Расен, Заглавље

Антика

ИСТОРИЈА

Праисторијске фигурице “Венера“

Праисторијске фигурице “Венера“ смо могли да видимо и на нашим праисторијким локалитетима, нпр. „Баташевску Венеру“ од печене глине, нађену у Доњој Брањевини (Оџаци), до сада најстарију од познатих нађених праисторијских „Венера“ код нас из Старчевачке културе с краја 7. и почетка 6. миленијума пре нове ере.
Палеолитска Венера

“Палеолитска Венера“ стара око 23 000 година пронађена у Брјанској области у Русији; фото: ria.ru

Неке „Венере“ су и заувек“отишле“ из Србије као нпр. 6.000 година стара “Богиња на трону“ из „Народног музеја“ у Београду. Њихово присуство и вредност је непроцењиви доказ континуитета трајања евро-азијских насеља по Евро-азији још од периода старијег и млађег каменог доба. Ипак, њихов чудан изглед и његова трансформација кроз време и значење симбола налажених на њима урезаних остају мистерија.

Научници их везују за дуг период трајања материјархата, доминацију лунарних култова и култова мајке Земље, претпостављено, још од каменог доба у људским стаништима и светилиштима дубоко у утроби земље, пећинама и јамама, што је сценаријем добро експлоатисао филм „13. ратник“ у опису фигурице “Мајке“ Вендола која изгледом треба да подсети на најпознатије палеолитске „Венере“.

Хронологију и њихов изглед можемо наћи у тексту Џесике Лиу од 10.7.2017:

“Назив Венере је употребљен да одреди више од 200 малих женских статуа нађених свуда по Европи и у неким деловима Азије на локалитетима који датирају са краја палеолита. ’Када неки палео-антрополог назове фигурицу ‘Венером’ онда, аутоматски, треба ставити наводнике у тај назив,“ изјавио је Фон Пецингер 1995. г. зато што ове фигурице „Венера“ хиљадама година хронолошки претходе миту о римској богињи Венери. Име је изведено из теорија да ове фигурице треба повезати са неким видом божанства плодности и сексуалности, што је традиционално било везивано и за ову римску богињу.

ОСОБИНЕ

Ове тзв.“Венере“ датирају из периода између 38.000. год. пре нове ере и 8.000. година пре нове ере. Обично су то врло мале фигурице, висине између 2,5 цм и 10,2 цм, мада су налажени и комади велики чак и до 24 цм. Најчешће су биле резбарене од кљова мамута, али и од вепрових кљова, зуба, јелењих рогова, костију и камена. На врло малом броју локалитета су налажене глинене фигурице које представљају најраније примерке уметности у керамици на свету. Ове фигурице су најчешће приказ нагог дебелог женског тела. Неке облине, груди, кукови, стомаци и пубични делови су претерано наглашени, док други делови тела фале, или су сасвим сведени у приказу. Уобичајено је за ове фигурице да немају лице и да су им руке и ноге приказане са мало детаља, а цела силуета фигурице се сужава на врху и при дну. Најчешће фали дефнисани приказ стопала.

Имајући у виду да су ствараоци ових фигурица били међусобно раздвојени хиљадама километара и великим временским интервалима, чак и до 30.000 година, невероватно је да све оне деле овај исти стил и особине.

НАЈВАЖНИЈИ НАЛАЗИ „ВЕНЕРА“

И док се већина фигурица тзв.“Венера“, подудара по дебљини и наглашеним женским карактеристикама, на појединим налазима има разлике у материјалу од којег су прављене и у начину како су резбарене. Такође су врло разноврсне локације где су налажене. Има их свуда по Европи и чак на локалитетима у Сибиру. Већина је налажена на праисторијским локалитетима, како у пећинама, тако и на отвореном. Иако јако ретко, неке су налажене и на праисторијским гробним местима.

Најстарија позната „Венера“ из Хохле Фелса је нађена у истоименој пећини у Шелклингену (Schelklingen) у Немачкој и сматра се да је стара између 35.000 и 40.000 година (32.000.-38.000. год. пре нове ере). Изрезбарена је од слоноваче дугодлаког мамута. Уместо главе има камену омчу што наговештава да је у питању привезак. Многе „Венере“ су, такође, перфориране на начин који наговештава да су ношене као накит.

Једна од најпознатијих фигурица „Венере“ је она из Виледорфа (Willendorf) у Аустрији, тако названа по месту где је пронађена. Она је 25.000 година стара (23.000.год. пре нове ере). Она је резбарена у камену кречњаку који представља други најчешће коришћени материјал за њихову израду.

ВЕНЕРА ИЗ ЛОСЕЛА (Laussel) у Француској је такође клесана у кречњаку и дели карактеристике са осталима, иако је јединствено леп примерак праисторијске уметности. За њу се сматра да је стара између 18.000 и 20.000 година. Ова „Венера“ представља редак пример праисторијског рељефа. Као и многе друге, и ова из Лосела је некад била прекривена црвено-окер бојом, што наговештава њену везу са месечницом и плодношћу. Трагови ове црвено-окер боје су још видљиви голим оком. Она држи у руци криви ро , исписан са 13 линија које могу представљати лунарне циклусе, или циклусе женских месечница.

Једнако изузетне су и керамичке „Венере“ из Долни Вестонице у Чешкој Републици и из Веле Шпиље у Хрватској. Оне су најстарији примери фигурица од печене керамике. У Долни Вестонице су праисторијски становници развили мешавину глине и коштаног праха која је у финалној обради давала ефект глазуре необичног црног сјаја завршног слоја на многим фигурицама нађених на овом локалитету. „Црне Венере“ из Долни Вестонице су најпознатији пример фигура од тог материјала. Иако прилично јединствене по боји и врсти материјала од којег су начињене „Црне Венере“ деле једнаке претеране облине са свим осталима нађеним свуда по Евро-Азији.

ТЕОРИЈЕ О ЊИХОВОЈ СВРСИ

Оно што интригира многе научнике јесу пренаглашене облине ових дебелих фигурица. Прављене су у време када су просечне жене морале бити витке и мишићаве грађе. Зато многи истраживачи претпостављају да ове фигурице и нису представе правих „живих“ жена, него религиозне замисли о изгледу (тадашњег – прим.прев.) божанства. То што су прављене да буду мале, говори да су можда биле држане у стегнутим шакама за време некаквих ритуала, што даље подржава ову теорију. Свакако, њихове мале димензије их чине лаким за транспорт светих предмета нашим номадским прецима на путовањима из једног станишта у друго.

Пошто су код већине фигурица претерано наглашаване груди, огромни бокови и падајући слојеви стомачног сала, што је (тада – прим.прев.) било повезивано са плодношћу и трудноћом жена, могуће је да су служиле као симболи плодности. Неки научници такође претпостављају да, пошто фигурице често изгледају трудне, можда, представљују Мајку Богињу, или неко божанство повезано са рађањем деце. Ове фигурице које с

Фигурине

Упоредна табела неолитских „венера“ и антропомофних приказа са Балкана, Егеја, Киклада, Малте – шематски приказ; Археолошки Музеј Лименас, Тасос

у имале камену омчу и пробушену рупу кроз коју се могла провући узица, као нпр.“Венера из Хохле Фелса су, можда, некад биле ношене као амајлије које су требало да штите жену у трудноћи и за време порођаја.

Неке „Венере“ су раније биле „помазиване“ црвеним окером, док су остале биле украшаване симболима који се могу повезати са лунарним циклусом; оба ова аспекта, такође, наговештавају везу са женском месечницом и плодношћу. Док теорија да су фигурице „Венера“ резбарене као симболи плодности, или религиозни предмети, јесте најшире прихваћена хипотеза, многе друге теорије се даље развијају не би ли објасниле тако дуг континуитет њихове сталне израде. Наговештавано је да су биле у питању луткице, или нечији портрети.

Други истраживачи верују да можда представљају (тада важећи – прим.прев.) идеални стандард лепоте, или, да су служиле као нека врста палеолитске порнографије. Узевши у обзир огроман временски и географски распон у којем су настајале, могуће је да су имале и вишеструко значење и служиле за вишеструке намене. У ствари, немамо довољно доказа да би извели конкретан закључак која је од ових теорија тачна, ако је то уопште случај и са једном од њих. Као код многих нађених предмета материјалне културе са краја палеолита, њихово право значење можда никада неће бити утврђено.

Коначно, када је палеолитска уметност у питању, фигурице „Венера“ су ретки налази. У ствари, било какви прикази људи су врло неуобичајени и јављају се тек много касније на временској линији развоја праисторијске уметности. Људи су почели да стварају „уметност“ пре око 80.000 година (78.000. год. пре нове ере), али у тој уметности се јављају прикази фигура људи тек од периода пре 40.000 и 30.000 година (између 38.000. – 28.000. год. пре нове ере). На локалитетима где је пронађено по више оваквих фигурица са силуетом „Венере“, оне су ретко представљале већину нађених предмета. Често је међу налазима присутан и једнак број представа животиња, а већина приказаних људских фигура су мушкарци, или фигуре недефинисаног пола. Међу свим уметничким предметима које су начинили наши праисторијски преци, најчешћи су налази приказа животиња, што указује на то да првобитни модерни људи наше врсте нису у то време били најдоминантнија, ни најважнија жива бића на земљи.

Приредила и превела: Катарина Крстић

Извор: Ancient History Encyclopedia

ИСТОРИЈА

У Пироту ископавају зидине древног римског града

Археолози пиротског Музеја Понишавља над парком код Калеа чије уређење је у току, успоставили су археолошки надзор јер се очекује да се на овом простору, према подацима из археолошке литературе, пронађу зидине древног римског града Туреса.
Пиротски град

Пиротски град – фото: Википедија

Археолог Музеја Понишавља Предраг Пејић рекао је Тањугу да је реч је о археолошки веома значајном локалитету.

„Како се наводи у литератури, на овом месту се налази западни бедем римског утврђења из периода 2. и 3. века наше ере, када се Пирот звао Турес. Ту је била и капија и фортификација овог утврђења, а бедем је био дужине 33.5 метара, ширине око 2.2 метра и дубине 1.7 метара“, каже Пејић.

На овој локацији где се деценијама налази парк, у току је преуређене парка на преко 3.000 метара квадратних, а по речима надлежних у ЈП „Комуналац“ које обнавља парк, парк на Калеу ће, када буде његова реконструкција завршена, добити 600 нових садница, нове стазе, фонтане, дрвореде и осветљење.

Како кажу у „Комуналцу“ сва будућа евентуална археолошка открића биће доступна јавности и посетиоцима парка, који се налази одмах до средњовековне тврђаве Момчилов град.

Заједно са Момчиловим градом, уколико се наводи из археолошке литературе испоставе тачним, Пирот би могао да добије јединствен археолошки комплекс који би постао права атракција и бисер Пирота.

Извор: Танјуг

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Немци су Срби (През летстотки)

“Зауставите истраживања о Србима!!!“ урлао је Хитлер на немачке научнике који су изучавали историју Срба између Одре и Лабе и када му је саопштено да би “виша раса” могла у себи имати“… много Србских гена…”.
Лужички Срби

Лужичкосрпска језичка област од 8. до 21. века; фото: Википедија (Trevbus)

Ипак, сачувана је књига “Кроз столећа“ – “През летстотки” где је подручје између Лабе и Одре означено именом “Сербија”. Ту се објашњавају правци немачких освајања Србских територија у времену од 1050. до 1300. године У књизи “Zur sorbischen Geschichte” исто подручје обележено је као “Србска област“, насељена Србима.

Књига “Кроз векове“ (на лужичком србском језику), пише о историји Срба између Одре и Лабе, а територије су приказане на “Карта од Словена поседнутих предела средње и северне немачке у 9 веку“ (“Regio Surbi“) . 

Тражећи Немце – налетели су на Србе – али није могуће признати да су централне немачке земље – делови Србске прапостојбине.

Сочињеније : Хаџи Милан Арсеновић

Сродни чланци

Хандриј Зејлер – Где је Србима родни завичај?
Да ли је венетска култура = српска култура?
Анатолиј Кљосов: Откуд су се појавили Словени и „Индоевропљани“? Одговор даје ДНК-Генеалогија
РасСија (КолоВенија) најстарија цивилизација и српски чудотворци

ИСТОРИЈА

Како је уништена Александријска библиотека

Преко 500.000 дела највећих аутора и мислилаца античког времена је изгубљено заувек
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Incendie_Alexandrie_by_Hermann_Goll_1876.jpg

Александријски пожар (дрворез Хермана Гела, 1876.); фото: Википедија

Александријска библиотека је била највећа библиотека античког света. Налазила се у Александрији, на обали Средоземног мора, у данашњем Египту.

Александар Велики први је наредио изградњу велике библиотеке, али није доживео да је види, као ни град који је по њему добио име. Убрзо је Александрија постала највећи град западног света, град папируса и центар трговине књигама.

Библиотека је основана је почетком III века пре нове ере од стране краљева из династије Птолемеја. Духовни покретач и први организатор био је Грк Деметрије из Фалерона. Током њеног постојања управници библиотеке били су веома учени људи и књижевници, као приређивач класичних епова: Зенодот из Ефеса, песник и граматичар Ликофрон из Халкиса и критичар и филолог Аристарх са Самотраке.

Градњу Библиотеке и Музеја почео је Птолемеј I Сотер, око 290-283. п. н. е., а наставио Птолемеј II Филаделф – Сотер. Изграђена је у аристократском делу града Брукејон, краљевској четврти, у стилу Аристотелове Академије.

Александрија, Египат

Александрија, Мапа; фото: Википедија

Број књига и/или папируса у Библиотеци се у изворима наводи различито. Док једни указују да их је било 700.000 примерака, други тврде да их је било 500.000 или 600.000, а Kарл Сејган чак наводи да их је било милион.

Библиотека је чувала радове највећих мислилаца античког времена. На општу цивилизацијску жалост, готово сва та дела уништена су заувек у великим пожарима.

Нека од најзанимљивијих сведочанстава њеног уништења добили смо од римских аутора, према којима је библиотека први пут заправо случајно уништена од стране Гаја Јулија Цезара током опсаде Александрије 48. године п. н. е.

„Kада је непријатељ покушао да пресече његову (Цезарову) флоту, морао је да се одбрани уз помоћ ватре, која се са проширила са докова и уништила велику библиотеку“, писао је чувени Плутарх у животопису Јулија Цезара.

Друго уништавање библиотеке извели су хришћани, убрзо након што је 387. године хришћанство постало државна религија Римског царства. Цар Теодосије I 391. године наредио је уништавање свих паганских храмова. Тада хришћани, на челу са александријским патријархом Теофилом, спаљују Александријску библиотеку.

Треће и последње велико уништавање библиотеке одиграло се када је муслиманска армија освојила Александрију 642. године након што је поразила византијску војску у бици код Хелиополиса. Командант муслиманске војске је упитао калифа Умара шта да раде са библиотеком, односно са књигама. Он је дао чувени одговор: „Оне или су у супротности са Kураном, што значи да су јерес, или се слажу са њим, што значи да су сувишне.“

Иако су сва три уништавања документована у историјским изворима, научници нису сасвим сигурни у њихову веродостојност, пре свега због могуће пристрасности древних писаца, а затим и због мањка археолошких налаза који потврђују размере библиотеке или узрок њеног нестанка.

Све док сви становници не напусте Александрију и археолошка ископавања у граду буду дозвољена, вероватно нећемо сазнати праву истину о бесповратном губитку знања старог света.

Извор: Њузвик

ИСТОРИЈА

Пронађен код стар 8.000 година на фигуринама из Белице

Протописмо старо око 8000 година, систем цртица, линија и тачкица урезаних у камен, откривено је на фигуринама трудница у разним фазама трудноће, женских и мушких полних органа, на археолошком локалитету Белица код Јагодине, најстаријем светилишту у Европи.
Археологија

фото: pixabay

Село Белица се налази на 15 km од Јагодине на старом путу за Крагујевац преко Драгоцвета и Сабанте. У близини села налазе се остаци средњовековног града који се у народу зове „Јеринин град“ или само „град“ а поред темељи цркве. Верује се да овај град датира из најранијег периода сеоба.

Топоними около су „Црквина“ „Логор“ „“Јеврејско гробље“. Сељаци су раније у околини при обради земље проналазили разне вредне предмете. Сада је та земља запуштена а сам „град“ остављен разним „истраживачима“ који се баве пљачком старина.

У долини реке Белице 2012. године пронађени су остаци неолитског насеља старог скоро 8000 година, као и фигура Венере. Немачки стручњаци са Универзитета у Тибингену и Геолошког института у Хајделбергу су потврдили да се ради о најстаријем светилишту у Европи.

Најстарије светилиште у Европи

У насељу из раног неолита нађена је највећа ризница праисторијских уметнина на свету, са око 100 човеколиких фигура од камена, кости и глине, старих око 8.000 година.

Ово је резултат истраживања које су заједно обавили немачки и српски стручњаци на локалитету који је 2002. године открио проф. др Милорад Стојић из Археолошког института САНУ.

– Десет година сам водио борбу доказујући да су фигурине с Белице налаз раван оном на Лепенском виру. Нажалост, неке колеге, због незнања или других мотива, покренуле су агресивну кампању против Белице, тврдећи чак и да фигурине нису оригиналне. Данас, захваљујући колегама из Тибингена, Хајделберга и Берлина, које су уложиле огроман новац у лабораторијска испитивања налаза, имамо непобитан доказ да сам био у праву.

Захваљујући геофизичким истраживањима које су извели немачки стручњаци, Белица је приказана у правом светлу, као метропола праисторијске културе, каква је нешто раније био Лепенски вир. Беличка култура поседује потпуно оригиналне, досада невиђене скулптуре и монуметалне грађевине.

Културе Лепенског вира и Белице су егзистирале у приближно исто време, али су се битно разликовале.

– Лепенци су још били ловци-сакупљачи док су Беличани били земљорадници, о чему говоре пронађене фигурине са симболичним представама женских и мушких репродуктивних органа, труднице, мајке с дететом – каже професор Стојић.

– Камени предмети су оригиналног изгледа и израђени на изузетном уметничком нивоу од стена лепих и различитих боја, богате текстуре. Очито је да су фигурине биле посвећене култу плодности, што је карактеристика ратарских заједница које обожавају мајку земљу. На фигурама из Белице представљене су све фаза настанка и развоја људског плода, од зачећа до порођаја. Овакве представе нису никада до сада забележене у уметничком стваралаштву човечанства, од када је оно настало 38.000 година пре нове ере.

Геофизичка испитивања у 2012. на локалитету Белица открила су праисторијско насеље опасано кружним ровом пречника 75 метара. У том кругу пронађени су кружни, трапезасти и троугласти темељи монументалних грађевина, какви до сада нису налажени у насељима раног неолита.

– То доказује да је реч о духовном средишту које је истог значаја за протостарчевачку заједницу, какве је у позном мезолиту имао верски центар Лепенски вир – каже проф. др Стојић.

Он наглашава да су истраживања на Белици изведена у сарадњи с Универзитетом у Тибингену, који ће издати двојезичну монографију на немачком и српском „Белица, најбројнији групни налаз културно-уметничке пластике из каменог доба и најстарије духовно средиште у неолиту Европе„.

Немачки стручњаци су локалитет крај Јагодине назвали археолошком сензацијом 21. века.

Протописмо старо око 8 000 година

До овог открића неочекивано је дошао археолог проф. Милорад Стојић, који је годинама истраживао Белицу. Он каже да је повећавајући фотографије фигурина уочио фрапантне минијатурне записе, зарезе и удубљења.

Стојић објашњава да пошто су фигурине пронађене у јами повезаној с култом зимске краткодневице постоји вероватноћа да записи изражавају неке временске интервале.

Научници кажу да се оне могу тумачити на више начина, као медицински календар којим су забележени циклуси плодности, али и као приказ физиолошких процеса.

Први трагови праисторијског насеља на локалитету Белице уочени су још седамдесетих година прошлог века, а у жижу пажње је дошло 2002. године.

Коначну реч дало је недавно истраживање немачких археолога опремљених георадарима. Они су открили монументалне култне објекте у облику круга пречника 75 метара, једнакокраког троугла и спирале.

Тим истраживањима утврђено је да је Белица најстарије и најмонументалније култно астрономско седиште у Европи.

Светилиште је направљено пре око 8.000 година, а фигурине су биле похрањене у јаму на ободу кружног храма.

Извори: Танјуг, Телеграф, РТВ, Википедија, Универзитет Тубинген, messagetoeagle.com, Вечерње Новости 1, Вечерње Новости 2, НИН

Више о сензационалном открићу можете прочитати у тексту објављеном у Вечерњим Новостима:

Сензационално откриће код Јагодине: Медицински календар стар 8.000 година

ЗАНИМЉИВОСТИ / ИСТОРИЈА / МИСТЕРИЈЕ

Превод 5.000 година старих госфордових глифова пронађених у Аустралији

Хијероглифи названи Госфордови Глифови представљају загонетни низ симбола за које је претпостављено да су урезали у камен древни Египћани који су пре 5.000 година посетили Аустралију. Иако многи овај налаз виде као превару, неки други као коначни доказ древних египатских преко-океанских путовања, чудни низ симбола је изазвао помешане реакције и гледишта у међународној заједници истраживача.
Хијероглифи

Госфордови Глифови; Фото: ancient-code

Једна од најконтроверзнијих тема у модерној историји је питање ,да ли су напредне древне цивилизације ,каква је била египатска, успеле да путују око света. Према бројним „доказима“ древни Египћани су представљали изузетно развијену цивилизацију, која им је омогућила да конструишу моћне преко-океанске бродове којима су, према бројним ауторима, могли да их превезу не само на амерички континент, него и у Аустралију.

Сећате ли се да је постојао чланак у „Газети Аризоне“ у ком је сензационално изнета тврдња како је „Институт Смитсонијан“ заташкао откриће древне египатске колоније у Велико Кањону? Па, то није једино изненађујуће откриће, како се чини. Исто тако, постоје докази да је у древним египатским мумијама пронађено присуство дувана и кокаина, чак и у ДНК. Овај податак је контроверзан, јер, историјски гледано, ове биљке су потицале искључиво са претколумбовског америчког континента, а не из других делова света.

Ипак, оно што се сматра, чак, најконтроверзнијим доказом у прилог замисли да су древни Египћани успели да отпутују на различите континенте света, јесу Госфордови глифови пронађени у Аустралији. Прво су уочени на локалитету још 1900. године као загонетни низ урезаних симбола у масивну стену која је у локалном предању помињана у то време већ, више од једног века.

И док су многи научници уверени да ови наводни, хијероглифи не представљу ништа више од обичног модерног фалсификата – археолошког вица, постоје и они научници који не само да верују да су хијероглифи стварни, него су чак и успели да преведу ову поруку, за коју тврде да су је за собом оставили египатски истраживачи, пре више од 5.000 година (око 3.000.године пре нове ере).

Али, модерни египтолози наводе да су уочили да постоје многа неслагања у анализи Госфордових Глифова. У ствари, аустралијски египотолог, професор Нагиб Канауати је чврсто уверен да интригантни низ хијероглифа није аутентичан тврдећи како се међу тим древним хијероглифима, на појединим сегментима, налазе глифови који потичу из различитих периода историје развоја египатских хијероглифа и да су, чак, неки од њих и уклесани обрнутим редом одн. „уназад“ (прим.прев. – налик одразу у огледалу).

Осим тога, локална „Служба Националног Парка и бриге за Дивљач“ и даље тврди да ови урези нису аутентични, а професор са „Одељења за Древну Историју Универзитета МекКуари“, Бојо Окинга, је такође тог уверења. „Било то дивно…. али, бојим се, то једноставно није могуће.“ Пре свега нису уклесани на начин како су древни Египћани урезивали своје записе, врло су неорганизовани,“ тврди он.“Осим тога, ту је и проблем са стварним облицима симбола који су ту употребљени. У време Кеопса људи нису могли клесати записе знаковима који су код Египћана настали тек 2.500 година касније. То је хронолошко неслагање ових глифова.“ каже он.

Ипак, има научника који се не слажу са мишљењем двојице које смо претходно навели и тврде да ови глифови не само да су аутентични, него још и „причају причу другачију од свих осталих“. Што је још интересантније, тврдње да су ти хијероглифи модерни фалсификат оспоравају многи египтолози као што су Мохамед Ибрахим и други колега који врши функцију директора Школе „Khemit School“, Јусеф Абдел Хаким Авјан (који је цео свој живот посветио проучавању древних египатских хијероглифа, како наводи извор ове вести).

Мохамед Ибрахим и Јусеф Абдел Хаким Авјан наводе да је клесар који је урезивао ове древне „аустралијске симболе“ употребио неколико древних глифова у тексту и то у граматичким варијантама, чије примере, на опште изненађење, немамо документоване у осталим налазима египатских хијероглифских текстова пре 2012. године.

Превод текста Госфордијевих глифова: натпис египатским хијероглифима на источном зиду:

„У име његовог величанства , Принца, са овог проклетог места у овој земљи, одвео нас је брод. Уклесано у име Круне Доњег Египта, према Божјој речи. Моји другови Египћани, завапите са овог места у овој чудној земљи и призовите бога Сутија. Ја, НЕФЕР-ДЈЕСЕБ, син Куфуа, Краља Горњег и Доњег Египта (у милости Птаха) доведох бога Сутија. Принц беше љубазан и добронамеран, пратилац Бога Сунца Ра. Две сезоне (11 месеци) нас је водио на исток, исцрпљене, али до краја снажне. Сво време, молећи се, радостан и уништавајући инсекте да заштити свој народ. Ја сам очврснух, обилазећи брда и пустиње, по ветру и киши, не наишавши ни на какво језеро у близини, благословен од ноћи када је падала, јер сам био од ње скривен, сасвим ван домета икакве (прим. прев. – опасности). У нашем последњем логору својим рукама скувах дивљач и призвах кишу, али повредих леђа док сам носио нашег златног сокола и прелазио брда, пустињу и водене баре које ми се нађоше на путу. Биљке копне, земља умире. Да ли нам је највише божанство ово доделило за Свети Мер (или пирамиду – прим. прев. Мер – староегип. назив пирамиде)? Сунце се излива доле на наша плећа . О моћни Кеперу (егип. божанство чија је представа био скарабеј), ово није то што су нам пророци говорили. Наша осећања су се променила, али нисмо сломљени. Овај поклон, сам НЕФЕР-ТИ-РУ, дође из храма божанства у Пенуу у Египту. Он дође из куће божје. Он је био Син Куфуа, краља Горњег и Доњег Египта. Он, који пре умре, овде је положен да почива. Нека добије живот вечни. Он, који више неће стати поред вода које запљускују обалу Светог Мера (Пирамиде). Сад пригрлите га Браћо моја Духови у Ваш свет, о Оче Земље.“;

Натпис египатским хијероглифима на западном зиду:

„Змија угризе два пута. Ми, пратиоци божанског Краља Куфуа, моћног владара Доњег Египта, Господара Два Адзеса (кратког египатског сечива), ми се сви не враћамо. Ипак, морамо да наставимо даље; не смемо да се осврћемо. Сви потоци и речна корита су пресушили, а ми смо пометени. Бродове вучемо конопцима. Смрт је дошла од змија. Дадосмо (уједеном – прим. прев.) жуманце од јајета из ковчежића са лековима и помолисмо се Амону, Скривеноме, јер беше угризен два пута. То беше тежак трен за све нас док смо нарицали над одром и одржали правило обичаја. Наши људи седећи у кругу око су посматрали сахрану, брижни и испуњени љубављу. Мумифицирано тело је сахрањено у делић Црвене земље. Онда смо се опоравили. Отворили смо са стране врата у погребној одаји од камена са свих страна. Одају поравнасмо да буде у правцу звезда Западних Небеса. Ја пребројах и заплених ножеве од људи. Три капије вечности смо спојили са задњим делом Краљевске Гробнице и изнутра запечатили .“

Овај превод на енглески језик је објављен у раду Др Р. Џонга „Гробница Господара Нефер-Ти-Ру-а“.

 

 

 

Изворни текст превела Катарина Крстић

Извор: ancient code

ДУХОВНОСТ / ИСТОРИЈА

Тајна манастира Град код Коцељеве, подигнутог између 6. и 8. века

Рушевине манастира Град се налазе на потезу Гај у Градојевићу, насељеном месту на територији општине Коцељева. Претпоставка је да само име села Градојевић изведено управо од назива манастира „Град”. У Годишњаку број 22, Међуопштинског историјског архива од 1988. године, у Топографско-историјском речнику Подриња, аутора Светланке Милутиновић и Миливоја Васиљевића, на страни 118, наводи се: „Градојевић – село општине Коцељева. Први пут записано у турским тефтерима 1528. године, под именом Градовић – у оквиру Нахије Шабац. У селу је била црква ГРАД – из доба пре доласка Турака.”
Градојевић

Рушевине манастира Град (Градојевић); фото: Википедија

Према подацима манастир је подигнут у периоду између 6. и 8. века, што значи, да према званичној историји манастир је постојао много пре доласка Срба на ове просторе. Најездом Монгола на Балкан манастир је уништен. Обновљен је тек за време владавине Немањића у 13. веку. Светињу која датира од пре Средњег века, обновио је краљ Драгутин, кад је престоница Србије била у Дебрцу.

Током ослободилачких ратова против Турака, Првог и Другог светског рата манастир је коришћен као болница. Последњи пут је обновљен 1813. године, после Другог српског устанка. Постоји могућност да је манастирска црква страдала када су Турци морали да се повуку 1869. године. Према причи, Турци су гађали манастир топом са оближњег брда, преко реке Тамнаве, што као потврду говоре топовска ђулат нађене у рушевини.

Године 1943. Бранко Илић из Доњег Црниљева, потоњи монах Висарион, почео је да зида нову цркву од ћерпича, поред остатака темеља старе цркве. Данас је видљива часна трпеза на којој је уклесан текст на постаменту часне трпезе, Висарионове цркве из времена Другог светског рата гласи: „1813 + 1950 – Прилог М(анасти)ру СВ. Јован Н(аправи) Т(у)д(ом) (својим) Милутин Бошковић, постоље Великим Трудом и С корвљу Обнови Висарион И(лић)”. Тај храм је постојао до шездетих година, када је његов једини монах оболео, умро и сахрањен у манастиру Каона.

У послератном периоду уништен је сваки траг о постојању овог манастира. Данас од манастира су остали само темељи и остаци потоње цркве који сведоче о постојању ове светиње. Није било приступног пута, сама локација је била зарасла шумом, а и имовинско-правни односи нису били решени. Током времена на локалитету нису вршена истраживања од стране релевантних установа.

Према предању, манастирска црква је посвећена Светом Јовану Крститељу, тако да свештеник из оближњег Доњег Црниљева, по обичају сваке године држи службу на Ивањдан. На иницијативу људи који су родом из Градојевића окупљених око Удружења грађана Цар Константин, уз благослов Српске православне цркве идеја о обнови манастира је поново заживела.

 

Извор: Википедија

ИСТОРИЈА

Лазарева пећина – од ловачке станице до центра металургије

Лазарева пећина налази се на левој страни Лазареве реке на око 23 километара од Бора. Многи се користе и називом „Злотске пећине”, али тај термин обухвата још неколико спелеолошких налазишта. У њој  суоткривена три културна хоризонта – из бакарног, бронзаног и гвозденог доба. Током бронзаног доба она има улогу ловачке станице, а у гвозденом добу постаје центар металургије.
Лазарева пећина

Лазарева пећина; фото: Википедија

У близини Лазареве пећине налази се још неколико спелеолоших објеката који су заједно са овом пећином познати и под називом „Злотске пећине“. Од ових пећина Лазарева је најпознатија и туристички најраније уређена – туристичко уређење пећине отпочело је 1953. године, а туристичка стаза је дуга 800 m.

Пећину је изградила подземна река која и даље пролази кроз њу. Укупна дужина испитаних канала Лазареве пећине је 9818 m, а процењена дужина пећинских канала прелази 10 km. Укупна површина пећине је 9907 m². Процењује се да запремина пећинских просторија износи више 52.000 m³.

Прва истраживања извршио је Феликс Хофман давне 1882. године, а о њој је спелеолошка истраживања објавио и наш најпознатији географ Јован Цвијић.

Ова пећина представља и веома важан археолошки локалитет пошто су у њој откривена три културна хоризонта – из бакарног, бронзаног и гвозденог доба. Насеље с почетка бакарног доба, најстарије у пећини, припада културама Криводол–Салкуца–Бубањ и Коџадермен–Гумелница–Караново VI. Из овог доба пронађени су остаци керамичких предмета и коштаних алатки, као и предмети од бакра (игле, копче, шила, длета). Током бронзаног доба Лазарева пећина има улогу ловачке станице, а у гвозденом добу постаје центар металургије.

Занимљиво је да једна од дворана ове импозантне пећине носи назив „Дворана слепих мишева”, а у њој је уточиште нашло чак 24 од 27 врста ових крвожедних животиња колико их има на Старом континенту. 

Фосилна и данас изумрла фауна Лазареве пећине представљена је остацима пећинског медведа, пећинског лава и пећинске хијене. Савремена фауна представљена је троглобионтским и троглофилним организмима. Међу троглобионтима, значајне и карактеристичне су ендемичне врсте зглавкара: Speleocyclops plutonis, Serbosoma lazarevensis, Pseudosinella problematica, Onychiurus trojan, Arrhopalites zloti. Ову пећину насељава и подврста трехина, Duvalius stankovitchi georgievitchi. Троглофилна фауна представљена је највећим делом слепим мишевима, којих је овде забележено преко 20 врста, и пселафином Bryaxis sculptifrons.

Постоји и мноштво легенди који су у вези са овом пећином. Прича се да су се у њој крили хајдуци током страховладе Турака. Пећина је име добила по кнезу Лазару који се, како још једна легенда каже, баш ту скривао са својом војском. Проглашена је природном реткошћу и заштићена као споменик природе од 1949. године.

Легенда

У Лазаревој пећини се тражи злато хајдука Лазара, по једној од верзија, пећина је по њему и добила име. Он је пљачкајући Турке стекао огромно богатство које је наводно сакрио у пећини. Девојачка соба је дворана у пећини у којој су, по легенди, за време Турака сакриване девојке. Дворана је са доста малим улазом па се претпоставља да је баш у некој одаји у Девојачкој соби сакривено злато а затим улаз одаје зазидан.

Туристичке посете у Лазареву пећину организују се свакодневно од 1. маја до 31. октобра, а посетиоцима је на располагању 900 метара уређених стаза.

Извор: Википедија

ИГРА РЕЧИМА / ИСТОРИЈА / ПАЛИНДРОМИ / ПОЕЗИЈА / СИМЕТРИЈА

Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере

До сада најстарији венетски запис „Ес 120“ нађен је 1931. на дубини од око пет метара на локалитету Сколо ди Лоцо („Scolo di Lozzo“) у близини Есте у Италији. Израз „alkomnometlonikosenogenesvilkenishorviontedonasan.“ на спољашњој страни добро очуване бронзане посуде из средине шестог века пре нове ере угравиран је у непрекидном низу (scriptio continua) без знакова интерпункције.

Бронзана посуда са венетским записом: Es 120

Многи италијански, француски и немачки венетисти (A. Marinetti, Lejeune,  Untermann, Prosdocimi…) били су у проблему да поделе и растумаче овај непрекинути текст. Полазна грешка њихових тумачења била је покушај да се венетски језик представи као део кентумске, грчке, латинске или германске језичке скупине. Њихови резултати сводили су се на то да се свака реч у изразу којој се не може растумачити значење прогласи за име некаквог божанства. На тај начин је овај кратак израз садржао у себи и до три имена наводних етрурских божанстава, што са лингвистичког становишта делује недовољно убедљиво. 

Са друге стране, компаративна тумачења Матеја Бора, базирана на словенским језицима, показала су да је присуство словенског језика од давнина укорењено у северној Италији и околном простору на којем су Венети живели.

Иако положај слова упућује на то да бисмо га требали читати одозго на доле. текст је у ствари асиметрични палиндром уочљив када се чита одоздо: „NA SAN ODET NOI VROH  SI NE KLI VSE  NEG ON E S OKI SNOL TEMON MOK LA.“ („Можда Ђаво који иде на спавање нема све да клија за њега, али боље нека је склопљених очију као канап на разбоју мрачне влаге.“), а када се затим поново изврши инверзија добија се симетрични палиндром и израз са другачијим значењем: „AL KOM NOMETL ON ŚI KOS E NOGE NE SVIL K E NIS HOR VION T E DONASAN.“ („Али коме је он бацио парче? Можда је једно понуђено теби, из подземља горе удвајајући, није дошао да науди.“).

Док је први палиндром оптимистична опомена мрачним силама да пазе да се семе у посуди не уплесниви, унутар другога се крије порука како израз треба читати: „NIS HOR VION.“ („Одоздо на горе удвајајући.“). Ова порука јасно упућује и на графички приказ записа представљеног у форми избијања клице из посађеног семена. Почињући текст одоздо, записивач је такође имао намеру да превари Ђавола ређајући слова наопако.

Изненађује граматичка правилност израза, а такође и невероватна сличност, готово истоветност старог венетског израза и 2500 година млађег словеначког књижевног и дијалекатског језика у којем преводи израза гласе:

1. „NA SEN ODET, NAJ VRAG SI NE KLIJ VSE, NEGO ON Z OČMI LE JE SNUL TEMEN MOK!“ (И след речи и структура реченице су готово идентични.)

2. „ALI KOMU NEMETEL ON SI KOS JE? NOGE NE ZVIL KI BI, NIZ GOR VIJEN, KI TI JE DONAŠAN!“

Венетски натпис Es 120 има паралелу у старофригијској наредби из 5 века пре наше ере „E STAT OIAV VUN!“ („Неплодност држи подаље!“). Сличност венетских текстова са словенским текстовима из Тракије, Дура Европоса, са фригијским, словенетским и другим старословенским записима показује велику хомогеност Словена на језичком пољу.

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

ИГРА РЕЧИМА / ИСТОРИЈА / ЈЕЗИК И ПИСМО / ПАЛИНДРОМИ / ПРОШЛОСТ ЈЕЗИКА

Ербис – Сибре – или обрнуте српско-хебрејске везе

Анђелија Станчић Спајић је у својим анализама указивала на везе између речи српског и хебрејског језика. Она је посебну пажњу у старим хебрејским списима посвећивала „тамним“ речима, односно речима којима се зна значење, али им се порекло не зна. 

https://pixabay.com/photos/book-woman-hands-reflecting-bible-1421097/

фото: pixabay

Анђелија Станчић (Шид, 1865 – Београд 1955) је српска књижевница, учитељица, учесница Првог светског рата, добитница је Крста милосрђа и Ордена Светог Саве, који је одбила да прими. Завршила је Вишу девојачку школу и учитељску школу у Сомбору, а потом је била учитељица у Пожаревцу и Шапцу. У избеглиштву, које је провела у Водену, учествовала је у оснивању „Заштите сироте деце“. 

По избијању Првог светског рата добровољно је отишла на фронт, где је помагала рањеним војницима. По окончању великог рата, краљ Петар Први Карађорђевић ју је одликовао Крстом милосрђа. Била је поносна на њега, али је зато Орден Светог Саве, којим су награђене најуспешније учитељице, уз поштовање одбила 1923. године.

Научни рад

Анђелија Станчић писала је песме, приповетке, песме и приче за децу и бавила се превођењем са француског, немачког и чешког језика. Била је сарадница и у неколико листова: у сомборском „Голубу“, у „Босанској вили“, „Школици“ и „Зорици“, где су објављивани су њени преводи, приповетке и песме.

Већ 1912. године написала је „Распоред рада у првом разреду основне школе“, да би 1929. објавила вредно дело „Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа“. Оставила је вредна дела о народном лечењу, као и књиге „Највећи светитељи српски и словенски“ (1934) и „Путник: грчко-српски“ (1936).

Најстарији језик Библије – или један од најстаријих културних народа

Најстарији језик Библије је веома занимљиво штиво у којем су приказане мапе Синајске горе из 7. и 8. века и на којима се виде места, као што су Банат, Бела Црква, Српска (гора) и слично. Карте су, наравно старогрчке али су топоними српски. Необичност те карте је била у томе што су се у близини Мојсијеве горе налазиле и планине са именима Српска гора, Гора, Банат, затим реке са именима Мир, Вир-ас итд.

На почетку књиге написала је:: “ …И ова књига, не велика обимом, дићи ће из заборава на светлост угашену, непознату тековину једног од најстаријих културних народа. После десет и више година проучавања и прикупљања материјала а после великог труда и трчања да се наше позване установе заинтересују за ову новину и издаду на јавност ову и ако не велику ипак важну књигу, која је могла бити већа, али је била удешена за три јавна предавања и морала је бити збијенија, после свих затворених врата, сама дајем у у штампу ово дело.“

Анђелија је истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе елементи српског језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе елементи вере и начина живота Срба.

„Тамне“ речи ауторка тумачи архаичним речима српскога језика, доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца. Наиме, Фалистејци, који су се једним делом асимиловали у Хебрејски корпус, у сродној су вези са некадашњим становницима Македоније – Пеластима. О континуитету између Пеласта и Словена на Балкану говорили су многи неучници, међу којима и Милан Будимир, Нико Жупанић и Радивоје Пешић.

Интересантно је да и само име „Ебрис“ (עבריס), којим су стари Хебреји себе називали, Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру.

Књигу је завршила следећим речима: „И ми поносно дижемо тешку завесу прадавне прошлости и гледамо у духу величанствену слику свог просвећеног народа и с правом кажемо: да је српски језик најстарији језик Библије и да је српски народ један од најстаријих културних народа.“

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Новости, Википедија, Радован Сремац

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

ИГРА РЕЧИМА / ИСТОРИЈА / ЈЕЗИК И ПИСМО / ПАЛИНДРОМИ / ПРОШЛОСТ ЈЕЗИКА / СИМЕТРИЈА

Словенски натпис на венетској урни са севера Италије

Венетски напис пронађен на урни под ознаком ЕС 89, данас се чува у националном музеју Атестино у Италији. Његово тумачење путем словенске језичке основе показује да су Срби (Словени, Венети) на северу Италије живели више векова пре нове ере. Према тумачењу Матеја Бора текст гласи: „Смрти, ти која нас скончаваш, учини да сен буде лагана оку.“

Урна ЕС 89, национални музеј „Атестино“

На основу атестинских таблица из предримскога периода нађених на локалитету Есте, југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Владимир Павшич (псеудоним: Матеј Бор) открио је словна правила венетског писма и граматике. Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани зато што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. 

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Matej_Bor_1930s.jpg

Матеј Бор; фото: Википедија

Владимир Павшич (књижевни псеудоним: Матеј Бор, 1913-1993) био је словеначки лингвиста, књижевник, преводилац и новинар. На љубљанском Универзитету је дипломирао славистику и филологију. По избијању другог светског рата прикључио се партизанима, а након завршетка рата се посветио писању. Био је дугогодишњи председник удружења књижевника Словеније, а од 1965. године и члан Словенске академије наука и уметности. Познат је као заговорник венетске теорије о пореклу Словенаца, заједно са Јошком Шавлијем и Иваном Томажичем. Осамдесетих година двадесетог века путем словенских језика и дијалеката тумачио је венетске написе пронађене широм северне Италије и Словеније.

Анаграме и палиндроме многи народи су често употребљавали због тога што им се због двострукости или вишеструкости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су их употребљавали и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Напис /„.u.konagalkno.s.“/ „Уконахал к нос.“ („Скончао који нас.“) или „Укона хал к нос.“ („Смрт нас сконча.“), који се од назад чита „Сон к лахан оку.“ („Сен да лагана оку.“), у целини значи: „Ти који си нас скончао (Смрти, ти која нас скончаваш), дај да сен буде лагана оку.“. 

Лигатуре у напису дају неколико начина за његово тумачење од који је Матеј Бор одабрао палиндромно као најприхватљивије. Овај напис пронађен је на урни ЕС 89, која се данас чува у националном музеју Атестино у Италији.

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

ИСТОРИЈА

Како је богиња на трону постала илирска краљица

Богиња на трону, фигурина од теракоте стара 6000 година пронађена је на локалитету Предионица, код Приштине, 1956. године. 30. маја 2002. године, из Народног музеја у Београду узима је тадашњи гувернер Косова и Метохије Михаил Штајнер и у пратњи председника Координационог центра за Косово и Метохију Небојше Човића и помоћника министра за културу Јована Деспотовића односи је у Приштину. Човић је на седници Савета безбедности Уједињених нација, 30. јула 2002. године, образложио овај чин жељом да се одобровоље Албанци пред разговоре са Србијом о статусу Косова и Метохије.

Богиња на трону је фигурина од теракоте пронађена на локалитету Предионица, код Приштине, 1956. године за време археолошких радова стручњака београдског Народног музеја, које је предводио кустос Радослав Галовић. Реч је о добро очуваном примерку неолитске ситне пластике винчанске културе (висока 18,5 цм), који је настао четири миленијума пре Христа.

Поверена је тада Музеју Косова и Метохије на чување. Због своје вредности, деценијама је на његовом логотипу као заштитни знак ове институције. У време бомбардовања СР Југославије, 1999. године, она је била део изложбе коју је организовала САНУ „Археолошко благо Косова и Метохије“, тако је након доласка међународних снага на Косово и Метохију остала у београдском Народном музеју, где је требало да буде још кад је пронађена.

Но, убрзо је постала предмет политичких манипулација. Фигурину, 30. маја 2002. године, из Народног музеја у Београду узима тадашњи гувернер Косова и Метохије Михаил Штајнер, у пратњи председника Координационог центра за Косово и Метохију Небојше Човића и помоћника министра за културу Јована Деспотовића и односи у Приштину.

О томе Човић, између осталог, говори на седници Савета безбедности Уједињених нација, 30. јула 2002. године, образлажући овај чин жељом да се одобровоље Албанци пред разговоре са Србијом о статусу Косова и Метохије. Директор Музеја у Приштини Бранко Јокић и директор Народног музеја у Београду академик Никола Тасић о овом чину нису на адекватан начин известили јавност и надлежне институције чија је дужност чување и заштита свега што је у власништву Републике Србије.

Фигурина је у Приштини дочекана са слављем, уз директан телевизијски пренос, начињена јој је и посебна витрина у холу Музеја Косова у Приштини. Она је искоришћена да потврди тезу албанских археолога да су „Албанци најстарији становници Балкана“ – опипљиви доказ тезе о њиховом наводном илирском пореклу. Тако је одједном постала симбол културног идентитета Албанаца и названа „Илирском краљицом“.

Извор: Википедија

ИГРА РЕЧИМА / ИСТОРИЈА / ПАЛИНДРОМИ / СИМЕТРИЈА

Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе

На основу атестинских таблица из предримскога периода нађених на локалитету Есте, југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор открио је словна правила венетског писма и граматике.

Матеј Бор је у написима пронашао мноштво анаграма и палиндрома које су Венети често употребљавали због тога што им се због могућности двоструког читања придавала магична моћ, али и зато што су представљали облик скривеног писања. 

И балкански и италски Венети често су користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

1. Натпис са таблице ЕС 27 пронађен у једном венетском гробу: „В дан донасто… Рејтијаи“ („Данас (дарове) доносим Рејтији“ – божанство у Рејтији, где је натпис положен у гроб) могуће је читати и као „Вдан до нас то… реи ти јај“ („Сада од нас ту у рај ти пођи“).

2. На једном пирамидалном надгробном споменику пише: „Јего рајтевиој лор.“ („Њега витештва, [водитељства], жара.“), чији анаграм има сасвим другачији смисао: „Јего раи те вијој лор“ („Њега к рају сада води душа.“).

А. Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

ИСТОРИЈА

Артемидин храм у Ефесу – Прво светско чудо

Артемидин храм у Ефесу (грч. Artemision) подигнут је око 550. п. н. е. Данас се могу видети само остаци темеља и место на којем се овај храм некада налазио – на око 50 km од града Измира. Иако темељ храма потиче још из 7. века п. н. е, грађевина је конструисана и подигнута 550. године п. н. е. 

Артемидин храм, Гравура Мартена ван Гемскерка, 16. век

Новац за изградњу велелепног мермерног храма издвојио је лидијски краљ Крез, а храм је осмислио и пројектовао грчки архитекта Херосифрон. Храм је био украшен бронзаним статуама које су извајали најумешнији уметници тог доба: Фидија, Поликлеит, Кресилас и Фрадмон.

Храм је служио као религијско здање, али и као тржница. Годинама су храм посећивали трговци, туристи, уметници и краљеви који су одавали почаст богињи завештајући део своје зараде храму. Недавним археолошким ископавањима на овој локацији откривени су дарови које су ходочасници који су долазили чак из Персије и Индије посветили Артемиди – наушнице, наруквице и огрлице од злата, статуе Артемиде извајане од злата и слоноваче и други артефакти изузетне вредности и лепоте.

7 светских чуда старог света је скуп архитектонских дела које су стари Грци сматрали врхунцем људске креативности и генијалности. Најстарије њихово помињање је код Херодота (око 450. г. п. н. е.), а први пут су заједно поменута у епиграму феничанског писца Антипатроса из Сидона (2. век п. н. е.).

У ноћи 21. јула 356. године п. н. е, човек по имену Херострат је, у намери да се прослави и да његово име овековечи историја, запалио храм који је сагорео до темеља. Те исте ноћи рођен је и Александар Велики (Македонски).

Познати историчар тог доба Плутарх запазио је необичну случајност и забележио да „у тој ноћи богиња није обитавала у свом храму, јер је присуствовала рођењу будућег великог војсковође, те није могла да спаси свој храм од уништења.“ Током наредне две деценије, храм је обновљен, у чему је значајно помогао сам Александар Македонски који је у то доба већ био освојио и покорио целу Малу Азију.

Када је апостол Павле у првом веку нове ере посетио Ефес у намери да проповеда хришћанство, суочио се са снажним култом богиње Артемиде распрострањеним у народу који није желео да га се одрекне.

Када су Готи 262 године н. е. поново разрушили храм, Ефежани су се заветовали да ће га поново обновити. Ипак, до 4. века н. е. већина Ефежана је прихватило хришћанство и храм је изгубио свој религијски значај.

Артемидин храм

Налазиште Артемидиног храма у Ефесу у Турској. Од некадашњег храма није остало ништа изузев неколико стубова; фото: Wikipedia

Последње поглавље историје везано за овај храм одиграло се 401. године н. е. када га је срушио Свети Јован Хризостом. Касније је Ефес напуштен, а археолошка ископавања ове локације започела су тек крајем 19. века. Ископавањима су откривени темељи храма и пут који је водио до ове локације која је данас полумочварни предео, с обзиром да је некада на том месту било море и значајна лука Мале Азије.

Извор: Википедија

ИСТОРИЈА

Достиник – Српска престоница Властимировића, пре Немањића и Раса

Достиник (Дестиника, Даштаник; грч. Ντοστινίκ, Δεστινίκον; лат. Dostinica) је била најстарија позната престоница Србије (?-друга половина X века) и седиште српске државе Властимировића, династије која је владала Србима од седмог до друге половине десетог века. Његов положај, као и остаци, до скора нису утврђени, али се сматрало да се налазио на простору између данашњег Пријепоља и Сјенице, односно у релативној близини границе са тадашњом Бугарском која се налазила у Расу. Истраживања окончана 2001. године упућују на то да је налазиште у селу Врсенице код Сјенице управо средљовековна српска престоница Достиник .
Достиник

Римска војна постаја – хипотетичка реституцуја некадашњег изгледа; фото: Археолошки институт

Достиник се помиње на првом месту међу насељеним градовима у крштеној односно балканској Србији, у спису „О управљању Царством” византијског цара Константина Порфирогенита (913-959), насталог средином X века. Порфирогенит у 32. поглављу наводи да су „у покрштеној Србији“ насељени градови: Дестиникон, Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес и у области Босне Котор и Десник.

Једну од ових тврђава Порфирогенит помиње и када описује збивања у току последње деценије 9. века, говорећи како је Клонимир, отац Часлављев, долазећи из Бугарске са војском ушао у Дестиникон, односно Достинику, „један од српских градова, са циљем да преотме власт. Међутим, и поред тог почетног успеха, он није успео да завлада државом.“ Очигледно је Достиника била тврђава посебног значаја. Ту се изгледа стицала, али и губила власт над оновременом Србијом.

Његов положај, као и остаци, до скора нису утврђени, али се сматрало да се налазио на простору између данашњег Пријепоља и Сјенице, односно у релативној близини границе са тадашњом Бугарском која се налазила у Расу.

Многи историчари, археолози и научници претпостављали су могућу локацију Достиника

– На доњој Дрини, код села Дисит и Десна (Шафарик)

– Дежева (Новаковић, Грот)

– у атару села Врсјенице, у околини Сјенице (Јиричек, Шишић)

– Село Дрсник код Пећи, локалитет Јеринина кула (Скок)

– Ждрело у Руговској клисури код Пећи или Градиште Геђе на Белом Дриму, између Ђаковицеи Призрена (Новаковић)

Први трагови Достиника пронађени су осамдесетих у време док је истраживање старог Раса било значајан државни пројекат. „Било је очигледно да је реч о српском утврђеном граду, који је живео бар двеста година пре Немањића, а затим је уништен и напуштен у 10. веку, у време бугарске експанзије.

Налазиште српске престонице смештено је код села Врсенице, десетак километара од Сјенице. Налази се на северној падини узвишења Клик, брега на 1.330 метара надморске висине које се као пружа у Сјеничко поље. Врх опасују остаци три дебела камена бедема која су бранила двор српских кнежева.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор: Википедија

ИСТОРИЈА

Откривен најстарији антички храм на територији Палестине

Најстарији хеленистички храм на подручју Леванта откривен у Ум Каису у Палестини.
https://en.wikipedia.org/wiki/Umm_Qais#/media/File:Umm_Qais-13.jpg

Ум-Каис – Остаци хеленистичког храма, Фото: Википедија

Палестина

Карта Палестине са градовима Декаполиса, Фото: Википедија

Археолошки истраживачки тим са Универзитета Јармук недавно је открио хеленистички храм и мрежу водоводних тунела, изјавио је за “Јордан тајмс“ Атеф Шејаб, предсједник археолошког одјељења јорданског универзитета.

Храм датира из хеленистичког доба (332. пне до 63. пне). И касније је поново коришћен током римског, византијског и исламског периода, рекао је Шејаб те додао да се храм, изграђен по грчком архитектонском дизајну, састоји од пронаоса (унутрашњег дијела тријема античког храма), подијума, наоса и олтара.

Археолози су пронашли бројне јонске стубове који су некада подупирали кровну конструкцију, додао је Шејаб.

Тим је, такође, открио мрежу водоводних тунела у центру древног града, који су одвојени од вањског тунела који је откривен у том подручју прије неколико деценија, рекао је професор.

Мрежа се састоји од неколико хеленистичких бунара и римских тунела, додао је он, додајући да тунели воде до бање са врућом водом унутар града.

Поред  Герасе и Амана, Гадара (сада Ум Каис) и Пела су некада били градови Декаполиса (групе од 10 античких градова) у источној Палестини који је настао након римског освајања Палестине у 63. години пне. Ту су припадали и Филаделфија (данашњи Аман), Капитолиас, Рафана, Скитополис, Дамаск и други, а сваки од њих је карактеристичан.

Ум Каис, неких 125 км сјеверно од Амана, смјештен је на лијепом узвишењу изнад долине Јордана и Галилеје, има импресивне остатке древних грађевина, као што су античко позориште од црног базалта, базилика и сусједно двориште у ком се налазе црни саркофази украшени рељефима.

Други остаци укључују главну и бочну улицу са трговинама, подземним маузолејем, двије бање, нимфејем (фонтаном), градском капијом и обрисима некадашњег хиподрома (подаци према вебсајту Туристичке заједнице Јордана).

 

Извор: Jordan Times

Превела и приредила: Сања Бајић

 

ИСТОРИЈА

Београдски Римски водовод и Београдска шума

Римски водовод је једна од најчуднијих грађевина у историји Београда, који је у време четврте Флавијеве легије направљен како би спровео воду од Мокролушких извора до данашњег Калемегдана, односно ондашњег Каструма, римског војног утврђења. Када су Турци први пут отели Београд од хришћана 1521. године, затекли су водовод како беспрекорно ради. Како су у Истанбулу имали Константинов водовод, грађен на истим, римским односно византијским принципима, одвели су већи број београђана у Истанбул и тамо их настанили у део града који се звао Београд махала, а задатак им је био да брину о тамошњем водоводу. И данас је једно од најлепших излетишта Истанбула Београдска шума (Белград ормани), названа управо по нашим прецима, старим Београђанима који су насилно насељени у тај град.

Аквадукт близу Београдске шуме (тур. Belgrad Ormanı), рад италијанског сликара немачког порекла Луиђија Мајера (Luigi Mayer, 1755 – 1803)

Прича о Београдској шуми и својим именом нас враћа у далеку 1521. годину. У време пошто је пао до тад неосвоји бели град – Београд. Освајач, нико други до млађани Сулејман II Законодавац. Имао је тад 26 година и био је поносан на свој први поход. Београд је пао 28. августа 1521.

Београд тада није био српски, али су га Срби бранили. Према списима који указују да је тамо било Срба стоји и један који тврди да је исељавање Срба и Београда почело по освајању, негде око 10. септембра.

Према дозволи султана, они су са собом понели и своје светиње: мошти Свете Петке, икону Богородице и мошти царице Теофане. Наводно, број расељених Срба није био мали. Тадашњи патријарх је те светиње откупио од њих, пошто је султан запретио да ће их уништити.

Легенда која се препричава у Турској и није баш легенда, јер има своје историјске изворе да је Сулејман довео Србе у Истанбул да би му одржавали византијски водовод који је град снабдевао пијаћом водом из Београдске шуме која се у то време није тако звала. То је учинио, јер је у Београду видео сличан систем који је радио без грешке.

Извори кажу да су Срби из Београда доведени као робље код Сулејмана Величанственог имали бројне бенефиције. Сем одржавања водовода, бавили су се и изградњом.

Срби су населили шуму. И шума је добила ново име – Београдска шума или “Belgrad Ormani” . У том делу шуме је био забрањен лов, као и сеча дрвећа, а ако би се неко оглушио о забрану платио би главом. Срби су били чувари девет истанбулских извора пијаће воде у делу града названом Белиград.

Срби су ту живели све до краја 19. века и појаве куге. Због опаке болести, били су присиљени да се преселе, јер је вода била легло заразе. То је крај београдских насеобина у Истанбулу.

Аквадукт који су Срби из Београдске шуме одржавали и дан данас постоји. Као и шест хектара шуме. Од 1956. године је преуређена и отворена за посете грађана ради пикника и одмора у природи.

 

Приредио: Далибор Дрекић

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА

Аустријски државник фон Бартенштајн о Србима староседеоцима у Славонији

Аустријски државник, Јохан Христоф фон Бартенштајн, рођен 1689, у Стразбургу. Дворски саветник у Бечу од 1721. Тајни државни секретар Аустрије постаје 1727, барон 1733. Вице канцелар 1753. Уз ове послове Марија Терезија га је изабрала за васпитача свога сина, будућег аустријског цара Јосифа II. За царевића је писао упутства о управљању државом и 10 књига о народима Аустрије.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Martin_van_Meytens_008.jpg

Јохан Христоф фон Бартенштајн (Мартин ван Мајтенс, 1830); фото: Википедија

On потврђује чињеницу да су Срби у Хрватској и Славонији староседелачко становништво:

А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или другој од ових двеју краљевина. 1

Овде је све јасно — аустријски цареви и мађарски краљеви сведоче да су Срби бранили Славонију од Турака у 16. столећу и да су одгађали турска освајања и сад, кад је Славонија ослобођена — крај 17. столећа, признају им власништво над бившом имовином — и у Славонији и у Хрватској.

Пандур из Славоније (Мартин Енгелбрехт, 18. век)

Гроф Бартенштајн демантује да је већина данашњих Срба на територијама северне Србије (Војводине), Мађарске и Хрватске пореклом од оних Срба који су из Србије дошли под вођством свог патријарха Арсенија Чарнојевића 1690. године. Бартентштајн, тиме, понавља да је већинско српско становништво у овим крајевима староседелачко. То чини на занимљив начин — Аустрија је одлучила да се награде сви Срби који су у овој сеоби дошли са својим патријархом, али то државни органи нису могли да спроведу, јер је био у питању незнатан број породица, у односу на староседелачке, међу којима су се дошљаци изгубили. Ево тог описа Бартенштајна:

Одмах године 1701, хтедоше уклонити митрополита са границе и наредити му стан у Сент-Андреји, више Будима, и доказати да Леополодова обећања припадају само оним породицама што су прешле овамо с митрополитом Чарнојевићем — које би, после дванаест година, тешко било пронаћи. 2

Бартенштајн сведочи да су у осамнаестом столећу сви становници Славоније Срби — једни су православни, а други, такође, православни али признају римског папу и за свог поглавара (унијати):

Још се једна разлика појављује код граничара у том — што су једни од њих унијати, други пак нису. У ове последње (православне) броје се особито Вараждинци и у Славонији становници у Земунском срезу, а насупрот — остатак је мешовит, и у Градишчанском срезу наћи ћеш далеко више унијата, него ли неунијата. 3

Напомене:

1 Јохан Христоф Бартенштајн, Кратак извештај о стању расејаног многобројног Илирског народа по Царским и Краљевским наследничким земљама, Штампарија Јерменског манастира у Бечу, 1866, стр. 54.
2 Исто.
3 Исто, стр. 33.

Аутор: Слободан Јарчевић

ИГРА РЕЧИМА / ИСТОРИЈА / ПАЛИНДРОМИ / СИМЕТРИЈА

Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији

Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији (Данашња Турда у румунској Трансилванији) на себи има палиндромни напис који је кружно исписан на њеном постољу. С обзиром на то да су у Потаиси биле смештене легије императора Септимија Севера (Septimius Severus, 193-211), могуће да је у питању расенски војнички симбол.

Турда је град у средишњем делу Румуније, у историјској покрајини Трансилванија. Римљани су је освојили заједно са деловима Децебалове Дакије за време Трајана,  између 101. и 106. године и наденули јој име Потаиса (Potaissa). Убрзо је ту изграђен каструм, утврђење за потребе римских легија.

Када се слика сфинге 1847. године појавила у лајпцишким Илусторваним новинама (Illustrierte Zeitung), словеначки књижевник Франце Прешерн (1800-1849) уочио је да се ради о словенском писму. На могућност двосмерног читања израза указао је у писму новинару и политичару Јанезу Блајвејсу (Janez Bleiweis, 1808-1881).

с лева – Nad s rase reith i tam i am i. (Нађи си Расе Рејтијо тамо и овде.) – Рејтија је име богиње.

с десна – Ima imati thieri sari dan. (свитање дана мора имати трагове – путеве.).

Испод постоља сфинге је врх којим се она забадала у земљу или дрво, што упућује на њену намену. 

С обзиром на то да су у Потаиси биле смештене легије императора Септимија Севера (Septimius Severus, 193-211), могуће да је у питању расенски војнички симбол.

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

ДУХОВНОСТ / ИГРА РЕЧИМА / ПАЛИНДРОМИ / СИМЕТРИЈА

Загонетна порука из цркве Свете Софије у Цариграду

Загонетни израз сакралног садржаја Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν („сперите своје грехе, а не само своје лице.“), који једнако може да се чита и од назад, урезан је на чесми у дворишту цркве Свете Софије у Цариграду. 

Аја Софија – Крстионица

Иако се најчешће везује за имена цариградског архиепископа Светог Григорија Назијанског и византијског цара Лава шестог мудрог, најранији примери израза нађени су на фонтанама посвећеним грчком богу медицине и лечења Асклепију. Овај натпис је нађен и на многим другим фонтанама које су служиле за крштавање и у црквеним крстионицама, што указује на његову обредну намену.

Света Софија изграђена је 537. године на месту цркве коју је изградио Теодосије II а која је изгорела у време владавине цара Јустинијана I 532. године.

У њој се одвијало крунисање византијских царева све до пада Цариграда 1453. године, када је султан Мехмед Освајач наредио је да се црква претвори у џамију. Године 1935. годину дана након доласка на власт Кемала Ататурка, и 482. године након пада Константинопоља, донета је одлука да се Света Софија претвори у музеј.

Израз који се најчешће везује за имена, цариградског архиепископа, писца и реторичара Светог Григорија Назијанског (329-390) и византијског цара Лава шестог мудрог (886-912), према наводима хришћанских теолога, упућује на библијски псалам.

Натпис је нађен на многим фонтанама које су служиле за крштавање и у црквеним крстионицама.

Међутим, најранији примери пронађени су на фонтанама посвећеним грчком богу медицине и лечења Асклепију, чији штап око којега је увијена змија до данас представља симбол медицине и лекарства уопште.

Храмови за лечење који су му били посвећени називали су се асклепијејони, а змије су се често користиле у ритуалима оздрављења управо у његову част. Оригинална Хипократова заклетва почињала је речима: „Заклињем се, пред Аполоном лекаром и пред Асклепијем и пред Хигијом и Панацејом и пред свим боговима…“

Порекло имена Асклепије није познато, али се претпоставља да је његов прегрчки назив гласио Аслепије (у грчком непознат гласовни скуп „сл“ аутоматски прелази у „скл“) и доводи се у везу са етрурским божанством Видиовис (Vediovis), односно словенским Видом или Световидом.

Према Аполодору, богиња Атена дала је Асцлепију бочицу са крвљу Горгона, која је имала магично дејство. Уколико би се крв узимала лево од Горгона, имала би дејство фаталног отрова, а уколико би се узимала са десне стране, крв би деловала толико лековито да је са њом било могуће оживети мртве.

Управо са овим детаљем из мита о богу Асклепију могао би да се повеже и палиндромни израз „Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν“ Познато је да је основна карактеристика палиндрома која се провлачи кроз митологије већине европских и медитеранских народа управо његова способност да поништава негативна својства која се јављају приликом обрнутог приказа појмова, симбола или предмета.

Са друге стране, змија се често појављује као симбол симетричног палиндромног израза, самостално или у комбинацији са другим симболима.

Асклепијева способност да оживи мртве није се свидела многим боговима, а пре свих Зевсу, који га је због тога оборио са муњом на земљу. И бог подземља Хад сматрао је недопустивим да му Асклепије отима душе које су већ постале његово власништво. Изнервиран овим Зевсовим поступком, Аполон му убија миљенике киклопе, а Зевс, да би их повратио, враћа Асклепија на небо, у сазвежђе „Змијоноша“

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.