Храброст, човештво и заклетва Срба – Адам Мицкјевич
Највећи пољски песник Адам Мицкјевич у својим предавањима на Универзитету у Паризу о циклусу косовских народних епских песама, рекао је, између осталога да српски јунаци храброст сматрају као највећу врлину, држе заклетву као светињу, часну реч, боре се часним мачем и поштују жену као друга, мајку и сестру, за разлику од многих других друштава. Рат није за њих као за дивље Американце лов на људе, они поштују ратне заробљенике, не наслађују се над телесима палих непријатеља…
Патријарх Рајачић благосиља српску војску 1848. године; фото: Википедија
Адам Мицкјевич: Из предавања на Универзитету у Паризу:
Једнако као грчки и словенски јунаци су обични људи, страствено наклоњени срџби, и надасве воле рат. Храброст сматрају као највећу врлину, поштују веру (религију), воле обиље и раскош, често су насилници али никад сурови.
Рат није за њих као за дивље Американце лов на људе. Напротив, они поштују међународна права, држе заклетву као светињу, часну реч, боре се часним мачем.
Њихов карактер диже хришћанство још више, ми не видимо у српском песништву нити страшну освету Грка нити дивљаштво Тројанаца. Овде влада веће човештво, појединци поштују ратне заробљенике, не наслађују се над телесима палих непријатеља…
И други пол (жена) се једнако показује у свом благом расположењу… Човек поштује жену као свог друга, као своју мајку и мајку своје деце. Нигде се у српској поезији не налази оно презирање женског пола, које се може наћи у песничким творевинама образованијих, али и покваренијих друштава.
Адам Мицкјевич
Адам Мицкјевич (1798—1855) је, према мишљењу многих, не само највећи пољски песник, један од великих европских романтичарских песника и интелектуалаца, већ и највећи духовни ауторитет, чије је свеукупно деловање било одлучујуће за формирање пољске колективне националне свести.
Адам Мицкјевич (Валенти Ванкович, 1828.)
У својим предавањима о словенској књижевности у Паризу, Мицкјевич је користио и примере српске народне књижевности и трагедију „Обилић“ Симе Милутиновића Сарајлије.
Извор: Лазо М. Костић, Том 5, „Странци о српским народним песмама”, Књига II, (ЗИПС–СРС) Земун 2000, стр. 310.
Сродни текстови:
Никита Станеску – Срби
Сергеј Јесењин о Србима
Хандриј Зејлер – Где је Србима родни завичај?
Виктор Иго – За Србију
Милан Кундера о бомбардовању српских градова 1999.
Срби су највећи борци и демократе Европе – Рут Мичел
Српска се душа не да сецирати – Женина Клапје
Српске војничке приче Хенрика Ангела
Теодосије Мангала о Србима и Србији
Алфонсо Рејес о Србима и Србији
Хенрик Аугуст Ангел – Другови! Косово! Косово!
Српско Светосавље равноапостолско – Френсис Конт
Фридрих Гризендорф – О Српском витешком духу
Храбри и срчани српски народ – Фидрих фон Таубе
Срби верују у снагу разлога и права (Ернест Дени)
Косово је духовна ствар, а духовне ствари сметају – Франц Вебер
Срби имају славну, херојску прошлост – Нобеловац Карл Шпителер
Реч у славу Србије – Жан Дитур
Јозеф Холичек – Између царства земаљскога и царства небеског
Француз о српској војсци и Србима 1913. године
Алберт Ајнштајн открио кафану и Србе као генијалан народ
Ребека Вест о Србији и српском сељаку
Максим Горки у Србији – Срби су исто толико Руси колико и ми
Достојевски о Србима: Неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција…
Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома
