Милован Глишић: Сигурна већина

Поделите

„Сигурна већина“ је једна од најпознатијих сатиричних приповедака Милована Глишића, у којој он кроз форму сна министра, оштро и духовито критикује корупцију, партијско запошљавање и злоупотребу државне власти ради остваривања политичких циљева.

Милован Глишић – Сигурна већина; фото; Гемини ВИ

Главни мотив је опсесија владајућих структура да обезбеде апсолутну контролу над изборним процесом кроз потпуну „чиновнизацију“ друштва. Министар у сну сања како влада у своје руке узима сва занимања у земљи, претварајући сваког грађанина у зависног државног службеника који мора да гласа за власт.

Ово дело показује Глишићеву способност да једноставан народни језик и ситуације из свакодневног живота вешто уплете у оштру друштвену критику, која је због своје теме и данас изненађујуће актуелна.

СИГУРНА ВЕЋИНА

(САН ЈЕДНОГ МИНИСТРА)

Седница министарска трајала је до неко доба ноћи. На дневном реду била су питања о „претходним мерама“ које би могле осигурати влади извесну већину на новим изборима.

Кад је господин министар дошао у свој стан, па ушао у своју спаваћу собу и креснуо жижицу те запалио свећу, видео је да му сахат показује 11 и 30.

– Гле, које је већ доба! – рече он свлачећи се полагано. – Близу поноћ!… И зевнувши једанпут, настави говорити полугласно сам себи: – Највише се бринем за те проклете изборе! Истина, постарали смо се да понамештамо своје људе по народу, али то је све још мало! Влада не може дотле бити осигурана док власт не узме у своје руке све професије у земљи… – Ту господин министар духну на свећу те је угаси, па овако већ: свучен седе на кревет, зевну жестоко и настави:

– Школе нам у том већ одавно иду наруку; све од реда лиферује чиновнике – људе зависне од владе… Ааа! – И господина министра поче освајати дремеж. Опет зевну и леже, па кроз сан изговори испрекидано и без везе: – Ааа!.. У држави мора бити… све чиновник… сва занимања уврстити у државну службу… сва… сва…

И господин министар, уморан од великог и тешког посла, заспа као заклан…

На један мах – ду, ду, ду! на вратима; лупа неко горопадно.

Господин министар ђипи с кревета, протрља мало очи, па викну:

– Ко је?

– Ја сам.

– Ко си ти?

– Жандар.

Господин министар брзо отвори врата. Жандар уђе, стаде по војнички и салутова.

– Шта је?

– Зову вас у седницу.

– Зар опет? Та нема ни по сахата како смо изишли!… А знаш ли зашто је сазвана седница?

– Не знам. Послаше ме да вас зовнем. Сви су тамо. Чекају вас.

– Добро… Иди!

Жандарм опет салутова, окрете се војнички и оде.

Министар се брже-боље обуче, па оде у министарство.

Сви министри, његове колеге, беху већ за великим столом с председником министарства на челу.

– Шта је опет сад? – упита господин министар зачуђено. – Што сте се искупили у поноћ?

– Па да наредимо изборе – одговори му председник министарства.

– За кад?

– За сутра… Крајње је већ време.

– Какве изборе, бог с вама! Зар не видите да још нисмо ни упола готови с претходним мерама?!

– Ех, нисмо да!

– А откуд јесмо! Нисмо још наместили по унутрашњости ни четвртину својих људи, а камоли шта друго.

– О, да си ти жив и здрав – рече му један од колега – то је већ све давно завршено!… Ако не верујеш, ево ти званичних новина па се увери!

И господин министар узе од свога колеге званичне новине (један колосалан број штампан ситним словима на две стотине пуних табака!), метну новине преда се на сто и погледа у „службени део“. Одмах на челу тога дела беше наштампан овакав указ:

„На предлог нашег министра тих и тих послова постављамо:

Ивка Ивковића, привременог попа IX класе парохије дивљачке, за привременог келнера исте класе у гостионици код „Три Кеца“ у Шапцу;

Лазу Лазића, галантериста IV класе у еснафу београдском, за изванредног шлосера III класе у еснафу нишком;

Косту Костића, столара II класе у еснафу ваљевском, за мутавџију исте класе у еснафу врањском; сву тројицу по потреби службе.

Јашу Јашића, шнајдера I класе у еснафу чачанском, за изванредног пудара исте класе у неготинским виноградима, а да врши дужност папуџије II класе у еснафу јагодинском;

Мишу Мишића, сељака II класе села Парцана, за сељака I класе села Вишњице;

Јоцу Јоцића, изванредног сељака III класе села Стублина, за сељака II класе села Ропочева, а да врши дужност сељака исте класе у Великој Иванчи и да збира летину с имања истога;

Нику Никића, шустера V класе у еснафу београдском, за изванредног кочијаша III класе за варош Смедерево, и да врши дужност амалина исте класе, а варош Ниш и да прима зараду из зараде истога;

Мићу Мићића, берберина IV класе у еснафу пожаревачком, за изванредног бозаџију III класе” у еснафу београдском, а да врши дужности сељака II класе села Миријева и да збира летину с имања истога…“

И тако даље, и тако даље, и тако даље.

У први мах огледаше се на министровом лицу чуђење и недоумица, па затим – пријатно изненађење, па све већа и већа радост. На један мах сав устрепта од милине, поче журно и грозничаво превртати листове… Указ се отегао с краја до на крај на свих две стотине табака! Господину министру ударише сузе од радости. Стаде скакати по сали – и с ноге на ногу, и у ковитлац, и у пропац. Запљеска радосно рукама и стаде узвикивати: – Ура, ура! Сва занимања у рукама власти! Дивно! Ура! А ко би се надао! Одмах да наредимо изборе! Изборе!… изборе!… Ура! Сигурна већина! Сигурна већина! Већина! већина! већи…

На један мах: буп! Трже се… Погледа око себе, а он на патосу поред кревета у својој спаваћој соби! Брзо устаде, попипа се по леђима и онако бунован прогунђа: – Ух, ала сам жестоко љоснуо!

И леже опет у кревет да спава.

Милован Глишић, Приповетке

Украс 1

Глишић користи хиперболу (претеривање) и апсурд како би истакао бесмисленост поступка постављања људи на функције „по потреби службе“. У „Званичним новинама“ из сна, попа постаје келнер, столар мутавџија, а сељаци се само премештају из села у село, што наглашава потпуно одсуство стручности и логике у таквом систему.

Стара народна скупштина у Милановој улици (улица кнеза Милоша), Београд 1908. фото: Википедија (Гемини ВИ)

Прича почиње реалистичним приказом политичке нервозе пред изборе, где министар признаје да је власт несигурна док не контролише све професије.

Централни део приче је надреалан приказ седнице одржане у поноћ, где министри ликују над списком постављених људи.

Крај приче је приземљен и симболичан – министар се буди павши са кревета, што сугерише да је његов сан о потпуној контроли, иако примамљив, ипак био само „паљевина“ његове амбиције, мада горка порука о природи власти остаје.

Ова приповетка је класичан пример како се уметничком сатиром може оголити механизам политичке манипулације, приказујући властодршце као људе који изгубе додир са реалношћу у својој жељи за моћи.

Приредио: Далибор Дрекић