремила ни једног човека за упис на универзитет. Из тога је извучен следећи закључак. Изјављено је како једини излаз представља довођење студената из Немачке, пошто је Русе наводно, свеједно немогуће припремити. Тобоже дивља неписмена земља. Стварно, откуд болест норманизма у Русији?!

Сличан случај несталих рукописа десио се нашем историчару „проторомантичару“ и „протоаутохтонисти“ Милошу Милојевићу у 19. веку. У питању су сандуци нестале грађе!

Хаплогрупа I2 - Балкан

Хаплогрупа I2 – Балкан

Поимање о великој старини Срба има дубоке корене код нас и људи су о томе изгледа одувек промишљали и писали. Али то „званична историографија“ не признаје, штавише, презире и изврће руглу. Страх од традиције и истине толико је велики да су чињени трагикомични потези. У Србији постоји књига која је преведена и објављена без прве половине текста! То се десило делу дубровачког попа Мавра Орбина који га је штампао у Пезару 1601. на италијанском језику, под насловом „Царство Словена“. Више бих волео да се то урадило из глупости, али нажалост није. Учињено је намерно с бедним образложењем да је на првих 250 страница легендарна и по томе непотребна историја. А ту у необјављеној половини каже Орбин рецимо и ово – да су Руси дошли у Мизију (Србију) за време цара Вителија (69. године наше ере) и прозвали се Рашани. Између осталог, у тој половини, налази се и вандалски речник на неколико страница, из кога се јасно види да су Вандали Словени а не Германи, какав је о њима и до данас став западне историографије. Пре неколико година Орбин је, наравно у целости, преведен и објављен у Русији, а у Србији још није, иако се из садржаја лепо види да је далеко највећи број страна посвећен Србима и српској историји. Све ово пишем да покажем како се нисам сам од себе пренуо и почео да трабуњам о великој старини свог народа. Пре мене су о томе говорила и писала поколења. Пошто су сви помрли, неће се љутити ако неког од њих случајно прескочим.

Крајем прошлог века Олга Луковић Пјановић обновила је борбу за опстанак наше праве историје књигом убитачног и провокативног наслова „Срби… народ најстарији“, што је у ствари цитат изјаве византијског историчара Лаоника Халкокондила: „Срби су народ најстарији, то поуздано знам.“ Олга је преживела немачки логор, докторирала на Сорбони… После тешке болести поново учила да говори… И уз све недаће, својим радом и својим књигама пробудила и раздрмала посустале Србе. Вратила нам достојанство. Она је волела да каже како је српски језик врло стар, исклесан, избрушен као дијамант дуготрајном употребом.

Коју годину касније појавила се књига Ранке Куић „Црвено и бело: српско-келтске паралеле“, за коју сам, по професоркиној жељи, имао част да напишем приказ. Ранка је била члан Велшке академије наука и прва жена доктор англистике у Југославији. Њен камријски речник сам доста користио и чинићу то и даље.

„Порекло Словена“ је толико духовита књига и толико добро преведена Савом Росић да ми се често чинило како сам неке пасусе из књиге написао ја а не Кљосов! Слобода и став, убиствени аргументи, то је оно што издваја ово дело. Оно је своје од почетка до краја. Како не бих дошао у напаст да препричавам књигу или бар откривам њене најзанимљивије делове, вратићу се најбољим палеолингвистима које је дао српски народ у двадесетом веку. А то су још Милан Будимир са својих неколико хиљада објављених непревазиђених страница о српском, старогрчком и латинском. Ту је и наш највећи санскртиста Радмило Стојановић, који је, објашњавајући да у Европи број падежа опада идући с Истока ка Западу, изговорио антологијску реченицу: „… они се гуше!“, подразумевајући под тим неодговарајући говорни апарат, јер Англосаксонци у суштини употребљавају туђе речи.

Ипак не могу да издржим, и овде ћу убацити мало етимологије. Опште је познато да ми Словени све Германе зовемо Немци, јер не говоре. А у исто време себе, пошто словимо односно говоримо и разумемо се одлично међу собом, називамо Словени. Они који говоре. То је дакле један антипод – мутави Германи и говорљиви Словени.

Хаплогрупа 1 - Европа

Хаплогрупа 1 – Европа

Аутор у књизи доста говори о Индији. То ме је подсетило Мануовог Законика, а у њему… ево бар једног примера: на санскрту се туђ човек, варварин, каже – млечка. А то је онај који млчи, мучи – ћути, дакле „нем(ац)“. Открива се исти српски аријевски руски начин размишљања и именовања.

Каже Кљосов да је санскрт од свих европских језика најближи руском, и са тиме се слажем, јер се потпуно подудара са оним што сам и сам закључио, и писао о томе. Да не бих откривао причу, рећи ћу то овако: рецимо да српски мушки преци путују возом из Београда за Техеран. То је јако спора композиција, путоваће се хиљадама година. Београд, Москва, Кијев, Аркаим, Делхи, Техерааааааан! Могуће је да неки преци нису ни ушли у воз јер су остали на „станици“ да се млате са Ербинима. Ко су Ербини? Е то ћете сазнати у књизи. Да се вратимо на станице пруге, Москва је много ближа Делхију од Београда, наравно, ако се путује овом „пругом“. То никако не значи да се путници из Београда не би могли споразумети са оним из Делхија.

Пре више од двадесет година, пишући прву свеску „Српско-српског речника“, читао сам „Повест времених лет…“. А тамо лепо каже да су Словени одавде (са Дунава) отишли на север. Лепо, размишљао сам, може ли древни текст дати још неки податак о сеоби са југа на север? И нашао сам га у „Повести…“ за годину 859. како Пољани Северани и Вјатичи плаћају данак у сребру и веверицама (мисли се на крзно веверице). Староруске веверице у преводу на савремени руски постале су белке, бјелке. Да, у староруском тексту је веверица – веверица, смеђе боје, умереног климатског појаса, а у новоруском је побелела као и беле ноћи! Кад смо код веверица, и Грци кажу веверица; ово тек онако…

Постоји један део у књизи „Порекло Словена“ који је заправо породични родослов самог аутора. Кљосови су старином из курског краја. Ратови и збегови, па опет ратови и збегови. Од 16. до 18. века под сталним притиском муслиманских хорди, празни се простор низ Дњепар до Крима. Ово говорим зато што се управо ту насељавају половином 18. века Срби из Аустрије. И ето, ми ћемо зауставити Турке и Татаре. Гледам карту Захарија Орфелина из његовог дела „Историја и живот Петра првог Великог“ (Венеција, 1772.). На тој карти с десне стране Дњепра лепо пише Новаја Сербија! Срби нису више хтели да чувају Аустрију од Турака и један део напушта Крајину и одлази у данашњу Украјину. Променили су простор, али не и његово име.

Радован Дамјановић

Радован Дамјановић

Сеобе народа су чудна ствар, некада иду у таласима између којих могу бити стотине и хиљаде године размака, а некад се „ентитети“ једноставно врте, круже у мањим и већим луковима, враћајући се на исти простор. Можда о томе говори српска десетерачка песма „Свеци благо дијеле“; о некаквом доласку из Индије, Инђије, земље проклете. Тако је Кљосов заправо потврдио оно што сам писао, пронашавши заједничког мушког претка Руса овде, пре више хиљада година. А мени је то сасвим довољно. Говорећи о Аријевцима, аутор нам обраћа пажњу и на свастику, знак који су Аријевци пронели и посејали где год су се кретали. И прича како је тај орнамент протеран и са народног руског веза, и практично уништен од стране НКВД-а, заједно са везиљама. Онај ко није носио црвену пионирску мараму, и црвену петокраку на шлему, као на пример ја, тешко ће то да схвати. Али комесари су још ту, само су променили „демоде аутфит“. Узимам „Историјско-етнографски атлас Сибира“ Академије наука СССР-а, штампан 1961. године. У овој огромној и тешкој књизи, одлично илустрованој, нигде ни трага свастикама. Ту су резбарије на кости, дрвету, шаре са одеће и шаманских бубњева, али свастике нигде! Али шта да се очекује од публикације петнаест година после Другог светског рата. Тако нешто може да се схвати увек и само у контексту времена. Свеједно, тај ми је атлас веома помогао у решавању многих замршених етимолошких питања. У њему се налазе одличне слике, фотографије и цртежи јахања јелена. Можда је јелен узјахан пре коња, и тиме прилазимо решењу још једне загонетке о аријевским песмама старим 7.000 година. Уосталом, то ћете открити сами.

Аутор помиње Вилијама Џонса који је 1790. године први срочио концепцију индоевропских језика рекавши да су три језика, латински, грчки и санскрт, настала од једног језика који више не постоји. А двадесет година касније, 1808. године Фредерик Шлегел је дао предлог да се они назову „индогерманским језицима“… Шта друго очекивати од Немца.

Наш језикословац Павле Соларић штампао је 1818. године књигу под насловом „Римљани словенствујући“, што ће рећи – Римљани који су некад били Словени. Та књига посвећена је лорду Фредерику Норду, бившем гувернеру Цејлона, са којим се Павле Соларић упознао у Италији. Лорд, страствени лингвиста, одушевљен Соларићем жели да га поведе као секретара на пут у Русију, али Павле због болести то одбија. „Римљани…“ су посвета лорду и нека врста опроштајног писма, али најважнији део списа је речник од 700 латинских речи, за које је Соларић утврдио да улазе у латински фонд из старог српског језика! А да, још и ово: два века је чекала Соларићева књига да буде објављена, прилагођена савременом српском. И колико знам, он је први Србин који је употребио израз етимологија.

Српски народ је, гледано светским мерилима, малобројан. Али је велики по наслеђу, нарочито по језику. Даћу један прилично непознат пример. Постојао је пројекат под називом – квантитативни опис структуре српског језика, посвећен статистичком проучавању српског писаног наслеђа од 12. века до нас. Аутор овог подухвата је Ђорђе Костић. Посао на корпусу српског језика трајао је само од 1957. до 1962. године, када је рад прекинут из неутврђених разлога. Узорак српског језика од 12. до 18. века састоји се од око 500.000 речи! Укупан број речи кроз све епохе писаног наслеђа, за само пет година истраживања, попео се на 11,000.000. Можда ће и овај податак помоћи добронамерном читаоцу да боље ухвати нит простор – време – човек, у „Пореклу Словена“, времеплову Анатолија Кљосова.

Радован Дамјановић

Предговор за књигу: Порекло Словена. Осврти на ДНК-генеалогију – Анатолиј Кљосов

Нушићева сатира не признаје хероје

Нушић спада у писце који су од увек имали признање широке публике. Признање пак књижевних критичара он дуго времена није имао. Мени је лично драга чињеница што сам ја као критичар од увек признавао, ценио, поштовао Нушићев таленат и шта више покушавао да нађем његове најбитније, најскривеније особине.
Бранислав Нушић

Бранислав Нушић; споменик на Тргу Републике у Београду

То што је он имао одобравање публике није ме ни најмање спречило у мојој тежњи ка објективности и ка схватању. Сви мисле да није ништа лакше него схватити Нушића. Можда и он сам то исто мисли, јер све оно што пише и напише он поставља тако као да је сасвим просто, као да се намеће само од себе. Верујте, да је то једна варка.

Ствари изгледају просте, он верује да су оне такве, сви верују да је то збиља у најповршнијем смислу те речи стварно, тојест стварно на онај први овлашни поглед. Сви се варају. Ја то смело кажем. Нушић се претставља и даје као такав. Уистини иза свега тога лежи једна нарочита концепција, да се не бојим те речи када се говори о Нушићу ја бих је изговорио: та је реч метафизика. У основи Нушићевог света она се налази можда више но у основи света каквог другог писца који изгледа дубљи, замршенији и неразговетнији.

Нушић схвата личности као необично слабе. То су поводљиве јогунице. Они не умеју да се одупру ни својим навикама, балканским фамилиарним навикама, ни својим случајним жељама, а ни другима ако се други испрсе. Метафизички те су личности слабе, слабе по својој немоћи да се одупру.

И таква једна Нушићева личност не би могла наћи ни начина ни простора да се развије, када би околина била јача, снажнија, када би било организованог отпора. Али све личности које меће Нушић на позорницу прављене су од исте суштине.

И нико се тако рећи не противи туђем сну. Сваки живи и изживљује свој живот, а други га пуштају нешто зато што их се не тиче други човек и што су и сувише заузети собом, нешто зато што као да сматрамо на крају крајева да на овом Балкану који је тако несретан треба мало оставити људе и себи, а највише можда још и из радозналости и севапа.

Радозналости: Хајде да га пустимо да видимо шта ће, како ће, докле ће.

Севап: па и гори су боље пролазили.

Радозналост је по неки пут свирепо балканска, али драматичне европске свирепости која тера у акцију, која убрзава кретњу, која тражи од човека да сам себе превазиђе ето тога нема и чак би било са гнушањем одбијено.

Чича Илија који је у своме позоришном раду био епигон Нушићев а уосталом црпео је из сличних расположења, отишао је мало даље у чарламу и завитлавање. Али и ту је ипак очувана једна блага мера.

Европска позорница познаје оно разигравање страсти, ону тежњу да се све појача до немогућности, до експлозије, до крајњих граница бића, до искакања из рођене коже. Та европска традиција која је тако савршено дата у Шекспиру и која чини да добијамо најизразитије моменте, о којима природа није правила претпоставку, јер њој није био циљ врховна драма, та европска традиција у суштој је противности са нашим навикама, нашим крупним инатом и жустрим севапом, и радозналошћу, и жалбом за младост, за болест и за смрт.

Ми не тражимо од људи да сами себе превазиђу. У томе лежи и много балканског здравог разума који је једна од многобројних поука из Нушићеве сценске комике. Тај здрави разум шта више удара и по јунаштву и по највећим епским вредностима, не одричући их, Боже сачувај, али довикујући им: не можемо и нећемо да будемо вечито јунаци, хероји, лапидарни мргодници, хоћемо стваралачког одмора, хоћемо ненапорне разузурености, спавања после ручка, комодитета и да велике фразе за неко време заћуте, јер нас нервирају.

Поука тога хумора, њена васпитна страна – по Бергсону још; увек, – не би била у томе да се вековне српске вредности пониште, него да се од њих одморимо, да их не потрзамо када им није време, да их оставимо за онда када ће нам опет требовати.

Ја бих Нушића назвао: одмором од епопеје и застанком у решавању неизбежних питања Истока и Запада. А зар не мислите да је тај одмор потребан? И не само одмор, него и поштовање према великом, које се оставља на миру изван свакидашњице.

Може се бити и потпуно другог мњења, али се мора схватити тежња једног дела и најхрабријих, и најваљанијих да се забаве једним лаким светом слабога отпора према фантазији, ћуди, ћефу, да се забаве једним светом у коме се на крају крајева живи готово без одговорности и са најмањим напором.

Можда је баш ово позориште које не признаје хероје, позориште – за хероје. До овог искуства дошли смо експериментално!

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Писмо др Првослава Гризогона надбискупу Алојзију Степинцу

Алојзије Степинац

Алојзије Степинац (крајње десно), у септембру 1944, на сахрани председника сабора НДХ Марка Дошена.

У Земуну, 8. 2. 1942.

Др Првослав Гризогоно

Пишем Вам ово као човјек човјеку, као кршћанин кршћанину. Накањујем се мјесецима на то, чекајући хоће ли престати стизати ужасне вијести из Хрватске, како би се могао сабрати и мирније писати.

Пуних 10 мјесеци како се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби убијају и уништавају се милијарде њихова иметка, а црвенило стида и гњева облијева лице сваког поштеног Хрвата.

Покољ Срба почео је првих дана јадне Независне Државе Хрватске (Госпић, Глина, Гудовац, Босанска Крајина, итд.) и траје без прекидања и ових дана.

Није сва страхота у самом убијању. Она је у убијању свега од реда: стараца, жена и дјеце, и то у убијању уз страховито дивљачко мучење. Те невине Србе су набијали на коље, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали у кућама и црквама живе, полијевали кључалом водом и тада поливено мјесто дерали и солили, копали живим очи, резали уши, језик, нос, свећеницима резали ножевима браде и обрве скупа са кожом и месом, отсијецали им споловило и затицали у уста, везивали их одострага за камионе и онда са њима јурили, пребијали људима ноге и руке, забијали им у главу ексере, големим ексерима закивали их за под кроз слијепо око, бацали живе у бунаре и провалије, а одозго на њих бацали бомбе, разбијали им гвозденим чекићима главе, дјецу бацали у ватру, врелу воду, у кречане, растрзавали дјецу за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још многа ужасна мучења извршавали, каква нормални људи не могу ни замислити.

Хиљаде и хиљаде српских лешина носила је Сава, Драва и Дунав, као притоке ових ријека. Било је лешина са натписом: “Правац Београд – путуј Краљу Петру”: у једном чамцу који је ухваћен на Сави била је хрпа дјечјих глава са једном женском (може бити глава мајке те дјеце) са натписом “Месо за Јованову пијацу у Београду”! Страховит је случај Милеве Божинић из Стабанџе, из које су на ножу извадили дијете. Па грозни случај нађених печених глава у Босни. Нађене су посуде пуне српске крви, случајеви присиљавања Срба да пију врућу крв своје поклане браће. Силоване су небројене жене, дјевојке и дјевојчице, матере пред кћерима и кћери пред матерама, а гомиле дјевојака, жена и дјевојчица одводене су у логоре усташа за блуднице. Чак су силовања вршена и у олтарима православних цркава. У Котару Петрињском натјеран је син да силује рођену матер! Покољ три хиљаде Срба у глинској православној цркви и убијање Срба у олтару цркве у Кладуши све гвозденим чекићима у главу, стоји без премца у повијести. За сва ова страховита и нечувена недјела постоје детаљни и вјеродостојни записници.

Ужас ових недјела запрепастио је и Нијемце и Талијане. Они су фотографирали огроман број случајева ових ужасних покоља. Нијемци говоре да су Хрвати ово радили и за вријеме тридесетогодишњег рата и да је од тога доба постала у Њемачкој изрека: “Сачувај нас, Боже, куге, глади и Хрвата”. Сријемски Нијемци презиру нас ради тога и поступају са Србима човјечно. Талијани су фотографирали посуду од 3,5 килограма српских очију, те једног Хрвата окићеног с огрлицом, од нанизаних српских очију и једнога који је дошао у Дубровник опасан са два ђердана српских језика.

Страхоте логора у којима су побијене хиљаде Срба или су пуштене да помру од злостављања, глади и зиме, ужасне су. Нијемци приповиједају о једном логору у Лици у ком је било на хиљаде Срба, али кад су дошли тамо нашли су га празна, натопљена крвљу и крвавим крпама рубља и одјеће. Ту је, кажу, изгубио главу и један српски владика. У јасеновачком логору и данас се муче и пропадају хиљаде Срба који су тамо по овој страшној зими смјештени у подеране циганске бараке без довољно сламе и покривача, добијајући дневно за храну по два кромпира.

У повијести Европе није било оваквих случајева. Мора се поћи у Азију у доба Тамерлана и Џингис кана или у Африку, у црначке државе њихових крволочних влада, да се наиђе на сличне случајеве. Са овим је хрватско име осрамоћено на вјекове. Ништа нас не може потпуно опрати. Ни посљедњем Циганину на Балкану нећемо смјети споменути нашу хиљадугодишњу културу хрватску, јер нити Цигани нису оваквих звјерстава радили.

Зашто ја ово пишем Вама, када нисте политичка личност и не можете за ово сносити одговорност? Ево зашто: у свима овим беспримјерним дивљачким злочинствима који су више но безбожни, судјеловала је и наша католичка црква. Велики број свећеника, клерика, фратара и организоване католичке младежи судјеловали су у свему овоме; католички свећеници постали су логорници и таборници усташки, те су као такови наређивали и одобравали та страшна мучења и клања крштеног свијета. Чак је и један католички свећеник заклао једног православног свећеника. Они то нису смјели чинити без дозволе својих бискупа, а ако су чинили без ње, онда су морали губити службу и доћи пред суд. Будући да се то није догодило, значи да су бискупи дали своју дозволу.

Друго, католичка црква је употребила све ово да покатоличи преживјеле Србе. Док се земља још пушила од невине крви мученика, док су јецаји раздирали груди преживјелих несрећника, свећеници, фратри, часне сестре, носили су им у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу. Сав је Сријем преплављен лецима бискупа Акшамовића тисканим у његовој тискарници у Ђакову у којима се позивају Срби да спасу животе и иметке прелажењем у католичку вјеру.

Наша црква као да је хтјела показати да зна убијати душе, а усташка власт тијела. А на католичку цркву пада још већа сумња за то што су у исто вријеме срушене многобројне православне цркве, друге преобраћене у католичке, отети сви православни самостани, развучена сва имовина и упропашћене велике повијесне вриједности, па чак није остављена на миру ни патријаршијска црква у Сријемским Карловцима. Сва ова насиља на савјести и души нанијела су још већу срамоту хрватском имену.

И ако се ми Хрвати нећемо моћи сасвим опрати од срамоте коју смо на се навукли овим злочинствима, ипак можемо своју одговорност смањити пред свјетом и својом савјести, ако дигнемо свој глас против свега горе наведеног.

Посљедњи је час да то учинимо. Послије свију великих злочинстава у повијести човјечанства и велике казне. Шта ће бити од нас Хрвата ако се добије утисак да смо баш до краја у овим злочинствима устрајали?

У првом реду дужна је црква да дигне свој глас, прије свега зато што је црква Исусова. А послије тога зато што је она моћна.

У Њемачкој су велики католички бискупи имали смјелости да дигну свој глас у корист прогоњених Жидова, а код нас ниједан бискуп није дигао свој глас у корист прогоњених кршћана који су страшније прогоњени него Жидови у Њемачкој. И зато ће на главе католичке цркве пасти највећа одговорност за казну Божију и људску која мора снаћи хрватски народ ако се на вријеме не покаје за овај страшни и неопростиви свој гријех.

Написао сам Вам ово писмо да спасим своју душу, а Вама остављам да тражите и нађете **** за спасење своје душе.

Један од многих који је прво човјек и кршћанин, а онда и добар Хрват.

У Земуну, 8.2.1942.

Др Првослав Гризогоно

Хиландарске метохије у Струмској области од XII до XIV века

За историјску географију Балканских области, које су у Средњем Веку биле под српском влашћу, поред оскудних података у делима неколицине путописаца из онога доба, главни су нам извори бројне даровнице владалаца и властеле манастирима и црквама. У њима се често поред имена настањених места, села и засеља, катуна и селишта, градова и тргова, цркава и манастира, помињу називи и описују положаји и многих пустих или “дивљих“ селишта и катуништа, њива, ливада, винограда, маслиника и уљаника, планина и гора, забела, пасишта и зимовишта, језера, река и извора, рудника, бања, солана и разних других географских објеката и локалитета.
Struma

Кањон реке Струме у Бугарској

Од тих даровница, којих је морало врло много бити и које су обично, по облику издања, називане хрисовуљама или златопечатним повељама, — а каткада и синорламама, ако се у њима радило само о одређивању и утврђивању граница, — сачувао се само један део и то већином по великим ставропигијским и “царским“ манастирима, који су успели, кроз све перипетије у прошлости, да се одрже до наших дана. А најбогатију збирку докумената такове врсте сачувао је манастир Хиландар на Светој Гори. — Он је био главни центар наше старе цивилизације и културе, те је од краја XII. па до прве половине XV. в. обилно дариван многобројним имањима готово по свима јужним и неким северним областима нашим; а успео је да прикупи знатне поседе и у византијским и бугарским крајевима.

Први, који је Хиландар обдарио селима у нашим областима, са властеоским правима и разним имунитетима, био је његов ктитор Симеун-Немања. Он му је између 1198. и 1199. г., по споразуму са византијским царем Алексијем III., тастом Стефана Првовенчанога, даровао десет земљорадничких и два пастирска села у Призренској области, која је тада још била под влашћу византијском. Тај број је знатно умножен у ХIII. в. даровима краљева Стефана Првовенчанога, Драгутина и Милутина по тој и суседној Пећској или средњевековној Хвостанској области. А у XIV. в., када се економски напредак, цивилизација и национално богаство наше подигло да апогеја своје величине, умножило се и хиландарско властелинство тако, да је са оно неколико села што их је добило почетком XV. в. имало преко 30 метохија са 360 села, над којима је манастир Хиландар имао пуно властеоско право, уз тако знатне судске, административне и финансијске повластице, да је готово сачињавало државу у држави…

Све то има да буде предмет једне опширне студије; а ми ћемо се овом приликом ограничити само на истраживања средњевековних хиландарских земаља и насеља по Солунској и Струмској области, груписаних у метохије, и на одређење њихова географског положаја.

Струмска област

Хиландар је у овој области или, како се у једном документу из XIII. века каже, у Жупи Сшрумској,1— која се онда пружала са обе стране реке Струме од њенога ушћа у Орфански Залив па све до више Петрича и Мелника, – имао неколико метохија од којих су му до данас остала само пољска добра у селу Куцос на Струмском или Тахинос Језеру.

Прве вести о хиландарским метохијама у овоме крају имамо у једној грчкој даровници од 11. априла 1227. год.;2 али из ње индиректно сазнајемо, да је Хиландар већ и раније имао ту своје поседе, који су граничили са земљама што су им тада дароване. Тако рана појава Хиландара као власника села и земаља у овој византијској области подсећа нас на сведочанство Доментијаново, да је цар Алексије III. уступио Немањи и Сави Хиландар са свима његовим метохијама3 И може се са великом вероватношћу претпоставити, да је Хиландар још у XII. веку, и пре него што је постао српски, имао један део својих метохија и у Струмској области. А из даљега расматрања моћи ћемо разабрати где су те метохије лежале и која су им села припадала.

River Struma, Greece

Река Струма у Грчкој

Хиландар је у XIII. веку уживао знатан углед и код Грка. То нам сведоче и богати прилози њему у земљи учињени, током тога века, од врло угледне и моћне властеле византијске. Тако је већ 1227 г. Андроник Комнин дука од Петралита наредио своме чиновнику – владалцу Ману Дуки, дикеју од Јемнухова на Тахинос Језеру, да манастиру Хиландару преда као његов дар селиште Мунзени, које је дотле припадало Комниновом селу Куцову. Дикеј је извршио наређење 11. априла и. г., те из акта о предаји тога дара, који је сачуван у Архиву Манастира Хиландара под бр. 88, у оновременом српском преводу, сазнајемо: да су сведоци или “добри људи“ који су присуствовали тој предаји били из најближих суседних села Куцова, Јемнухова и Худина, која ћe доцније такође прећи у власништво хиландарско. У тексту се изрично вели, да та мунзенска земља, која се издваја из општине села Куцова и предаје Хиландару, јесте сумеђна са дотадашњим хиландарским земљама у том крају.4

А одговор на питање: које би то земље могле бити? — налазимо у државном попису дажбина по свима хиландарским селима из друге половине XIII. века. Из њега сазнајемо, да је Хиландар у то доба у Струмској Жупи, поред села Мунзени, имао још и село Градац, које је лежало у близини Мунзена и имало много винограда на територији старог мунзенског села Куцова, и село Агрид у границама села Горњи Лужац, који је лежао знатно јужније од Мунзена према граду Рендини на Орфанском Заливу:5

За оба та села немамо никаквих података о времену када су припала Хиландару, те је сва вероватност, на основу горе изложенога, да су она, бар делимично, била хиландарска и пре него што је он дошао у српске руке.

И у једном од последњих деценија ХIII. века Хиландар је примио на дар знатан комплекс земаља од византијског властелина логотета Тудора Метритопула. Он је, између 1282. и 1292. год., даровао Хиландару, у близини његових села на Тахинос Језеру, осам стотина каблова или модија земље. — У то доба село Мунзени постало је средиште, по свом централном положају, целе хиландарске метохије у овоме крају и већ у потврди Андроника II. од 1292. год. помиње се само Мунзијанска метохија Св. Николе; a уз њу се бележи и земља Метритопулова, која још није успела да се стопи са целом метохијом.6

Хиландар

Хиландар; Најстарија фотографија Хиландара из 1853.

Према изложеним подацима, у Струмској области крајем XIII. века, Хиландар је имао дакле само три села: Градац, који се грчки звао cwrion  Kastrion, па је и данас на војној карти забележен као Kastri; Мунзени, који се писао и Мунзијана и Минзани; те један део Лужца, који у грчким изворима долази под именом Lozimon и Lozijin. 7

После обнове Хиландара у почетку XIV. века добива он нове прилоге и у овом крају од Милутинова таста Андроника II. — То знамо већ из Милутинове даровнице хиландарском пиргу Хрусији, у којој каже краљ: како је дао Хиландару многе прилоге по српској и грчкој земљи “јелико испросих у господина ми и родитеља светаго цара грчаскаго кир Андроника и у вазљубљенаго сина јего, брата краљевства ми, кир Михаила цара грчаскаго“; али сви ти прилози нису уписани у поменутој хрисовуљи, пошто су већ раније унесени у царске и краљевске хрисовуље.8 За имена тада приложених села у овој области знамо тек из хрисовуља византијског цара Михаила Палеолога од марта 1319. год., којим, као сувладар, потврђује једну ранију даровницу свога оца Андроника II. издану Хиландару на приложена села: Георгилу, Емнухово, Липсохор и Оздравикион, те оранице (zeughlateion) у Горјаници и Малуки c воденицом и бродом на Панаку.9

Нешто доцније успео је краљ Милутин да за хиландарски пирг Св. Спаса у Хрусији добије од таста и шурака свога Палеолога и село Куцово, које је граничило, као што смо већ видели, са осталим хиландарским селима у овој области. — Нову потврду тога села Хиландару од цара Андроника II. имамо у његовој општој потврди свих хиландарских метохија у Солунској и Струмској области од 1321. године.10

Пошто је краљ Душан заузео ове крајеве учинио је и он у њима неколико прилога Хиландару.—Тако је 1.јануара 1345. год. даровао хиландарском пиргу Хрусији поред села Куцова и суседно село Гајдарохор11 са његовим засеоцима Калавир, Куцулат и Прклишта; за тим земљу, коју је држао неки Србо а била је у границама селâ Куцова, Липсохора, Јемнухова, Ипатова и Градца; и једну воденицу код села Мармареје.12

А када је нешто доцније, после 1346. год. појавио се спор између Хиландара и његовог суседа манастира Есфигмена, ради уживања села Лужца, од кога су сваки имали по један део,13 цар Душан је, утврђујући хиландарске границе тога села, додао му још и оближња селишта Кокалино и Љутовес.14 Нешто доцније, око 1347. год., цар Душан је потврдио Хиландару и село Потолиново са засеоцима, као дар свога братучеда Војихне,15 потоњега ћесара и господара Драме.

Када се Душан преко зиме 1347—1348. год. бавио са царицом на Светој Гори издао је и једну општу потврду свих метохија хиландарских, па и свих овде побројаних села и земаља. Али у тој потврди налазимо и нека нова села и земље, које се дотле никако нису наводиле као власништво хиландарско. Тако се помињу као хиландарска села: Худино и још по један Градац и Гајдарохор (два Градца и два Гаидурохора), уз баштину Бардињу и земље и винограде у Ксилопигади.16

— Занимљиво је, да је све те метохије хиландарске у Струмској и Солунској области, на молбу цара Душана 1351. год., потврдио и византијски цар Јован Палеолог,17 и ако су сва та места тада била под српском влашћу.

У доба цара Уроша жупан Влкосав, који је главне своје, баштине имао у северним областима нашим, више Сталаћа под Петрусом, даровао је Хиландару и у Заструми село Невидово с рибарима и уљаником. Тај дар његов потврдио је цар Урош 15. октобра 1360. год. у Штимљи.. — Према томе назив Заструма јасно нам каже, с обзиром на место где је повеља писана и издата,18 да се село Невидово налазило негде на левој страни Струме у мелничком или сереском крају. А познато нам је, да је и манастир Зограф имао ту на Струми своје рибаре у селима Невољани и Худини.19

Готово у исто време (од 1. септ. 1360. до 31. авг. 1361. год.) цар Урош је, на жељу своје мајке царице Јелене, приложио Хиландару баштину некога Патрићија, са целим селом његовим у овој области, да би њезин калуђер Григорије, кога је сама царица васпитала, имао већи углед и добио ктиторске повластице у Хиландару.20

Последњи дар за кога знамо да га је Хиландар добио у овој области беше прилог, јединог Мрњавчевића међу приложницима хиландарским, деспота Јована Угљеше из 1371. год. — Угљеша је пред своју погибију на Марици, за спомен себи, своме тасту ћесару Војихни и сину своме, који су већ сахрањени били у Хиландару, даровао манастиру у пределу града Рендине на Орфанском Заливу село Акротир ca пасиштем и ловиштем, те влашко село — катун Зар’винце.21

Из Душанове опште потврде хиландарских метохија од 1348. год. знамо: да је Хиландар тада и у самом граду Серезу имао свој метох, цркву Св. Николе са земљом, виноградима и воденицама; а негде у близини града и два села Кучкаране.22 Док из хрисовуља цара Михаила Палеолога од 1319. год. сазнајемо, да је Хиландар имао већ и раније планину Мачита код Мелникa.23

Велики део ових хиландарских села из XIII. и XIV. века по Струмској области постоји и данас са једне и друге стране Струмскога или Тахинос Језера. — Тако су, на западној страни. језера од Орфанскога Залива и старог приморског града Рендине, па до Јежева, средњевековног српског центра у овој области, и данашњег административног центра Нигрите, на војној карти Солун забележена и постоје још ова средњовековна хиландарска села: Кастри (Градац) Куцос (Куцово), Монухи (Емнухово), Гајдохор (Гајдарахор), Калезир (Калавир?), Патрик (Патрићијево), Ђоргула (Георгила24), Бадамил (можда баштина Бардиња?) и Зервохори (Србово село). А из средњевековних докумената знамо поуздано, да су у том крају лежала и нека друга села чији се положај може доста тачно обележити према селима која још постоје и забележена су на картама. Тако знамо, да су Лужац с Акридом, Кокалином и Љутовеси, као и Акротир са Зарвинцима лежали у близини Тахинос Језера и Орфанскога Залива у пределу старога града Рендине. Мунзени, Худина, Липсохор и Горјаница помињу се у суседству Куцоса, Јемнухова и Градца; а Куцулат и Прклишта у границама Гајдарохора и Куцоса. На источној обали језера било је само неколико села, па се она тамо и данас готово сва налазе: Петелинос (Петелиново), данас два села, забележена су на самој обали језера; а Здравик (Оздравикион) налази се нешто даље на југоисток у подгорини планине Прнара.25

Где су били двоји Кучкарани, који се у општој Душановој потврди помињу одмах иза Сереза а пре Георгила или Ђоргула на Струми, није се могло веродостојно установити; али није немогуће, по индикацијама с којима располажемо и по звуку имена, да су то била данашња села Какараска и Какара, која се налазе у близини Петелиноса на источној страни Тахинос Језера, јужно и југоисточно од Сереза, а правцем према Ђоргули, која је на супротној страни језера. – Није се могло тачно установити ни где је планина Мачита у мелничком крају; као ни земље у оба Малука и брод на Панаку, који су по свој прилици били негде јужно од Оздравикиона на Струми, јер се у документима помињу увек уз Оздравикион а пре Рендине.

Др Рад. М. Грујић, Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд — 1924

„Зборник радова посвећен Јовану Цвијићу поводом тридесетпетогодишњице научног рада од пријатеља и сарадника“

Напомене:

1 Успенскiй, Матерiалы 9; Споменик III. 40.; Флоринскiй, Аθон. акты 31.

2 Хиланд. Архив бр. 88.

3 Доментијан, Живот Св. Сим. 162.

4 “От села Куцева јексалимо земљу селиште Мунзени и сумеждници тому манастиру Хиландару (Хил. Архив бр. 88).“

5 Успенскiй, Матерiалы 9, 15, 16; Спом. III. 40, 43—44.

6 Хиланд. Архив бр. 89.

7 Peri thn Rentinan metocion kaloumenon Lozimon (Флоринскiй, Аθон. акты 41. и сравни Petit et Regel. Actes d’Esphigmenon 51 и 62). — Стојан Новаковић прочитао је AćsiKiv као Лозинићи и држао за неко друго место различито од села са српским називом Лужац (Глас XXXVI. 14). Међутим из грчке повеље византијског цара Јована Палеолога од априла 1351. год. види се јасно, да је тако по грчки називан српски Лужц више града Рендине на Орфанском Заливу (Флоринскiй, Аθон. акты  41).

8 Monum. Serb. 79.

9 Флоринскiй, Аθон. акты 76—77.

10 Ibid. 44. и срав. 40.

11 Код Флоринскога (ibid. 67) и Новаковића (Зак. Сп. 488) погрешно је прочитано Гондарахор, док је у Petit et Korablev (Actes de Chil. II. 479) тачно наштампано Гајдарохор.

12 У Новаковићевим Закон. Спом. стр. 488. текст је повеље у овом делу нетачно штампан. Ту се каже: “И јеште им придаде Краљевство ми воденицу и јеште мармаре, уз хиландарску воденицу“, тако да изгледа, као да је Хиландар добио ту и неке мраморе. Међутим у Petit-a u Korablev-a (ibid. II. 479) текст је добро прочитан и тачно штампан, па се јасно види, да се ту говори о још једној воденици, која се налазила код села Мармареје, које је припадало манастиру Зографу. Ради те воденице вођен је доцније пуних 30 год. спор између Зографа и Хиландара и коначно је решен у корист Зографа (Бројна акта о томе спору у Regel, Kurtz et Korablev, Actes de Zographon 6p. 41, 42, 47, 48 и 49).

13 Regel, ibid. 51 и 62.

14 Новаковић, Зак. Спом. 433.

15 Ibid. 424.

16 Šafařik, Památky 102., Petit et Korablev, Actes de Chil. 496. — Други Градац и други Гајдарохор настали су, по свој прилици, исељавањем из првих и насељавањем негде у близини, можда и у границама својих старих села.

17 Флоринскiй, Аθон. акты 41.

18 Petit et Korablev, Actes de Chil. II. 525.

19 Regel и др., Actes de Zographon 88—90. — Игуман од Худина помиње се међу сведоцима приликом предаје села Мунзена Хиландару већ 11. априла 1227 г. (Хиландар. Архив бр. 88); али се не види из акта коме су властелинству он и његов манастир тада припадали. Худина се помиње као хиландарско село тек 1348 r. (Šafařik, Památky 102); a око 1346 г. изгледа да јe припадало цело, или бар једним делом, манастиру Зографу (Новаковић, Зак. Спом. 556).

20 Perit et K., Actes de ChiL II. 526.

21 Petit et K., ibid. 532-553.

22 Šafarik, Pamatky 102.

23 Флоринскiй, Аθон. акты 77 .— kai h peri ton  Melenikon dhmosiakh  planinh  h  Matzita.

24 У народу се и данас изговара Георгула (Периодическое списание, София 1891, XXXVI. 845).

25 За Петелинос и Здравик види Ј. Цвијић, Основе II. 473 и 479.

Повезани чланци:

Хиландарске метохије у Солунској области од XII до XIV века

Скоројевићи варалице и лаковерни народ Стеријиних сатира

Јован Стерија Поповић најзначајнија фигура у области хумора и сатире после Доситеја, доживљује борбу тако рећи са друге стране барикаде… Стерија јетко примећује у својим комедијама и полемичким списима како та култура која долази не даје стварних вредности а уништава највеће, најтрајније, оне које су сачињавале српски народ.
Јован Стерија Поповић

Јован Стерија Поповић

Он пре свега види пред собом огромну масу шарлатана и варалица који се праве да доносе културу а уствари само раде за своје најниже материјалне циљеве. С друге стране они доводе женски свет у манију лудог подражавања, у распикућство, у материјалну и моралну пропаст. Истина, Стерија је оштар и према самоме народу које хоће да одбрани од надрикултуре. Он га приказује као претерано лаковерна.

Стерија у својим мислима идеалише народ и тежи да тај народ остане неокрњен у његовој епској величини, али када изводи на позорницу и људе из народа, оне људе које не жели да оцрни и унизи, оне који су му симпатични, онда се види да о њима мудрује: еј, лаковерни српски народе, па теби се може свако чудо и свака накарада наметнути.

Стерија није довољно свестан овог момента. Ни код једног критичара и писца који се бавио Стеријом нисам нашао овај детаљ као истакнут. Мени он изгледа од пресудне важности. Јер, култура која саму себе до толиког степена не може да одбрани уствари је такође осуђена. И не знајући то, са мало црта и потеза Стерија је показао неодрживу слабост оног што би имало да буде од челика, од камена, од мрамора. Народ је лаковеран, може се од њега учинити шта се хоће.

Из овог дубоког уверења Стеријинога, које и он није довољно јарко изразио у виду личног признања, али које се види из целог дела Стеријинога, следује, рекли бисмо као основа теорема једно: интелигенција је крива и вођи су криви за све што се зло догоди са тим народом. Народ је подвргнут до краја сугестијама својих вођа и својих надри-вођа, својих лажа и паралажа.

Тако се већ код Стерије јасно оцртава и остаје као завештање за будуће нараштаје: народ није крив, народ не може бити крив, криви су вођи, крива је интелигенцја. Вођи и интелигенција испали су код Стерије Поповића страшни и наопаки.

Један једини међу њима, Гавриловић у „Родољубцима“ ипак је са великим напором измајсторисан до исправности. Само он задовољава се јетким примедбама једног мрзовољнога резонера – што је несумњиво био и сам Стерија – али нити шта постиже, нити можда у дубини душе и жели да постигне. У дубини душе он је јалови цензор задовољан када има шта да критикује као ненародно, несоцијално и нездраво.

Стерија постиже велики књижевни успех. Он је не само поставио и видео проблем, он је дао и своја решења. Ова решења имаће највећег значаја, за развој наше књижевности, за репертоар наших типова који се приказују преко књижевности, најзад за сам избор тема у великој културној борби.

Ма колико у својим списима Стерија стајао са оне друге консервативне стране, како су то запазили и истакли сви критичари, он ипак није тако једноставан, посматран са једног вишег гледишта које обухвата целу личност. Јер Стерија импонује целоме свету и постиже највеће ефекте својим стилом, својим начином излагања, техником којом пише и занатом којим се служи. А све је то узето са стране од оне исте културе грађанске противу које он хоће да одбрани свој свет.

Његов стил у трагичним позорјима јесте савремена патетика, потпуно страна српском патриархализму, кад пише пак комедије он се служи техником запада, заплетима, триковима, свим могућим тадашњим реквизитима. Зато он изгледа целоме свету и целоме народу учен човек. Његова ученост та је која највише импонује. Јер у сржи он је као што знамо хладан, без маште и без нарочитог полета. Његово главно преимућство то је оно што му је дала грађанска култура: техника савременог писања.

Је ли Стерија уопште противу једне грађанске културе? Мрзи ли он њен дух? То се не би могло рећи већ и по томе, што он усваја од тога духа баш оне тековине, за које је најосетљивији, писац усваја технику писања. Он приказује у ствари не толико борбу између грађанске и патријархалне културе, него технику преноса, начин на који се она код нас преноси. Људи који је преносе, па и људи који је усвајају у ствари су приказани као назови културни, и накарадно оплемењени.

Да ли би Стерија имао шта против да се код нас могла грађанска култура некако пренети без таквих посредника и без оних страховитих појава посртања, несигурности и некарактерности? Би ли једном речи Стерија био противан да сви Срби постану онако културни као он, онако учевни као он? Што се мене тиче ја мислим, ја сам уверен да сам дух грађанске културе није био Стерији тако одвратан, да је он имао врло много релативистичкога смисла, и да један човек његове суперкритичке врсте не може ништа да воли као апсолутну вредност. Он брани патријархалну културу – али по нашем најдубљем уверењу он и њу не воли богзна колико. Он брани нешто што не воли много од нечега што воли још мање.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.