Злочини шуцкора у Босни 1908-1918

ПОДЕЛИТЕ
Отворени прогон Срба у Босни и Херцеговини од стране аустроугарске државне и војне власти започео је непосредно након анексије Бих 1908. године, ескалирао је после Сарајевског атентата, и трајао до завршетка Првог светског рата. Прогон је био усмерен не само против српских политичких и народних првака, него и против српског цивилног становништва, које је тешко пострадало од аустроугарских шуцкора.
Први светски рат

Борбени плакат аустроугарске војске

Шуцкори су били припадници аустроугарских војних одреда у аустроугарској провинцији Босни и Херцеговини од 1908. до 1918. године, и на подручју Краљевине Србије током Првог свјетског рата. Били су организовани у једанаест батаљона добровољаца.

Шуцкори су најчешће били састављени од Муслимана и Хрвата, а били су познати по многобројним ратним злочинима почињеним над Србима. Поред злочина, приписује им се и етничко чишћење српског становништва на подручју аустроугарске провинције БиХ. Етничко чишћење Срба се посебно веже за просторе Херцеговине и Подриња.

Један од разлога због чега је Аустроугарска на својој територији провинције БиХ организовала ове специјалне јединице, је био превентива српског народног устанка у провинцији.

Сами шуцкори су организовани за заштиту аустроугарске војске, односно за испомоћ тој војсци, која је и поред тога што се налазила у Аустроугарској, ипак била окупациона сила на територији на којој јој већински српски народ није био наклоњен.

У граничним подручјима Херцеговине са Црном Гором избегавали су да предузимају преоштре мере према српском становништву да би избегли црногорску реакцију. Како Гацко и Невесиње нису близу границе, тамошње српско становништво је било подвргнуто њиховом терору. Крајем октобра 1908. године, Срби из Гацка су пријавили влади у Сарајеву терор шуцкора, али није предузето ништа да се њихови извјештаји испитају.

Након избијања Првог балканског рата 1912. године, у аустроугарској администрацији у Босни и Херцеговини појачано је антисрпско расположење. Оскар Поћорек, гувернер Босне и Херцеговине, затворио је многа српска друштва и значајно допринео антисрпском расположењу пре избијања Првог светског рата. 

Шуцкори су поново активирани по Поћорековом наређењу након атентата, у чему су важну улогу одиграли челници правашке странке из Загреба, Аустроугари су дали шуцкорима „пуна овлашћења за обрачун са српским становништвом“. Одлука о регрутовању босанских Муслимана и Хрвата била је део намерне стратегије „завади па владај“ коју су користили Аустроугари, пише амерички историчар Авијел Рошвалд.

Након атентата на Франца Фердинанда у земљи су забрањена сва српска удружења. Започели су са радом преки судови. Хиљаде Срба је узето за таоце, а обешено је стотине људи. Земаљска влада на челу са генералом Стјепаном Саркотићем променила је назив српско-православне цркве у источно-православну, забранила је крсну славу и увела забрану употребе ћирилице:

„Sve bosanskohercegovačke vlasti, uredi i zavodi upotrebljavaće u pismenom srpsko-hrvatskom službenom saobraćaju samo latinicu.“

Затваране су српске школе, а чланови српских друштава „Народна одбрана“ „Просвјета“ и „Соколи“ били су на списку најнепожељнијих људи и на врху црне листе људи које је требало казнити.

Око 5.500 становника Босне и Херцеговине, углавном Срба, послато је у логоре широм Монархије. У овим логорима владала је велика суровост, а услови живота затвореника били су веома лоши. Верује се да је у њима умрло између једне трећине и једне половине логораша. Становништво читавих крајева уз границу са Србијом пресељено је у унутрашњост, док је око 5.200 српских породица протерано из Босне и Херцеговине у Србију.

У почетку се милиција шуцкора састојала од око 11.000 људи и 1.600 ветерана, али се током рата број повећао на 20.000 чланова. Аустроугарске власти су сматрале да су Срби у Херцеговини покренули антихабзбуршку побуну због чега су у том региону  стационирали  5.000 припадника шуцкора, од чега је три хиљаде смештено у источној Херцеговини.

Након што је Аустроугарска објавила рат Србији 28. јула 1914. шуцкори су почели да спроводе масовна погубљења српских цивила у Херцеговини. Обесили су 79 најистакнутијих српских грађана Требиња, међу којима су били интелектуалци, земљопоседници и припадници свештенства. Убиства су настављена широм Херцеговине и праћена су узимањем талаца, пљачком и уништавањем имовине. Погубљења су најешће била произвољна и већини жртава је ускраћено право на правну заштиту.

Требињски свештеник Владимир Поповић је 1929. године објавио књигу „Патње и жртве Срба среза Требињског 1914-1918“ у којој је документовао део прогона, убистава и разарања кућа које су починили шуцкори у Требињу и неколико других села у региону.

Само до 15. августа 1914. године вођен је кривични поступак против 637 Срба. У неким процесима против чланова организације „Млада Босна” 1915. године суђена су чак 142. оптужена. На суђењу у Бањалуци за велеиздају је оптужено чак 156 угледних Срба, како чланова „Народне одбране”, тако и предводника и чланова културних и спортских друштава – „Просвјете” и „Сокола”. Међу оптуженима су били деветнаест свештеника, четрнаест учитеља, пет професора, два лекара, два инжењера, један адвокат, дванаест чиновника, тридесет два трговца и трговачка помоћника, шест гостионичара, тринаест занатлија, осам државних чиновника, дванаест ђака, двадесет шест сељака и две жене. Шеснаесторица оптужених осуђени су на смрт вешањем, док је већина осуђена на казне затвора различитог трајања. 

У тим првим недељама рата у мостарском срезу убијено је 154, а у дувањском 19 Срба осумњичених за четничке активности. У требињском срезу је обешено 78, а у борбама је страдало 30, док је у билећком срезу погубљено 12 особа.

Дуж реке Дрине, у близини границе са Србијом, шуцкори су били задужени за „антибандитске операције“, које су кулминирале масакром српских цивила код Фоче Средином августа 1914. године у Фочи је погубљено 126 српских цивила.

Један од команданата шуцкора у тешањској регији био је Адемага Мешић, који се борио уз усташе током Другог светског рата .Забележене су бројне пароле које су узвикивали и певали док су чинили злочине, попут „Нема крста са три прста“. Припадницима шуцкора нису издаване аустроугарске војне униформе. Уместо тога, носили су црно-жуте траке. 

Један од најпознатијих детаљних описа шуцкора, њихових злочина и свеукупних дешавања везаних за шуцкоре током Првог светског рата, налази се у „Црној књизи“ историчара Владимира Ћоровића. 

Сам Ћоровић је као виђенији Србин ухапшен од стране аустроугарских власти одмах након видовданског атентата и заточеништво је провео у травничком и зеничком затвору све до краја 1917. године. Тамо је бележио исказе других заточеника. и на основу тих бележака, властитог заточеничког искуства, изјава преживелих и умрлих сведока, аустроугарске штампе, званичних судских списа аустроугарских власти и других извора написао је „Црну књигу“.

У предговору трећег издања Ћоровичевог дела, проф. др Војислав Максимовић даје своју дефиницију феномена шуцкора:

„Први свјетски рат је на нашим просторима избацио још један риједак злочиначки феномен, а то су шуцкори полувојне а према Србима патолошком мржњом надојене злочиначке скупине, регрутоване, са знањем и циљем власти, претежно из муслиманског и хрватског олоша. Оне су вођене освједоченим српским злотвором Адемагом Мешићем из Тешња, каснијим доглавником Анте Павелића. У Ћоровићевој Црној књизи има веома много примјера шуцкорског бестијалног понашања, а на основу свједочења преживјелих и аутентичних докумената, који су писцу већ били доступни.” (Пред „Црном књигом“ Владимира Ћоровића, 1996)

Формирање локалне јединице шуцкора у Вишеграду, од стране муслимана, описано је у роману Иве Андрића На Дрини ћуприја:

„Већ сутрадан после објаве рата Србији почела је по вароши да крстари чета шуцкора. Та чета, која је, наоружана на брзу руку, требало да помаже властима у гоњењу Срба, била је састављена од Цигана, пијаница и других беспосличара, углавном људи који су одавно у завади са добрим друштвима и у сукобу са законом. Неки Хусо Кокошар, Циганин без части и одређеног занимања, коме је срамна болест још у првој младости изјела нос, предводио је десетину голаћа, наоружаних старинским пушкама система Werndl, са дугачким бајонетима, и водио главну реч у чаршији.“

Енглески историчар Џон Р. Лампе је злочине над Србима који су чинили шуцкори назвао етничким чишћењем.

Др Јозеф Редлих (тада професор јавног права на Универзитету у Бечу) је у свом дневнику 22. новембра 1914. године написао да се у аустроугарској провинцији БиХ „спроводи систематска политика истребљења православних“.

Кампања прогона Срба је настављена све до краја рата, а главни заговорник овакве политике био је аустроугарски генерал Стјепан Саркотић, земаљски намесник Босне и Херцеговине.

Извор: Википедија 1, 2, 3

Сродни чланци:

Кад изађе на улице факир-фукара
Босна је земља мржње и страха – Писмо Иве Андрића из 1920. г.
Етничко чишћење Срба из БиХ до првог светског рата
Вила Лубурић, усташки логор за ликвидацију Срба и Јевреја у Сарајеву
Са сарајевских гробаља уклањају 13 000 српских гробова, а кости спаљују
Петар Кочић – Критика Аустријске управе у Босни

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Поделите


Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.