Праисторијске фигурице “Венера“ смо могли да видимо и на нашим праисторијким локалитетима, нпр. „Баташевску Венеру“ од печене глине, нађену у Доњој Брањевини (Оџаци), до сада најстарију од познатих нађених праисторијских „Венера“ код нас из Старчевачке културе с краја 7. и почетка 6. миленијума пре нове ере.
“Палеолитска Венера“ стара око 23 000 година пронађена у Брјанској области у Русији; фото: ria.ru
Неке „Венере“ су изаувек“отишле“ из Србије као нпр. 6.000 година стара “Богиња на трону“ из „Народног музеја“ уБеограду. Њихово присуство и вредност је непроцењиви доказ континуитета трајања евро-азијских насеља по Евро-азији још од периода старијег и млађег каменог доба. Ипак, њихов чудан изглед и његова трансформација кроз време и значење симбола налажених на њима урезаних остају мистерија.
Научници их везују за дуг период трајања материјархата, доминацију лунарних култова и култова мајке Земље, претпостављено, још од каменог доба у људским стаништима и светилиштима дубоко у утроби земље, пећинама и јамама, што је сценаријем добро експлоатисао филм „13. ратник“ у опису фигурице “Мајке“ Вендола која изгледом треба да подсети на најпознатије палеолитске „Венере“.
Хронологију и њихов изглед можемо наћи у тексту Џесике Лиу од 10.7.2017:
“Назив Венере је употребљен да одреди више од 200 малих женских статуа нађених свуда по Европи и у неким деловима Азије на локалитетима који датирају са краја палеолита. ’Када неки палео-антрополог назове фигурицу ‘Венером’ онда, аутоматски, треба ставити наводнике у тај назив,“ изјавио је Фон Пецингер 1995. г. зато што ове фигурице „Венера“ хиљадама година хронолошки претходе миту о римској богињи Венери. Име је изведено из теорија да ове фигурице треба повезати са неким видом божанства плодности и сексуалности, што је традиционално било везивано и за ову римску богињу.
ОСОБИНЕ
Вилендорфска венера
Ове тзв.“Венере“ датирају из периода између 38.000. год. пре нове ере и 8.000. година пре нове ере. Обично су то врло мале фигурице, висине између 2,5 цм и 10,2 цм, мада су налажени и комади велики чак и до 24 цм. Најчешће су биле резбарене од кљова мамута, али и од вепрових кљова, зуба, јелењих рогова, костију и камена. На врло малом броју локалитета су налажене глинене фигурице које представљају најраније примерке уметности у керамици на свету. Ове фигурице су најчешће приказ нагог дебелог женског тела. Неке облине, груди, кукови, стомаци и пубични делови су претерано наглашени, док други делови тела фале, или су сасвим сведени у приказу. Уобичајено је за ове фигурице да немају лице и да су им руке и ноге приказане са мало детаља, а цела силуета фигурице се сужава на врху и при дну. Најчешће фали дефнисани приказ стопала.
Имајући у виду да су ствараоци ових фигурица били међусобно раздвојени хиљадама километара и великим временским интервалима, чак и до 30.000 година, невероватно је да све оне деле овај исти стил и особине.
НАЈВАЖНИЈИ НАЛАЗИ „ВЕНЕРА“
И док се већина фигурица тзв.“Венера“, подудара по дебљини и наглашеним женским карактеристикама, на појединим налазима има разлике у материјалу од којег су прављене и у начину како су резбарене. Такође су врло разноврсне локације где су налажене. Има их свуда по Европи и чак на локалитетима у Сибиру. Већина је налажена на праисторијским локалитетима, како у пећинама, тако и на отвореном. Иако јако ретко, неке су налажене и на праисторијским гробним местима.
Најстарија позната „Венера“ из Хохле Фелса је нађена у истоименој пећини у Шелклингену (Schelklingen) у Немачкој и сматра се да је стара између 35.000 и 40.000 година (32.000.-38.000. год. пре нове ере). Изрезбарена је од слоноваче дугодлаког мамута. Уместо главе има камену омчу што наговештава да је у питању привезак. Многе „Венере“ су, такође, перфориране на начин који наговештава да су ношене као накит.
Једна од најпознатијих фигурица „Венере“ је она из Виледорфа (Willendorf) у Аустрији, тако названа по месту где је пронађена. Она је 25.000 година стара (23.000.год. пре нове ере). Она је резбарена у камену кречњаку који представља други најчешће коришћени материјал за њихову израду.
ВЕНЕРА ИЗ ЛОСЕЛА (Laussel) у Француској је такође клесана у кречњаку и дели карактеристике са осталима, иако је јединствено леп примерак праисторијске уметности. За њу се сматра да је стара између 18.000 и 20.000 година. Ова „Венера“ представља редак пример праисторијског рељефа. Као и многе друге, и ова из Лосела је некад била прекривена црвено-окер бојом, што наговештава њену везу са месечницом и плодношћу. Трагови ове црвено-окер боје су још видљиви голим оком. Она држи у руци криви ро , исписан са 13 линија које могу представљати лунарне циклусе, или циклусе женских месечница.
Венера из Лосела; извор: artepensamento.com.br
Једнако изузетне су и керамичке „Венере“ из Долни Вестонице у Чешкој Републици и из Веле Шпиље у Хрватској. Оне су најстарији примери фигурица од печене керамике. У Долни Вестонице су праисторијски становници развили мешавину глине и коштаног праха која је у финалној обради давала ефект глазуре необичног црног сјаја завршног слоја на многим фигурицама нађених на овом локалитету. „Црне Венере“ из Долни Вестонице су најпознатији пример фигура од тог материјала. Иако прилично јединствене по боји и врсти материјала од којег су начињене „Црне Венере“ деле једнаке претеране облине са свим осталима нађеним свуда по Евро-Азији.
ТЕОРИЈЕ О ЊИХОВОЈ СВРСИ
Оно што интригира многе научнике јесу пренаглашене облине ових дебелих фигурица. Прављене су у време када су просечне жене морале бити витке и мишићаве грађе. Зато многи истраживачи претпостављају да ове фигурице и нису представе правих „живих“ жена, него религиозне замисли о изгледу (тадашњег – прим.прев.) божанства. То што су прављене да буду мале, говори да су можда биле држане у стегнутим шакама за време некаквих ритуала, што даље подржава ову теорију. Свакако, њихове мале димензије их чине лаким за транспорт светих предмета нашим номадским прецима на путовањима из једног станишта у друго.
Пошто су код већине фигурица претерано наглашаване груди, огромни бокови и падајући слојеви стомачног сала, што је (тада – прим.прев.) било повезивано са плодношћу и трудноћом жена, могуће је да су служиле као симболи плодности. Неки научници такође претпостављају да, пошто фигурице често изгледају трудне, можда, представљују Мајку Богињу, или неко божанство повезано са рађањем деце. Ове фигурице које с
Упоредна табела неолитских „венера“ и антропомофних приказа са Балкана, Егеја, Киклада, Малте – шематски приказ; Археолошки Музеј Лименас, Тасос
у имале камену омчу и пробушену рупу кроз коју се могла провући узица, као нпр.“Венера из Хохле Фелса су, можда, некад биле ношене као амајлије које су требало да штите жену у трудноћи и за време порођаја.
Неке „Венере“ су раније биле „помазиване“ црвеним окером, док су остале биле украшаване симболима који се могу повезати са лунарним циклусом; оба ова аспекта, такође, наговештавају везу са женском месечницом и плодношћу. Док теорија да су фигурице „Венера“ резбарене као симболи плодности, или религиозни предмети, јесте најшире прихваћена хипотеза, многе друге теорије се даље развијају не би ли објасниле тако дуг континуитет њихове сталне израде. Наговештавано је да су биле у питању луткице, или нечији портрети.
Други истраживачи верују да можда представљају (тада важећи – прим.прев.) идеални стандард лепоте, или, да су служиле као нека врста палеолитске порнографије. Узевши у обзир огроман временски и географски распон у којем су настајале, могуће је да су имале и вишеструко значење и служиле за вишеструке намене. У ствари, немамо довољно доказа да би извели конкретан закључак која је од ових теорија тачна, ако је то уопште случај и са једном од њих. Као код многих нађених предмета материјалне културе са краја палеолита, њихово право значење можда никада неће бити утврђено.
Коначно, када је палеолитска уметност у питању, фигурице „Венера“ су ретки налази. У ствари, било какви прикази људи су врло неуобичајени и јављају се тек много касније на временској линији развоја праисторијске уметности. Људи су почели да стварају „уметност“ пре око 80.000 година (78.000. год. пре нове ере), али у тој уметности се јављају прикази фигура људи тек од периода пре 40.000 и 30.000 година (између 38.000. – 28.000. год. пре нове ере). На локалитетима где је пронађено по више оваквих фигурица са силуетом „Венере“, оне су ретко представљале већину нађених предмета. Често је међу налазима присутан и једнак број представа животиња, а већина приказаних људских фигура су мушкарци, или фигуре недефинисаног пола. Међу свим уметничким предметима које су начинили наши праисторијски преци, најчешћи су налази приказа животиња, што указује на то да првобитни модерни људи наше врсте нису у то време били најдоминантнија, ни најважнија жива бића на земљи.
Археолози пиротског Музеја Понишавља над парком код Калеа чије уређење је у току, успоставили су археолошки надзор јер сеочекује да се на овом простору, по подацима из археолошке литературе, пронађу зидине древног римског града Туреса.
Пиротски град – фото: Википедија
Археолог Музеја Понишавља Предраг Пејић рекао је Тањугу да је реч је о археолошки веома значајном локалитету.
„Како се наводи у литератури, на овом месту се налази западни бедем римског утврдјења из периода 2. и 3. века наше ере, када се Пирот звао Турес. Ту је била и капија и фортификација овог утврђења, а бедем је био дужине 33.5 метара, ширине око 2.2 метра и дубине 1.7 метара“, каже Пејић.
На овој локацији где се деценијама налази парк, у току је преуређене парка на преко 3.000 метара квадратних, а по речима надлежних у ЈП „Комуналац“ које обнавља парк, парк на Калеу ће, када буде његова реконструкција завршена, добити 600 нових садница, нове стазе, фонтане, дрвореде и осветљење.
Како кажу у „Комуналцу“ сва будућа евентуална археолошка открића биће доступна јавности и посетиоцима парка, који се налази одмах до средњовековне тврдјаве Момчилов град.
Заједно са Момчиловим градом, уколико се наводи из археолошке литературе испоставе тачним, Пирот би могао да добије јединствен археолошки комплекс који би постао права атракција и бисер Пирота.
“Зауставите истраживања о Србима!!!“ урлао је Хитлер на немачке научнике који су изучавали историју Срба између Одре и Лабе и када му је саопштено да би “виша раса” могла у себи имати“… много Србских гена…”.
Лужичкосрпска језичка област од 8. до 21. века; фото: Википедија (Trevbus)
Ипак, сачувана је књига “Кроз столећа“ – “През летстотки” где је подручје између Лабе и Одре означено именом “Сербија”. Ту се објашњавају правци немачких освајања Србских територија у времену од 1050. до 1300. године У књизи “Zur sorbischen Geschichte” исто подручје обележено је као “Србска област“, насељена Србима.
Књига “Кроз векове“ (на лужичком србском језику), пише о историји Срба између Одре и Лабе, а територије су приказане на “Карта од Словена поседнутих предела средње и северне немачке у 9 веку“ (“Regio Surbi“) .
Тражећи Немце – налетели на Србе – али није могуће признати да су централне немачке земље- делови Србске прапостојбине.
Александријска библиотека је била највећа библиотека античког света. Налазила се у Александрији, на обали Средоземног мора, у данашњем Египту.
Александар Велики први је наредио изградњу велике библиотеке, али није доживео да је види, као ни град који је по њему добио име. Убрзо је Александрија постала највећи град западног света, град папируса и центар трговине књигама.
Библиотека је основана је почетком III века пре нове ере од стране краљева из династије Птолемеја. Духовни покретач и први организатор био је Грк Деметрије из Фалерона. Током њеног постојања управници библиотеке били су веома учени људи и књижевници, као приређивач класичних епова: Зенодот из Ефеса, песник и граматичар Ликофрон из Халкиса и критичар и филолог Аристарх са Самотраке.
Градњу Библиотеке и Музеја почео је Птолемеј I Сотер, око 290-283. п. н. е., а наставио Птолемеј II Филаделф – Сотер. Изграђена је у аристократском делу града Брукејон, краљевској четврти, у стилу Аристотелове Академије.
Број књига и/или папируса у Библиотеци се у изворима наводи различито. Док једни указују да их је било 700.000 примерака, други тврде да их је било 500.000 или 600.000, а Kарл Сејган чак наводи да их је било милион.
Библиотека је чувала радове највећих мислилаца античког времена. На општу цивилизацијску жалост, готово сва та дела уништена су заувек у великим пожарима.
Нека од најзанимљивијих сведочанстава њеног уништења добили смо од римских аутора, према којима је библиотека први пут заправо случајно уништена од стране Гаја Јулија Цезара током опсаде Александрије 48. године п. н. е.
„Kада је непријатељ покушао да пресече његову (Цезарову) флоту, морао је да се одбрани уз помоћ ватре, која се са проширила са докова и уништила велику библиотеку“, писао је чувени Плутарх у животопису Јулија Цезара.
Друго уништавање библиотеке извели су хришћани, убрзо након што је 387. године хришћанство постало државна религија Римског царства. Цар Теодосије I 391. године наредио је уништавање свих паганских храмова. Тада хришћани, на челу са александријским патријархом Теофилом, спаљују Александријску библиотеку.
Треће и последње велико уништавање библиотеке одиграло се када је муслиманска армија освојила Александрију 642. године након што је поразила византијску војску у бици код Хелиополиса. Командант муслиманске војске је упитао калифа Умара шта да раде са библиотеком, односно са књигама. Он је дао чувени одговор: „Оне или су у супротности са Kураном, што значи да су јерес, или се слажу са њим, што значи да су сувишне.“
Иако су сва три уништавања документована у историјским изворима, научници нису сасвим сигурни у њихову веродостојност, пре свега због могуће пристрасности древних писаца, а затим и због мањка археолошких налаза који потврђују размере библиотеке или узрок њеног нестанка.
Све док сви становници не напусте Александрију и археолошка ископавања у граду буду дозвољена, вероватно нећемо сазнати праву истину о бесповратном губитку знања старог света.
Протописмо старо око 8000 година, систем цртица, линија и тачкица урезаних у камен, откривено је на фигуринама трудница у разним фазама трудноће, женских и мушких полних органа, на археолошком локалитету Белица код Јагодине, најстаријем светилишту у Европи.
Село Белица се налази на 15 km од Јагодине на старом путу за Крагујевац преко Драгоцвета и Сабанте. У близини села налазе се остаци средњовековног града који се у народу зове „Јеринин град“ или само „град“ а поред темељи цркве. Верује се да овај град датира из најранијег периода сеоба.
Топоними около су „Црквина“ „Логор“ „“Јеврејско гробље“. Сељаци су раније у околини при обради земље проналазили разне вредне предмете. Сада је та земља запуштена а сам „град“ остављен разним „истраживачима“ који се баве пљачком старина.
У долини реке Белице 2012. године пронађени су остаци неолитског насеља старог скоро 8000 година, као и фигура Венере. Немачки стручњаци са Универзитета у Тибингену и Геолошког института у Хајделбергу су потврдили да се ради о најстаријем светилишту у Европи.
Најстарије светилиште у Европи
У насељу из раног неолита нађена је највећа ризница праисторијских уметнина на свету, са око 100 човеколиких фигура од камена, кости и глине, старих око 8.000 година.
Ово је резултат истраживања које су заједно обавили немачки и српски стручњаци на локалитету који је 2002. године открио проф. др Милорад Стојић из Археолошког института САНУ.
– Десет година сам водио борбу доказујући да су фигурине с Белице налаз раван оном на Лепенском виру. Нажалост, неке колеге, због незнања или других мотива, покренуле су агресивну кампању против Белице, тврдећи чак и да фигурине нису оригиналне. Данас, захваљујући колегама из Тибингена, Хајделберга и Берлина, које су уложиле огроман новац у лабораторијска испитивања налаза, имамо непобитан доказ да сам био у праву.
Захваљујући геофизичким истраживањима које су извели немачки стручњаци, Белица је приказана у правом светлу, као метропола праисторијске културе, каква је нешто раније био Лепенски вир. Беличка култура поседује потпуно оригиналне, досада невиђене скулптуре и монуметалне грађевине.
Културе Лепенског вира и Белице су егзистирале у приближно исто време, али су се битно разликовале.
– Лепенци су још били ловци-сакупљачи док су Беличани били земљорадници, о чему говоре пронађене фигурине са симболичним представама женских и мушких репродуктивних органа, труднице, мајке с дететом – каже професор Стојић.
– Камени предмети су оригиналног изгледа и израђени на изузетном уметничком нивоу од стена лепих и различитих боја, богате текстуре. Очито је да су фигурине биле посвећене култу плодности, што је карактеристика ратарских заједница које обожавају мајку земљу. На фигурама из Белице представљене су све фаза настанка и развоја људског плода, од зачећа до порођаја. Овакве представе нису никада до сада забележене у уметничком стваралаштву човечанства, од када је оно настало 38.000 година пре нове ере.
Геофизичка испитивања у 2012. на локалитету Белица открила су праисторијско насеље опасано кружним ровом пречника 75 метара. У том кругу пронађени су кружни, трапезасти и троугласти темељи монументалних грађевина, какви до сада нису налажени у насељима раног неолита.
– То доказује да је реч о духовном средишту које је истог значаја за протостарчевачку заједницу, какве је у позном мезолиту имао верски центар Лепенски вир – каже проф. др Стојић.
Он наглашава да су истраживања на Белици изведена у сарадњи с Универзитетом у Тибингену, који ће издати двојезичну монографију на немачком и српском „Белица, најбројнији групни налаз културно-уметничке пластике из каменог доба и најстарије духовно средиште у неолиту Европе„.
Немачки стручњаци су локалитет крај Јагодине назвали археолошком сензацијом 21. века.
Протописмо старо око 8 000 година
До овог открића неочекивано је дошао археолог проф. Милорад Стојић, који је годинама истраживао Белицу. Он каже да је повећавајући фотографије фигурина уочио фрапантне минијатурне записе, зарезе и удубљења.
Стојић објашњава да пошто су фигурине пронађене у јами повезаној с култом зимске краткодневице постоји вероватноћа да записи изражавају неке временске интервале.
Научници кажу да се оне могу тумачити на више начина, као медицински календар којим су забележени циклуси плодности, али и као приказ физиолошких процеса.
Први трагови праисторијског насеља на локалитету Белице уочени су још седамдесетих година прошлог века, а у жижу пажње је дошло 2002. године.
Коначну реч дало је недавно истраживање немачких археолога опремљених георадарима. Они су открили монументалне култне објекте у облику круга пречника 75 метара, једнакокраког троугла и спирале.
Тим истраживањима утврђено је да је Белица најстарије и најмонументалније култно астрономско седиште у Европи.
Светилиште је направљено пре око 8.000 година, а фигурине су биле похрањене у јаму на ободу кружног храма.
Неки мисле да су то паганска светилишта, други да је реч о старим астрономским опсерваторијама, а трећи су убеђени да су то грађевине везане за погребне ритуале. Мегалитски објекти на територији Бугарске и даље побуђују интерсовање истраживача и знатижељнијих путешественика.
Врло је могуће да их не уочите док се, рецимо, шетате шумом или пољем, али те древне структуре одолеле зубу времена, миловане ветровима и обавијане легендама су тамо већ хиљадама година. До сада је у Бугарској евидентирано на стотине сличних конструкција. Претпоставља се да им је број много већи.
Тајна њиховог стварања остаје и данас неодгонетнута. Те монолитне блокове начињених од огромних комада стења пободених у земљу, груписане или претваране у чудне грађевине градили су наши преци током скоро 4 хиљаде година. Сличне мегалитске структуре које су створиле људске руке пронађене су само у Европи и Азији. Најстарије потичу из 4. столећа пре Христа и налазе се у северозападној Европи. Бугарски мегалити су „млађи“ – изграђени су у периоду између 12. и 15. столећа пре Христа, али су зато прилично сложенији као конструкције.
Мегалити пронађени на бугарском тлу се деле у две врсте. Сетите се симпатичног стрип јунака Астерикса и његовог верног друга Обеликса који је свугде носио са собом свој омиљени менхир (обелиск) који представља грубо отесани камени блок. Ти менхири представљају чврсто пободено у земљу камење које постоји од пре више хиљада година. Они су понекад виши од човека, а понекад су груписани и поређани један поред другог.
У Бугарској се могу видети и стотине долмена – мегалитска гробница изграђена од више камених блокова и наткривена каменом плочом. Те грађевине личе на кућицу неретко са две или три просторије. „Ми не знамо ко их је створио! Говоримо о Трачанима, али су ти објекти старији од њих, а нису их ни грчки летописци помињали“, тврди Љубомир Цонев из БАН-а који већ годинама проучава ове загонетне античке споменике.
Бугарски истраживачи нам препоручују да се усмеримо ка североисточном делу Бугарске где су рушевине Плиске – прве бугарске престонице основане 7. столећа. У околини града Плиска има на стотине велелепних менхира налик онима из Француске или Белгије који су врло добро очувани.
Бранислава Божиновић је једна грандиозна и величанствена жена, прави Србски Посвећеник, која је проучавајући санскритски језик дошла до спознаје, да је наш србски језик најсроднији древном санскритском језику (санскрит или санскрт), а та сродност се огледа у изузетно великом броју речи, како на лексичком, тако и на граматичком нивоу, што све задире до најранијег Ведског нивоа, на нивоу РГ-Веда, а то је период од пре 4000 година!
Бранислава Божиновић – Речник сросдних санскртских и српских речи
Пошавши трагом ове емисије по интернету, коју сам добио од једне жене која је познавала Браниславу, наишао сам на сајт: „Пешић и синови„ на коме се од заборава могу наћи више података о величанственој Бранислави: „Одлазак Последњег Српског Санскртолога“» и њеном грандиозном раду на пољу сродности српско-санскритског језика, што је она преточила у тротомни речник у издању издавачке куће „Пешић и синови“. Ко жели да купи ове речнике може их наручити на следећим страницама сајта „Пешић и синови“:
Треба одати захвалност госпођи Весни Пешић и њеној издавачкој кући „Пешић и Синови“ што се уопште зна о Бранислави и њеном речнику, јер је наша званична „научна“ јавност одавно у спрези са властодржачком структуром власти, којој је циљ да срби идентитетно вечито буду тиква без корена, саобразно лажној и изфалсификованој историји по којој су срби хорда дивљака која се од некуд (можда и са Марса) доселила на Балкан у VII веку (662 год.) и почела све живо да убија, да отима земљу народима који су ту живели. Врхунац тог културно-духовног геноцида кривотворењем србске историје достигнут је данас:
„На недавно завршеном 35. заседању Комитета Унеска у Паризу („Вести“ су о томе опширно извештавале) Француска је, дрско и уз застрашујући притисак, покушала да српске манастире, цркве, сву српску културну и другу заоставштину на Косову и Метохији преименује у „косовско наслеђе“. Србе је то шокирало…“ (Vesti online)
Само наивне Србе може ово да шокира, не оне отрежњене, јер, забога, „Французи су наши доказани савезници“, „пријатељи“. Ово сам одмах на почетку истако, јер душебрижници „теорије завера“ који бдију интернетом да поремете сваки покушај Срба да открију своје истинско порекло које задире у дубоку прошлост, излизано механички говоре …. „људи немају шта да једу, а ти пишеш о тамо некој небитној пра-историји“ итд.. итд…
Ако је небитна та дубље прошлија историја, зашто се фалсификује и ова најновија? Јер, кад чујемо одређену свежу историјску лаж, одмах препознамо да је лаж? И то се ради на један простачки дрзак начин! Од стране „наших пријатеља“. Такође, и та дубља историја је некад била свежа и најновија. Наравно да је историја битна, јер она показује континуитет постојања једног народа и то на свим нивоима: егзистенцијалном, економском, културном, научном, духовном, идентитетном… и ако је кривотвориш путем званичне „истините“ историје, можеш потпуно променити слику једног народа, тако да једну културну, слободарску и цивилизовану нацију, можеш претворити у хорду дивљака, неписмених примитивних кољача, а истинске хорде дивљака да претвориш у „цивилизоване културне“ народе, будући да се политика базира на историји ( тзв. „званичној историји“) коју политичари користе да би нешто „непобитно доказали и приказали“.
Ово је само један пример, за сада покушаја кривотворења историје, и то од наших „доказаних пријатеља“, „савезника“, а има их мноштво сличних који су и ушли у садашње уџбенике историје!
Каже се:
„Ако желиш да уништиш неки народ, уништи му историју“
Отуда и овај мој подухват, ради нашег освешћења и враћања својим истинским коренима, трагом језика, ЈЕЗИКА-БИЋА…
Бранислава је била прави ерудита, по образовању је била лингвиста и инжењер машинства, смер аеродинамике. Била је авио инжењер и то не обичан, већ надарен, креативан и стручан инжењер, јер да није тако, не би се за њу отимале велике компаније попут Мерцедес Бенца. Бранислава је те понуде увек одбијала, оставши верна Саобраћајном институту у Београду, све до одласка у пензију.
Што се тиче србског језика и његове сродности са санскритом, мора се нагласити да је Бранислава првенствено имала намеру да изучава санскритски језик, па је тек накнадно, увидевши сличност и сродност са србским, започела свеобухватни грандиозни рад на пионирском, али изузетно културно-стратешки важном подухвату израде речника сродних србских и санскритских речи, то се види у овом њеном исказу:
„Нисам се никад покајала, јер кажем, страшно ми је појмовно проширио хоризонте санскрит, и врло сам задовољна да је српски толико сродан санскриту….“
Ово наглашавам због тога јер етикеташи „теорије завере“ одмах залепе ту етикету неком истинском трагаоцу србског порекла и идентитета, без опсежне провере и чињеничне анализе њиховог дела, по принципу „пљуни, па залепи“, јер наводно они прво без икаквог проучавања било чега, умоболно и шарлатански замисле да је србски народ најстарији, па онда измишљају некакве тобоже историјске документе, искривљују их и прилагођавају их својој „умоболној теорији“.
Из Браниславине биографије види се да је у њој љубав према санскриту усадио њен отац, Светислав Божиновић (Рођен 1906. у ВРБИЦИ код Зајечара. Аутор збирки приповедака „Одбачени људи“ и „На шумским стазама“ ), професор зајечарске гимназије, а накнадно се њена љубав према санскриту распламсала читањем књига познатог хрватског санскритолога Чедомира Вељачића, након чега одлази у Индију да изучава санскрит у светом индијском граду Бенаресу. Након повратка у Београд, наставила је изучавање санскрита код професора Радмила К. Стојановића, чија сам предавања нашао на интернету, срећом неко је и то поставио као видео прилог на YuTube, али из више делова, из осам. Нешто сам мало погледао те видео прилоге и мој неки будући прилог о сродности србског и санскритског језика биће посвећен раду професора Радмила, спојићу те делове у видео прилог из једног дела и објавити га на свом блогу. Заинтересовани могу то да погледају и сада: Професор Радмило К. Стојановић: „Корени српског језика“: (први део, други део, трећи део, четврти део, пети део, шести део, седми део, осми део).
Рад Браниславе Божиновић на овом грандиозном подухвату израде речника сродних српско-санскритских речи, по величини онога што је она дала, нешто је заиста блиставо и сјајно за србски културни идентитет, културу, науку, духовност! Пре свега, утрла је пут повратку србског народа самоме себи, својим коренима, пра коренима, до извора самог нашег БИЋА, да се у пуној самосвесности учврстимо у њему, да се укоренимо у његовом језгру и више никад не скренемо странпутицом, јер колико је то погубно за нас, то показује УПРАВО ДАНАШЊИ ТРЕНУТАК, кад нас разбијају и уништавају сопствени интелектуални изроди, најгори издајници и злочинци, служећи страним душманима више од једног века у уништавању србског идентитета, националне самобитности и државотворности, јер су се размножавали у свим властодржачким структурама и временима: институцијама, образовању, комунизмима, социјализмима, демо(Н)кратизмима… и тако владају над нама, пре свега нашим умовима, мозговима, психама!
Кад се мало боље погледа, само њено име, Бранислава Божиновић, говори нам да је та величанствена жена од Бога послата (Божи-новић) да брани и слави (Брани–Слава) истинитосно знање о идентитету нас Срба, о нашем БИЋУ путем ЈЕЗИКА, јер ЈЕЗИК је исто што и БИЋЕ.
Издање Рг Веде из 19. века; фото: Википедија
Бранислава Божиновић:
„То је драма наше интелигенције! Она боље зна туђе, него свој народ! Не може се калемити на тај народ хришћанство … Па га онда, калемити му национализам, национализам западне Европе 19-ога века, па смо сада испали националисти. Па му калемити комунизам, па се ни тај пелцер није добро примио. Много боље у градовима, много мање на селу. Јер је ту прави српски народ.
Па ћемо му сад калемити либералну демократију, и сви ти калемари су дубоко уверени да је важно само донети пелцер. А где је, на шта се калеми тај пелцер? Оће ли он родити оволике воћке (рукама показује да мисли на велике воћке) или неке кврге?
Па ћемо констатовати кроз 50 година, да смо и ту нешто промашили. То је због корена. Не можемо ми о коренима говорити до Светог Саве и примитка хришћанства. Питам се… где смо били пре тога?
Ко смо пре тога! То је ЈЕЗИК!! ЈЕЗИК, који је тај народ сачувао!…“
Бранислава је у праву, свака част Светом Сави, његово дело треба поштовати, међутим, примитком хришћанства и калемљењем на њега почели смо да се одкорењујемо од самих себе, од свог културно духовног кода, менталне матрице. Тачно је, покушало се да се и у примитку хришћанства одржи нешто од наше изворне духовности, од нашег изворног духовног кода и правца, да се то помеша са хришћанством и тако сачува, али временом смо се све више одкорењивали и од тих „религијских привезака“ изворног духовног правца, заслугом наших „интелектуалаца“, „учених људи“ и „духовњака“, тако да данас готово да немамо ни један траг изворног духовног правца, и ако га имамо све се свело на испразни фолклор слављења славе без икакве дубине и духовног садржаја, све се свело на ждрање, опијање и подсећање на минуле доживљаје и догодовштине из живота, ко је с ким и шта урадио, ко се разболео, ко се оженио/удао, ко је умро. Да је откорењивање опасан пут без повратка, ако се на време не заустави, показује нам садашњи тренутак, јер ускоро наше најмлађе генерације, заслугом екумениста у врху СПЦ, неће знати ни ко је био Свети Сава утемељивач наше неизворне хришћанске религије, а шта онда рећи о оној изворној, која по ЈЕЗИКУ видимо задире у прастара ведска времена?
Није нам као народу лак пут повратка својим пра изворним коренима и идентитету, али треба га започети, препородити се идентитетно путем раскринкавања наше лажне историје, осветљавањем праве, изучавању нашег језика, упоређујући га са санскритским, онако како је тај пут зацртала наша Посвећеница – Бранислава! А кад неко то крене да ради као она, целим својим БИЋЕМ и ЗНАЊЕМ, стекне се увид да је србски (са доста заборављених речи и појмова, без туђица, са речима којих нема у речницима, али су живе у народу) и санскритски језик, један те исти јези, што је у једном моменту и сама Бранислава рекла објашњавајући сродност србских и санскритских речи:
„Ма, нема… српски и санскрит, то бре исто… „
Суштина која одређује истину да је ЈЕЗИК=БИЋЕ одређује оно што је Бранислава рекла:
„Језик излази из мишљења, мишљење се образује помоћу језика…“
Мисао ствара реч, реч се враћа ка мисли, и кад се из употребе избаце многе речи, по мери сакаћења аутентичног језика србског народа, будући да о њему овде расправљамо, смањује се и опсег мишљења и способност размишљања у корелацији са стварношћу, проницањем у њену дубину и суштину, у њеном схваћању, у филозофском погледу на њу, у овладавању многим знањима, будући да је основна перцептивна „алатка“ код човека за то ум, који се непрекидно изграђује, надограђује, унапређује или назадује, у међусобној сродности, зависности и утицајности на релацији односа СРБСКОГ ЈЕЗИКА и МИШЉЕЊА, УМОВАЊА.
Поготову је најпогубнија ствар када се нека оригинална србска реч која означава неки свеобухватни појам, избаци из употребе до заборава, замени неком неразумљивом туђицом, или допола схватљивом, чиме се поремећује већ урођени опсег мишљења, размишљања и схватања стварности (базирано на основу оригиналних и одмах схватљивих појмова урођеног СРБСКОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, којих сада нема) онога што неко писаном речју или својим говором, беседом жели да објасни, саопшти. Дешава се, то је свима нама познато, да када србски ум чита неко штиво са доста неразумљивих или допола јасних туђица, а тога је све више и више… нит спознаје и ПАЖЊЕ се константно ремети, тако да том уму, да би све правилно разумео и схватио, потребно да поред себе има стално лексикон страних речи и израза, да га држи отвореног, па кад тако уз утрошено време за читање лексикона разуме ту туђицу, да се поново врати на читање претходног штива које је већ започео, не би ли га коначно и потпуно разумео.
Међутим, та нит спознаје се никад не би изгубила када би цело штиво било у духу урођеног СРБСКОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, она би имала свој нераскидиви ток са далеко већим потенцијалом за спознају, у датом моменту, готово тренутну. По мени, што је дебљи лексикон страних речи и израза, што више има речи у њему, то је веће сакаћење и губљење знања властитог ЈЕЗИКА-БИЋА, јер какав је то језик, не само србски, ако ти мораш стално поред себе да имаш дебеле лексиконе страних речи и израза, да би користећи их схватио нешто?
Или, пак, мораш да их узмеш у руке и ишчитаваш стално док по принципу аутоматизма не схватиш све туђице, не би ли тако без лексикона ишчитавао неко штиво или значајан спис, да не би изгубио нит разумевања и спознаје онога што читаш, или кад слушаш неког говорника. Међутим, чак и тад, по мени, ти губиш основну матрицу идентитета која се добија рођењем у ЈЕЗИКУ-ВИЋА неког НАРОДА, СРБСКОГ у нашем случају, ти си као тада нешто схватио, али изгубио си себе, свој идентитет, прилагођавајући се уз помоћ туђица другом ЈЕЗИКУ-БИЋА.
Ово су суптилне ствари, али постоје људи који ово до савршенства знају, свесни су свега…
Наравно, мали је број људи који потпуно овладају лексиконом страних речи и израза, туђице многе, да кажем „избацију из такта“, јер константно морају да преврћу лексиконе не би ли схватили оно што читају, па одустају од читања неког штива са доста туђица, или га површно прочитају, али тада губе схватање и разумевање праве поруке и знање које одређено штиво носи, јер нису разумели правилно туђице, или их уопште нису разумели. Тако се, са доста туђица у језику, губи способност и опсег мишљења и разумевања, будући да су свеобугватни појмови носиоци неких кључних карика, везивног ткива ка знању и разумевању читаног штива. То се дешава зато, мислим да то најбоље знају неуро-лингвисти, јер неразумљиве туђице уносе нервозу у урођено ЈЕЗИК-БИЋЕ, све више људи одустају од читања неких значајних штива, „јер је то компликовано“, чак и одвраћају човека од размишљања и умовања, будући да губитком и заборавом урођеног богатства речи и појмова из УРОЂЕНОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, ум атрофира, губи способност мишљења и размишљања, губи вољу за умни рад, за умовање (поготову данас, реч и мисао се губи и нестаје, бива прогутана царством визуелних импресија електронских медија, интернета…) будући да је за размишљање, умовање и схватање нечега потребан ВОЉНО УЛОЖЕНИ УМНИ РАД, константан рад и кретња умне енергије, иначе ум атрофира.
Истоветна је ситуација када се ради о читању неког штива, као и слушању неког говорника са доста туђица и неразумљивих фраза, па отуда имамо честу реакцију да особа каже:
„Е, ништа га нисам разумео, али види се да је паметан ?!„
Ако хоћеш да створиш идиота, створио си га, јер многи наивно „мисле“ да ако неко у говору користи њима недовољно разумљиве и схватљиве појмове, фразе, или их уопште не разумеју, да се у том случају само по себи подразумева да је особа паметна, јер користи речи из лексикона страних речи и израза, њима неразумљиве фразе, итд… а они то нису савладали, па је стога „та особа паметна“. То може да буде дакако и тачно, али и погрешно, тип може да прича бесмисленом испразном реториком, са неразумљивим фразама и појмовима који уопште немају никакву градивну везу са оним што причају, немају СМИСЛЕНУ СРЖ за схватање и разумевање, цео „велики говор“ је права будалаштина, али тип добија аплауз идиота који ништа не разумеју, „мислећи“ да је овај „велики мудрац“, „велики говорник“.
Такву врсту „мудрујаштва“ користе стопроцентно наши политичари.
Истинско схватање и разумевање јасно је само у оним моментима када је у континуитету, оном ко чита неко штиво или слуша неки говор, све разумљиво, одмах и сада, свака реч, појам, фраза, под условом наравно да је све смислено, са богатством мноштва различитих речи и појмова; ЈЕЗИКА-БИЋА!
Суштина изучавања србског језика, паралелно са санскритским и његове сродности са србским, лежи у пописивању заборављених речи из србског језика које су још живе у народу настањеног у селима, али их нема у србском речницима. Савет ка таквој врсти трагалаштва Бранислави је дао њен професор Стојановић, а сама Бранислава нам је споменула неке примере, из торлачије, навешћу један.
Бранислава Божиновић:
„На пример, у санскриту ћете наћи да се стеница каже „ТИТИБА„, а торлаци кажу „ТАТАБА„.
Не знам колико је на том плану урадила Бранислава и наши санскритолози, да се из нашег народа по селима попишу све могуће речи које су они упамтили путем усменог преношења с колена на колено, а нема их у нашим речницима, јер још мало па ће та генерација изумрети, заједно са селима. Наша интелигенција одавно некритички све што стигне са запада слепо прихвата, а источна мисао сродна нашој готово да је заборављена, зато и немамо тимове стручњака који би радили на проучавању санскрита, који се код нас на прсте могу избројати, а то су по подацима са сајта „Пешић и синови“ поред Браниславе још и: Павле Јевтић, Радмило Стојановић и Радивоје Пешић, отац Весне Пешић.
Међутим, ипак их има и данас, овој групи србских санскритолога додајем и једног великог познаваоца биљака и здраве органске исхране, то је Мирјана Петровић, санскритолог и преводилац са санскрита. Нешто о њеном познавању санскрита и веда можете погледати у емисији: „Космос: Чему нас уче веде„.
Многима ће вероватно бити интересантан детаљ на који је Бранислава указивала објашњавајући сродност србског и санскритског језика, што је заиста индикативно, јер је доста распрострањено у нашем народу, а то је да су наше псовке и називи расплодних органа истоветни са истим у санскритском језику. Да има прегршт речи из нашег језика које су сродне са санскритским говори нам један детаљ, када је Бранислава говорила о својој првој књизи речника:
„Знате, ова књига коју сам ја написала, прва књига речника… Толика би се књига могла написати само о једном корену санскритском и изведеницама из њега, и сродности са српским„.
Једна стара санскритска реч, односно појам, још из доба веда: „МАЈА“ има значење: обмана, илузија, што је истоветно са нашим изразом за обману и илузију: „заМАЈАвати“… па зато често користимо тај израз кад некоме желимо да скренемо пажњу да нам не сеје разне илузије и обмане:
‘Ма немој бре више да ме „заМАЈАваш“…’ или… ‘Доста смо се „заМАЈАвали“…
Желећи да обогатим овај текст са што више података о сродности србског и санскритског језика, посебно онима који су заинтересовани да крену истраживачким путем, трудио сам се да нађем што више података, да их линкујем, да их што више има на једном месту, у једном тексту, па тако наиђох на Scrib сајт на коме се може наћи електронска верзија првог тома Браниславиног српско-санскритског речника. Линк ка тој веб страници је овде, а са овог линка можете скинути речник, има 166 страна.
Санскрт
Издвајам неке интересантне детаље:
„Реч две о турцизмима. Ово варварско племе упало је у Индију готово три века пре Косовске битке, где се сусрело са цивилизацијом на врхунцу и обогатило језик позајмицама из санскрта и од њега насталих живих језика. Већина речи које Вук Караџић и лингвисти после њега називају турцизмима, заправо су турске позајмице из Индије. За овај увод нека као аргументи послуже: кабадахија, диван, ат.
Већина српских речи везаних за религију као што су: црква, кандило, олтар, пост, бог, вишњи и многе друге, налазе се у санскрту заједно са националним обележјима: свилен јелек, антерија, опанак. Мислим да је дошло крајње време да се ово зна!
Не знати то, а усуђивати се на расецање српског бића ради олаког доношења закључака по којима он јесте оно што није и није оно што јесте, значи нехатно се и безобзирно односити и према своме народу и према самоме себи.“
—————
„У свакој егзистенцијалној кризи и поготово оваквој у каквој се нашао српски народ, из бројних разлога и особито ради подршке идентитету, актуализују се трагања за коренима. Према мојој обавештености и оцени она се врше на два неприкладна начина. Првим се пребира по адвентивним коренима, по онима који су избили пошто је српски народ преведен у хришћанство и добио азбуку, ушавши тиме у историју; дубље од тога његово стабло се калеми на византијски и чак на семитски корен. Други начин је неопростиво романтичан, препознавање фонетских сличности измеñу имена неких географских локалитета, пошавши од Ганга па наовамо, са српским речима, изводећи из овога произвољне закључке о старости и кретању Срба.
Српство има српски језик, а ако је биће језик, како то песници и лингвисти кажу и ако је он најближи рођак санскрту, онда се дубина српских корена мора мерити језиком. Само санскрт може бити еталон, а Рг- веда циљ трагања за најдубљим српским коренима. Моја истраживања показују да се сродност два језика очитује на том најдубљем, доступном слоју.“
—————
„На крају, изражавам дубоку захвалност моме покојном оцу Светиславу Божиновићу који је неговао моју интелектуалну радозналост и упозоравао ме да не будем лаковерна, професору Радмилу Стојановићу који ме је учио санскрту и Аруе Волтеру који ме је упутио да на насиље и понижење узвратим иронијом и цинизмом, јер не умем да очувам духовни мир на начин како то учи Индија: зато и даље остајем „крај ногу“ великих учитеља Jadžnjavalkje и Buddhe, без наде да ћу досегнути оно што су они називали знањем и просветљењем. Најзад, али не и последњи, ту је и мој издавач, коме у највећој мери захваљујем за подухват изношења ове књиге на светлост дана.
Мај 2000 године. Београд и Вражогрнац „
Оно што Бранислава није довољно појаснила у овој емисији, јер не може се све ни рећи у пола сата, може се наћи у предавању њеног професора Радмила К. Стојановића, које сам дао на увид, где Вида Томић која је правила интервју са њим каже:
„у српском језику, као и у санскриту, не само да постоје мноштво речи, са истим значењем, него и граматички склопови су исти, али, оно што је још важније, начин мишљења мисаоних структура санскрита, идентичан је са начином мишљења српског језика. Наравно, онда кад се он његује и поштује. Професор Радмило Стојановић, цео свој радни век посветио је овим питањима…“
Санскрт
Бранислава се с правом пита:
„… Тако да су се код нас у свести помешали разни утицаји, и колико ће српски народ да остане српски народ, и да одоли свим тим разним калемарским захватима, ја то не могу да вам кажем, мада је штета да такав ентитет пропадне, јер је ширина његовог видика, много већа. ( ову реч за једну струку нисам добро чуо, почиње са „Са…“ то је на: 16:30…) и лингвисти кажу од граматике, структуре граматичке, зависе опсег мишљења и колико се нешто може мислити, ако се нешто може мислити.
Да, ово је право питање за све нас, јер смо на историјској прекретници, најтежој и најдраматичнијој, управо из разлога што смо се стално одкорењивали од самих себе, тако да можемо поставити питање: „Има ли у Србији уопште Срба?“ Будући да смо беспомоћни робови, барем се тако понашамо, наше домаће издајничке псеудо елите, која нас константно готово садистички уништава као нацију, служећи као најгоре слуге страним налогодавцима, чак и са великом страшћу учествују у томе, иначе не би смо усред Београда имали позоришну представу хрватског редитеља, где:
„Представа почиње сценом прања руку у бурету пуном крви на којем пише „Новија српска историја“ а завршава сценом паљења макете џамије коју глумци ваде из макете Храма Светог Саве а потом повраћају по српској застави. У међувремену се одвија сцена ислеђивања Војислава Коштунице а владика Амфилохије Радовић са „калашњиковим“ држи говор на одру Зорана Ђинђића. На великом примерку „Устава“ пише: „Руке су нам крваве али нам је савест чиста!“
Ако под хитно не доведемо на власт истинске србске патриоте које ће извући нацију из беде и свакојаке кризе, укључујући и идентитетну, ми ћемо као народ нестати! Кад доведемо на чело Србије србску власт, треба посебно оформити тимове разних стручњака: историчара, лингвиста, санскритолога и свих осталих потребних, тако да се паралелно изучава наше порекло путем језика и кроз историјске списе, да се потпуно оголи и раскринка наша лажна историја, а светлост дана да угледа истинита! Неке ствари из фалсификоване историје су и раскринкане, на научни начин, у том контексту поменућу само Порфирогенитов фалсификат, о тобоже „великој сеоби народа“ по коме су се Срби наводно доселили на Балкан 626 године. Да је тадашња „велика сеоба народа“ у техничко-физиком смислу била немогућа, доказује у једном делу своје књиге: „Континуитет Винчанске цивилизације“ (од могућих хиперборејских корака до данас)“ Драгољуб П. Антић. Тај део можете скинути и прочитати овде.
Потребна нам је једна свеопшта духовно-национална катарза и чишћење, посебно ће бити потешкоћа код срба православних хришћана, јер нам је хришћанство вештачки накалемљено на Србско Право-Славље Живога Бога. Наравно, то је разумљиво, у свеопштем разбијању свеопште србске, националне и културно-духовне самосвесности, идентитета, Светосавље нам је сада једини чврсти ослонац по чему се идентификујемо да смо ми, ми… отуда и страх код православних хришћанских срба да се и то не изгуби као идентитетни ослонац, као „сламка спаса“ на путу испитивања и истраживања наше изворне духовне стазе од које смо се одкоренили.
Дакако, на том путу самоосвешћивања никако не требамо одбацити тренутно Светосавски правац, већ се држати њега на путу освешћивања нашег истинског духовног кода, и када нам изворна духовна стаза буде потпуно јасна, треба је понудити народу, без обавезе да се то по сваку цену мора прихватити. Не, треба ценити и поштовати обичан ум, ум из народа, све му потанко и лепо објаснити и дати да то сам проучава, и ако сматра да је то-то, он ће се сам вратити том изворном духовном правцу. Супротно томе, ко од срба православних хришћана то не жели, нек се држи хришћанског православља, битно је да нам је свима заједничка окосница национално-идентитетна, да знамо ко смо и шта смо, али коначно, на крају крајева, духовност и спиритуалност је лична ствар, тако да у нашој нацији могу да кажем „пуноправно да битишу“ и они Срби којима је духовни правац рецимо медитација, будизам, јога, или шта већ неко увиди да му одговара као духовни правац, или нешто потпуно ново. Уопште не видим проблема да са свим тим србским духовним групацијама буде проблема, да су наводно неки у духовном смислу јеретици, отпадници, а неки „они прави“, јер сви су они Срби, то им је заједничко и тога се треба држати, те окоснице у културно-националном идентитету, укључујући и србе атеисте, и они имају права да верују да Бога нема и да тако перцепирају стварност.
Погледајмо Индијце, од њих можемо учити, њихов највећи духовни правац је хиндуизам, али постоје и индијци који су муслиманске вероисповести, затим хришћани, оба усмерења, и католичког и православног, али зато њихова најборојнија хиндуистичка популација не напада и дискриминише индијце муслимане и хришћане, попут нас, да су „продали веру за вечеру“, „да су отпадници“, „јеретици“, да су мање индијци него они, јер сви се држе основне идентитетне окоснице да су сви ону за овоземаљске прилике равноправни индијци са истом културном матрицом.
Будимо једном и ми мудри…
Штета што нисам чуо за Браниславу Божиновић пре њене смрти, па да је упознам и посетим, јер њен Вражогрнац ми је веома близу, за пола сата вожње стижем до Вражогрнца из Бора, но сигурно ћу отићи у Вражогрнац кад ми се укаже прилика, да на Браниславином гробу положим букет цвећа, једној величанственој жени која је са пуно ентузијазма и љубави, на научном нивоу, радила на проучавању дубине србских корена и порекла, проучавајући саснскритски језик у корелацији са нашим србским језиком, ЈЕЗИКОМ-БИЋА.
Овај невероватно драгоцен и важан подухват израде и сачињавања тротомног српско-санскритског речника обично годинама раде тимови људи од по 50 до 100 стручњака, али као што рече сама Бранислава, да уради овако нешто сам самцит може само србин, пун ентузијазма и љубави за оно што ради, не штедећи ни себе ни време, па макар његово дело и не угледало светлост дана. Да је то тако, види се из ове емисије, то је невероватно колико се из сваке Браниславине речи, покрета, гестикулације, погледа… осећа и уочава огромна енергија, ентутзијазам и љубав за оно што је тако посвећенички радила, темељно проучавајући санскритски језик, упоређујући га са србским речима, уочавајући сродност невероватно великог броја србских речи са санскритским…
Нажалост, код нас постоје тимови људи, на државном институционалном нивоу, који годинама константно раде да избришу сваки истинити идентитетни историјски траг о Србима, о њиховом језику. На срећу, и захвалност издавачкој кући „Пешић и синови“, иако је умрла 2004. Бранислава Божиновић је по свом величанственом делу, у срцу србског народа присутна, бесмртна и вечна!
Њено дело биће везивно ткиво садашњим и будућим истраживачима на путу повратка србског народа самоме себи, својим правим истинским коренима и идентитету!
Небојша Јовановић
Текст са пратећом галеријом можете у оригиналу прочитати на страници: Небојша
Хијероглифи названи Госфордови Глифови представљају загонетни низ симбола за које је претпостављено да су урезали у камен древни Египћани који су пре 5.000 година посетили Аустралију. Иако многи овај налаз виде као превару, неки други као коначни доказ древних египатских преко-океанских путовања, чудни низ симбола је изазвао помешане реакције и гледишта у међународној заједници истраживача.
Госфордови Глифови; Фото: ancient-code
Једна од најконтроверзнијих тема у модерној историји је питање ,да ли су напредне древне цивилизације ,каква је била египатска, успеле да путују око света. Према бројним „доказима“ древни Египћани су представљали изузетно развијену цивилизацију, која им је омогућила да конструишу моћне преко-океанске бродове којима су, према бројним ауторима, могли да их превезу не само на амерички континент, него и у Аустралију.
Сећате ли се да је постојао чланак у „Газети Аризоне“ у ком је сензационално изнета тврдња како је „Институт Смитсонијан“ заташкао откриће древне египатске колоније у Велико Кањону? Па, то није једино изненађујуће откриће, како се чини. Исто тако, постоје докази да је у древним египатским мумијама пронађено присуство дувана и кокаина, чак и у ДНК. Овај податак је контроверзан, јер, историјски гледано, ове биљке су потицале искључиво са претколумбовског америчког континента, а не из других делова света.
Ипак, оно што се сматра, чак, најконтроверзнијим доказом у прилог замисли да су древни Египћани успели да отпутују на различите континенте света, јесу Госфордови глифови пронађени у Аустралији. Прво су уочени на локалитету још 1900. године као загонетни низ урезаних симбола у масивну стену која је у локалном предању помињана у то време већ, више од једног века.
И док су многи научници уверени да ови наводни, хијероглифи не представљу ништа више од обичног модерног фалсификата – археолошког вица, постоје и они научници који не само да верују да су хијероглифи стварни, него су чак и успели да преведу ову поруку, за коју тврде да су је за собом оставили египатски истраживачи, пре више од 5.000 година (око 3.000.године пре нове ере).
Али, модерни египтолози наводе да су уочили да постоје многа неслагања у анализи Госфордових Глифова. У ствари, аустралијски египотолог, професор Нагиб Канауати је чврсто уверен да интригантни низ хијероглифа није аутентичан тврдећи како се међу тим древним хијероглифима, на појединим сегментима, налазе глифови који потичу из различитих периода историје развоја египатских хијероглифа и да су, чак, неки од њих и уклесани обрнутим редом одн. „уназад“ (прим.прев. – налик одразу у огледалу).
Осим тога, локална „Служба Националног Парка и бриге за Дивљач“ и даље тврди да ови урези нису аутентични, а професор са „Одељења за Древну Историју Универзитета МекКуари“, Бојо Окинга, је такође тог уверења. „Било то дивно…. али, бојим се, то једноставно није могуће.“ Пре свега нису уклесани на начин како су древни Египћани урезивали своје записе, врло су неорганизовани,“ тврди он.“Осим тога, ту је и проблем са стварним облицима симбола који су ту употребљени. У време Кеопса људи нису могли клесати записе знаковима који су код Египћана настали тек 2.500 година касније. То је хронолошко неслагање ових глифова.“ каже он.
Ипак, има научника који се не слажу са мишљењем двојице које смо претходно навели и тврде да ови глифови не само да су аутентични, него још и „причају причу другачију од свих осталих“. Што је још интересантније, тврдње да су ти хијероглифи модерни фалсификат оспоравају многи египтолози као што су Мохамед Ибрахим и други колега који врши функцију директора Школе „Khemit School“, Јусеф Абдел Хаким Авјан (који је цео свој живот посветио проучавању древних египатских хијероглифа, како наводи извор ове вести).
Мохамед Ибрахим и Јусеф Абдел Хаким Авјан наводе да је клесар који је урезивао ове древне „аустралијске симболе“ употребио неколико древних глифова у тексту и то у граматичким варијантама, чије примере, на опште изненађење, немамо документоване у осталим налазима египатских хијероглифских текстова пре 2012. године.
Превод текста Госфордијевих глифова: натпис египатским хијероглифима на источном зиду:
„У име његовог величанства , Принца, са овог проклетог места у овој земљи, одвео нас је брод. Уклесано у име Круне Доњег Египта, према Божјој речи. Моји другови Египћани, завапите са овог места у овој чудној земљи и призовите бога Сутија. Ја, НЕФЕР-ДЈЕСЕБ, син Куфуа, Краља Горњег и Доњег Египта (у милости Птаха) доведох бога Сутија. Принц беше љубазан и добронамеран, пратилац Бога Сунца Ра. Две сезоне (11 месеци) нас је водио на исток, исцрпљене, али до краја снажне. Сво време, молећи се, радостан и уништавајући инсекте да заштити свој народ. Ја сам очврснух, обилазећи брда и пустиње, по ветру и киши, не наишавши ни на какво језеро у близини, благословен од ноћи када је падала, јер сам био од ње скривен, сасвим ван домета икакве (прим. прев. – опасности). У нашем последњем логору својим рукама скувах дивљач и призвах кишу, али повредих леђа док сам носио нашег златног сокола и прелазио брда, пустињу и водене баре које ми се нађоше на путу. Биљке копне, земља умире. Да ли нам је највише божанство ово доделило за Свети Мер (или пирамиду – прим. прев. Мер – староегип. назив пирамиде)? Сунце се излива доле на наша плећа . О моћни Кеперу (егип. божанство чија је представа био скарабеј), ово није то што су нам пророци говорили. Наша осећања су се променила, али нисмо сломљени. Овај поклон, сам НЕФЕР-ТИ-РУ, дође из храма божанства у Пенуу у Египту. Он дође из куће божје. Он је био Син Куфуа, краља Горњег и Доњег Египта. Он, који пре умре, овде је положен да почива. Нека добије живот вечни. Он, који више неће стати поред вода које запљускују обалу Светог Мера (Пирамиде). Сад пригрлите га Браћо моја Духови у Ваш свет, о Оче Земље.“;
Натпис египатским хијероглифима на западном зиду:
„Змија угризе два пута. Ми, пратиоци божанског Краља Куфуа, моћног владара Доњег Египта, Господара Два Адзеса (кратког египатског сечива), ми се сви не враћамо. Ипак, морамо да наставимо даље; не смемо да се осврћемо. Сви потоци и речна корита су пресушили, а ми смо пометени. Бродове вучемо конопцима. Смрт је дошла од змија. Дадосмо (уједеном – прим. прев.) жуманце од јајета из ковчежића са лековима и помолисмо се Амону, Скривеноме, јер беше угризен два пута. То беше тежак трен за све нас док смо нарицали над одром и одржали правило обичаја. Наши људи седећи у кругу око су посматрали сахрану, брижни и испуњени љубављу. Мумифицирано тело је сахрањено у делић Црвене земље. Онда смо се опоравили. Отворили смо са стране врата у погребној одаји од камена са свих страна. Одају поравнасмо да буде у правцу звезда Западних Небеса. Ја пребројах и заплених ножеве од људи. Три капије вечности смо спојили са задњим делом Краљевске Гробнице и изнутра запечатили .“
Овај превод на енглески језик је објављен у раду Др Р. Џонга „Гробница Господара Нефер-Ти-Ру-а“.
Рушевине манастира Град се налазе на потезу Гај у Градојевићу, насељеном месту на територији општине Коцељева. Претпоставка је да само име села Градојевић изведено управо од назива манастира „Град”. У Годишњаку број 22, Међуопштинског историјског архива од 1988. године, у Топографско-историјском речнику Подриња, аутора Светланке Милутиновић и Миливоја Васиљевића, на страни 118, наводи се: „Градојевић – село општине Коцељева. Први пут записано у турским тефтерима 1528. године, под именом Градовић – у оквиру Нахије Шабац. У селу је била црква ГРАД – из доба пре доласка Турака.”
Рушевине манастира Град (Градојевић); фото: Википедија
Према подацима манастир је подигнут у периоду између 6. и 8. века, што значи, да према званичној историји манастир је постојао много пре доласка Срба на ове просторе. Најездом Монгола на Балкан манастир је уништен. Обновљен је тек за време владавине Немањића у 13. веку. Светињу која датира од пре Средњег века, обновио је краљ Драгутин, кад је престоница Србије била у Дебрцу.
Током ослободилачких ратова против Турака, Првог и Другог светског рата манастир је коришћен као болница. Последњи пут је обновљен 1813. године, после Другог српског устанка. Постоји могућност да је манастирска црква страдала када су Турци морали да се повуку 1869. године. Према причи, Турци су гађали манастир топом са оближњег брда, преко реке Тамнаве, што као потврду говоре топовска ђулат нађене у рушевини.
Године 1943. Бранко Илић из Доњег Црниљева, потоњи монах Висарион, почео је да зида нову цркву од ћерпича, поред остатака темеља старе цркве. Данас је видљива часна трпеза на којој је уклесан текст на постаменту часне трпезе, Висарионове цркве из времена Другог светског рата гласи: „1813 + 1950 – Прилог М(анасти)ру СВ. Јован Н(аправи) Т(у)д(ом) (својим) Милутин Бошковић, постоље Великим Трудом и С корвљу Обнови Висарион И(лић)”. Тај храм је постојао до шездетих година, када је његов једини монах оболео, умро и сахрањен у манастиру Каона.
У послератном периоду уништен је сваки траг о постојању овог манастира. Данас од манастира су остали само темељи и остаци потоње цркве који сведоче о постојању ове светиње. Није било приступног пута, сама локација је била зарасла шумом, а и имовинско-правни односи нису били решени. Током времена на локалитету нису вршена истраживања од стране релевантних установа.
Према предању, манастирска црква је посвећена Светом Јовану Крститељу, тако да свештеник из оближњег Доњег Црниљева, по обичају сваке године држи службу на Ивањдан. На иницијативу људи који су родом из Градојевића окупљених око Удружења грађана Цар Константин, уз благослов Српске православне цркве идеја о обнови манастира је поново заживела.
Лазарева пећина налази се на левој страни Лазареве реке на око 23 километара од Бора. Многи се користе и називом „Злотске пећине”, али тај термин обухвата још неколико спелеолошких налазишта. У њој суоткривена три културна хоризонта – из бакарног, бронзаног и гвозденог доба. Током бронзаног доба она има улогу ловачке станице, а у гвозденом добу постаје центар металургије.
У близини Лазареве пећине налази се још неколико спелеолоших објеката који су заједно са овом пећином познати и под називом „Злотске пећине“. Од ових пећина Лазарева је најпознатија и туристички најраније уређена – туристичко уређење пећине отпочело је 1953. године, а туристичка стаза је дуга 800 m.
Пећину је изградила подземна река која и даље пролази кроз њу. Укупна дужина испитаних канала Лазареве пећине је 9818 m, а процењена дужина пећинских канала прелази 10 km. Укупна површина пећине је 9907 m². Процењује се да запремина пећинских просторија износи више 52.000 m³.
Прва истраживања извршио је Феликс Хофман давне 1882. године, а о њој је спелеолошка истраживања објавио и наш најпознатији географ Јован Цвијић.
Ова пећина представља и веома важан археолошки локалитет пошто су у њој откривена три културна хоризонта – из бакарног, бронзаног и гвозденог доба. Насеље с почетка бакарног доба, најстарије у пећини, припада културама Криводол–Салкуца–Бубањ и Коџадермен–Гумелница–Караново VI. Из овог доба пронађени су остаци керамичких предмета и коштаних алатки, као и предмети од бакра (игле, копче, шила, длета). Током бронзаног доба Лазарева пећина има улогу ловачке станице, а у гвозденом добу постаје центар металургије.
Занимљиво је да једна од дворана ове импозантне пећине носи назив „Дворана слепих мишева”, а у њој је уточиште нашло чак 24 од 27 врста ових крвожедних животиња колико их има на Старом континенту.
Фосилна и данас изумрла фауна Лазареве пећине представљена је остацима пећинског медведа, пећинског лава и пећинске хијене. Савремена фауна представљена је троглобионтским и троглофилним организмима. Међу троглобионтима, значајне и карактеристичне су ендемичне врсте зглавкара: Speleocyclops plutonis, Serbosoma lazarevensis, Pseudosinella problematica, Onychiurus trojan, Arrhopalites zloti. Ову пећину насељава и подврста трехина, Duvalius stankovitchi georgievitchi. Троглофилна фауна представљена је највећим делом слепим мишевима, којих је овде забележено преко 20 врста, и пселафином Bryaxis sculptifrons.
Постоји и мноштво легенди који су у вези са овом пећином. Прича се да су се у њој крили хајдуци током страховладе Турака. Пећина је име добила по кнезу Лазару који се, како још једна легенда каже, баш ту скривао са својом војском. Проглашена је природном реткошћу и заштићена као споменик природе од 1949. године.
Легенда
У Лазаревој пећини се тражи злато хајдука Лазара, по једној од верзија, пећина је по њему и добила име. Он је пљачкајући Турке стекао огромно богатство које је наводно сакрио у пећини. Девојачка соба је дворана у пећини у којој су, по легенди, за време Турака сакриване девојке. Дворана је са доста малим улазом па се претпоставља да је баш у некој одаји у Девојачкој соби сакривено злато а затим улаз одаје зазидан.
Туристичке посете у Лазареву пећину организују се свакодневно од 1. маја до 31. октобра, а посетиоцима је на располагању 900 метара уређених стаза.
До сада најстарији венетски запис „Ес 120“ нађен је 1931. на дубини од око пет метара на локалитету Сколо ди Лоцо („Scolo di Lozzo“) у близини Есте у Италији. Израз „alkomnometlonikosenogenesvilkenishorviontedonasan.“ на спољашњој страни добро очуване бронзане посуде из средине шестог века пре нове ере угравиран је у непрекидном низу (scriptio continua) без знакова интерпункције.
Бронзана посуда са венетским записом: Es 120
Многи италијански, француски и немачки венетисти (A. Marinetti, Lejeune, Untermann, Prosdocimi…) били су у проблему да поделе и растумаче овај непрекинути текст. Полазна грешка њихових тумачења била је покушај да се венетски језик представи као део кентумске, грчке, латинске или германске језичке скупине. Њихови резултати сводили су се на то да се свака реч у изразу којој се не може растумачити значење прогласи за име некаквог божанства. На тај начин је овај кратак израз садржао у себи и до три имена наводних етрурских божанстава, што са лингвистичког становишта делује недовољно убедљиво.
Са друге стране, компаративна тумачења Матеја Бора, базирана на словенским језицима, показала су да је присуство словенског језика од давнина укорењено у северној Италији и околном простору на којем су Венети живели.
Иако положај слова упућује на то да бисмо га требали читати одозго на доле. текст је у ствари асиметрични палиндром уочљив када се чита одоздо: „NA SAN ODET NOI VROH SI NE KLI VSE NEG ON E S OKI SNOL TEMON MOK LA.“ („Можда Ђаво који иде на спавање нема све да клија за њега, али боље нека је склопљених очију као канап на разбоју мрачне влаге.“), а када се затим поново изврши инверзија добија се симетрични палиндром и израз са другачијим значењем: „AL KOM NOMETL ON ŚI KOS E NOGE NE SVIL K E NIS HOR VION T E DONASAN.“ („Али коме је он бацио парче? Можда је једно понуђено теби, из подземља горе удвајајући, није дошао да науди.“).
Док је први палиндром оптимистична опомена мрачним силама да пазе да се семе у посуди не уплесниви, унутар другога се крије порука како израз треба читати: „NIS HOR VION.“ („Одоздо на горе удвајајући.“). Ова порука јасно упућује и на графички приказ записа представљеног у форми избијања клице из посађеног семена. Почињући текст одоздо, записивач је такође имао намеру да превари Ђавола ређајући слова наопако.
Изненађује граматичка правилност израза, а такође и невероватна сличност, готово истоветност старог венетског израза и 2500 година млађег словеначког књижевног и дијалекатског језика у којем преводи израза гласе:
1. „NA SEN ODET, NAJ VRAG SI NE KLIJ VSE, NEGO ON Z OČMI LE JE SNUL TEMEN MOK!“ (И след речи и структура реченице су готово идентични.)
2. „ALI KOMU NEMETEL ON SI KOS JE? NOGE NE ZVIL KI BI, NIZ GOR VIJEN, KI TI JE DONAŠAN!“
Венетски натпис Es 120 има паралелу у старофригијској наредби из 5 века пре наше ере „E STAT OIAV VUN!“ („Неплодност држи подаље!“). Сличност венетских текстова са словенским текстовима из Тракије, Дура Европоса, са фригијским, словенетским и другим старословенским записима показује велику хомогеност Словена на језичком пољу.
Анђелија Станчић Спајић је у својим анализама указивала на везе између речи српског и хебрејског језика. Она је посебну пажњу у старим хебрејским списима посвећивала „тамним“ речима, односно речима којима се зна значење, али им се порекло не зна.
Анђелија Станчић (Шид, 1865 – Београд 1955) је српска књижевница, учитељица, учесница Првог светског рата, добитница је Крста милосрђа и Ордена Светог Саве, који је одбила да прими. Завршила је Вишу девојачку школу и учитељску школу у Сомбору, а потом је била учитељица у Пожаревцу и Шапцу. У избеглиштву, које је провела у Водену, учествовала је у оснивању „Заштите сироте деце“.
По избијању Првог светског рата добровољно је отишла на фронт, где је помагала рањеним војницима. По окончању великог рата, краљ Петар Први Карађорђевић ју је одликовао Крстом милосрђа. Била је поносна на њега, али је зато Орден Светог Саве, којим су награђене најуспешније учитељице, уз поштовање одбила 1923. године.
Научни рад
Анђелија Станчић писала је песме, приповетке, песме и приче за децу и бавила се превођењем са француског, немачког и чешког језика. Била је сарадница и у неколико листова: у сомборском „Голубу“, у „Босанској вили“, „Школици“ и „Зорици“, где су објављивани су њени преводи, приповетке и песме.
Већ 1912. године написала је „Распоред рада у првом разреду основне школе“, да би 1929. објавила вредно дело „Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа“. Оставила је вредна дела о народном лечењу, као и књиге „Највећи светитељи српски и словенски“ (1934) и „Путник: грчко-српски“ (1936).
Анђелија Станчић – Спајић као медицинска сестра у Великом рату; фото: Радован Сремац
Најстарији језик Библије – или један од најстаријих културних народа
Најстарији језик Библије је веома занимљиво штиво у којем су приказане мапе Синајске горе из 7. и 8. века и на којима се виде места, као што су Банат, Бела Црква, Српска (гора) и слично. Карте су, наравно старогрчке али су топоними српски. Необичност те карте је била у томе што су се у близини Мојсијеве горе налазиле и планине са именима Српска гора, Гора, Банат, затим реке са именима Мир, Вир-ас итд.
На почетку књиге написала је:: “ …И ова књига, не велика обимом, дићи ће из заборава на светлост угашену, непознату тековину једног од најстаријих културних народа. После десет и више година проучавања и прикупљања материјала а после великог труда и трчања да се наше позване установе заинтересују за ову новину и издаду на јавност ову и ако не велику ипак важну књигу, која је могла бити већа, али је била удешена за три јавна предавања и морала је бити збијенија, после свих затворених врата, сама дајем у у штампу ово дело.“
Анђелија је истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе елементи српског језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе елементи вере и начина живота Срба.
„Тамне“ речи ауторка тумачи архаичним речима српскога језика, доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца. Наиме, Фалистејци, који су се једним делом асимиловали у Хебрејски корпус, у сродној су вези са некадашњим становницима Македоније – Пеластима. О континуитету између Пеласта и Словена на Балкану говорили су многи неучници, међу којима и Милан Будимир, Нико Жупанић и Радивоје Пешић.
Интересантно је да и само име „Ебрис“ (עבריס), којим су стари Хебреји себе називали, Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру.
Књигу је завршила следећим речима: „И ми поносно дижемо тешку завесу прадавне прошлости и гледамо у духу величанствену слику свог просвећеног народа и с правом кажемо: да је српски језик најстарији језик Библије и да је српски народ један од најстаријих културних народа.“
Венетски напис пронађен на урни под ознаком ЕС 89, данас се чува у националном музеју Атестино у Италији. Његово тумачење путем словенске језичке основе показује да су Срби (Словени, Венети) на северу Италије живели више векова пре нове ере. Према тумачењу Матеја Бора текст гласи: „Смрти, ти која нас скончаваш, учини да сен буде лагана оку.“
Урна ЕС 89, национални музеј „Атестино“
На основу атестинских таблица из предримскога периода нађених на локалитету Есте, југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Владимир Павшич (псеудоним: Матеј Бор) открио је словна правила венетског писма и граматике. Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани зато што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања.
Матеј Бор
Владимир Павшич (књижевни псеудоним: Матеј Бор, 1913-1993) био је словеначки лингвиста, књижевник, преводилац и новинар. На љубљанском Универзитету је дипломирао славистику и филологију. По избијању другог светског рата прикључио се партизанима, а након завршетка рата се посветио писању. Био је дугогодишњи председник удружења књижевника Словеније, а од 1965. године и члан Словенске академије наука и уметности. Познат је као заговорник венетске теорије о пореклу Словенаца, заједно са Јошком Шавлијем и Иваном Томажичем. Осамдесетих година двадесетог века путем словенских језика и дијалеката тумачио је венетске написе пронађене широм северне Италије и Словеније.
Анаграме и палиндроме многи народи су често употребљавали због тога што им се због двострукости или вишеструкости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су их употребљавали и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).
u.konagalkno.s
Напис /„.u.konagalkno.s.“/ „Уконахал к нос.“ („Скончао који нас.“) или „Укона хал к нос.“ („Смрт нас сконча.“), који се од назад чита „Сон к лахан оку.“ („Сен да лагана оку.“), у целини значи: „Ти који си нас скончао (Смрти, ти која нас скончаваш), дај да сен буде лагана оку.“.
Лигатуре у напису дају неколико начина за његово тумачење од који је Матеј Бор одабрао палиндромно као најприхватљивије. Овај напис пронађен је на урни ЕС 89, која се данас чува у националном музеју Атестино у Италији.
Плочник је археолошко налазиште у Топлици, насеље Винчанске културе која је крајем VI и почетком V миленијума старе ере захватала подручје данашње Србије, источне Босне, северне Македоније, западне Бугарске, југозападне Румуније и јужне Мађарске. Једна географија, народ који живи на сличан начин… Плочник припада Винчанској култури, млађем неолиту и млађа фаза ове културе је по њему названа Винча-Плочник, за разлику од старије, Винча-Тордош.
Археолошко налазиште Плочник је откривено далеке 1927. године, приликом копања усека за железничку пругу Ниш-Куршумлија, на 47. километру, идући од Ниша на запад. Том приликом је откривена знатна количина археолошког материјала: уломака посуда од печене земље, камених алатки, статуета, бакарних алатки… Четири сандука археолошког материјала је Управа железница послала Народном музеју у Београду и, како се радило о изузетно занимљивом налазу, већ следеће године је Миодраг Грбић, археолог, обавио прва заштитна истраживања на локалитету. Оно што је Грбић открио и објавио у књизи на немачком језику, позиционирало је Плочник међу најзначајније праисторијске локалитете на археолошкој мапи Европе и тако је до данас.
Плочник припада Винчанској култури, млађем неолиту и млађа фаза ове културе је по њему названа Винча-Плочник, за разлику од старије, Винча- Тордош.
Шездесетих година прошлога века ископавања је током десетак година водила Блаженка Сталио из Народног музеја Београд. Откривен је сјајан археолошки материјал који је потврдио значај налазишта. Оно што је Плочник чинило другачијим од класичних неолитских налазишта јесте велика количина бакарних артефаката-масивних алатки и неколико дивних комада накита нађених на терену. Сматрало се да су то оставе, укопи из каснијих времена (?)…
Последња кампања истраживања започета 1996, коју су водили Душан Шљивар (Народни музеј Београд) и Јулка Кузмановић-Цветковић (Народни музеј Топлице), под будним оком академика Борислава Јовановића, имала је за циљ да разјасни металуршки аспект Плочника и да потврди почетке металургије у Винчанској култури. Налази длета на подовима кућа, делови инсталација за топљење и делови пећи су нас уверили да су почеци металургије бакра заиста ту, у Плочнику, у Србији. На локалитету Беловоде крај Петровца на Млави (налазишту исте старости и исте културе) је откривена бакарна згура и колегиница Миљана Радивојевић је на УКЛ универзитету у Лондону обавила потребне анализе које су нас учврстиле у уверењу да заиста имамо најстарију металургију у овом делу света.
Коначно, 2012. је започет трогодишњи пројекат “Металургија у Евроазији: еволуција, организација и коришћење раног метала на Балкану” финансиран од стране АХРЦ организације из Велике Британије. Народном музеју из Београда и Народном музеју Топлице придружио се интернационални тим УКЛ универзитета из Лондона под руководством Тила Ререна…
Богиња на престолу, Плочник; Фото: Народни музеј
Ћуп, Плочник; Фото: Народни музеј
Плочник; фото: Википедија
Плочник; фото: Википедија
Унутрашњост куће, Плочник; фото: Википедија
Плочник; Фото: Народни музеј
Шта заправо знамо о Плочнику?
После готово 90 година од открића Плочника, после озбиљних археолошких истраживања, још увек је више питања него одговора. Камен и глина су били очигледно лако доступни материјали. Од камена су израђиване секире најразличитијих облика, длета, од кремена су рађени ножићи за сечење, стругачи, од глине посуде најразличитијих облика, од прилично грубих посуда за кување и складиштење хране, до најфинијих, високо полираних посуда за изношење хране на трпезу. Од глине су израђивали и прелепе статуете од којих неке представљају изузетне уметничке радове.
Становници Плочника су научили да топе руду бакра и лију масивне алатке, научили су да контролишу ватру.
Фасцинантно је како су овладали различитим вештинама и како су, на неки начин, загосподарили природом. Научили су да узгајају житарице, припитомили су животиње, могли су да живе у насељима која трају јер нису морали да непрестано јуре храну. Могли су да живе у надземним кућама, да обедују за трпезом која и јесте тековина неолита, да имају више деце коју су могли да прехране. Научили су како да од руде бакра истопе метал и направе алатке што је била истинска технолошка револуција, започело је метално доба у коме и данас живимо, бакар је свуда око нас. Истраживања су показала да је то била напредна цивилизација која је прошла кроз “неолитску револуцију”.
Оно што не знамо је, рецимо, како су изгледали становници Плочника. Још увек није пронађена ни једна некропола, мало их је откривених и на подручју Србије. Можда фигурине које су израђивали представљају заправо становнице и, знатно ређе, становнике Плочника. Моделоване су младе и витке девојке у мини сукњама, неке од њих имају тетоваже, бојена лица, дуге хаљине, на основу чега закључујемо да су желели да изгледају лепо, да су Винчанке “терале моду”. Кад је 2008. године Горица Пејаковић, по статуетама, направила одећу од коже и лана, у њој су девојке заличиле на данашње.
Како представити неолит, не само предмете, као дочарати живот у неолиту?
Археолошко налазиште живи током истраживања, знатижељници су у прилици да виде оно што се проналази и о чему се, у последње време, гласно говори у медијима. А кад се кампања заврши, материјал иде у музеје, на обраду, сонде се затрпају, локалитети се поново претварају у ливаде и њиве, где се на површини пронађе тек по који фрагмент керамичких посуда. Кад и доспеју у музејске витрине, предмети су углавном изложени без контекста тако да је тешко представити чему служе, шта представљају.
Госпођица са дред фризуром, Плочник; Фото: Народни музеј
Кад је у питању Плочник, у Народном музеју Топлице је почетком овога века кренула иницијатива да се на самом локалитету формира музеј, за почетак у напуштеној згради железничке станице. Потрајало је од првих корака до почетка реализације. Најпре је од “Железница Србије” изнајмљена напуштена зграда, “двојна стражара” у којој су некад становали железничари. Потом је године 2009. започето рашчишћавање терена око зграде, а на ливади, крај надвожњака, тамо где су откривани први налази, обновљено мало неолитско насеље са репликама пет кућа. Извукли смо неолит на површину и покушали да га оживимо. Наш пројекат се зове “Плочник-прошлост уживо”, аутор пројекта је Јулка Кузмановић Цветковић, главни архитекта и надзорник радова је Милан Радовановић, у том моменту тек свршени студент архитектуре, грађевински пројекат потписује Бојана Вукадиновић. Од самог почетка реализације, партнер Музеју Топлице је била АД “Планинка”, фирма која се бави туризмом у Топлици и чије је руководство у старту умело да препозна значај и туристички потенцијал идеје.
Постојала су реконструисана неолитска насеља у окружењу, у Тузли, крај Скопља насеље Тумба Маџари, крај Охридског језера у Заливу костију су реконструисане сојенице. Ми смо желели исто то, само мало другачије, жив музеј у коме није прво упозорење: говори тихо и не пипај ништа! Ми смо желели да посетилац који прође кроз капију уђе у неолит.
Свака од наших кућа је добила посебну намену. Све су, наравно, рађене од плетера с конструкцијом од дрвених греда, облепљене блатом и покривене трском, потпуно природно и аутентично – сви материјали су из непосредног окружења. Али су у куће смештени станари који се баве различитим занатима. Тако у кући ткаље Разуменке (имена су наравно савремена) стоји реплика неолитског разбоја на коме се тка, има тамо и неопране и опране и испредене вуне, има и кучине, требало би и лана. У неолиту се итекако ткало, налажени су отисци тканина на керамици, виде се представе тананих блуза и хаљина на фигуринама.
Керамичарка Весна израђује посуде од глине, суши их испред куће и пече на отвореном огњишту у дворишту. У кући има реконструисану калотасту пећ у којој може да пече хлеб, тај хлеб од целог зрна жита нудимо посетиоцима. Наши гости могу да помогну у млевењу жита на каменом жрвњу, да месе заједно с нама, да осете мирис тек печеног хлеба. Могу и да узму комад глине и покушају да направе посуду, онако како је рађено и пре 7000 година, без грнчарског витла. Мајстор Радиша је задужен за израду алатки, ковач Радивоје контролише производњу метала.
Задруга је највећа кућа у којој се одвија друштвени живот, седељке, дискусије.
Постоји, наравно, мала класична поставка са историјатом истраживања, за оне који воле да знају све.
Оно што је свакако најзанимљивије у Плочнику јесте топљење руде. Од како смо 2013. у оквиру истраживања с британским (интернационалним) тимом извели експеримент топљења а који је дизајнирала колегиница Миљана Радивојевић, тада са УКЛ универзитета Лондон, којим смо доказали и показали како се у неолиту топила руда, експеримент можемо да изведемо за и посетиоце, а они чак могу да учествују у том магичном чину.
Руда се топи у малим јамама облепљеним глином, на ватри од дрва и ћумура, уз константно додавање ваздуха. У праисторији су за то коришћене дуге цеви од зове са облогом од глине на крајевима, како се дуваљка не би запалила. Уз ватру је обично шест “дувача” дувају један по један а ритам одређује бубњар. То је у праисторији био магични чин претварања тиркизно плаве руде малахита у сјајне капљице бакра, праћен игром и песмом. Топљење је поготово лепо ноћу јер током процеса бакарна руда испушта плаве паре. То је незаборавно искуство посетиоцима који пробају “дување”.
Обновљена неолитска кућа; фото: Етно-културолошки зборник, књига 17
Закључак
Данас у Плочнику можемо да видимо једноставност и склад. Људи су у неолиту живели у скромним условима а радили сјајне, за нас невероватне ствари, имали изузетна открића. Живели су у сагласју с природом, узимали колико им је потребно. Имали су породицу, водили рачуна о деци коју су могли да исхране. Путовали су, свакако, мењали ствари које производе за неке друге, које су им потребне а није их било у окружењу. Били су радознали, трагали су за новим и непознатим. У једном моменту је неолитска идила мирнога живота, без ратовања, прекинута. Дошли су дивљаци, однекуда, Плочник је спаљен и на подовима кућа је остало оно што нису могли да понесу са собом. Захваљујући тим остацима, слика о неолиту постаје све јаснија, после сваке сезоне истраживања.
Јулка Кузмановић Цветковић, археолог у Народном музеју Топлице – Прокупље
Извори:
Плочник – прошлост уживо, Етно-културолошки зборник за проучавање културе источне Србије и суседних области књига 17, Сврљиг, 2013, стр. 87-92 Народни музеј у Београду
Богиња на трону, фигурина од теракоте стара 6000 година пронађена је на локалитету Предионица, код Приштине, 1956. године. 30. маја 2002. године, из Народног музеја у Београду узима је тадашњи гувернер Косова и Метохије Михаил Штајнер и у пратњи председника Координационог центра за Косово и Метохију Небојше Човића и помоћника министра за културу Јована Деспотовића односи је у Приштину. Човић је на седници Савета безбедности Уједињених нација, 30. јула 2002. године, образложио овај чин жељом да се одобровоље Албанци пред разговоре са Србијом о статусу Косова и Метохије.
Богиња на трону је фигурина од теракоте пронађена на локалитету Предионица, код Приштине, 1956. године за време археолошких радова стручњака београдског Народног музеја, које је предводио кустос Радослав Галовић. Реч је о добро очуваном примерку неолитске ситне пластике винчанске културе (висока 18,5 цм), који је настао четири миленијума пре Христа.
Поверена је тада Музеју Косова и Метохије на чување. Због своје вредности, деценијама је на његовом логотипу као заштитни знак ове институције. У време бомбардовања СР Југославије, 1999. године, она је била део изложбе коју је организовала САНУ „Археолошко благо Косова и Метохије“, тако је након доласка међународних снага на Косово и Метохију остала у београдском Народном музеју, где је требало да буде још кад је пронађена.
Но, убрзо је постала предмет политичких манипулација. Фигурину, 30. маја 2002. године, из Народног музеја у Београду узима тадашњи гувернер Косова и Метохије Михаил Штајнер, у пратњи председника Координационог центра за Косово и Метохију Небојше Човића и помоћника министра за културу Јована Деспотовића и односи у Приштину.
О томе Човић, између осталог, говори на седници Савета безбедности Уједињених нација, 30. јула 2002. године, образлажући овај чин жељом да се одобровоље Албанци пред разговоре са Србијом о статусу Косова и Метохије. Директор Музеја у Приштини Бранко Јокић и директор Народног музеја у Београду академик Никола Тасић о овом чину нису на адекватан начин известили јавност и надлежне институције чија је дужност чување и заштита свега што је у власништву Републике Србије.
Фигурина је у Приштини дочекана са слављем, уз директан телевизијски пренос, начињена јој је и посебна витрина у холу Музеја Косова у Приштини. Она је искоришћена да потврди тезу албанских археолога да су „Албанци најстарији становници Балкана“ – опипљиви доказ тезе о њиховом наводном илирском пореклу. Тако је одједном постала симбол културног идентитета Албанаца и названа „Илирском краљицом“.
На основу атестинских таблица из предримскога периода нађених на локалитету Есте, југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор открио је словна правила венетског писма и граматике.
Етрурска азбучна таблица за писање у воску (археолошки музеј у Фиренци инв: 93480); фото: revijasrp
Италска варијанта „етрурског алфабета“ Према А. Хораку
Балканска варијанта „етрурског алфабета“ Према А. Хораку
Матеј Бор је у написима пронашао мноштво анаграма и палиндрома које су Венети често употребљавали због тога што им се због могућности двоструког читања придавала магична моћ, али и зато што су представљали облик скривеног писања.
И балкански и италски Венети често су користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).
1. Натпис са таблице ЕС 27 пронађен у једном венетском гробу: „В дан донасто… Рејтијаи“ („Данас (дарове) доносим Рејтији“ – божанство у Рејтији, где је натпис положен у гроб) могуће је читати и као „Вдан до нас то… реи ти јај“ („Сада од нас ту у рај ти пођи“).
2. На једном пирамидалном надгробном споменику пише: „Јего рајтевиој лор.“ („Њега витештва, [водитељства], жара.“), чији анаграм има сасвим другачији смисао: „Јего раи те вијој лор“ („Њега к рају сада води душа.“).
А. Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.
Артемидин храм у Ефесу (грч. Artemision) подигнут је око 550. п. н. е. Данас се могу видети само остаци темеља и место на којем се овај храм некада налазио – на око 50 km од града Измира. Иако темељ храма потиче још из 7. века п. н. е, грађевина је конструисана и подигнута 550. године п. н. е.
Артемидин храм, Гравура Мартена ван Гемскерка, 16. век
Новац за изградњу велелепног мермерног храма издвојио је лидијски краљ Крез, а храм је осмислио и пројектовао грчки архитекта Херосифрон. Храм је био украшен бронзаним статуама које су извајали најумешнији уметници тог доба: Фидија, Поликлеит, Кресилас и Фрадмон.
Храм је служио као религијско здање, али и као тржница. Годинама су храм посећивали трговци, туристи, уметници и краљеви који су одавали почаст богињи завештајући део своје зараде храму. Недавним археолошким ископавањима на овој локацији откривени су дарови које су ходочасници који су долазили чак из Персије и Индије посветили Артемиди – наушнице, наруквице и огрлице од злата, статуе Артемиде извајане од злата и слоноваче и други артефакти изузетне вредности и лепоте.
7 светских чуда старог света је скуп архитектонских дела које су стари Грци сматрали врхунцем људске креативности и генијалности. Најстарије њихово помињање је код Херодота (око 450. г. п. н. е.), а први пут су заједно поменута у епиграму феничанског писца Антипатроса из Сидона (2. век п. н. е.).
У ноћи 21. јула 356. године п. н. е, човек по имену Херострат је, у намери да се прослави и да његово име овековечи историја, запалио храм који је сагорео до темеља. Те исте ноћи рођен је и Александар Велики (Македонски).
Познати историчар тог доба Плутарх запазио је необичну случајност и забележио да „у тој ноћи богиња није обитавала у свом храму, јер је присуствовала рођењу будућег великог војсковође, те није могла да спаси свој храм од уништења.“ Током наредне две деценије, храм је обновљен, у чему је значајно помогао сам Александар Македонски који је у то доба већ био освојио и покорио целу Малу Азију.
Када је апостол Павле у првом веку нове ере посетио Ефес у намери да проповеда хришћанство, суочио се са снажним култом богиње Артемиде распрострањеним у народу који није желео да га се одрекне.
Када су Готи 262 године н. е. поново разрушили храм, Ефежани су се заветовали да ће га поново обновити. Ипак, до 4. века н. е. већина Ефежана је прихватило хришћанство и храм је изгубио свој религијски значај.
Налазиште Артемидиног храма у Ефесу у Турској. Од некадашњег храма није остало ништа изузев неколико стубова; фото: britannica.com
Последње поглавље историје везано за овај храм одиграло се 401. године н. е. када га је срушио Свети Јован Хризостом. Касније је Ефес напуштен, а археолошка ископавања ове локације започела су тек крајем 19. века. Ископавањима су откривени темељи храма и пут који је водио до ове локације која је данас полумочварни предео, с обзиром да је некада на том месту било море и значајна лука Мале Азије.
Достиник (Дестиника, Даштаник; грч. Ντοστινίκ, Δεστινίκον; лат. Dostinica) је била најстарија позната престоница Србије (?-друга половина X века) и седиште српске државе Властимировића, династије која је владала Србима од седмог до друге половине десетог века. Његов положај, као и остаци, до скора нису утврђени, али се сматрало да се налазио на простору између данашњег Пријепоља и Сјенице, односно у релативној близини границе са тадашњом Бугарском која се налазила у Расу. Истраживања окончана 2001. године упућују на то да је налазиште у селу Врсенице код Сјенице управо средљовековна српска престоница Достиник .
Налазиште Градина у Врсеницама; фото: Археолошки институт
Достиник се помиње на првом месту међу насељеним градовима у крштеној односно балканској Србији, у спису „О управљању Царством” византијског цара Константина Порфирогенита (913-959), насталог средином X века. Порфирогенит у 32. поглављу наводи да су „у покрштеној Србији“ насељени градови: Дестиникон, Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес и у области Босне Котор и Десник.
Једну од ових тврђава Порфирогенит помиње и када описује збивања у току последње деценије 9. века, говорећи како је Клонимир, отац Часлављев, долазећи из Бугарске са војском ушао у Дестиникон, односно Достинику, „један од српских градова, са циљем да преотме власт. Међутим, и поред тог почетног успеха, он није успео да завлада државом.“ Очигледно је Достиника била тврђава посебног значаја. Ту се изгледа стицала, али и губила власт над оновременом Србијом.
Његов положај, као и остаци, до скора нису утврђени, али се сматрало да се налазио на простору између данашњег Пријепоља и Сјенице, односно у релативној близини границе са тадашњом Бугарском која се налазила у Расу.
Династија Властимировића
Многи историчари, археолози и научници претпостављали су могућу локацију Достиника
– На доњој Дрини, код села Дисит и Десна (Шафарик)
– Дежева (Новаковић, Грот)
– у атару села Врсјенице, у околини Сјенице (Јиричек, Шишић)
– Село Дрсник код Пећи, локалитет Јеринина кула (Скок)
– Ждрело у Руговској клисури код Пећи или Градиште Геђе на Белом Дриму, између Ђаковицеи Призрена (Новаковић)
Први трагови Достиника пронађени су осамдестих у време док је истраживање старог Раса било значајан државни пројекат. „Било је очигледно да је реч о српском утврђеном граду, који је живео бар двеста година пре Немањића, а затим је уништен и напуштен у 10. веку, у време бугарске експанзије.
Налазиште српске престонице смештено је код села Врсенице, десетак километара од Сјенице. Налази се на северној падини узвишења Клик, брега на 1.330 метара надморске висине које се као пружа у Сјеничко поље. Врх опасују остаци три дебела камена бедема која су бранила двор српских кнежева.
Утврђење доминира над целим сјеничким пољем и има визуелну комуникацију са планинама које га окружују: Голијом, Јавором, Златаром, Јадовником и Гиљевом. Приступачно је само са јужне стране, на којој је седло преко ког се одвијала комуникација са извором питке воде и узвишењем Клик.“ – наводи археолог Драгица Премовић Алексић, директор Музеја Рас.
У село Врсеницу, у чијем је атару Достиника, иде се преко моста над реком Вапом на месту са средњовековним именом Мач-брод, што значи отприлике „Прелаз мачева“. Стари пут даље води кроз српско село Градац. Градчани себе зову и Галичани, јер постоји предање да је овде било утврђење великог жупана Уроша Другог, на кога је војску лично водио византијски цар Манојло Комнин. Друго предање каже да је Градац био летњиковац Немањића и база за обуку њихове чувене коњице, јер је пространо Сјеничко поље богато добром травом и водом.
Кнез Властимир, први владар династије Властимировића
Грб Власстимировића
Мутимир
„Ово је део пута Вија металика, којим су метали из источног дела провинције Далмације, из копова Копаоника и Рогозне, транспортовани долином Ибра, а затим кроз Сјеничко поље. Ради одбране античке саобраћајнице Римљани су подигли почетком 4. века прво мало утврђење око кога се касније развила велика српска Достиника.“
Откривен је бројан археолошки материјал: керамички судови различитог облика, величине, начина израде и украшавања, метални предмети – ножеви, алатке, звона, камени жрвњеви, брусеви итд.
Археологија је потврдила историјске изворе који говоре о збивањима у Србији током 9. и 10. века, у време када Бугарска осваја велике делове Балкана. Рас је тада, каже цар Константин Порфирогенит, на граници између Бугарске и Србије, па је логична претпоставка да се Србија тада налазила западно од Раса. Њена граница је тада вероватно ишла долином горњег тока Ибра, источним ободом Сјеничко-пештерске висоравни и обронцима Голије – објашњава научница.
У Србији су се, према белешкама ромејског цара, крајем 9. века водиле династичке борбе између наследника кнезова Мутимира, Стројимира и Гојника. Истовремено стреловит успон доживљава Бугарска, која жели да се освети Србима за тешке поразе у претходним вековима. Кнезови „Срблије“, како је назива ромејски цар, не обраћају пажњу и ратују међусобно, иако се налазе у маказама између Бугарског и Источног римског царства.
Клонимир, син кнеза Стројимира, склонио се био у Бугарску где га је цар Борис оженио Бугарком. У жељи да преотме власт од Петра, Гојниковог сина, Клонимир је са војском ушао у главни град Достинику, где га је Петар убио. Како је Рас већ био у бугарским рукама, а Клонимир долази из Бугарске и улази у Достинику да преотме власт, очигледно је да се Достиника у непосредној близини Раса и тадашње српско-бугарске границе.
…
Закључци археолошких истраживања: „Врсенице, касноантичко и српско раносредњовековно утврђење“ *
Систематска археолошка истраживања вршена су 1995. и 1996. године, а потом су настављена 2000. и окончана наредне 2001. године. У току те четири кампање већи део програма истраживања је и остварен, али услед недостатка средстава, ископавања на свим планираним површинама нису се могла реализовати.
Градина у Врсеницама представља једно од ретких налазишта са примером коришћења брањеног простора касноантичког утврђења као фортификације и у раном средњем веку. Посматрани у целини, културни слојеви и остаци фортификација, као и других здања, одсликавају више етапа живота утврђења. То се посебно уочава на остацима фортификација и зиданих објеката, где се јасно уочавају посебне грађевинске фазе.
Према сазнањима до којих се дошло током археолошких истраживања, као и након обраде откривених налаза, како остатака архитектуре тако и покретног материјала, било је могуће издвојити три основна стратиграфска и хронолошка хоризонта, и то:
I – антички (прва половина 4. века), затим
II – касноантички, код кога се јасно издвајају две етапе, од којих прва одговара животу старијег касноантичког утврђења (после око 460. године до у 5. век), а друга животу у млађем палеовизантијском утврђењу (6. век) и
III – раносредњовековни (9–10. век). На оваквој стратиграфској и хронолошкој подели биће засновано наше даље излагање.
Римска војна постаја
Трагови првог насељавања Градине, који би претходили изградњи најстаријег зиданог објекта, на истраживаним површинама нигде поуздано нису издвојени. Сматрамо, стога, да нећемо погрешити ако закључимо да је коришћење ове заравни на врху стрмог стеновитог брега највероватније започето подизањем зидане грађевине чији су остаци откривени у Централном сектору,
Римска војна постаја – хипотетичка реституцуја некадашњег изгледа; фото: Археолошки институт
Реч је о здању трапезасте, готово правоугаоне основе, спољних димензија 12,5 × 11,30 м, односно 10,50 м, које је својом дужом страном било оријентисано по оси исток–запад. Положај ове грађевине био је прилагођен затеченом стеновитом тлу које се у виду две каскаде спушта од запада ка истоку.
За поуздано одређивање времена настанка поменуте грађевине, коју смо препознали као остатке римске војне постаје немамо на располагању довољно елемената. Као сигуран terminus ante quem било би време подизања бедема старијег касноантичког утврђења у другој половини 4. века.
Касноантичко утврђење
Културни слојеви са остацима грађевина, формирани у оквиру бедема касноантичког утврђења, представљају сложену стратиграфску целину која је настајала током више од два столећа, што је било у непосредној вези са грађењем и обновом фортификација.
О времену грађења старијег касноантичког утврђења доста поуздане елементе за закључивање пружају археолошки налази из насипа пећи за креч, датоване фолисом кованим између 364. и 378. године.
Бедемима новог утврђења био је обухваћен брањени простор од око 5.000 м², односно стеновити средишњи гребен са заравни у благом паду према западу и, условно речено, равним амфитеатралним простором под његовим источним литицама. На најистакнутијем положају, нешто јужније од самог врха стеновитог гребена, подигнута је главна кула утврђења, окренута ка релативно приступачном седлу према суседном вису који доминира положајем Градине. Била је правилне, готово квадратне основе
Зараван на врху била је опасана бедемима са три стране, осим са северне, где су окомите литице стена пружале природну заштиту. Према јужној страни и седлу ка суседном доминантном вису, на једном стеновитом гребену била је постављена Главна, односно једина кула утврђења.
После рушења крајем друге деценије 6. века утврђење на Градини је, по свему судећи, веома брзо обновљено, можда већ током треће или четврте деценије истог века.
У обновљеном утврђењу, најзначајније каменом зидано здање била је нова црква, подигнута на остацима старије грађевине римске војне постаје која је, како смо претпоставили, пострадала у земљотресу. У затечену рушевину, уз коришћење већине њених преосталих зидова, уграђено је ново сакрално здање. Доминантан положај цркве на северном стеновитом гребену, који је у паду према истоку, као и облик њене основе условили су затечени остаци. О судбини цркве у Врсеницама током 6. века резултати археолошких истраживања не пружају довољно података. По свему судећи, она је била у употреби све до краја 6. или почетка 7. века, односно до времена када је утврђење пострадало или напуштено.
Раносредњовековно српско утврђење
У раздобљу којим је био обележен коначни слом античке цивилизације у централним областима Балкана запустело је и утврђење на Градини у Врсеницама. Када се то тачно десило, да ли крајем 6. или у првим деценијама 7. века, тешко је закључити само на основу археолошких налаза. Простор међу бедемима Градине у Врсеницама остао је пуст и ненасељен више од два столећа. Обнова која је након тога уследила посведочена је сасвим јасним археолошким сведочанствима.
Јужни бедем српског утврђења – хипотетичка реституцуја некадашњег изгледа; фото: Археолошки институт
Последњи Властимировић, цар Часлав бачен у Саву од Угара око 950. године. Фото: staresrpskeslike.com
Будући да смо, уз извесне резерве, закључили да је палеовизантијско утврђење у једном тренутку напуштено, али не и насилно разорено, можемо претпоставити да су, у време поновног насељавања, на врху брега у Врсеницама затечене релативно добро очуване раније обновљене и дограђене фортификације палеовизантијског кастела. Код осмишљавања система одбране новог раносредњовековног утврђења, уз новоподигнуту бедемску трасу, од несумњивог значаја су били и делови затечених старијих фортификација.
Према резултатима до којих се дошло у току систематских археолошких истраживања може се закључити да је Главна кула – најзначајније старије одбрамбено здање – у овом раздобљу обновљена и укључена у систем одбране.
Отворено је питање како је та обнова изведена и коликог обима је била. Можемо претпоставити да су очувани делови зидова само консолидовани и да је над њима формирана дрвена одбрамбена галерија. Слично је вероватно било и са Главном кулом, над којом се могла налазити дрвена конструкција у виду чардака. Изградњом новог јужног бедема брањени простор утврђења увећан је на готово 0,85 ха – досезао је све до руба стрмијег дела источне падине.
На основу археолошких налаза тај процес се са доста сигурности може датовати оквирно у 9. век, без поузданих елемената за ближе временско одређење. О трајању живота у оквиру брањеног простора раносредњовековног утврђења сазнања до којих се дошло пружају могућност за изношење само неких, у мањој или већој мери недовољно утемељених, претпоставки, али не и поузданих закључака.
Раносредњовековни хоризонт на свим истраженим површинама, осим у случају куће 4, у стратиграфском смислу манифестује се као једнослојан. То би указивало на релативно кратко коришћење утврђења у раздобљу од само неколико деценија, а свакако не дуже од једног столећа. Ова претпоставка би се могла поткрепити чињеницом да међу археолошким налазима који се доста поуздано могу оквирно датовати у 9. и делом у 10. век нема млађег материјала. То би указивало на могућност да је раносредњовековно утврђење пострадало и напуштено можда већ у првим деценијама 10. века.
* Марко Поповић, Весна Бикић: Врсенице, касноантичко и српско раносредњовековно утврђење, Археолошки институт Београд, 2009.
Приредио: Далибор Дрекић
Извори: Новости, Википедија, Марко Поповић, Весна Бикић: Врсенице, касноантичко и српско раносредњовековно утврђење, Археолошки институт Београд, 2009.
Најстарији хеленистички храм на подручју Леванта откривен у Ум Каису у Палестини.
Остаци хеленистичког храма, Фото: Jordan Times
Карта Палестине са градовима Декаполиса, Фото: Википедија
Археолошки истраживачки тим са Универзитета Јармук недавно је открио хеленистички храм и мрежу водоводних тунела, изјавио је за “Јордан тајмс“ Атеф Шејаб, предсједник археолошког одјељења јорданског универзитета.
Храм датира из хеленистичког доба (332. пне до 63. пне). И касније је поново коришћен током римског, византијског и исламског периода, рекао је Шејаб те додао да се храм, изграђен по грчком архитектонском дизајну, састоји од пронаоса (унутрашњег дијела тријема античког храма), подијума, наоса и олтара.
Археолози су пронашли бројне јонске стубове који су некада подупирали кровну конструкцију, додао је Шејаб.
Тим је, такође, открио мрежу водоводних тунела у центру древног града, који су одвојени од вањског тунела који је откривен у том подручју прије неколико деценија, рекао је професор.
Мрежа се састоји од неколико хеленистичких бунара и римских тунела, додао је он, додајући да тунели воде до бање са врућом водом унутар града.
Поред Герасе и Амана, Гадара (сада Ум Каис) и Пела су некада били градови Декаполиса (групе од 10 античких градова) у источној Палестини који је настао након римског освајања Палестине у 63. години пне. Ту су припадали и Филаделфија (данашњи Аман), Капитолиас, Рафана, Скитополис, Дамаск и други, а сваки од њих је карактеристичан.
Ум Каис, неких 125 км сјеверно од Амана, смјештен је на лијепом узвишењу изнад долине Јордана и Галилеје, има импресивне остатке древних грађевина, као што су античко позориште од црног базалта, базилика и сусједно двориште у ком се налазе црни саркофази украшени рељефима.
Други остаци укључују главну и бочну улицу са трговинама, подземним маузолејем, двије бање, нимфејем (фонтаном), градском капијом и обрисима некадашњег хиподрома (подаци према вебсајту Туристичке заједнице Јордана).
Римски водовод је једна од најчуднијих грађевина у историји Београда, који је у време четврте Флавијеве легије направљен како би спровео воду од Мокролушких извора до данашњег Калемегдана, односно ондашњег Каструма, римског војног утврђења. Када су Турци први пут отели Београд од хришћана 1521. године, затекли су водовод како беспрекорно ради. Како су у Истанбулу имали Константинов водовод, грађен на истим, римским односно византијским принципима, одвели су већи број београђана у Истанбул и тамо их настанили у део града који се звао Београд махала, а задатак им је био да брину о тамошњем водоводу. И данас је једно од најлепших излетишта Истанбула Београдска шума (Белград ормани), названа управо по нашим прецима, старим Београђанима који су насилно насељени у тај град.
Аквадукт близу Београдске шуме (тур. Belgrad Ormanı), рад италијанског сликара немачког порекла Луиђија Мајера (Luigi Mayer, 1755 – 1803)
Прича о Београдској шуми и својим именом нас враћа у далеку 1521. годину. У време пошто је пао до тад неосвоји бели град – Београд. Освајач, нико други до млађани Сулејман II Законодавац. Имао је тад 26 година и био је поносан на свој први поход. Београд је пао 28. августа 1521.
Београд тада није био српски, али су га Срби бранили. Према списима који указују да је тамо било Срба стоји и један који тврди да је исељавање Срба и Београда почело по освајању, негде око 10. септембра.
Према дозволи султана, они су са собом понели и своје светиње: мошти Свете Петке, икону Богородице и мошти царице Теофане. Наводно, број расељених Срба није био мали. Тадашњи патријарх је те светиње откупио од њих, пошто је султан запретио да ће их уништити.
Легенда која се препричава у Турској и није баш легенда, јер има своје историјске изворе да је Сулејман довео Србе у Истанбул да би му одржавали византијски водовод који је град снабдевао пијаћом водом из Београдске шуме која се у то време није тако звала. То је учинио, јер је у Београду видео сличан систем који је радио без грешке.
Извори кажу да су Срби из Београда доведени као робље код Сулејмана Величанственог имали бројне бенефиције. Сем одржавања водовода, бавили су се и изградњом.
Срби су населили шуму. И шума је добила ново име – Београдска шума или “Belgrad Ormani” . У том делу шуме је био забрањен лов, као и сеча дрвећа, а ако би се неко оглушио о забрану платио би главом. Срби су били чувари девет истанбулских извора пијаће воде у делу града названом Белиград.
Срби су ту живели све до краја 19. века и појаве куге. Због опаке болести, били су присиљени да се преселе, јер је вода била легло заразе. То је крај београдских насеобина у Истанбулу.
Аквадукт који су Срби из Београдске шуме одржавали и дан данас постоји. Као и шест хектара шуме. Од 1956. године је преуређена и отворена за посете грађана ради пикника и одмора у природи.
Део аквадукта у Београдској шуми у Истамбулу
Рушевине цркве Светог Ђорђа у Београдској шуми; фото: Википедија