Антика

Грчки бог медицине Асклепије и његов исцелитељски палиндром

Грчки бог лекарства Асклепије владао је медицином, хирургијом и лечењем травама, а доводи се у везу са етрурским божанством Видиовис, односно словенским Видом или Световидом. Родитељи су му били бог Аполон и нимфа Коронида, а одрастао је уз кентаура Хирона који му је пренео знања о лечењу и оживљавању људи. 

У храму бога Асклепија Хипократ је учио лекарске вештине и због тога се Асклепије помиње у Хипократовој заклетви. Асклепијев штап око којега је увијена змија до данас представља симбол лекарства . Његов култ пренет је у Рим, где се поштовао под именом Ескулап, а у Египту је био познат под именом Имхотеп.. Асклепију се приписује један од најстаријих палиндрома на свету Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν („сперите своје грехе, а не само своје лице.“),

Асклепијев палиндром

Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν („сперите своје грехе, а не само своје лице.“) грчки је палиндром сакралног садржаја који се најчешће везивао за имена цариградског архиепископа, писца и реторичара Светог Григорија Назијанског (329-390) и ромејског цара Лава шестог мудрог (886-912), Сматрало се да овај палиндром упућује на један библијски псалам. Натпис је нађен на многим фонтанама које су служиле за крштавање и у црквеним крстионицама.

Најранији примери овог натписа нађени су на фонтанама посвећеним Аполоновом сину грчком богу медицине и лечења Асклепију (Ασκληπιός), чији штап око којега је увијена змија до данас представља симбол медицине и лекарства уопште.

Порекло необичног божанства

Порекло имена Асклепије није познато, али се претпоставља да је његов прегрчки назив гласио Аслепије (у грчком непознат гласовни скуп „сл“ аутоматски прелази у „скл“) и доводи се у везу са етрурским божанством Видиовис, односно словенским Видом или Световидом.

Асклепијејони и Хипократ

За Асклепија се сматра да је открио тајну живота и смрти. Храмови за лечење који су му били посвећени називали су се асклепијејони, а змије су се често користиле у ритуалима оздрављења управо у његову част. Његови су храмови познавали моћ примарне спирале, што је симболизовано Асклепијевим штапом. Имао је више светилишта у старој Грчкој, а главно је било у Епидауру у Арголиди. Ту су долазили многи болесни да нађу лека, приносећи жртве и носећи поклоне како би добили савете и лечење. Знања су преносили Асклепијеви свештеници, са оца на сина, а међу њима је био и данас најпознатији Хипократ са Коса. Оригинална Хипократова заклетва почињала је речима: „Заклињем се, пред Аполоном лекаром и пред Асклепијем и пред Хигијом и Панацејом и пред свим боговима…“

Аполон, Коронида и Хирон

Асклепија је родила ћерка краља Регије Коронида, која је била Аполонова љубавница. Аполон је Корониду убио због прељубе, а Асклепија је дао кентауру Хирону на одгајање. Хирон му је пренео знања о оперисању, лечењу, и оживљавању људи, као и о љубавним напицима .

Према Аполодору, богиња Атена дала је Асклепију бочицу са крвљу Горгона, која је имала магична својства. Уколико би се крв узимала лево од тела Горгона, имала би дејство фаталног отрова, а уколико би се узимала са десне стране, крв би деловала толико лековито да је са њом било могуће оживети мртве.

Управо са овим детаљем из мита о богу Асклепију могао би да се повеже и палиндромни израз „Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν“ Познато је да је основна карактеристика палиндрома која се провлачи кроз митологије већине европских и медитеранских народа управо његова способност да поништава негативна својства која се јављају приликом обрнутог приказа појмова, симбола или предмета.

Змија и спирала

Са друге стране, змија или спирала често се појављује као симбол симетричног палиндромног израза, самостално или у комбинацији са другим симболима. У египатској митологији змија и птица представљају људску дуалност. Змија – силазна путања је манифестована спирала, еволитивна енергија света. Змија такође симболизује подмлађивање због своје способности пресвлачења коже. Хермес на свом кадуцеју има две испреплетене змије и пар крила – што симболизује путовање. 

Асклепију у част у ритуалима оздрављења на више су се начина управо користиле змије. Неотровне змије би се пуштале да пужу по поду на којем је болесник спавао. Пацијентима би Асклепије успостављао дијагнозу, а затим би их успављивао и лечио додиром језика змије или њеним угризом. Према једној причи пацијенте би Асклепије везаних очију пуштао у лавиринт пун змија. Змијама је остављано таман толико отрова колико је било потребно за излечење. Психички болесници лечени су тако што би се затварали у буре са змијом, а затим би се бачва котрљала низбрдо.

Породично занимање

Асклепијева супруга Ипиона (Хериона или Епиона) помагала му је тако што је ублажавала болове пацијентима. Са њом је имао три сина и пет кћерки. Једна од њих, Хефија људе је даривала здрављем, док је Панакеја људе ослобађала свих болести. Син Телесфор је био патуљак који је убрзавао лечење болести. 

Гнев богова и сазвежђе Змијоноша

Како због његове вештине нико није умирао, Танатос, бог смрти се на њега пожалио Зевсу. И бог подземља Хад сматрао је недопустивим да му Асклепије отима душе које су већ постале његово власништво. Зевс је Асклепија, као неког ко руши светски поредак оборио са муњом на земљу. Асклепијева смрт била је поука људима да нико не сме толико да се одважи да би се играо бога. Како би осветио смрт свога сина, Аполон убија Зевсове миљенике киклопе, а Зевс, да би их повратио, враћа Асклепија на небо, у сазвежђе „Змијоноша“.

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)

О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином X века у Ромејском царству. Саставио га је цар Константин VII Порфирогенит или неко од њему блиских учењака као спољнополитички приручник намењен царевом сину и престолонаследнику Роману II (959-963).

Карта српских земаља према Константину Порфирогениту

У историјској науци спис се обично назива О управљању царством (лат. De administrando imperio или скраћено DAI) што је наслов који му је 1611. наденуо први приређивач штампаног издања холандски класичар Јохан ван Меурс. Сам наслов, иако не одговара садржају дела, одржао се до данас. Према унутрашњој анализи самог дела DAI сматра се да је написано између 948. и 952. године 

Расправљајући о овом документу, проф. Реља Новаковић каже да његове делове историчари различито тумаче – често се не слажу. Посебно је у њему нејасно где се тачно простирала Хрватска а где Србија, где су тачне границе српских, а где хрватских насеобина. Ово је још нејасније кад Порфирогенит, као и неки други средњовековни хроничари напишу: „Срби, које зову и Хрватима“, или „Хрвати, које зову и Србима“. Оно што нас интересује – насеобине Срба на територијама данашње Хрватске — неоспорно је. Порфирогенит, у 34. глави свога списа, наводи:

Земља Травуњана и Конављана је једна: тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који је пребегао цару Ираклију из некрштене Србије, до српског архонта Властимира. Овај архонт Властимир даде својој кћерци за мужа Крајину, сина Белоја, жупана Травуније.1

Овде проф. Новаковић обавештава да Порфирогенит наводи да су у Паганији (Неретљанска област) насељени Срби и да Пагани држе острва: Корчулу, Мљет, Хвар, Брач, Вис, и Ластово. Паганија је постала узрок размирица Србије и Хрватске у време Порфирогенита, када ће Хрватска да се шири на рачун Србије и да запоседне и раније речене српске области: Лику, Крбаву и Гацко. Тако ће границе Хрватске стићи, реком Уном, до Ливна и реке Цетине, што подвлачи и Порфирогенит. 2

Овај податак о Србима у Далмацији, на отоцима, у Лици, Крбави и Гацку (у десетом столећу), не даје за право оним историчарима који наводе да се из ових области иселио само хрватски народ пред турском најездом у 15. и 16. столећу. Ако су Турци из овог краја прогнали становништво, онда је оно било и српско.

Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом (DAI)

Напомене:

01 Проф. Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Историјски институт, Београд, 1977, стр. 33.
02 Исто, стр. 36.

Извор: Википедија, Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама

Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу

Иако се на једној керамичкој плочици пронађеној у мезопотамском граду Уру (4000. године пре нове ере) налази и магични квадрат 6×6, његова права историја почиње у Кини где је пре више од 4000 година настао Ло Шу (洛書, „Свитак о реци Ло“), први магични квадрат бројева на свету.
https://en.wikipedia.org/wiki/Luoshu_Square#/media/File:Carus-p48-Mystic-table.jpg

Ло Шу на леђима мале корњаче, окружен знацима кинеског зодијака и осам триграма, носи велика корњача. У центру дијаграма је тибетанско писмо, што показује да га је нацртао тибетански уметник; фото: Википедија

Легенда записана у књизи Јих Кинг из 650. године пре нове ере каже да је у време велике поплаве Жуте реке кинески цар Ју (2205–1766 п. н. е) из Хсије покушао да помоћу канала усмери воду у море. У намери да одобровољи узнемиреног бога реке, народ му је приносио жртвене дарове, али ништа није помагало. Свакога пута када би бог био дарован из реке би израњала корњача, а полаве би се настављале.

Једнога дана један дечак је приметио да се на корњачином оклопу налазе знакови састављени од низа тачака и распоређени у девет засебних одељака. Када су знакови растумачени, испоставило се да се ради о „Багуа мапи“ или магичном квадрату 3×3, у којем су бројеви од 1 до 9 распоређени око броја пет, тако да у сваком реду, колони и дијагонали збир увек износи 15, што је, такође, и број дана у сваком од двадесет и четири циклуса кинеске соларне године.

Народ је помоћу шара са оклопа израчунао да је количина дарова која је приношена богу реке недовољна, а затим је повећаном количином дарова бог реке одобровољен и поплаве су престале.

Нимфа реке Ло: цртеж на свитку из 16. века (Минг династија)

Према другој легенди, овај квадрат је начинио Фух-Хи, који се сматра оснивачем кинеске цивилизације.

Наредних векова се овај квадрат у кинеској традицији користио у архитектури, математици, филозофији, астрономији, астрологији, прорицању, проучавању разних природних феномена и људског понашања

Магични квадрат је врста укрштених бројева, речи или других симбола у којем је број знакова у сваком поједином реду једнак укупном броју редова. Приписивана су им магична својства због чега се могу наћи на амајлијама и талисманима, изнад кућних врата као вид заштите, код болесника за брзо излечење, а заступљени су и кроз разне врсте словних и бројевних игара. Према врсти садржаја деле се на бројевне, словне и знаковне, а према распореду и начину читања садржаја на несиметричне, симетричне и палиндромне. Њихово савршенство можда је најбоље описао научник Шујлер Каман: „Магични квадрати су понекад мали модели свемира, можемо их посматрати као симболичке представе живота, његовог непрестаног тока и обнављања преко божанскога извора из средишта свемира“. Код бројевног квадрата не ради се симетричном распореду бројева, него о резултату који се добије сабирањем свих бројева у једном реду, колони или дијагонали. Бројеви у њему чине одређени аритметички низ у коме је разлика између два броја у низу увек иста вредност.

Магични квадрат

Лу Шу – најстарији магични квадрат на свету (4000 п. н. е.)

У време Шанг династије (1700–1100 п. н. е.) квадрат је кориштен за планирање изградње градова и царских гробница. Између 1100, и 600 г. п. н. е настала је „Зоу пеј суан јинг“, прва позната математичка књига у којој је изложена расправа о гномону, правом углу.

Између 400 године старе ере и 18 године нове ере долази до повезивања космологије Ло Шу квадрата и гномона, а 100. године старе ере написан је „Да Дај Ли Ји“, један од најстаријих текстова о овом квадрату.

На рељефу кинеских царских гробница из 140. године нове ере налазе се изрезбарени магични квадрати поред слика компаса. Око 1300. године тибетански мандала Лама користио је Ло Шу модел као основу за дизајн мандала.

Бројни предмети од кинеског порцелана украшени су магичним квадратима испуњеним кинеским, али и арапским знаковима. Такав пример је кинеска здела из источне Африке у којој је квадрат 4×4 испуњен арапским словима и бројевима, а око квадрата су кружно исписани знакови и симболи нејасног значења.

Стари индијски пророци упућују на то да Ло шу није само временски календар, него и матрица или код свемира који регулише тајну архитектуру њихових храмова. Он представља орјентални концепт Јин-Јанга где су непарни бројеви представљени белим тачкицама, које су Јанг – симбол раја, док су парни бројеви представљени црним тачкицама, које су Јин – симбол земље.

Овај квадрат је постао основа И Чинга, Ки-ја, а такође представља основу за разна прорачунавања у компасном Фенг Шуију и другим формама кинеског прорицања.

Редослед његових осам спољашњих квадрата повезује се са осам основних триграма И Чинга, док средишњи квадрат, око којега се остали окрећу, нема триграм (1. Кан: вода; 2. Кун: земља; 3. Чен: гром; 4. Сун: ветар; 5. без триграма; 6. Чеин: небо; 7. Туи: језеро; 8. Кенn: планина; 9. Ли: ватра). Симболика и значења осам триграма основа су за добро прогнозирање месечних и годишњих догађања.

Један од главних концепата фенг шуија, Багуа мапа која се користи за одређивање подручја кућа, управо је и настала на основу овог магичног квадрата. Сваки број у њему и одговарајући правац сматра се одговорним за сваки појединачни аспект људског живота.

Стари кинески магични квадрат шестог реда

Исти овај магични квадрат појављује се и у хебрејским кабалистичким текстовима, где је повезан са тетраграматоном. и често се назива магичним квадратом Сатурна или Кроноса.

Новија генетска истраживања упућују на то да је збир редова, колона и дијагонала, који у Ло Шу квадрату износи петнаест, у директној вези са 64 могућа узорка ДНК кодирања, који приказује 64 могућа збира која такође износе 15. Френсис Крик и Вотсон су 1962. године открили да спирална природа тог молекула остварује специфичне односе са Ло Шу квадратом у погледу броја атома водоника у паровима ДНК.

Магични квадрати су у кинеској култури били толико цењени да данас у музејима можемо да видимо бројне експонате од чувеног кинеског порцулана украшене магичним квадратима не само на кинеском писму, него и на арапском.

Као најстарији пронађени квадрат трећег реда, Ло Шу се узима као основа овог типа квадрата, а сваки други квадрат трећег реда добија се из њега путем ротације или одраза.

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

Леополд II (1747-1792) био је владар из династије Хабзбурга, прво велики војвода Тоскане од 1765. до 1790, а затим и цар Светог римског царства од 1790. до своје смрти. Такође носио је титуле надвојводе од Аустрије, краља Угарске и краља Чешке.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Portr%C3%A4t_Leopold_II_in_Kr%C3%B6nungsornat.png

Леополд Други у крунидбеној регалији; фото: Википедија

Аустријско царство је у тренутку Леополдовог ступања на престо већ било уплетено у рат против Османског царства у савезу са Русијом. Свиштовским миром, који је потписан 4. августа 1791. године, царство је поново султану препустило Београд и централну Србију. 

У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија – и даље независна од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године.

Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке. Ево те поруке:

„Што се Мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и највише права има.“

Извор: Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама

40 археолошких локалитета потопљено због подизања бране на Ђердапу

Подизањем бране на Ђердапу, ради изградње хидроцентрале на Дунаву, потопљени су многобројни веома важни археолошки локалитети, који спадају у убедљиво најстарије у Европи. Тако да је дуги низ година било онемогућено и екстремно отежано свако археолошко истраживање и копање, и били су обавијени велом тајне и заборава.

Ђердап

Ево њиховог списка…

Евидентирана културна добра са потопљеним локалитетима:

* Ливадице, (античко утврђење)
* Брњица, (римски преградни каструм)
* Цезава, (римски каструм)
* Цезава, (средњевековна некропола)
* Салдум, (римско и рановизантијско утврђење)
* Зидинац, (касноантички спецулум)
* Козица, (праисторијска насеља)
* Босман, (рановизантијско утврђење)
* Господјин Вир, (античко и средњевековно налазиште)
* Манастир – Госпођин Вир, (праисторијско, античко и средњевековно налазиште)
* Падина, (насеље мезолита и старијег неолита)
* Песаца, (праисторијско насеље, античко утврђење и средњевековна некропола)
* Стубица, (насеље старијег неолита)
* Велике Ливадице, (праисторијско, античко и средњевековно насеље)
* Мале Ливадице, (насеље старијег гвозденог доба и античка осматрацница)
* Клисура, (насеље бронзаног доба)
* Лепенски Вир, (римска кула)
* Лепенски Вир, (праисторијска поткапина)
* Катаринине Ливаде, (насеље бронзаног доба)
* Бољетин, (римски и рановизантијски логор)
* Бољетин, (средњевековно насеље и некропола)
* Власац, (мезолитско насеље)
* Равна, (римско и рановизантијско утврђење)
* Равна, (средњевековно насеље и некропола)
* Рибница, (праисторијско и античко налазиште, средњевековно насеље и некропола)
* Доњи Милановац – Велики Градац, (римско и рановизантијско утврђење)
* Мрфаја, (комплекс праисторијских налазишта на потезу Поречке реке)
* Поречка Река, (сабирни центар за снабдевање римских трупа у Ђердапу)
* Поречка Река, (средњевековно насеље и некропола)
* Мало и Велико Голубиње, (праисторијско, римсковизантијско налазиште)
* Пећка Бара, (праисторијско, античко и средњевековно налазиште)
* Хајдучка Воденица, (праисторијска некроплола)
* Хајдучка Воденица, (праисторијско насеље)
* Хајдучка Воденица, (касноантичко и рановизантијско утврђење)
* Хајдучка Воденица, (средњевековно насеље и некропола)
* Бараце код Трајанове Табле, (праисторијско и античко насеље)
* Текија, (римско утврђење – Трансдиерна)
* Сип, (касноантичко утврђење)
* Косовица, (римски мост)
* Римски Пут кроз Ђердапску клисуру

Да ли је све ово случајно потопљено, или је тадашња комунистичка власт желела да неке тајне остану скривене, закључите сами.

Извор – Весна Радојловић – Завештање предака

Тајна касноантичке гробнице у Брестовику код Гроцке

Касноантичка гробница у Брестовику код Гроцке један је од најстаријих споменика културе из римског периода у Србији. Откривена је приликом археолошких ископавања 1895. године, Објекат је подигнут у периоду између III или IV века, а најближе аналогије има са гробницама из Сирије. 
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A0%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B3%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D1%83_%D0%91%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BA%D1%83#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Rimska_grobnica_u_Brestoviku,_op%C5%A1ti_izgled.jpg

Општи изглед Римске гробнице у Брестовику; фото: Википедија

Састоји се од две просторије у којима се налазе фреске са прехришћанским и ранохришћанским мотивима. Стручна јавност сматра да је припадала римској властеоској породици, а постоје и мишљења која је везују и за имена великомученика из Београда, светаца Ермила и Статоника.

Ермил и Стратоник

Свети мученици Ермил и Стратоник

Београдски свеци Ермил и Стратоник

Постоји веровање да храм са гробницoм припада београдским свецима Ермилу и Стратонику, који су поштовани како у православном, тако и у католичком свету.

Писци житија и на грчком и на латинском наводе да су Свети Ермил и Стратоник у Дунав бачени испод Београдске тврђаве, а тела су им испливала 18 стадија низводно, код данашњег Брестовика. Локални хришћани сахранили су их на брегу у озиданој гробници, што такође одговара локалитету у Брестовику. Свеце Ермила и Стратоника осудио је на смрт мучењем и дављењем у Дунаву Константинов зет цар Лициније.

У тексту публикације Завода за заштиту споменика културе града Београда, археолог Зоран Симић наводи:

Касноримска гробница налази се непосредно поред сеоског гробља. Откривена је случајно 1895. године, када је тадашњи власник имања Вукашин Милосављевић из Брестовика, док је садио шљиве у свом шљивику, наишао на свод и зидове гробнице.

Исте године, током септембра, Михајло Валтровић, кустос Народног музеја из Београда, извршио је стручна археолошка ископавања и гробницу у целини открио.

Грађевина је једним делом укопана у падину брега. Састоји се из издуженог прилаза, трема, средишњег простора са две бочне конхе и просторије за сахрањивање у којој се налазе три зидана саркофага.

https://en.wikipedia.org/wiki/Roman_tomb,_Brestovik#/media/File:Hermylus_and_Stratonicus_at_Belgrade_(Menologion_of_Basil_II).jpg

Приказ утапања Ермила и Стратоника у Менологиону Василија II; фото: Википедија

Гробница је зидана од притесаног камена, облутака и опеке које везује кречни малтер. Простор за сахрањивање је правоугаоне основе, засведен полуобличастим сводом од опека.

Цела унутрашњост гробнице, односно просторије за сахрањивање и средишњи део, била је прекривена фрескама. Данас се фреске могу видети само у унутрашњости просторије за сахрањивање. Осликане површине изведене су у разним геометријским мотивима комбинованим с представама биљака и животиња у окер, цинобер, плавој, зеленој, мркој и црвеној боји.

Оријентација гробнице била је исток–запад. У гробницу се улазило са источне стране, дужим прилазом озиданим према косини терена.

Трем, одвојен са четири стуба од прилаза, био је поплочан шестостраним опекама и из њега се, кроз врата, степеницама силазило у средишњи простор, такође поплочан шестостраним опекама.

Овај простор, поред фресака на зидовима, украшавале су и статуе од мермера и две фигуре лежећих лавова. Та просторија служила је вероватно за приношење жртви покојницима.

У последњој просторији, одвојеној од претходне вратима и са два мала прозора, у саркофазима су били сахрањени покојници.

Гробница је вероватно припадала некој богатој породици која је имала имање негде у близини.

Од изузетног је значаја чињеница да нису сви делови грађевине подигнути истовремено. На правоугаони простор а сахрањивање касније је дограђен средишњи део са конхама, трем и приступни простор. До овог закључка се дошло после ревизионих археолошких ископавања изведених 1955. године.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A0%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B3%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D1%83_%D0%91%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BA%D1%83#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Rimska_grobnica_u_Brestoviku.jpg

Римска гробница у Брестовику: фото: Википедија

Ниједан од елемената за које је ископавањима из 1895. године и 1955. године утврђено да су део њеног првобитног уређења не уноси сумњу да је реч о хришћанској сепулкралној грађевини. Диспозиција плана грађевине и делови статуа које су биле пронађене током првих ископавања упућују на везу гробнице с паганским хероонима и светилиштима царског култа. По својим саставним елементима и њиховом међусобном односу, гробница у Брестовику представља карику у ланцу развоја између античких и ранохришћанских култних грађевина. Настала је највероватније у другој половини 4. века или почетком 5. века наше ере.

Прва конзервација и заштита гробнице од пропадања изведене су 1905. године, а шездесет година касније, у ствари 1964. године, доведена је у стање у којем се налази и данас, те је доступна и јавности.

По свом општем изгледу, гробница у Брестовику има веома блиске паралеле с неким споменицима из 5. и с почетка 6. века наше ере, како у Србији тако и на ширем простору Балкана и Блиског истока и представља тип из којег ће се касније развити сложене хришћанске грађевине везане за надгробни култ.

На основу налаза, према мишљењу стручног тима из Завода за заштиту споменика културе града Београда као и чувеног Михајла Валтровића, утемељивача српске археологије и оснивача Српског археолошког друштва 1883. године, гробница у Брестовику представља један од најдрагоценијих споменика из античког периода, не само на територији Београда него и у Србији.

 

Гробница која носи статус споменика културе од великог значаја, Углавном је била неодржавана и сасвим обрасла шибљем.

Извори: Википедија, Жиг инфо

Сродне објаве:

Ад Октавум – Треће велико утврђење у Београду
Свети Ермил и Стратоник

Коледо – једна реч која се смеје званичној историји и лингвистици

Да ли је порекло речи календар заиста латинско или су српске речи „коледо“ и „коледар“ старије и позајмљене из српског у латински језик? Представљамо два супротстављена тумачења порекла ове речи, од којих свако у проблем ставља званичну историју и лингвистику. Прво тумачење показује да су Срби староседеоци Балкана. А друго показује… да су Срби староседеоци Балкана. 

О српском календару

Српски календар је највећи и најстарији познати споменик српског народа. Када се о њему говори најчешће се јављају два спорна питања: Због чега је његова нулта година 5508. година пре нове ере и да ли је реч календар српска сложеница настала од речи „коло“ и „дар“ или је позајмљеница из латинског језика?

Свети Сава је српски календар унео у црквени кодекс 1219. године и он је и данас у употреби у Српској православној цркви, која га сматра својим уставом. И његово датирање и карактеристичан симбол за време, лук са два пресека доводе га у везу са временом винчанске културе.

Српски календар био је у широј употреби до 19. века, по њему су датиране повеље, књиге, закони, споменици културе, надгробни споменици… Широј јавности најпознатији је пример са тврђаве у Смедереву, где је на зиду уписан датум њене изградње према српском календару.

О Коледу

Велико календарско знање нашег народа сачувано је у језику, народној књижевности, обичајима, митологији и свакодневном животу. Српске обредне песме спадају у групу најстаријих лирских песама. Њихови мотиви везани су за значајне датуме годишњег циклуса: божићне, коледарске, богојављенске, на ранилу, ђурђевске, ускршње, лазаричке, спасовске, краљичке, ивањске, додолске, крстоношке и славске.

Коледарске песме певане су око зимске краткодневице обележавајући дочек нове године, односно младог сунца (Кола) као малог бога (божића) или у давнини Сварожића. Његово име је, зависно од дијалекатских разлика, Коледо, Коледа, Кољада, Колинда…

Коледо је људима дао знања о васиони, звездама и небеским телима „Звездана књига Коледа“, као и сва календарска знања „Дар Коледа“. Према грчким митовима, Грцима је сво знање о звездама дошло од Хиперборејаца, народа са далеког севера који је поштовао сунце (Коло) и сунчана божанства.

У коледарским текстовима, коледари себе називају „Божјим  слугама“, „Божјим  изасланицима“, „невиђеним гостима“ који на земљу долазе једном годишње. При уласку у кућу, изговарали су: „Ja у кућу и Бог са мном!“, а при изласку: „Ми одавде, а Господ – овде!“. У источној Србији, колендаши би питали домаћина хоће ли да прими у кућу „Божју децу“.

1. Назив за највећи српски празник узет је из латинског језика

Прво тумачење, које може да се нађе у нашим речницима, енциклопедијама и стручним књигама и часописима каже да реч коледо потиче од латинског calendae – први дани свакога месеца у календару. Затим је та реч преко балканског романског супстрата у прасловенском дала *коледа у значењу нове године, односно Божића.

Следећи пример из Српског митолошког речника (Београд, 1970.) представља типичан пример таквог схватања српскога језика и српске традиције:

„Коледарски обичаји познати су свим словенским народима, а сам назив обичаја потиче од латинске речи calendae, која је означавала први дан у месецу, а затим и јануарске свечаности поводом зимских солстиција и празновања нове године. Ови обичаји, који су садржали и елементе римских Сатурналија, били су раширени по целом античком свету, па су се отуда надовезали и на старе словенске обреде у време зимског сунцоврата, који су несумњиво имали аграрни карактер.“

Ово тумачење је интересантно због тога што показује и потврђује све оно шта званична историја покушава да сакрије. Као прво, показује да су Срби староседеоци на Балкану и да је главни ток словенских миграција ишао ка северу, а не ка југу. Показује да су Срби били један дуг период под римском окупацијом и услед снажног утицаја латинског језика прихватили латинску реч за један од својих највећих празника. Затим, показује да је на Балкану настао старословенски језик и одавде се ширио на север. Показује све шта се они труде да сакрију.

У супротном би било тешко објаснити откуд онда реч коледо изван тог „романског балканског суптрата“, код Чеха, Словака, Пољака, Украјинаца, Белоруса и Руса на северу. Можда је из Рима скокнула на далеки север, да би се затим спустила у великој сеоби на Балкан?

2. Од српске речи „коледо“ потиче латинска реч „календар“

Према другом тумачењу, коледо је оригинална словенска реч за Божић, односно период испраћања старе и дочекивања нове године, а латинска реч календар само позајмљеница из српског језика.

Уколико би тачно било друго тумачење нашао би се у проблему раширен став о супериорном латинском језику, од којега су сви други језици позајмљивали лексику. Такође, поставило би се питање о датирању тог утицаја старословенског на латински језик, односно, када су то „варвари са севера“ били у додиру са Римљанима толико дуго и снажно да су им наметнули свој назив за једну од најбитнијих цивилизацијских тековина – Календар.

Дефиниција Коледа из старобелоруског лексикона:

Kolyada or koleda (Cyrillic: коляда, коледа, колада) is the original Slavic word for Christmas, still used in modern Belarusian (Каляды, Kalady, Kalyady), Bulgarian, Macedonian, Serbian (Коледа) and Slovak (Koleda). Some suppose the word was borrowed the word from the Latin calendae; compare „Kalends“. Others believe it derived from Kolo, „wheel“. Another speculation is that it derived from the Bulgarian/Macedonian word „коля/колам“ (kolia/kolam), which means „to rip, to kill (a man), to cut animal for eating“, or from the Serbian „коло, колодар“ (kolo, kolodar). Some claim it was named after Kolyada, the Slavic god of winter.

Било како било, на лингвистима и историчарима је да се договоре око истине, јер су показали да око лажи умеју веома добро да се договарају. Са узбуђењем чекамо треће тумачење.

 

Далибор Дрекић

Извори: 

Старабеларускі лексікон: Падручны перакладны слоўнік. – Менск: Беларускае выдавецтва Таварыства «Хата». Укладальнікі: Прыгодзіч Мікалай, Ціванова Галіна. 1997.

Милош С. Милојевић. „Песме и обичаји укупног народа српског“, Београд 1869-70

Ш.  Кулишић – П. Ж. Петровић – Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Нолит, Београд 1970.

Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић, Словенска митологија – Енциклопедијски речник, Београд 2001.

Откуд сличност кипарског и иберског писма?

Да ли сте знали да писма древних народа са Кипра и древних Ибераца имају сличан облик и неке знакове? Иако знакови иберског писма не спадају баш у делокруг истраживања Пројекта „КРУС“ (CREWS), фасцинантни су и не могу да пропустим прилику да их објавим у нашем блогу.
https://en.wikipedia.org/wiki/Iberian_language#/media/File:PLOMO.jpg

Оловна плоча са Кастелета де Бернабеа, Валенсија: фото: Википедија

Упркос великој удаљености Кипра од Иберског Полуострва и чињенице да нису имали директну везу у 5.веку пре нове ере (од када, отприлике, потичу и први узорски тзв. Иберског Писма ), стварно, неки знакови писама иберског и народа Кипра тог доба су једнаког облика, али имају различите „вредности“ (гласовне – прим. прев.).

Како је ово било могуће?

У покушају да схватимо како је ово могуће, прво морамо да погледамо лигвистичку природу ових писама.

Иако је постојало 5 различитих преримских писама на Иберском полуострву , овде ћемо се концентрисати само на два од њих, која поседују те загонетне знакове: Миридијанско писмо и Левантинско писмо. Ова писма представљају оно што лингвисти зову „полуслоговна“ писма”. Имају неке знакове који дају једнствени вокал , као што је случај са словима алфабета, док за неке консонанте имају знакове који означавају цели слог. Нпр., постоје одвојени знакови за вокале „а“,“е“,“с“ или „ м“. Ипак , не постоји консонант „ т“, већ ,уместо њега постоје цели слогови „ та“,“те“,“ти“,“то“,“ту“.

Још увек је мистерија зашто су Иберци одабрали да користе баш ову врсту Писма, нарочито у том добу када су у Иберији постојала и страна писма, феничко и грчко, чији алфабети нису слоговни, а очито су значајно утицали на иберска писма (погледајте само нпр.знакове који означавају слова „Е“, „Л“ и „С“).

Осим тога, нема трагова да је претходно постојао било какав потпуно слоговни систем писма на Иберском Полуострву и ако узмемо у обзир чињеницу да је на целом Медитерану тог доба постојао само један једини слоговни систем писма и то кипарски.

Утицај са Кипра уопште није био могућ, пошто је острво Кипар представљало једну од најважнијих станица на трговачком путу Феничана који је водио ка Иберском Полуострву што је археолошки јако добро поткрепљено налазима. Отуда се сматра да је откриће тог писма морало да буде повезано са овом трговином како би тадашњи људи са Иберијског Полустрва сазнали за постојање ових знакова и, уопште, слоговног система писма.

Ипак различите вредности (вокалне – прим. прев) ових сличних знакова из кипарског иберијског писма би морале да значе, по себи, да је тај хипотетични аутор иберског писма, или да су сами Иберци умели и да читају ове знакове.

Али, ако је то случај, како су могли бити сигурни у то време да су у питању знакови који означавају целе слогове? И зашто су онда задржали преосталу половину писма у алфабетском систему, а прву у слоговном систему?

Можда никада нећемо моћи да одговоримо на ова питања, али увек постоји нада да ће нека нова и плодоносна открића донети одговоре у будућности.

Суштински, ово осветљава неке проблеме на које наилазите када се бавите претпоставкама о међусобним односима система писама (различитих народа – прим. прев), као претпоставкама о могућим правцима развоја различитих форми писма (слоговних, алфабетских, полуслоговних и сл.) и начина на који би их могли класификовати.

Аутор текста Наталија Елвира Асторека (Natalia Elvira Astoreca), постдипломац докторских лигвистичких .студија и члан“ Пројекта CREWS“

Текст превела Катарина Крстић

Референце:

1. Masson, O. 1983, Les inscriptions chypriotes syllabiques: recueil critique et commenté. Paris;
2. Maluquer de Motes, J. 1968, Epigrafía prelatina de la Península Ibérica. Barcelona

Извор: CREWS project

Радован Дамјановић: Праотац

Пријатељство између јеврејског и српског народа траје хиљадама година уназад, још од времена Римске републике. Овако је говорио Натањаху приликом Вучићеве посете Израелу… Захваљујући интернету, то може лако свако да провери.
Радован Дамјановић

Радован Дамјановић

Од овог говора израелског премијера на енглеском језику прошло је више од годину дана. Изненађује мук домаћих историчара. Кратко речено, изгледа да се они праве да то нису чули, јер ако су чули, морао је бар неко од њих да се обрати јавности и покуша да објасни о чему се ту ради. Најконзервативније и опште прихваћено датирање најстаријих периода Римске државе је оно по Варону. Када се пребаце године на данашњи начин рачунања, односно, уместо од оснивања Града на рачунање по Христовом рођењу, добије се 509. година пре Христа. Тада је Рим протеравши краља постао република. Стани, стани, рећи ће неко, зар су Срби тада постојали? Ако су и постојали, зар нису у то доба били ко зна где, далеко од Србије… Па да, то би могао бити главни разлог ћутања људи од струке. Изгледа да они само настављају да раде свој „посао“.

Наши суседи за то време настављају лов на ћирилицу. Таман су некако испливали из „пољичког проблема“ закона писаног чистом српском ћирилицом, кад ту скоро чух њиховог језикословца како говори да у глагољичком тексту башчанске плоче има једна реч урезана ћирилицом. Дакле, циркус се наставља. Рекло би се да је смисао његове опаске да у сваком житу има кукоља па тако и у глагољици може бити и ћирилице. То би значило да је ћирилица коров? Још је додао да се ради о речи амин.

Хотећи да проверим ово, прегледао сам башчански натпис и изненадих се, наиме, има више од једне речи клесане ћирилицом. Јесте да се ради о средњевековном тексту, али је врло лако пронаћи неглагољичка слова, јер се глагољица изразито разликује од осталих географски блиских писама. Нисам нимало случајно употребио израз неглагољица уместо ћирилица, јер… па појаснићу то једним савременим примером. Босна и Херцеговина има два ентитета, то сви знамо, српски ентитет који користи ћирилицу и онај други, двојни ентитет који се служи латиницом. Како би Република Српска и Федерација могле да имају јединствене аутомобилске регистарске таблице, смишљен је генијалан трик: на регистарским таблицама се поред бројева налазе и слова али само она слова којима се не може установити „порекло“, односно, коме писму припадају. То су рецимо графеми: т, м, н, х, а, е … Шта рећи Бриљантно! Вратимо се проблематици башчанске плоче. Њена неглагољичка слова спадају у групу знакова са поменутих регистарских таблица јер им се не може одредити порекло. Једино у шта сам сигуран јесте да та слова припадају дворедом типу писма, али не могу да одредим да ли се ради о латинској капитали, грчкој мајускули или српском уставу. Овде се изгледа ипак наилази на синдром преплашеног палеолингвисте који свуда види ћирилицу, подразумева се српску!

Мешање језика и слова врло је често у старим натписима. Археолог Ђорђе Јанковић у свом обимном делу Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, даје неколико таквих примера, уз коментар: „мешање две азбуке није необично, а може бити и намерно“ …

Врло леп пример мешања писама и језика даје професорска Ранка Куић у књизи Црвено и бело: српско-келтске паралеле, која је пре шеснаест година изашла у Бања Луци. У њој је поглавље Српска реч уклесана у камену пре два миленијума. Ради се о троделној надгробној плочи из Призрена датованој по стилу и украсима у прва три века по Христу. Послушајмо саму Ранку Куић: „Нисам археолог, али ме је споменик заинтересовао због његове језичке стране. Одмах ми је пало у очи да се ту ради о вулгарном латинском, затим (судећи по хебрејском алфабету) о хебрејском и, вероватно о неким древним келтским топонимима. Ова последња претпоставка била ми је најважнија.“   … „Током анализе, одушевио ме и зачудио податак да се, на трећем делу некрополе, у другом реду, налази латиницом уклесана стара српска реч: PRAOTCEM,  која поближе означава властиту именицу: ARON. То је једина славенска/српска реч/именица која се, усред латинског и хебрејског језика, налази на овој некрополи, и то скоро 2.000 година старој.“

Халкокондилове речи – Срби су народ најстарији… као да добијају на тежини. Добро. Догодине у Призрену.

Извор: Фонд Стратешке Културе

Сродни чланци:

Радован Дамјановић: Праотац
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају
Радован Дамјановић – Вече у Студеници
Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)
Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.

Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.

Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.

Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491

Црква Св. Илије у Месарима код Требиња

Црква Светог Илије се налази на врху Илијиног брда (Илијина главица) у селу Месари, сјеверно од магистралног пута Требиње – Мостар. Смјештена је на ободу Поповог поља, 20 километара западно од Требиња. Црква Светог Илије је триконхос, који је више пута преправљан. Посљедњи пут, према натпису на архитравној греди, било је то 1897. године. Ова црква има прероманички стилски карактер, те се сматра да је вјероватно и првобитна црква саграђена у периоду од IX до XI вијека. Спада међу најстарије грађевине у Херцеговини. Црква Светог Илије са праисторијском гробном гомилом (тумулусом) и некрополом са стећцима у Месарима проглашена за национални споменик БиХ 2008. године. Национални споменик чине: црква св. Илије, праисторијска гробна гомила (тумулус), некропола са 8 стећака и 31 крстача.
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3_%D0%98%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D1%83_%D0%9C%D0%B5%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B0#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3_%D0%98%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D1%83_%D0%9C%D0%B5%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B0.JPG

Црква Св. Илије у селу Месари; фото: Википедија

На путном правцу из Мостара ка Требињу, сјеверно од цесте смјештено је село Месари. Од Требиња је удаљено 17 километара ваздушне линије према сјеверозападу. Око 1,5 километара јужно од села диже се мање брдо са надморском висином 351 м, које се зове Илијино брдо или Илијина главица.
На самом врху брежуљка смјештена је праисторијска гробна гомила (тумулус), средњовјековна некропола са стећцима, православна црква св. Илије и савремено гробље за становнике села Месара, Ковачина и Жуља.

Црква св. Илије у Месарима обновљена је 1897. године. Претпоставља се да је настала на мјесту неког старијег објекта на шта указују њен положај (близина тумулуса, средновјековне некрополе са стећцима) и њен триконхални облик карактеристичан је за прероманичко градитељство IX – XI вијека у Јадранском приморју.

До 70-их година XX вијека није се знала тачна датација њеног подизања или обнављања. Након проучавања и истраживања Љубомир Спаравало је дошао до закључка да натпис који је уклесан на каменом крсту са ћирилским натписом ИЦ XЦ НХ КА, а који је везан за градњу или обнову цркве, представља 1494. годину.

Међутим, исти текст различито дефинише Љиљана Шево. Док Спаравало на крсту проналази натпис „ψB“, Љиљана Шево је натпис идентификовала као „aψB“ (1702). Своје тумачење Љиљана Шево поткрепљује чињеницом да се у земљама византијског круга, све до XVIII вијека година 7002. писала са апостофом испред З што би броју 7 додало вриједност хиљада и да јој није познат примјер да се 7000 биљежи знаком ψ, стога „ψB“ није 7002, већ 702., као и чињеница да се од XVIII вијека датуми на Балканском полуострву много чешће биљеже од Христовог рођења, а не од постанка свијета (5508/09 година прије Христовог рођења).

У случају да је читање Љиљане Шево тачно, значи да не постоји писани траг који би свједочио о постојању цркве 1494. што не умањује могућност да црква јесте грађена крајем XV или почетком XVI вијека (или је ова из 1702. подигнута на мјесту старије, или је 1702. првобитна грађевина у некој обнови добила крст са натписом), а типолошка сродност са Ошанићима би била најснажнији аргумент.

„У сјеверном крају некрополе, почињући од усамљеног стећка, пружа се у облику благог лука један уски насип. На једном мјесту је тај насип плитак и покривен танким каменим плочама, испод њих је озидан канал у којем су пронађене три људске лубање. Тај канал се изгледа протеже дуж читавог насипа. С јужне стране насипа су, такођер, стари гробови и претпоставља се да је и на том мјесту некада била прахисторијска гробна гомила с које је разнесен камен, простор рашчишћен, а остали само гробови који су били на периферији гомиле. Сматра се да су ту постојале три прахисторијске гробне гомиле. Једна још постоји, друга као да је разнесена, а трећа као да је заравњена и подзидана па је од ње направљен плато на којем је црква св. Илије. На такву претпоставку упућују и прахисторијске гробне гомиле на сјевероисточној страни сусједног Јежевог брда, удаљене свега неколико стотина метара зрачне линије од ове некрополе. Очигледно је да се у некрополи на Илијином брду код Месара уочава континуитет сахрањивања становништва, који траје још од прахисторијских Илира до данас. (Љ. Спаравало, 1977., стр. 148. – 152.)“.

Црква св. Илије највјероватније припада тзв. гробним црквама. Подигнута на самом врху Илијина брда на платоу који заузима простор од преко 350м². Плато је подзидан сувим зидом висине од 1 до 1,5 м. На њега се излази степеницама са сјеверозападне и источне стране.

Црква је у основи триконхална, припада централном типу грађевина, иако се често сусреће да су продужаване према западној страни мањим или већим правоугаоним простором.

Димензије цркве износе око 10,00 х 5,50 метара, оријентисана је у правцу исток – запад. Ова црква је по својим карактеристикама најсличнија цркви св. Петра и Павла у Ошанићима код Стоца.

Улаз у цркву се налази са западне стране. Наглашен је каменим порталом, звоником на преслицу и једним окулусом са перфорираном шестолисном розетом смјештеним на средини размака између врха портала и почетка звоника. Око розете су постављене двије правоугаоне камене плоче са плитко урезаним рељефом двају афронтираних змија – змајева.

Праисторијска гробна гомила (тумулус)

Праисторијска гробна гомила (тумулус) налази се у западном дијелу некрополе. Преко ње је подигнут зид којим је гробље ограђено. Гомила заузима простор са промјером од око 30 метара, висока је два-три метра, обрасла је травом, ниским трњем и растињем. На врху се примјећују испрекидани мањи остаци малтера, вјероватно остаци гробнице, карактеристичне за ово подручје. У сјеверном крају некрополе, пружа се у облику благог лука један уски насип. С јужне стране насипа су, такође, стари гробови и претпоставља се да је и на том мјесту некада била праисторијска гробна гомила. Сматра се да су на наведеном простору постојале три праисторијске гробне гомиле од којих је остала само једна.

Некропола са стећцима на Илијином брду

Сви стећци су једнако грубо клесани и веома слабо очувани тако да их је по старости немогуће ни најслободније разврстати. Стећака свега има десет, били су постављени у двије скупине. Једна скупина је била пред садашњом црквом св. Илије, од које је остао само један аморфни стећак који се и сада налази пред црквом. Три стећка су узидана у зид платоа са западне стране.

Ако је зид подзидан када и црква 1494. године, онда су стећци старији од садашње цркве и иначе могло би се рећи да су сви стећци на овој некрополи настали прије подизања садашње цркве, тј. прије краја XV вијека.

Друга скупина стећака је у западном крају некрополе, на праисторијској гробној громили. Од ове скупине сачувало се девет стећака. Међу њима је и стећак са уклесаним распећем, а на неким се још примјећују остаци украса.

Само три стећка која се налазе на самој гомили нису постављени у правцу запад – исток. Стећци су и са ове скупине дијелом уништени и од њих су прављени довратници сјеверозападних врата у гробље. На једном је остало плитко уклесано, усамљено слово X (вјероватно остатак слова X од натписа ИЦ X НХКА). На усамљеном стећку који се налази близу ових врата био је неки украс, али су остаци нејасни.

Уз сваку ову скупину стећака као да је постојала и посебна црква и то највјероватније прије 1494. године. Прва је била на мјесту гдје се данас налази црква св. Илије, а друга на мјесту данашње кућице за припрему за погребни обред (унутрашње димензије кућице су 4,55 х 2,35 м). Како о томе не постоје предања код мјештана, као ни о зидању оградног зида око гробља, а ни о прављењу чатрње (цистерне), значи да је све то давно направљено. На претпоставке о постојању цркава пред скупинама стећака на овој некрополи упућују запажања до којих се дошло испитујући друге средњовјековне некрополе на подручју Шуме требињске.

Да је на овој некрополи и раније било култних мјеста упућују остаци старе цигле пронађене након копања гробних јама за савремене гробнице. Ђуро Баслер је прегледао тај материјал и потврдио да можда потичу од римског храма. (Љ. Спаравало, 1977., стр. 149.-151.).

Сви стећци су једнако грубо клесани и веома слабо очувани тако да их је по старости немогуће разврстати. Стећака свега има осам, седам стећака је смјештено у западном крају некрополе, на праисторијској гробној громили. Међу њима је стећак са уклесаним распећем, док се на другим стећцима не примјећују остаци украса. Усамљени стећак се налази у сјеверном дијелу некрополе. Осим ових стећака уочавају се три узидана у зид платоа са западне стране. Шест стећака је у форми сандука, а два у форми плоче, споменици су неравномјерно распоређени и нису у низу, оријентисани су у правцу запад – исток, осим три, која су оријентисана у правцу сјевер – југ.

Спаравало, Љубо, „Средњовјековна црква и гробље на Илијином брду код села Месари близу Требиња“, Трибуниа 3, Требиње, 1977.

Шево, Љиљана, „Православне цркве и манастири у Босни и Херцеговини до 1878. године“, Глас српски, Бања Лука, 2002, 217-218.

Извори: Туристичка организација Града Требиња, Комисија за очување националних споменика БиХ

Приредила: Сања Бајић

Да ли је венетска култура = српска култура?

Једна од теорија о пореклу, етничком и језичком идентитету Венета приказује њихово присуство широм Европе најкасније од 6. века пре нове ере. Према тој теорији, већину централне Европе и делове данашње северне Турске првобитно je насељавао један народ – Венети – народ који је касније био расејан услед више инвазија са севера келтских и германских племена и потискивањем на север од стране Римљана. Према овој теорији, Арморикански Венети, Јадрански Венети, Вислански Венети, део Илира и Венети из северне Турске били су сродни народи који су говорили истим или сличним језиком. Венетска теорија међу Венете такође убраја неколико народа северне Шпаније и северне приморске Француске, као и делове Данске, Велса и Ирске.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Guerriero_veneto.jpg

Статуета венетског ратника; фото: Википедија

Због разних недоумица које изазивају историјски фалсификати, овде су надевени како антички тако и новији извори о распростирању, етничкој припадности и језичким особинама венетског народа. Наиме, било је много покушаја да се Венети прогласе италским, келтским, галским па чак и немачким народом, а посебно да се негира њихова повезаност са илирском скупином. Исто тако безуспешна била су бројна тумачења венетског језика путем италских, келтских, германских, староевропских и ко зна каквих све још језика – само не словенских.

Венети или Венеди, Венди (грч. ενετοί, лат. heneti) су древни индоевропски народ који је од средине 2. миленијума пре нове ере насељавао североисточну Италију, подручје које одговара данашњој регији Венето. Процвату венетске културе претходила је лужичка култура на простору данашње источне Немачке (1500 – 1100 п. н. е.), која се око 1200. године ширила на све стране Европе.

Венетски споменици који датирају из периода 10-6 века п. н. е. пронађени су по целој средњој Европи, Швајцарској, северној Италији, Аустрији, Словенији, на простору целог Балкана до Румуније, Бугарске, Македоније и Грчке (Реција, Венеција, Винделиција, Карантанија, Моравска, Панонија, Истра и Далмација, а један правац ширења Венета доспео је и до Скандинавије.

СРБИ ОД ЈАДРАНА ДО БАЛТИКА И ЦРНОГ МОРА

Венети се у изворима јављају као Венетици, Хенети, Енети, Древни Венети, Палео-Венети, Венди и Винди. Италијани их називају Палеовенетима, да би их разликовали од данашњих становника Венеције, а именом јадрански Венети (Veneti adriatici) називају се да би се разликовали од других група које се такође појављују под овим именом, попут оних у источној Европи или Малој Азији. Вендима или Виндима Немци зову Лужичке Србе, а Аустријанци Градишћанске Хрвате. Рукавац Боденског језера носи назив Venetus lacus.

Реч Венети први пут се појављује, у облику „VENETKENS“ на стели Isola Vicentina (Вићенца) из 4. века пре нове ере. Натпис је можда израз етничких идеја савременика, али се споменик тешко може датирати.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Stele_Isola_V.jpg

Стела Isola Vicentina, 4. век п. н. е. (музеј у Вићенци); фото: Википедија

Упоредни материјал показује да су германски језици имали два појма различитог порекла: старонемачки „Vende“ указује на предгермански *Venetos, док лат.-герм. Venedi (што је потврђено код Тацита) и староенглески „Vends“ указује на предгерманско *Venetos. Ово последње, према Тациту, који је био упознат са Јадранским Венетима, повезује Венете са Словенима Висле.

Према чешком лингвисти Јулијусу Покорном (1887-1970), етноним Венети (једнина *Venetos) изведен је из протоиндоевропског корена *ven- „тежити, желети, волети“. Етимолошки сродне речи индоевропских језика укључују латинске venus, -eris (љубав, страст, милост); санскритски vanas- (пожуда, полет), vani- (жеља, жеља); староирски fine (< протокелтски *venja: сродство, родбина, савез, племе, породица); староскандинавски vinr, старосаксонски, старовисоконемачки vini, старофризијски, староенглески vinski (пријатељ).

АНТИЧКИ ИЗВОРИ

Венети се помињу у списима бројних античких аутора, као што су Хомер, Страбо, Помпоније, Мела и Касије Дио, који их смештају широм југоисточне и средње Европе, као и на крајњи југ, на обале Црног мора и у Малу Азију. Римски историчари, попут Плинија, Тацита и Прокопија помињу сродна племена, као што су Венети, Енети, Славини и Анти, која у првом и другом веку живе на северу, око реке Дњепар, до југа, око реке Висле. Финци и Естонци и данас Русију називају Вене.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Auguste_Leloir_-_Hom%C3%A8re.jpg

Омаж Хомеровој апотеози (Жан-Батист Огюст Лелуар, 1841. Музеј Лувр); фото: Википедија

Многи од њих Венете означавају као припаднике илирске скупине народа. Поред тога, на основу ових извора можемо разликовати четири основне велике скупине Венета: 1. Јадрански  Венети на простору северне Италије 2. Алпски Венети, на тромеђи Аустрије, Швајцарске и Немачке. 3. Централноевропски Венети, дуж тока Висле и дуж Гдањског залива 4. Венети у Галији, на простору Бретање. Према античким изворима, Венети су се ширили са обала Црног Мора и из Тракије.

У Хомеровој Илијади (око 850. пре Христа) Венети се помињу као становници Пафлагоније на јужној обали Црног мора, западно од Понта. У време Тројанског рата (око 1200. пре Христа) били су савезници Троје, што указује на могућност њиховог живљења на Балкану и пре 8. века п. н. е. Када су у рату погинули и њихов краљ Пилемен (или Белемен) и његов син Харпалион, Венети заједно са Антенором и младим кнезом Меоније Местлеом одлазе у Тракију. И према археолошким налазима, време између XIII и XII века п. н. е. познато је по великим миграцијама.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:General_biography;_or,_Lives,_critical_and_historical,_of_the_most_eminent_persons_of_all_ages,_countries,_conditions,_and_professions,_arranged_according_to_alphabetical_order_(1818)_(14761572336).jpg

Херодот (Општа биографија… 1818.); фото: Википедија

Венети Потом преко Балкана мигрирају у данашњу област Венето на северозападу Италије, где оснивају Падову 1183. године. Из те области су протерали староседеоце Евгане, који су живели између мора и Алпа.

Херодот (око 484-425 п. н. е.) помиње Јадранске Венете (Историје I, В, 9), наводећи да је Венето илирска провинција западног огранка овог индоевропског народа (Историје I, 196). Дакле, он говори о становништву Венета као о делу илирског народа стационираног у Јадранском мору. Илирско порекло Венета додатно поткрепљују њихови блиски односи са становницима приморских крајева Јадрана.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Gand,_Juste_de_-_Berruguete,_Pedro_-_Virgile,_MI_652_;_Campana_388.jpg

Вергилије (Јустус из Гента, 15. век); фото: Википедија

Херодотову тезу подржавају научници попут Карла Паулија. док други, пре свих Виторе Пизани, Ханс Крахе и Антон Мајер тврде да је Херодот заправо мислио на илирско племе које се населило на источним обалама јадранског мора, а не у области данашње Италије.

У коментарима Историје света Помпеја Трога из 1. века п. н. е. римски историчар Марко Јуније Јустин наводи: „Народи Етрурци, који поседују обалу Доњег мора, дошли су из Лидије, а Венете, који сада живе близу обала Горњег мора, довео је њихов вођа. Антенор, када је Троја заузета и освојена.”

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Strabo.jpg

Страбон (Андре Теве, 1584.); фото: Википедија (обрада: Расен)

Вергилије (70-19. п. н. е.) у Енеиди износи верзију сличну Хомеровој, с тим што он Венете смешта у „најунутарњију област Либурна“, као крајњег подручја до којег је Антенор стигао. То би могло значити и да су Либурни некада насељавали шире подручје источних Алпа, данашње Словеније, Истре и северне Далмације пре доласка Венета. Према Вергилију, Венети су основали Падову. (Енеида I, 242-249)

Страбон (око 64. п. н. е – 24. н. е.) позивајући се на Софокла, такође наводи да су да су Енети, којима је припадао Пилемен, били најистакнутије племе Пафлагонаца; да су извршили поход с њим у веома великом броју, али су, изгубивши вођу, након заузимања Троје, Антенор и његова деца са преживелима безбедно побегли у Тракију, а одатле су у својим лутањима отишли ​​у Јадранску Енетику, како се она сада зове. (Географија, 1.8, 12.3, 13.1, )

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Grande_Illustrazione_del_Lombardo_Veneto_Vol_3_Plinio_Secondo_300dpi.jpg

Плиније Старији (1859); фото: Википедија (обрада: Расен)

Римски историчар Тит Ливије (59. п. н. е. – 17. н. е.), и сам родом из венетског града Патавијума (Падова), такође повезује јадранске Венете са онима из Пафлагоније. Ливије је писао да је после пада Троје тројански принц Антенор постао вођа Пафлагонаца након што су сви били протерани из своје домовине. Заједно су мигрирали на северне јадранске обале где су основали велика насеља, и потчинили староседеоце Еугане. (Ab urbe condita. Buch 1, 1, 1-3.)

Помпонио Мела (?-45. н. е.) помиње Венете крај Боденског језера, између Немачке, Швајцарске и Аустрије (De orbis situ libri III).

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Tacitus_portrait.jpg

Корнелије Тацит (Жилијен, 1915.); фото: Википедија

Плиније Старији (23–79 н. е.) позива се на Катона имплицирајући да су Пафлагонски Енети, са јужних обала Црног Мора преци Венета у Италији. Он наводи њихове градове Атесте, Ацелум, Патавијум, Опитергијум, Белунум и Вицетија. („Venetos troiana stirpe ortos auctor est Cato“: Naturalis historia. III, 130).

Тацит (56-око 120) и Плиније Старији лоцирају „Венете“, „Венеде“ или „Венде“ дуж тока Висле на граници са Бастарнама, Финима и Сарматима.

Квинт Курције Руф (1. век) помиње Венете као део војске Александра Великог у 4. веку п. н. е.

Грчки географ Клаудије Птоломеј (2. век) забележио је да Венети живе међу Сарматима дуж читавог Гдањског залива.

Зенодот Ефески (3. век): „…Ови Венети… изгубивши свог вођу током Тројанског рата, прешли су у Европу (у Тракију), а затим су, након дугих лутања, стигли у Венецију на Јадрану „.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Part_of_Tabula_Peutingeriana_showing_Western_Moesia_Inferior,_Western_Dacia_and_Macedonia.png

Појтингерова географска карта (Tabula Peutingeriana, 3. век), део: Западна доња Мезија, Западна Дакија и Македонија. фото: Википедија

Подаци античких аутора нашли су се и на Појтингеровој географској карти (Tabula Peutingeriana), римској путној карти света с краја 3. века, на којој се Венети налазе у пределу Карпата и на североистоку од ушћа Дунава, односно, помиње их међу „највећим народима”. На овој карти је представљен свет освојен снагом римског оружја… и вероватно је настала по узору на Агрипину карту света. Појтингерова табла, је једина преостала мапа, римских путева (лат. Cursus publicus), и јединствена је копија, која је последњи пут ревидиран у четвртом или почетком петог века. Она покрива Европу, делове Азије (Персија, Индија) и северну Африку.

https://commons.wikimedia.org/wiki/Tabula_Peutingeriana#/media/File:Part_of_Tabula_Peutingeriana_showing_Eastern_Moesia_Inferior,_Eastern_Dacia_and_Thrace.png

Појтингерова географска карта (Tabula Peutingeriana, 3. век), део: Источна доња Мезија, Источна Дакија и Тракија.; фото: Википедија

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Servius.jpg

Мауро Сервије Хонорат пише Виргилијеве коментаре (Роберт Гагин, XV век); фото: Википедија

У делу „Коментари Вергилија“ граматичар Мауро Сервије Хонорат (око 400.) имплицира везу између Венета у Винделицији (подручје данашње северне Швајцарске и јужне Немачке) који су у сродству са Либурнима са Истарског приморја. Одатле је део Венета мигрирао у Бретању, где их помиње Страбон (Географика, 5.3), а потом и Цезар после освајања Бретање: “Ово племе има највећи утицај на целој морској обали, јер Венети располажу већим бројем бродова којима плове све до Британије, а знањем поморске вештине надмашују саме Гале. Они су подигли на ноге и друге заједнице, убеђујући их да остану верни слободи коју су наследили од својих предака, него да трпе римско ропство.” Овде је важно запазити да Цезар прави разлику између Венета и Гала.

Готски историчар Јордан из провинције Доње Мезије (6. век) у свом делу Гетика детаљно је описао Скитију и Подунавље и у њима Венете, који себе називају Словенима и Антима. За Словене Јорданес каже: „Ови људи као што смо рекли на почетку наше листе или пописа народа, премда потичу од једног народа, сада носе три имена,  а то су: Венети, Анти и Склавени“ (XXIII, 85)… О Венетима наводи: „У оквиру ових река лежи Дакија, окружена од стране високих Алпа као круном. Близу њиховог левог гребена, који се нагиба према северу и на почетку извора Висле, многобројни народа Венета пребива, заузимајући велико земљиште“ (V, 59), затим наставља наведени део о народу који иако је распршен углавном називају Склавенима и Антима. Након тога Јорданес пише о сукобу Гота и Венета: „После убиства 119 Херула, Eрманарик такође подиже оружје против Венета (XXIII, 84)

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Portret_%C5%BDige_Herbersteina.jpg

Жигмунд Херберстеин (16. век); фото: Википедија

У књизи „Белешке о московским пословима“ из 1549. аустријски историчар Жигмунд Херберстеин наводи Далматинце, Карне и Истране међу народима који говоре словенским језиком: „Словенски језик, сада искривљено назван склавонски, веома је распрострањен: њиме говоре Далматинци, Бошњаци, Хрвати, Истрани и даље дуж Јадранског мора до Фриула, Карни, које Млечани зову Карс, као и становници Крајине. Корушани све до реке Драве, затим Штајерци испод Граца уз Мур до Дунава, Мисијанци, Срби, Бугари и други, који живе до Цариграда; поред њих, Чеси, Лужичани, Шлежани, Моравци и становници обала реке Ваге у Краљевини Угарској, као и Пољаци и Руси и Пјатигорски Черкези, код Понта и, коначно, остаци Вандала који живе негде. у северној Немачкој иза Лабе. Сви они себе сврставају у Словене, иако Немци, користећи само име Вандала, све који говоре словенски исто називају Венди, Винди.

НОВИЈА ТУМАЧЕЊА
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Karl_Pauli_-_Imagines_philologorum.jpg

Карл Паули; фото: Википедија

Немачки лингвиста Карл Паули (1839-1901), стручњак за венетски језик, сматрао је да је венетски језик ближи Илирском од било којег другог језика, иако је знање венетског ограничено на лична имена, именице и глаголе који се користе у посветне формуле.

Немачки филолог и индоевропеиста Херман Хирт (1865-1936) је у књизи „Индо-Немци“ сматрао Венете једним од илирских народа центум групе, заједно са Месапима и Македонцима, који су првобитно живели у Панонији. (Herman Hirt, Die Indogermanen, 2 Bde., Strassburg, I, 1905; II, 1907.)

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Lubor_Niederle.jpg

Лубор Нидерле; фото: Википедија

Лубор Нидерле (1865-1944) не раздваја јадранске и балтичке Венете. Он је сигуран у словенску припадност и једних и других, али истовремено не искључује келтски утицај и чак сматра да је име „Венета” келтска реч: „Највише што се може претпоставити јесте да ако су Венета и били келтског порекла, њихова се славизација догодила много пре 1. века. н. е.

Што се тиче мог гледишта, не сумњам да су Венди Плинија, Тацита и Птоломеја, као и Јорданови Венди, Прокопијеви и каснијих историчара, увек били Словени. Њихово име – Венди, Венеди – заправо није било словенско, већ је, очигледно, било име туђинског порекла, које су Словенима дали њиһови суседи. Значајна распрострањеност имена са основом винд или венд у земљама које су некада насељавали Келти сугерише да су ова имена келтског порекла.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:3_40_0_10_11_124574_Witold_Hensel,_profesor,_archeolog_cropped.jpg

Витолд Хенсел, 1980. фото: Википедија

Пољски археолог Витолд Хенсел (1917-2008) сматра да су Венете, изворно несловенско племе, славенизовали „Прасловени“ у првом миленијуму пре нове ере, услед чега је подељено на два дела: „У Пољској је кретање Прасловена на запад после 1000. п. н. е. све до Одре довело до тога да је део овде насељених венетских племена прошао кроз процес славизације… после 1000. године пре нове ере, назив Венети односио се на две различите етничке групе: а) становништво које говори венетским језиком, и б) словенска племена (Венди, Винди)“. (Витолд Хенсел, Венети, Венди и њихова веза са становништвом северне Италије и Пољске // Старине Словена и Руса, 1988.)

Иво Вукчевић, Rex germanorum, populos sclavorum

Иво Вукчевић, Rex germanorum, populos sclavorum

Главна теза теорије палеолитског континуитета је да су не само етничке и „генетске“ већ и језичке појаве у Европи морале постојати у основи непромењене од палеолита, при чему је њен оснивач Марио Алинеи претпостављао да су Словени (а не Венети) живели на простору југоисточне Европе од палеолита и одатле се ширили на север и североисток, док за остатак Европе каже да је у континуитету био насељен Келтима, Германима и италијанским народима (међу ове последње убраја и севернојадранске Венете).

Чињеница је да се на територијама савремених држава Италије, Аустрије и Немачке налази мноштво топонима словенског корена. Њих је најисцрпније документовала књига Ива Вукчевића, из Америке, под називом: Rex germanorum, populos sclavorum.

Обједињени културни простор Венета, који се простирао између Балтичког и Јадранског мора, прекинула је најезда Келта (око 400. године п. н. е.) који су густо населили средишње делове тог простора, док се у Скандинавији и јужно од Алпа задржала оригинална венетска култура. На пример, у Падској низини и на јужној страни Алпа и даље су настајале нове провинцијске културе (Есте, Виљанова, Голасека, Мелаун, источни и западни Халштат).

ЈАДРАНСКИ ВЕНЕТИ
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Iron_Age_Italy-sr.svg

Италија гвозденог доба; фото: Википедија

Јадрански Венети су били у сталном сукобу са келтским народима који су тада окупирали већи део северозападне Италије. Њихов контакт са Римом почиње у трећем веку пре нове ере. када склапају савез против Гала 238  п. н. е. Од тада постепено усвајају латински језик, римску архитектуру, римско градско планирање и римску религију. 

Венети су створили унитарну културу која је свој максимални развој имала између 8. и 2. века пре нове ере, која се јасно разликовала од осталих култура протоисторијске Италије. Особености ове популације, присутне на целој територији на којој су били стационирани, биле су пре свега производња од бронзе и глине, јака верска уверења, уметнички изрази, пољопривреда, оклоп и одећа, структурирање прво протоградских, а потом урбаних насеља и Сточарство. Информације о венетичком друштву могу се закључити из артефаката, гробница и верских заветних предмета.

Друштво је било подељено на сталеже: земљораднике, трговце, војводе и кнежеве. У мањим градовима (градеци) формирало се месно племство. Удружење сеоских газдинстава, у оквиру једног сеоског поседа (селиште) називало се “весју” (вас), а савет села звао се “суседство” (соседја). Веће проблеме решавало је Веће (веч, веча), а за мање су имали специјалне изасланике (поезда, појезда). Херодот наводи да су брачни обичаји Венета били „слични онима у Вавилонаца“. Артефакти показују да су међу спортовима у којима се уживало били бокс и трке чамцима.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Panel_of_Este,_Venetic_Inscription.jpg

Есте таблица (VI век пре нове ере) Древни инструмент за подучавање венетског језика. Натпис представља могуће артикулације исте речи; фото: Википедија/Giorgio Roncolato

Религија

Писани извори су изузетно оскудни у погледу религије. док је с друге стране, било много богомоља, некропола и заветних приноса. Богослужења су се налазила у светим шумама, на пропланцима окруженим великим дрвећем. Ту су се изводиле поворке са песмама и играма, а мале, дрвене грађевине служиле су као места за свечаности. Група свештеника била је одговорна за свету ватру, ритуално клање и писање, вештину којом је мало ко владао. Из писаних извора сазнајемо о њиховој вјештини узгоја коња и о жртвовању бијелих коња Диомеду.

Обожаване су природне силе, посебно лековита вода, у којој су богови интервенисали да дају исцељење: церемонија је укључивала молбу за исцељење од стране болесника, велику поворку а затим су истицане представе неких идола. У Естеу је пронађена бочица у којој је записано име богиње исцељења. Реитиа је такође била богиња заштитница новорођенчади и плодности. Она је носила кључ загробног живота као симбол.

На наличју једног новчића пронађеног у Норику, према тврђењу научника Јошка Шавлија, представљен је бог Белен, који је био Еквивалент Аполону. Према његовим коментарима Белен је био бог Сунца, који одговара Белобогу. Белен је такође био повезан са изворима, што може указивати на хтоничне и лековите моћи. Имао је пророчиште у граду Аквилеји и био је обожаван као божански заштитник града. Занимљива је сличност имена овог бога са именом последњег Венетског краља страдалог у Тројанском рату – Белемен. Матеј Бор сматра да су се Венети клањали Триглаву и митској Липи, као Дрвету Живота.

Венети, Етрурци

Урна ЕС 89, национални музеј „Атестино“; фото: trinitas

Битна карактеристика венетске културе била је спаљивање покојника, односно њихово закопавање у жар на великим гробљима. Тела покојника су кремирана, а њихов пепео стављан је у посебне урне. Због тога се она често назива културом урнених поља. Приликом сахрањивања приређиване су погребне гозбе и на тај начин је боговима приношено јело и пиће.

Ово је лужичка култура погребних урни. Тако познати аустријски археолог и лингвиста професор Петер Анреитер примећује да су у гвозденом добу, па и раније, све источне Алпе насељавала јединствена култура индоевропских народа, подељених на различита племена, међу којима су били и Келти. 

Језик и писмо

Древни Венети су говорили венетским језиком, који је познат на темељу преко 700 кратких записа који датирају од 6. до 1. века п. н. е. Венетски се не сме мешати с венецијанским, савременим романским језиком којим се говори у области. Испрва су писали писмом сличним оном код Етрураца, а од Августовог времена пишу латиницом. Ђакомо Девото и други лингвисти сумњали су да су ове две групе заједно дошле у Италију током индоевропске миграције.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Venetic_Raetic_Camunic_Lepontic_alphabets.png

Писма Есте (Венетски језик), Магре и Болцано-Санцено (Ретски језик), Сондрио (Камунски језик), Лугано (Лепонтски језик); фото: Википедија

Венетски текстови имају опште карактеристике балеобалканске писмености, на шта је обратио пажњу Матеј Бор, а код оба језика могу бити заједнички корени из времена Пелазга. Венетске археолошке ископине имају карактеристике лужичке културе а то су сахрањивање у ковчезима, спирално прстење и плетенасте наруквице. У венетском језику се могу наћи елементи словенских, балтичких, германских и италских дијалеката, мада све ове паралеле још увек захтевају праву научну проверу.

Венетски језик српски је језик

На основу атестинских таблица из предримскога периода (Es 23, Es 24, Es 25 и Es 26) нађених на локалитету Есте (антички град Атесте), југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор (право име Владимир Павшич, 1913-1993) открио је словна правила венетског писма и граматике (Матеј Бор, „Венети, наши давни преци“). Ови написи представљају најбоље сачуване венетске писане споменике. Многи венетолози су покушавали да их растумаче помоћу латинског језика сврставајући венетски у италску, односно кентумску групу језика. 

Бор је помоћу примера различитих облика глагола „јекати“ успео да докаже да је реч о словенском језику, а његову тезу додатно су појаснили словеначки венетолог Иван Томажич у огледу „Чудноват споменик наших предака“ и чешки лингвиста Антонин Хорак у огледу „O Slovanech úplně jinak“, Визовице, 1991.“. Теорију је помоћу понављања многих сугласничких скупина и словенских корена речи (брб, врв, грг, дрд, крк, мрм, прап, прип, прп, срс, трт, шрш…) потврдио и Д. Капља (Razvozlana skrivnost – Slovenetski napisi v Italiji na tablicah izpred 2300 let, Nedeljski dnevnik 6.10.1996.)

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани због тога што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Антонин Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.

Венети, Етрурци

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

На везе између етрурског (тј. расенског) и данашњег српског језика указали су бројни научници, пре свих, Светислав Билбија (Староевропски језик и порекло Етрураца, 1984.) и палеолингвиста Радивоје Пешић. Дешифрујући га, Билбија је приметио да његових 26 слова, када се напишу наопако (с лева на десно), наликују словима српске ћирилице. И сам корен многих етрурских речи идентичан је корену српских речи истога смисла. Светислав Билбија, а потом и др Радивоје Пешић и др Божидар Митровић су у овом писму нашли и потврде објашњења имена „Словени“ (КолоВени: коло=сунце, Венетс=лоза, род: род сунца, лоза сунца) и „Расени“ (РасСени: сенке сунца).

Зависно од простора где се употребљавало, писмо је временом модификовано, због чега се разликују две основне варијанте: италска (на простору данашње северне Италије, Словеније и Истре) и балканска (простор Балкана и северног дела Мале Азије).

Приредио: Далибор Дрекић

Литература:

Rainhardt S. Stein, Giancarlo Tomezzoli, „Venetic Personal Anthroponyms”. Archaeological Discovery, 2020.

Rado Lencek. 1990. „The Linguistic Premises of Matej Bor’s Slovene-Venetic Theory.“ Slovene Studies 12(1): 75-86;

 Tom Priestly. 1997. „Vandals, Veneti, Windischer: The Pitfalls of Amateur Historical Linguistics.“ Slovene Studies 12(1/2): 3-41

 Tom Priestly. 2001. „Vandali, Veneti, Vindišarji: pasti amaterske historične lingvistike.“ Slavistična revija 49:275-303.

В. А. Чудинов, Памяти Ивана Томажича, Расшифровка славянского слогового и буквенного письма, 2014

Plutarch: De fortuna Romanorum. 12, 325.

Александар Стипчевић – Илири, Илирска уметност, Илирски култни симболи

Покорни 1959: 1146–1147; Штајнахер 2002: 33

Titus Livius, Ab Urbe Condita, Book 1, Chapter 1:

Вергилије, Енеида , И, 242-249.

Плиније Старији, Природна историја , књига ВИ, поглавље 2 – Пафлагонија

Страбон, Географија , књига ИВ, поглавље 4

Полибије, 2.23.3; Страбон, Геог. 5.1.9

Полибије, 2.24.7; Силус Итацус, Пуница , 8.602-4

Jordanes, The Origins and Deeds of the Goths

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Сима Лукин Лазић – Срби у давнини

Предговор: Србине Србаковићу: Криво сједи, а право бесједи.

А, богме, ја сам се баш искривио и сав се извитоперио, сједећи и кости ломећи око ових „Срба у давнини“. Па сад макар и криво сједио, право ћу ти рећи: како и за што су постали „Срби у давнини“. Овако ти је то било.

Сима Лукин Лазић – Срби у давнини

У календару „Србобрану“ за год. 1894., а под именом „Врач погађач“, написао сам ја први дио „Кратке повјеснице Срба“, и ту сам натуцнуо тек мрвељак од свега онога, што је Српство доживјело од постања свога па до Стефана Немање. Па и тај истом први дио те једне једине мрвице из прошлости Србинове, претворио се у читаву оскорушу и засјео у неситом грлу оних љутих Србождера, који се не боје ни Бога ни врага, него се боје само имена – Србин. Па Србождери, ка’ оно ти свака ненајест, напунили се јада од грла до димања, па изригали на ме и на моју „Кратку повјесницу Срба“ читав пљусак једа и жучи.

Али: који год нас је пас ујио, сваки нас својом длаком лијечио.

Те тако и ја мишљах, да ће се она бандоглава напаст понајприје дозвати памети, ако јој почупам њене рођене длаке и длачице, које с главе које с репа, те ако је окадим рођеним њеним кадом. За то сам  навлаш пробирао баш србождерске писце, кад сам оно прошле јесени у „Србобрану“ почео да пишем мога „Жапца напуханца“, који није био ништа друго, већ одбрана моје „Кратке повјеснице Срба“. У „Жапцу напуханцу“, а на основу туђинских, нарочито србождерских писаца, ја сам почео доказивати: одакле сам црпао градиво и на чему сам засновао своју „Кратку повјесницу Срба“. И баш хтио сам да докажем то све на длаку.

Јербо: ако ћеш вижле убити, ваља га и за плот бацити.

Али: почем се тај „Жабец напуханец“ био ваздан отегао, ко пас у копривама; и почем ја такве ствари врло мучно писати везаних руку и на прекид, у повременом листу; и почем ја све оно донде, што је изашло у „Србобрану“, само један предњи батак „Жапца напуханца“; и почем тога има још за три онаква батака; и почем људи наваљују и напаствују ме, да ја то баш до краја ишћерам и да посебно одштампам: одлучио сам, да се покорим тој вољи – невољи мојој. Те сад већ не имађох куд ни камо, него баш морадох да заковрнем шију „Жапцу напуханцу“ онђе, па да га наставим и довршим овђе у – засебној књизи. А: почем је велеучени хрватски историк, др. Маретић, писао некакве „Slavene u davnini“; и почем у прастарој „давнини“ тој нигђе није било ни ђавољег „Славена“, ама ни колик’ за лијек: и почем је у тој давнини словенској било Срба Србаковића, да их „нити избројити нијеси могао“; те почем се и мој „Жабец напуханец“ био окомио баш на те Србе давне старославне: онда књизи овој доликује само једно име: Сби у давнини. И за то ја настављам „Жапца напуханца“ у засебној овој књизи, под новим именом: „Срби у Давнини“.

Тако сам некако рекао у „Србобрану“ онда, кад сам „Жапцу напуханцу“ заковрнуо шију и – прекинуо. То сад понављам и напомињем, да је оно градиво из „Жапца“ изнова прерађено и допуњено, и да то све чини само један (предњи) дио ове књиге, а остало је ново.

Еле, миц по миц, па испаде ово читава књига.

А књига ова требала је изаћи из штампе још о прошлом божићу. Али то ми не дадоше свакојаке невоље самовоље, те од тад до данаске ни пером не забодох у овај посао. Па можда никад не бих ово ни штампао у посебној књизи, да није било оне погане ћуди српске, која се све боји, да се туђину не замјери, а своме рођеном очи копа и срце му запљува. Погана та ћуд србињска побојала се зар, да ће јој Србождери преотети славу, па и она боље потрчала, да пљуне на моју „Кратку повјесницу Срба“ и да се баци каменом на ме.

Баш оних дана, кад је у „Србобрану“ почео излазити „Жабец напуханец“, изађе и у Београду у либералској „Будућности“ (бр. 9. Год. 1893.) приказ некакав, гђе се о мојој „Краткој повјесници“ вели, да је „основана на грозним неистинама“, па онда се изриком каже: „Ту се (у мојој повјесници) с одушевљењем говори говори о први државама српским, тамо негде у Азији, колико их је свега било, делове света населише и то таквом математичком сигурношћу, као да је свима тим чињеницама подлога „дипломатика“. Једном речи: писац је тој својој повесници дао такву форму, да је она управо испод сваке критике…“

Тај приказ написало је извјесно ђаче полетарче из Загреба, које је истом зимус почело мало по мало да ждрца по новинама и то по новинама – партизанским. А томе ђачету Српчету ја сам лично знанац и пријатељ. И кад је оно послије читало „Жапца напуханца“ и обазнало, да ја ништа нијесам оснивао на, тамо његовим, „грозним неистинама“, нити сам што измишљао из своје главе – онда се и оно покајало, што је тако писало и што се онако у ваздух прекопитнуло. А то је похвално и то му служи на част.

Јер: боље је и с пута саћи, па дома доћи.

Али тим мање је похвално, кад људи, кад Срби, па још ваљани Срби, хоће жмурећки да заводе с правог пута и онда, кад им се показује прави пут. Па и тога је било и биваће вазда.

Био је прошао раван мјесец дана, како сам ја заковрнуо шију „Жапцу напуханцу“ и јавно објавио, да ћу га наставити у посебној књизи „Срби у давнини“. И тада је сваки савјесан човјек био дужан, да чека и да саслуша, шта ја хоћу да кажем и докажем. Па опет, док ја још не бијах ни издушио, на мјесец дана послије оне моје објаве, књижеван српски лист, који би морао да води рачуна о свакој књижевној објави, и који на сву силу хоће да је озбиљан и савјесан, ево шта вели:

Часопис

Врач Погађач 1903

„У календару „Србобрану“ за год. 1894. Штампана је „Кратка повјесница Срба“. Ми смо заиста у недоумици, шта да речемо о томе чланку,јер нисмо на чисто, да ли је шала или збиља, као што изгледа. Ако је збиља, онда се морамо најодлучније оградити против оних бесмислица, које су тамо написане – – кад се у поменутоме чланку прита и учи, да је „име Србин било познато на хиљде година пре Христа“, да „у Индији има и данас места са чисто српским именима“ и говори најозбиљније о сељењу Срба из Индије у Малу Азију, Африку, Шпанију и Италију и безброј других  неистина и бесмислица – кад се тако шта пише и чита, да ли је то она  права основа, која треба да је подлога истинитом сазнавању и познавању свога народа? Овако писање  срамоти нас пред страним светом, српској историји и науци не користи ништа, а на народ директно утиче штетно тиме, што га наводи на уображавање и ствара му  лажне идеале!… Нека  други измишљају таква дела… ми не треба то да чинимо, јер ми имамо у својој историји доста идеала, на које треба да се угледамо!“ и т. д. („Стражилово“, бр.1. год. 1894.“)

И ово је написало Српче ђаче, оно Српче са бечкога свеучилишта, које само ништа није створило, а све руши што су други стварали; које пише читаве расправе историјске, па ништа ново не каже и ништа не доказује; и које, најзад, мисли, да му чак ни један Стоја Новаковић није дорасао, те се чак и њ накопистило. То Српче припада оној школи нових касапа, што под реп кољу, „новој школи историчара“ српских, који не знају преча посла, него доказују, како Вук Бранковић није издао цара Лазу на Косову, како Вукашин није убио цара Уроша, како је Краљевић Марко Бугарин, како стари Србљи соја Немањина нијесу имали златних новаца и тако све уз вјетар, као да су се најмили, да кљукају најслађе залогаје у уста српским злотворима.

Па сад, Србине Србаковићу, треба и ти да вјерујеш у те господске беспослице, ако хоћеш да си читав. Иначе боље да те нема! Јер ти нови касапи, који сами још ништа нијесу створили, а руше што су стољећа стварала, вељу, ето они немају „лажне идеале“, они нас не „срамоте пред страним свијетом“, они не утичу „штетно“ на народ, они нам дају „праву основу, која треба да је подлога истинитом сазнавању и познавању свога народа“! А наши стари преци, рса и соја косовскога, који су нам створили све, што ми данаске само рушимо, ждеремо и поганимо, – они су били глупави блесани, они су имали „лажне идеале“, они су стајали на „кривој основи“, они су „штетно“ утицали на своје потомке и „срамотили нас пред страним свијетом“, јербо: они су, драговићу мој, вјеровали и изгинули у тврдој вјери, да је Вук издао Лазу, да је Вукашин убио Уроша, да је Марко био Србин од Србина и да су Немањићки Срби ковали златне новце и срећно их стуцкали и похарчили, док су одгајили и васпитали нас овако јадне, гадне и погане погансузе и мудрице, што од мудрости силне већ и памет погубисмо.

Како јоје слијепи, све то горе гуди.

Па сад, ако те је воља, ти иди за њим, али ја богме нећу, па да ми је из ока испао. Ни до селе нијесам ја слијепце водио ни за слеповођама ходио, но вазда сам тражио и слушао паметније од себе. А баш ти паметнији и најпаметнији људи казали су прије мене све оно, што сам ја рекао у мојој „Краткој повјесници Срба“ и што ћу овђе рећи. Сад да ли је оно бечко Српче ђаче читало ону истом започету одбрану моје „Кратке повјеснице“ – то ти ја не знам. Ако није читало – просто му било. Но ако јес’ читало (као што и јесте), онда му не ваља посао, што истрчава пред руду, што суди и осуђује док не саслуша, те намеће своје услуге кивним Србождерима, а мени чини пакост ни кривом ни дужном. Јер кад оно Србождери гракнуше на ме, ја сам се слатко смијао и савјест ми бјеше чиста. Али ме к’о жацну, пецну и штрецну, кад у тој галами опазих и њега – мило Српче моје.

Чуло оно гђе нешто звони, али не зна у којој цркви, па к’о вели, дај запомажи и кукај на туђем гробљу.

И заиста, ту његову запјевку у „Стражилову“ оног стика дочепаше и прештампаше први србождерски букачи, као загрепски „Obzor“ и „Hrvatska“, а по њима и њихова дубровачка прирепина „Crvena Hrvatska“ – све сами добри пријатељи и моји и твоји, Србине Србаковићу! Прештампаше братија, наравски, како не би, па још и надокитише својим упљувцима. Па тако се то мило Српче баш љуцки одужило својој српској савјести и од погибије сачувало свете аманете косовске. Учинило је, сирото, колико је могло и умјело – колико му је Бог даровао.

А да оно није то учинило, не бих ти ја никад написао ове „Србе у давнини“. Па ето баш за то сам их написао и за то их штампам.

И већ сад ја знам, шта ће од мене бити! Сад, Србине Србаковићу, кад ти ушчиташ оне силне наводе и свакојаке заврзламе, знам да ћеш рећи: Овај братац морда не умије самостално да мисли, кад се држи туђих мишљења, к’о пијан плота. А да ви’ш, братац, није то ни тако. Умијем и ја, хвала Богу, да мислим својом главом, и баш хоћу да мислим самостално, па тако и чиним. Ал ево ти муке, гђе се то неким закованицама не допада. Не вјерују они мени и теби, Србине мој, па да се на главу поставимо, а овамо вјерују сваком туђинцу и бозна каквом душманину српском. Па ево гђе ти нови касапи и мене нагнаше ка’ боса у трње, да им ја овђе дробим сувапарне мисли туђе и да им под носом чибукам прашљиве књижурине, Бог те пита чије и ко зна откад, те да туђом памећу њих памети учим, себе не учећи, а тебе – мучећи.

Јербо: ова моја српска књига за народ није баш онако лагачка и лако сварљива, као што обично пишем за неуки народ и као што ћу писати друге књиге. Али друкчије није могло бити, ако хоћеш, да нам и нови касапи вјерују. Дакле, Србине Србаковићу, овђе ти се ваља мало потрудити. А од селе ћу се ја трудити, да ти пишем само онако, како ћеш све лако схватити и разумјети без по муке.

А да ме знаш, ко сам и чиговић, ено сам ти се потписао пуним и правим именом. Оно, ја сам хтио да пустим беспослене сврбигузе, да још мало нагађају, ко је тај „Врач Погађач“. И ље не бих ти се шале сам казао, да ме нијесу други проказали. Први ме јавно проказао баш сам „Жабец напуханец“, тако звани „Obzor“. Ал и прије тога већ су и „вребци“ загрепски знали, ко је тај „Врач погађач“, што пише „Шило за огњило“ и „Кратку повјесницу Срба“ и већ све такве неке чудноватости. А понајбоље је то знао „Жабец напуханец“ и његова другарица распуштеница, пророкова „лудачка хаљина,“ илити „Hrvatska“.

Сима Лукин Лазић

Па опет баш они су тврдили да „Шило за огњило“ пише некаква „баба из Петриње“, и да је „Кратку повјесницу Срба“ писао преосвећени господин Никанор Ружичић, владика жички. Истина, ја сам срећан, што могу рећи, да је одличан српски књижевник, преосвећени владика Ружичић, мој пријатељ, који ми добра жели. Али високи тај моје пријатељ никада ни у каквом моме послу није судјеловао ни савјетом ни дјелом. Па сад, молим ја тебе, ајде ти мени реци, шта су хтјели с тим они србождери загрепски? Хтјели су да исмију и да извргну јавном руглу једнога „влашког попа“, па им се учинило, да ће ту глупост најзгодније постићи, ако поводом моје „Кратке повјеснице“ помијешају име једног српског преосвећеника са извиканим именом једног „Врача погађача“ и „бабе из Петриње“. Ал, на пакост њихову, ја, Врач Погађач, нити сам каква обријана „баба из Петриње“, нити сам какав владика, макар што бих врло волио да сам владика, особито сад, кад сам остао чист као црквени миш. А нијесам ти ја ни поп нит попино дијете. Па нијесам ти ја чак ни богословац никакав, нити сам икад привирио у коју богословију, и ако знам готово на изуст Свето Писмо и сва дјела апостолска и сва четири јеванђеља – да како – православна. Елем, од свега тога сијасета, ја сам ти само један необично обичан Симеун, Симо, Сима, Симица – или већ како се свиди теби и куму моме. А пошто се и срећном случају свидило, да сам ја законити син Луке Лазића, тако се и мени свиђа, да употребим своје законито право и да се потписујем: Сима Лукин Лазић, онај „оглашени“ злогласни, који испитујем срца и бубреге србождерске, па – и ако не врачам – често погађам мрачњачке тајне и задње мисли, те по томе сам собоју нарекохсја.

Врач погађач; Загреб, на Видов дан 1894.

Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику

Најстарији налаз повезане књиге писане етрурским језиком налази се у бугарском Историјском музеју у Софији. Пронађена је пре 60 година у гробници која је ископана случајно приликом ископа канала дуж реке Струме на југозападу Бугарске. Експонат садржи шест повезаних страница књиге од чистог 24-каратног злата. Књига је илустрована приказима јахача, сирене, харфе и војника. 
https://en.wikipedia.org/wiki/Etruscan_civilization#/media/File:Danseurs_et_musiciens,_tombe_des_l%C3%A9opards.jpg

Фреска плесача и музичара из 5. века пре нове ере, Гробница леопарда, некропола Монтероци, Тарквинија, Италија; фото: Википедија

Књига је датирана на 600. годину пре нове ере, а пронађена је пре 60 година у гробници која је ископана случајно приликом ископа канала дуж реке Струме на југозападу Бугарске и донирана је Музеју од стране налазача. Аутентичност овог експоната су потврдила два стручњака из Софије и Лондона.

Сматра се да су ових шест златних страница најстарији комплетан пример повезане књиге са више страница. У свету је пронађено око тридесетак сличних појединачних страница, али неповезиваних у књигу.

Етрурци представљају најмистериознији древни европски народ за који се сматра да је мигрирао из тадашње Лидије која се налази на територији данашње Турске успостављајући своју територију у северној и централној Италији пре скоро 3.000 година. Били су збрисани освајањима од стране Римљана у 4. веку пре нове ере оставивши релативно мало записа на њиховом језику и писму.

Превод: Катарина Крстић

Извор: Ruble’s Wonderings – Forbidden Archeology&Science

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Обострано читање венетског писма на Бронзаним чашама

На основу атестинских таблица из предримскога периода нађених на локалитету Есте, југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор открио је словна правила венетског писма и граматике. 

Натписи ИС 1 и ИС 2 из Идрије и Тергест

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани зато што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. 

И балкански и италски Венети често су користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Две бронзане чаше нађене су у Идрији крај Бача у Словенији (ИС 1 и ИС 2).

На првој се здесна на лево чита текст „HATOR V HAN V(I)HAL.“ („Ту сам погинуо (умро) с клетвама.“), а сa лева на десно „LA HIVNAH V ROTAH.“ („Којима (сам) у огањ ушао.“). 

На другој је уписан исти текст, али у обрнутим смеровима. Матеј Бор је цео израз превео као „Ту сам погинуо (умро) с клетвама“ / „којима (сам) у огањ ушао.“

Далибор Дрекић

Додатак: тумачење читаоца:

Туга гдје и вина гдје оро дијти гдје
лађа јуниа гдје в рода (мрља)
и житие ( ) ишћи и житие ришћи

Туга гдје и кривња , гдје је оро дјеце, гдје
лађа младих гдје је у рода (мрља)
и живот (можда П, пишћи описуј) и живот цртај , тј биљежи

ТГА ГДЈе ВИНА ГДЈе ОРОДИЈТИ ГДЈе
у тумачењу
туга гдје је кривња , гдје се ородити, гдје

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Аристотелово виђење добре и лоше власти

Аристотел (384-322. п.н.е.) је објединио највише домете хеленске епохе и први систематизовао сазнања у разним областима друштвеног живота на начин на који се то чини у модерној науци, постављајући јој темеље. Он је све науке поделио на теоријске, практичне и поетичке. Првом типу припадају метафизика („прва филозофија“), физика и математика; другом – политика, етика и економика; а трећем – реторика, дијалектика (логика) и поетика.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Sanzio_01_cropped.png

Платон и Аристотел ходају и расправљају. Детаљ из Рафаелове Атинске школе (1509–1511); фото: Википедија

Иако Платонов ученик, Аристотел се у својим политичким списима (сачувани су «Политика», «Никоманова етика» и «Устав атински») не бави проблемом идеалног уређивања државе, већ проучава реалне државе свога времена: прикупља и анализира њихове уставе и друге важније законе и расправља о политичким и етичким питањима у појединим облицима власти.

Полазећи од става да је човек „зоон политикон“ (политичко, односно друштвено биће) или „биће полиса“ те да изван полиса живе само животиње или идиоти (као и робови), Аристотел у хеленском духу мисли да је политика јавно практиковање етике, док је етика практична (социјална) филозофија из које се изводе начела политичког деловања.

Држава, по Аристотелу, настаје удруживањем породица у насеља, а насеља у полисе. Породица је прототип друштвене заједнице у којој Аристотел налази четири типа односа: односе мужа и жене, родитеља и деце, господара и роба и власника према средствима власништва. У духу свога времена Аристотел сматра природним робовање робова, потчињавање жене мужу и деце родитељима. Робови се третирају као „оруђе које говори“, као „живе ствари“ у власништву господара, као нижа раса. Зато Хеленима не приличи да буду робови, него само варварима, који су духовно инфериорнији.

У анализи односа власника и власништва Аристотел је генијално антиципирао неке категорије модерне економске науке: разлику између употребне и разменске вредности робе, неке функције тржишта и новца, као и законитости производње и трговине.

У социологији и политикологији најзапаженија је и данас Аристотелова анализа типова владавине и његова теорија о кварењу власти. Полазећи од начела да је добра она власт која влада у општем интересу заједнице, а лоша она која влада само у свом интересу, Аристотел је понудио типологију добрих и лоших облика владавине. Аристотелова типологија укршта један формални критеријум (владавина једног, мањине или већине) и један суштински критеријум (владавина у општем или у сопственом интересу).

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Aristotle_by_Jusepe_de_Ribera.jpg

Хосе де Рибера – Аристотел. Уље на платну, 1637. фото: Википедија

Добри облици владавине су, према томе, монархија, аристократија и политеја, а лоши су њихова изопачења у облику тираније, олигархије и демократије. Идеално гледано, најбољи облик власти је монархија (владавина једног у општем интересу). То је, међутим, реално најнестабилнији облик власти који се лако изопачује и претвара у најгори међу лошим облицима, у тиранију као владавину једног у његовом интересу. Реално је најбоља политеја (владавина већине у општем интересу), јер она је међу добрим облицима најстабилнија, а и кад се исквари прелази у демократију (владавину већине у сопственом интересу), која је најмање лоша међу лошим облицима власти.   

извор: Царса

Свештеница Енхедуана – први познати песник на свету

Древна сумерска песникиња Енхедуана јединствена је у читавој људској историји – она је први књижевни аутор којег познајемо по имену. Иако постоје многе песме и приче које су написане пре њеног живота, Енхедуана је била прва особа која се потписала на своје дело. И то какво дело!
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Calliope,_Muse_of_Epic_Poetry_-_Charles_Meynier_%28Other_Version%29.jpg

Шарл Мејније: Калиопа, муза поезије 1798; фото: Википедија

Текст који је Енхедуана написала „Испаравање Инане“ био је толико значајан да је вековима утицао на писање химни (античка књижевна форма одавања почасти богу или значајној особи).

Енхедуана је живела средином 23. века п.н.е. Била је сумерска врховна свештеница, а у записима на сумерским глиненим таблицама описују је као „кћи Саргона Акадског“ – однос који се тумачио и дословно и ритуално.

Њено име састављено је од речи „Ен“ (врховна свештеница), „хеду“ (украс) и „ана“ (небеса). Познато је и како је себе називала отелотворењем богиње Нингал, односно земаљском супругом месечевог бога Нане.

Осим као најстарији књижевни аутор у историји, Енхедуана је позната по бројним уметнички вредним химнама, нарочито онима написаним у част богиње Инани, које су уједно и најстарији писани опис божанства. Кроз слављење свог личног односа с Инаном, Енхедуана је дала најстарији сачувани траг свести појединца о свом унутрашњем животу.

Њен најважнији задатак током живота био је да помири богове Сумера и Акађана, након што је Саргон освојио веома важан град Ур. Она не само да је успела то да изврши, већ је и поставила стандарде за поезију и форму молитве која ће дубоко утивати на Библију и хомерске химне, па самим тим и на читав ток светске књижевности.

За Енхедуану се зна да је спевала неколико сумерских химни:

Нин-ме-сара, „Испаравање Инане“, 153 линије, уредили и превели Хало и ван Дијк (1968). Првих 65 линија назива богињу пописом епитета, упоређујући је с Аном, врховним богом пантеона. Потом Енхедуана говори у првом лицу, жалећи се да је била прогнана из храма и градова Ур и Урук, тражећи помоћ Нане. Линије 122-135 рецитују божанска својства Инане.

Ин-нин са-гур-ра (именована у инципиту), 274 линија (недовршена), уредио Сјоберг (1976) користећи 29 фрагмената.

Ин-нин ме-хус-а, „Инана и Ебих“, први пут превео Лимет (1969)

Химне храма, уредили Сјоберг и Бергман (1969): 42 химне различите дужине, посвећене храмовима.

Химна Нани, уредио Вестенхолц

Вестенхолц је уредио још једну фрагментарну химну која се приписује Енхедуани, али која је написана анонимно, сугеришу апотеозу након властите смрти.

Енхедуана

Сумерски диск који приказује Енхедуану; фото: Википедија

 

 

Извор: Newsweek, Википедија

Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!

Од 21.09.2012. до 23.09.2012. у Сава Центру одржала се научна конференција под називом: „Ка изворишту културе и науке“. Овај научни скуп организовали су Удружење за очување и неговање винчанске културе Винчански неолит, Удружење Милутин Миланковић, Друштвена организација за заштиту азбуке Ћирилица, Регионална друштвена организација Обједињење Срба Москва, Сербское земљачество Москва и КолоВенија, Београд.
Конференција

Мећународна научна конференција Ка изворишту културе и науке

На овој научној конференцији обелодањена су за званичну „историју“ „забрањена“ открића о пореклу Словена, конкретније нас Срба на овим просторима, где се и зачела цивилизација, тако да Срби нису дошљаци на Балкан како тврди званична „историја“, већ смо на њему живели и битисали од вајкада! На овој валидној научној конференцији поред многих гостију и предавача предавања су имали и светски признати научници попут италијанског историчара Ђанкарла Томацони Тицијана и Руса Анатолија Кљосова, ДНК Генеолога. Само су наши „научни“ радници овај научни скуп одмах у старту прогласили „ненаучним“.

Познато је да су наши званични „историчари“ и припадници САНУ, до сада омаловажавали обновитеље наше Србске историјске школе којој је циљ да раскринка лажну и наметнуту историјску слику о нама Србима, да би обелоданили ону истинску, на бази валидних историјских докумената и списа. Не само да су их омаловажавали, већ су их исмејавали и правили чудацима, лудацима, историјским „романтичарима“, све те борце за историјску истину о Србима као што су историчари и палеолингвисти: историчар Јован И. Деретић, палеолингвиста Слободан Филиповић, палеолингвиста и историчар Радован Дамјановић, затим Божидар Митровић, Слободан Јарчевић и остали. Ови наши борци за обнављање историјске истине и свести о нама Србима уредно су позивали наше званичне историчаре на организованим научним скуповима да присуствују и да, ако имају аргумент против, да га кажу, да се сучеле супротна мишљења и сагледају нова открића. Међутим, они су све то игнорисали и исмејавали, а у ствари избегавали.

Ево сада када је организован и овај међународни научни скуп са историјском теметиком, на коме су присуствовали страни научници, руски научник Анатолиј Кљосов и италијански историчат Ђанкарло Томацоли Тицијано, они и тај скуп проглашавају „ненаучним“, а самим тим и ове признате стране научне раднике, што је велика дрскост и некултура! Све је то одраз немоћи, ароганције, неспремности на дијалог. Да научни радници неких других народа имају попут нас Срба овакву хиљадугодишњу историју у континуитету, они би се поносили тиме и писали о томе, стварали научна дела и студије. Међутим, код нас Срба то није тако, све је супротно. Наши званични „историчари“ и даље се држе лажне и наметнуте историјске слике о свом сопственом народу, наметнуте берлинским конгресом још у 19-ом веку, што је јединствена појава у свету, и тиме показују да су антисрбски настројени и да су највећа прекрека обнове историјске србске свести и истине!

Али ево шта каже и тврди Ђанкарло Томацоли Тицијано, италијански историчар:

Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан

Све је више доказа да је у Европи управо, на Балкану настала цивилизација – изјавио је у Винчи за Правду Ђанкарло Томацоли Тицијано, учесник научног скупа који су организовали Удружење за очување и неговање винчанске културе Винчански неолит, Удружење Милутин Миланковић, Друштвена организација за заштиту азбуке Ћирилица, Регионална друштвена организација Обједињење Срба Москва, Сербское земљачество Москва и КолоВенија, Београд.

Ова научна конференција дала је, како је истакнуто, „персоналне доказе о томе како је уништаван траг непрекидности словенске дуготрајности на овим просторима“, да би се Срби који хиљадама година живе на простору Балкана приказали као народ који је Албанце, односно Илире у 6. веку потиснуо у планине. Српска цивилизација која се, како је рекао Томацоли, приписује грчкој и римској култури јесте заправо староседелачка. Овај италијански историчар дешифровао је линеарно А и Б писмо са Крита – помоћу старословенских језика и тиме доказаo да је критска култура словенска, а не грчка.

Председник Организационог одбора конференције Божидар Митровић наглашава да је одговорност за фалсификовање српске историје и на српским медијима.

– Штампа и телевизија су били један од историјски најмоћнијих инструмената брисања српске и словенске историје, некад моћнији од инквизиције и читавих армија у рату појмовима, где је и придев српски/словенски био непожељан и забрањен, не само у време нациста, већ чак и у наше време (када и Народна библиотека Србије није хтела да откупљује књиге које су имале тај сунаслов) – рекао је Митровић и додао:

– Ми нисмо позвани ни намерени да држимо моралне придике, да осуђујемо или рехабилитујемо, већ само покушавамо да забележимо и констатујемо како је брисана и уништавана историја највећег етноса у Европи, јер се највећа крађа у историји човечанства (а то је крађа историје Словена до VI века) не може обележити само у форми научне конференције. У светом окружењу преантичких артефаката Лепенског вира и Винче, средњовековних фресака са огромног православног пространства и азбуке различитих епоха, која се, ево и пред нашим очима, прогања и уништава на улицама престонице српског, православног, слободно можемо рећи азбучног народа.

У оквиру конференције одржан је округли сто „о прогону уметника и научника који су сликали, говорили и писали о древној словенској историји“.

Кустос Музеја примењене уметности Душан Миловановић изразио је песимизам у погледу утицаја конференција на јавно мњење у Србији, с обзиром на то да су српски медији обавештавани из САНУ и са Филолошког какултета да није реч о озбиљној конференцији.

– Обавестили су нас да су добили позиве и да им је речено да није реч о научној конференцији. Ми морамо организовати петицију, то је наш инструмент, то је наше оружје – рекао је Миловановић. Протест због омаловажавања конференције изразио је Кљосов са Универзитета Сан Дијего у Калифорнији, који је 12 година предавао на Харварду и који јер својим истраживањем ипсолун хромозома дао свој допринос тези да су Срби староседеоци на Балкану.

Део скупа била је и изложба Непрекидност уметности Лепенског вира и Винче са мноштвом материјалних доказа о присуству “СлоВена” на овом простору од Лепенског вира и Винче.

Д. Башовић

извори: Правда, ЋирилицаНебојша

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Анатолиј Кљосов: Откуд су се појавили Словени и „Индоевропљани“? Одговор даје ДНК-Генеалогија

ДНК Генеалогија нам пружа праве одговоре, валидне научне одговоре, о пореклу нација и скупине народа, они имају већу тежину од лингвистике, археологије, антропологије, историје. Укратко, ради се о проучавања ДНК, која нема везе са генима, већ са Y-хромозомом као јединим носиоцем сперматозоида, другим речима, посматрају се конкретне мутације у одређеним нуклеотидима Y-хромозома, тако да свако од нас носи одређен маркер у својој ДНК, илити слику мутација у мушком полном Y-хромозому. Тај маркер је у мушком потомству неистребљив. Заправо, једино се може истребити, ако се истреби само потомство.
Анатолиј Кљосов

Сусрет представника Расена са Анотолијем Кљосовим приликом мећународна научна конференцији „Ка изворишту културе и науке“ 2012. године

Ко су Аријевци?

Аријевци су у ствари народ и Род за које се користио термин и назив „Словени“ будући да су они сами себе називали Аријевцима, не Словенима, што је забележено у древним индијским ведама и иранским предањима, а историјске детаље о томе чућете од Кљосова. Иначе, кад већ говоримо о Словенима, Словени као народ не постоје, тај назив: „Словени“ користио се као збирно име за језичко сличне народе (Руси, Пољаци, Чеси, Срби, Словаци итд…). О томе можете нешто више чути од нашег непревазиђеног палеолингвисте и одличног познаваоца митологије, Слободана Филиповића, у једном делу следећег видео прилога: „Аријевци – Срби»„.

Откуд воде порекло источни Словени рода R1a1, у ствари Аријевци, које је проучавао Кљосов, где им је била Пра-Постојбина?

Пра-Постојбина свих Аријеваца са својим заједничким претком био је Балкан, како нам открива Кљосов, тачније Србија, Косово и Метохија! Босна и Македонија!

Аријевци, тај Један Јединствени Род (Данас Срби, Руси, Украјинци итд…) насељавали су те просторе још пре 12.000 година!

Временом, део Аријеваца је из разних разлога о којима Кљосов говори, почео да се расељава на друге просторе по Планети Земљи, тако да се после 200 и нешто покољења, односно пре 4500 година, део Аријеваца преселио на источно-еевропску равницу, на тим просторима појавио се тада предак данашњих савремених Руса, Белоруса, Украјинаца, то је род R1a1.

Дакле, ко смо ми Срби?

Ми смо Аријевци, Аријевски Род, народ који је од увек живео у својој Пра-Постојбини! Србији, Косову и Метохији!!

*****************

Са руског превела Сава Росић
Руски весник, бр. 21, 2008

Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа. Професор је биохемије Харвардског универзитета. Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије…

Уверени смо да ће ово научно-популарно излагање у правом смислу речи сензационалног проблема, професора А. А. Кљосова, изазвати доста расправе. Посебну одбојност ће изразити они људи којима је мрска историја не само руског народа, већ и читавог словенства.

Неразумевање ће изрећи и поједини богослови који се у својим погледима ослањају углавном на Стари Завет. Са њима је, наравно, тешко расправљати, а ми то и не намеравамо. Мислим да ни богослови, ни истраживачи ДНК-генеалогије не могу докраја појмити Промисао Божји. Једно је јасно: Господ нас приближава Истини, али нико нема право да је присваја за себе.

Анатолиј Кљосов

Откуд су се појавили Словени и „Индоевропљани“? Одговор даје ДНК-Генеалогија

Анатолиј Алексејевич Кљосов» је председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа. Професор је биохемије Харвардског универзитета. У СССР-у је био доктор хемијских наука, професор Московског државног универзитета. За истраживања у области биолошке катализе додељена му је награда Лењинског комсомола (1978) и Државна награда СССР (1984). Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије. Живи у Њутону, Масачусетс.

Сместите се удобније, поштовани читаоче. Чекају вас извесни потреси. Није баш најзгодније започињати приповедање тиме како аутор од свог истраживања очекује ефекат праска бомбе, али шта ћу кад ће тако и бити!

А откуд заправо толика увереност? У наше доба се више ничему не чуде, зар не?

Да, да је тако – јесте. Али када питање већ има најмање триста година и постепено се уобличило уверење како питање нема решења, у најмању руку „доступним средствима“, и одједном се решење нађе – сложићете се, то није тако честа појава. А то питање је – „порекло Словена“. Или – „порекло полазне словенске заједнице“. Или, ако хоћете, „тражење индоевропске прапостојбине“.

И уопште, какве све претпоставке током тих триста година у вези тога нису изношене. Вероватно, све што год је могуће. Проблем је у томе што нико није знао које од њих су тачне. Питање је било крајње замршено. Зато се аутор неће изненадити ако као одговор на његове закључке и судове одјекне хор гласова – „па то је било познато“, „о томе су и раније писали“. Таква је људска природа. А да тај хор упитамо – па где је онда прапостојбина Словена? Где је прапостојбина „Индоевропљана“? Одакле су се појавили? Онда више хора неће бити, већ ће бити неслагање – „питање је сложено и замршено, одговора нема“.

Али најпре – неколико одредница како би било јасно о чему се ради.

Одреднице и појашњења. Историја питања

Под Словенима ћу у контексту њиховог порекла подразумевати Прасловене. И, како ће се видети из даљег излагања, тај контекст је нераскидиво повезан са „Индоевропљанима“. Последње је чудовишно незграпан термин. Реч „Индоевропљани“ је просто изругивање са здравим разумом. Заправо постоји „индоевропска скупина језика“ и историја тог питања је таква да је пре два столећа откривена одређена сличност између санскрита и многих европских језика. Та скупина језика је и названа „индоевропском“, у њу улазе готово сви европски језици, осим баскијског, угро-финских и туранских језика. Тада нису били познати разлози из којих су се Индија и Европа одједном обрели у истој спрези, а ни дан-данас није баш да се знају. О томе ће такође бити речи касније, и без Прасловена се ту није могло.

Хаплоскупине и хаплотипови никако не одређују облик лобање или носа, боју косе, физичка или интелектуална обележја човека. Али они заувек повезују носиоца хаплотипа с одређеним људским родом, на чијем почетку је био патријарх рода, чије потомство је опстало и дан-данас живи, за разлику од милиона других прекинутих генеалошких линија.

Показало се да је тај маркер у нашим ДНК непроцењив за историчаре, лингвисте, антропологе, пошто се тај маркер не „асимилује“ као што се асимилују носиоци језика, гена, носиоци разних култура који се „растварају“ у популацији. Хаплотипови и хаплоскупине се не „растварају“, не асимилују. Ма коју религију потомци током хиљада година прихватали, ма који језик стекли, ма које културно-етничке карактеристике променили, иста та хаплоскупина, исти тај хаплотип (једино уз извесне мутације) тврдоглаво се појављују приликом одговарајућег тестирања одређених сегмената Y-хромозома. Небитно да ли је у питању муслиман, хришћанин, Јеврејин, будиста, атеиста или многобожац.

Али је било апсурдно када су саме носиоце „индоевропских језика“ почели називати „Индоевропљанима“. То јест, Летонац и Литванац су Индоевропљани, а Естонац није. Ни Мађар није Индоевропљанин. Рус који живи у Финској и говори фински – није Индоевропљанин, а када пређе на руски, одмах постаје Индоевропљанин.

Другим речима, језичка, лингвистичка категорија је пренета на етничку, чак у суштини генеалошку. Изгледа да су сматрали како бољег избора нема. Онда га можда није ни било. Сада га има. Премда су то, строго говорећи, лингвистички термини и, говорећи једно, лингвисти подразумевају друго, док се трећи збуњују.

Испада да ништа мање збрке нема ни када се враћамо у древна времена. Ко су „Индоевропљани“? То су они који су у давнини говорили на „индоевропским“ језицима. А још пре тога, ко су били? Па били су „Протоиндоевропљани“. Тај термин је још неспретнији: то је као кад бисмо древне Англосаксонце називали „Протоамериканцима“. Они Индију нису ни видели, и тај језик се још није ни образовао, и тек ће се хиљадама година касније преобразити и улити у скупину индоевропских, а они су већ „Протоиндоевропљани“. То је као кад бисмо кнеза Владимира називали „протосовјетским“. Премда је и „индо“ такође лингвистички термин и код филолога нема непосредне везе с Индијом.

С друге стране – да се схвати и саосећа, то може. Па, није било другог термина за „Индоевропљане“. Није било назива за људе који су у та далека времена образовали културну везу с Индијом и ту културну и, у сваком случају, језичку везу проширили на читаву Европу.
Чекдер, како то није било? А Аријевци?
Е, о томе ћемо мало касније.

Још о терминима. Из неког разлога је допустиво да се говори о старим Германима или Скандинавцима, а о старим Словенима није. Сместа се чује – не, не, старих Словена није било. Премда би свима требало бити јасно да се ради о Прасловенима. Какво је то двојно мерило? Хајде да се договоримо – говорећи о Словенима, имам у виду наше претке који су живели хиљадама година пре нас, а не савремену „етнокултурну заједницу“. Ваљда морају имати некакво име? Ваљда не незграпно „Праиндоевропљани“? Нити „Индоиранци“, је л` да? Нек онда буду Словени, Прасловени. И Аријевци, али и о томе ћемо касније.

Мећународна научна конференција Ка изворишту културе и науке

Сада – о којим се то Словенима ради? Словени се традиционално деле на три скупине – Источне Словене, Западне и Јужне. Источни Словени – то су Руси, Украјинци, Белоруси. Западни Словени – Пољаци, Чеси, Словаци. Јужни Словени – то су Срби, Хрвати, Босанци, Македонци, Бугари, Словенци. Овај списак није исцрпан, можемо се присетити Сорба (Лужичких Словена) и других, али је идеја јасна. Та подела је у суштини заснована на лингвистичким критеријумима по којима се словенска скупина индоевропских језика састоји из источне, западне и јужне подскупине, с отприлике истом поделом по земљама.

У таквом контексту су Словени – „етнокултурне заједнице“, што укључује и језике. У таквом виду су се, сматра се, формирали до VI–VII века наше ере. И словенски су се језици, према подацима лингвиста, разишли пре око 1.300 година, опет отприлике у VII веку. Али генеалошки побројани Словени припадају сасвим различитим родовима, и историје тих родова се сасвим разликују. Зато су Западни и Источни Словени као „етнокултурне заједнице“ – донекле различити појмови. Једни су махом католици, други – православци. Језик се приметно разликује, а има и других „етнокултурних“ разлика. А у оквиру ДНК-генеалогије – то је једно те исто, исти род, исти маркер у Y-хромозому, иста историја миграција, исти заједнички предак. Иста предачка хаплоскупина, најзад.

Ето, стигосмо до појма „предачка хаплоскупина“, или „хаплоскупина рода“. Њу одређују маркери, или слика мутација у мушком полном хромозому. И код жена их има, али у другом координатном систему. Дакле, Словени – то је род R1a1. Њих међу житељима Русије, Украјине и Белорусије има од 45 до 70%. А у древним руским и украјинским градовима, насељима – до 80%. Закључак гласи: термин „Словени“ зависи од контекста. У лингвистици су „Словени“ – једно, у етнографији – друго, у ДНК-генеалогији – треће. Хаплоскупина, род се образовао онда када ни нација, ни цркава, ни савремених језика није било. У том погледу је припадност роду, хаплоскупини – првобитна.

Пошто припадност хаплоскупини одређују сасвим конкретне мутације у одређеним нуклеотидима Y-хромозома, може се рећи да свако од нас носи одређени маркер у ДНК. И тај маркер је у мушком потомству неистребљив, он може бити истребљен једино заједно са самим потомством. Нажалост, таквих случајева је у прошлости било исувише. Али то уопште не значи да је тај маркер – показатељ некаквог „соја“ људи. Тај маркер није везан за гене нити има икакве везе с њима, а управо гени и једино гени се у случају такве жеље могу повезати са „сојем“. Хаплоскупине и хаплотипови никако не одређују облик лобање или носа, боју косе, физичка или интелектуална обележја човека. Али они заувек повезују носиоца хаплотипа с одређеним људским родом, на чијем почетку је био патријарх рода, чије потомство је опстало и дан-данас живи, за разлику од милиона других прекинутих генеалошких линија.

Показало се да је тај маркер у нашим ДНК непроцењив за историчаре, лингвисте, антропологе, пошто се тај маркер не „асимилује“ као што се асимилују носиоци језика, гена, носиоци разних култура који се „растварају“ у популацији. Хаплотипови и хаплоскупине се не „растварају“, не асимилују. Ма коју религију потомци током хиљада година прихватали, ма који језик стекли, ма које културно-етничке карактеристике променили, иста та хаплоскупина, исти тај хаплотип (једино уз извесне мутације) тврдоглаво се појављују приликом одговарајућег тестирања одређених сегмената Y-хромозома. Небитно да ли је у питању муслиман, хришћанин, Јеврејин, будиста, атеиста или многобожац.

Како ће бити показано у овом истраживању, чланови рода R1a1 на Балкану, који су тамо живели пре 12.000 година, после двеста и нешто поколења избили су на источноевропску равницу, где се пре 4.500 година појавио предак савремених Руса и Украјинаца рода R1a1, укључујући и аутора овог чланка. Петсто година касније, пре 4.000 година, они су, Прасловени, стигли до јужног Урала, а четристо година касније кренули су у Индију, где сада живи око сто милиона њихових потомака, пре 3.500 година, чланова истог тог рода R1a1. Рода Аријеваца. Аријеваца – зато што су они сами себе тако називали, и то је забележено у древним индијским ведама и иранским предањима. Исти ти су и потомци Прасловена или њихових најближих сродника. Никакве „асимилације“ хаплоскупине R1a1 нити је било нити има, а и малтене истоветни хаплотипови лако се откривају. Истоветни словенским. Још један талас Аријеваца, с истим хаплотиповима, кренуо је из Средње Азије у Источни Иран, такође у трећем хиљадулећу пре наше ере, и постали су ирански Аријевци.

Најзад, још један талас представника рода R1a1 кренуо је на југ и допро до полуострва Арабија, Оманског залива, где се сада налазе Катар, Кувајт, Уједињени арапски емирати, и тамошњи Арапи, добивши резултате тестирања ДНК, запрепашћено гледају сертификат тестирања с хаплотипом и хаплоскупином R1a1. Аријевском, прасловенском, „индоевропском“ – назовите како хоћете, али је суштина иста. И ти сертификати одређују границе ареала похода древних Аријеваца. Ниже наведени прорачуни показују време тих похода – пре 4.000 година.

Дакле, говорећи „Словени“, у даљем истраживању имаћемо у виду источне Словене, људе из рода R1a1, у терминима ДНК-генеалогије. Наука све донедавно није знала како да их у „научним терминима“ означи. Који их објективни, мерљиви параметар обједињава? Питање заправо није ни постављано тако. На основу огромне масе података које је лингвистика прикупила, упоредне анализе језика – то су извесни „Индоевропљани“, „Аријевци“, дошљаци са севера (у Индију и Иран), знају за снег, хладноћу, познати су им бреза, јасен, буква, познати су им вуци, медведи, познат им је коњ. Сада се сазнало да су то људи управо рода R1a1, коме припада до 70% становништва савремене Русије. А даље на запад, према Атлантику, удео аријевског, словенског рода R1a1 стално опада и код житеља Британских острва износи свега 2–4%.

Хаплогрупа 1 – Европа

То смо питање расправили. А „Индоевропљани“ – ко су онда они?

Из горе наведеног неминовно следи да „Индоевропљани“ – то и јесте древни род R1a1. Аријевци. Онда све, или у сваком случају много тога долази на своје место – и око доласка људи тог рода у Индију и Иран, и ширења људи истог тог рода по читавој Европи, а одатле – и појављивање индоевропске скупине језика, пошто је то заправо њихов, аријевски, језик, или његова наречја, и појављивање „иранских језика“ индоевропске скупине, пошто то и јесу аријевски језици. Тим пре што су се, како ћемо даље видети, „ирански језици“ појавили тек после доласка Аријеваца у Иран, а ако ћемо тачније – онда не „после“, већ су постали исход доласка Аријеваца, у другом хиљадулећу пре наше ере.

А како сада на „Индоевропљане“ гледају савремене науке? Код њих су „Индоевропљани“ нешто попут слонопотама*. „Индоевропљани“ су у савременој лингвистици и помало у археологији – древни (по правилу) људи који су потом (!), хиљадама година касније (!), дошли у Индију и некако извели тако да се санскрит, књижевни индијски језик, обрео у истој лингвистичкој спрези с основним европским језицима, осим баскијског и угро-финских језика. И још осим туранских и семитских, који у индоевропске језике не спадају. Како су то они, Европљани, извели, како су се и откуд обрели у Индији и Ирану – лингвисти и археолози не објашњавају. Штавише, у „Индоевропљане“ убрајају и оне који у Индију нису ни долазили и канда са санскритом везе нису имали, али су језик, изгледа, ширили. Келте, на пример. Али при томе расправљају ко су били Индоевропљани, а ко – нису. Примењују се најразличитији критеријуми, све до облика посуђа и врста шара на њима.

Још једна потешкоћа – пошто и многи ирански језици спадају у индоевропске, исто из многима непознатих разлога, онда се често уместо „индоевропски“ каже „индоирански“. Што је још горе, „Индоевропљане“ често називају „Индоиранцима“. И допуштају се чудовишне конструкције како су, на пример, „на Дњепру у давнини живели Индоиранци“. То треба да значи да су они који су живели на Дњепру хиљадама година касније произвели потомке који су дошли у Индију и Иран и некако извели тако да су језици Индије и Ирана у одређеној мери постали блиски многим европским језицима – енглеском, француском, шпанском, руском, грчком и многим другим. Зато су ти древни људи који су хиљадама година пре тога живели на Дњепру – „Индоиранци“. Да полудиш! Штавише, говорили су „на иранским језицима“! А при томе су се најстарији ирански „индоевропски“ језици појавили у другом хиљадулећу пре нове ере, док су они на Дњепру живели пре 4.000–5.000 година. И говорили на језику који ће се тек појавити кроз више стотина, па чак и хиљада година.

На аријевском су говорили, драги читаоче. Али је међу лингвистима просто страшно да се то спомиње. Те се и не спомиње. Код њих то није уобичајено. Биће да нису добили наредбу. А сами се не усуђују.

А ко су „Протоиндоевропљани“? Па то је нешто попут протослонопотама. Биће да су то они који су били преци ових који су били преци ено оних који су хиљадама година касније дошли у Индију и Иран и извели тако да… и тако даље. Ево како то лингвисти замишљају. Постојао је известан „ностратички језик“, јако давно. Смештају га у прошлост између 23.000 и 8.000 година, неко у Индију, неко у Средњу Европу, неко на Балкан. Не тако давно је у англофонској литератури израчунато да је у научним изворима предлагано 14 разних „прапостојбина“ „Индоевропљана“ и „Протоиндоевропљана“. В. А. Сафронов их је у фундаменталној књизи „Индоевропске прапостојбине“ набројао 25 – седам у Азији и 18 у Европи. Тај „ностратички“ језик (или језици), на коме су говорили „Протоиндоевропљани“, распао се пре око 8.000–10.000 година на „индоевропске“ језике и друге, неиндоевропске (семитске, угро-финске, туранске). И „Индоевропљани“ су тако понели своје језике. У Индију су, истина, доспели хиљадама година касније, али су свеједно „Индоевропљани“.

И то смо расправили. Истина, лингвисти још увек нису расправили. Они истичу – „премда се порекло индоевропских језика проучава интензивније од других, оно и даље представља најтежи и најпостојанији проблем историјске лингвистике… Иако историја питања траје преко 200 година, стручњаци још нису успели да одреде време и место индоевропског порекла“. Ту опет искрсава питање прапостојбине. Управо трију прапостојбина – прапостојбине „Протоиндоевропљана“, прапостојбине „Индоевропљана“ и прапостојбине Словена. Са прапостојбином „прото“ ствари лоше стоје, зато што лоше стоје са прапостојбином „Индоевропљана“. Сада се мање-више озбиљно разматрају три кандидата за прапостојбину „Индоевропљана“ или „Протоиндоевропљана“. Једна варијанта – Предња Азија или, конкретније, турска Анатолија, или још конкретније, област између језера Ван и Урмија, нешто јужније од границе бившег СССР-а, у западном Ирану, то јест западном Азербејџану. Друга варијанта – јужне степе савремене Украјине-Русије, у крају такозване „курганске културе“*. Трећа варијанта – источна или Средња Европа или, конкретније, долина Дунава, или Балкан, или северни Алпи.

Доба ширења „индоевропског“ или „протоиндоевропског“ језика такође остаје неодређено и варира од пре 4.500–6.000 година, ако се као његови носиоци прихвате представници курганске културе, до пре 8.000–10.000 година, ако су његови носиоци – житељи Анатолије. Или још раније. Присталице „анатолијске теорије“ сматрају да главни аргумент у њену корист представља то што је ширење пољопривреде по Европи, Северној Африци и Азији започело из Анатолије негде пре 8.000–9.500 година и пре око 5.500 година стигло до Британских острва. Присталице „балканске теорије“ користе исте аргументе о ширењу пољопривреде, истина од Балкана према Анатолији.

То питање ни дан-данас није решено. Постоји мноштво аргумената за и против сваке од три варијанте.

Ствари исто стоје и у погледу прапостојбине Словена. Пошто нико досад није повезивао Словене (Прасловене), Аријевце и Индоевропљане, а тим пре није између то троје стављао знак једнакости, то је прапостојбина Словена – посебно и такође нерешено питање. То питање се у науци разматра већ преко триста година, али сагласности, чак ни оне минималне, нема. Опште је прихваћено да Словени излазе на историјску позорницу тек у VI веку наше ере. Али то је већ ново доба. А нас занимају Стари Словени, или Прасловени, рецимо пре најмање три хиљаде година. А с тим ствари уопште лоше стоје.

Понеки сматрају да се „прапостојбина Словена“ налазила у области Припјата и Средњег Дњепра. Други мисле да је „прапостојбина Словена“ била територија од Дњепра до Западног Буга, коју су Словени заузимали пре две-три хиљаде година. А где су Словени пре тога били и да ли их је уопште било – то питање се сматра „у овој етапи нерешеним“. Трећи претпостављају да су прапостојбина Словена, као и „Индоевропљана“ уопште, биле степе на југу садашње Русије и Украјине, али то четврти с негодовањем одбацују. Пети мисле да прапостојбина „Индоевропљана“ и прапостојбина Словена ипак треба да се подударају, зато што су словенски језици врло архаични и стари. Други исправљају: не „Индоевропљана“, већ једне од њихових великих скупина, самим тим наговештавајући како је морало бити различитих „Индоевропљана“. А каквих то – обично се не објашњава.

Повремено се спомиње извесна „индоиранска заједница“ која је, ко зна зашто, говорила на „балтичко-словенском прајезику“. Од тога човек већ добија вртоглавицу. Понекад се наводе некакви „црноморски Индоаријевци“. Откуд одједном да су „индо“ а уз Црно море, то се не објашњава. Лингвисти кажу да је тако уобичајено.

Укључују антропологију и кажу да су Словени у том погледу блиски алпској зони – савремена Мађарска, Аустрија, Швајцарска, Северна Италија, Јужна Немачка, северни Балкан, што значи да су се Прасловени кретали са запада на исток, а не обрнуто. Међутим, антрополози и археолози не могу да наведу време тог кретања, пошто Словени своје мртве обично нису сахрањивали већ спаљивали, што је научнике лишило материјала током две и по хиљаде година. Појединци мисле да је расељавање дуж територије Источне Украјине везано за ширење курганске археолошке културе, што значи с истока на запад. Готово једнодушно се мисли да је становништво андроновске културе било „индоиранско“ по својој језичкој припадности, да су на Јужном Уралу, у Аркаиму*, живели „Индоаријевци“, а изградили су га опет „Индоиранци“. Сусрећу се изрази „индоиранска племена на путу пресељавања у Индију“. То јест, она су већ била „индоиранска“, премда се тамо још нису преселила. То јест, како год хоћете, чак до апсурда, само да се реч „Аријевци“ не користи. Најзад, „паранаучна“ литература запада у другу крајност и тврди да су „Словени-Руси били праоци малтене свих европских и дела азијских народа“, и „од 60% до 80% Енглеза, северних и источних Немаца, Швеђана, Данаца, Норвежана, Исланђана, 80% Аустријанаца, Литванаца – то су асимиловани Словени, Словени-Руси“.

Ситуација је отприлике јасна. Можемо да пређемо на суштину мог излагања. Тим пре што „најнапреднији“ историјско-лингвистички научни чланци, признајући да питање места и времена настанка „индоевропског“ језика остаје нерешено, позивају да се изађе изван међа археологије и лингвистике и у решавање питања укључе „независни подаци“ који ће помоћи да се на проблем баци поглед са друге стране и начини избор између основних теорија.

Што ја и чиним у овде представљеном истраживању.

Хаплогрупа I2 – Словени

ДНК-Генеалогија уопште, и Словена посебно

Суштину ДНК-генеалогије и њене основне поставке не једном сам раније описивао:

http://www.lebed.com/2006/art4606.htm
http://www.lebed.com/2007/art5034.htm
http://www.lebed.com/2007/art4914.htm

Овога пута прелазим право на ствар и само ћу напоменути да у ДНК сваког мушкарца, и то у његовом Y-хромозому, постоје одређени одсечци у којима се постепено, једном у неколико нараштаја, у нуклеотидима нагомилава једна по једна мутација. То нема везе са генима. И уопште, ДНК садржи свега 2% гена, а мушки полни Y-хромозом – још мање од тога, гени тамо чине ништавни део постотка.

Y-хромозом је једини од свих 46 хромозома (тачније 23, које носи сперматозоид) који се преноси са оца на сина и даље сваком наредном сину у временском низу од десетина хиљада година. Син добија од оца исти онакав Y-хромозом какав је он добио од свог оца, плус нове мутације, ако их је било приликом преношења са оца на сина. А то се ретко дешава.
А колико ретко?
Ево примера. Ово је мој словенски хаплотип, род R1a1, са 25 маркера:

13 24 16 11 11 15 12 12 10 13 11 30
16 9 10 11 11 24 14 20 34 15 15 16 16

Свака бројка представља одређени редослед блокова нуклеотида у Y-хромозому ДНК. Он се зове алел и показује колико пута се тај блок понавља у ДНК. Мутације се у таквом хаплотипу (то јест случајна измена броја блокова нуклеотида) одвијају брзином од једне мутације на око 22 нараштаја, то јест у просеку једном у 550 година. Који ће се алел следећи изменити – нико не зна и не може се предвидети. Статистика. Другим речима, ту се може говорити само о вероватноћи таквих измена.

У својим ранијим причама о ДНК-генеалогији наводио сам примере на такозваним хаплотиповима са 6 маркера – малим, поједностављено. Или их још зову „бикини-хаплотипови“. Али је за тражење прапостојбине Словена потребно знатно прецизније оруђе. Зато ћемо у овом истраживању користити хаплотипове са 25 маркера. Пошто у Y-хромозому сваког мушкарца има 50 милиона нуклеотида, хаплотип с његовим бројкама се у принципу може по вољи настављати, ствар је само у техници одређивања редоследа нуклеотида. Хаплотипови се одређују са највећом дужином од 67 маркера, премда технички границе нема. Али и хаплотипови са 25 маркера представљају врло велику резолуцију, такве хаплотипове чак ни научни чланци не разматрају. Вероватно је ово први такав.

Хаплотипови су изузетно осетљиви на порекло, говорећи о генеалошким родовима. Уместо словенског R1a1 узмимо, рецимо, угро-фински род, N3 у систему ДНК-генеалогије. Типичан хаплотип тог рода са 25 маркера изгледа овако:

14 24 14 11 11 13 11 12 10 14 14 30
17 10 10 11 12 25 14 19 30 12 12 14 14

Он има 29 мутација у поређењу са горе наведеним словенским! То одговара разлици од преко две хиљаде нараштаја, то јест заједнички словенски и угро-фински предак живео је пре више од 30.000 година. Иста слика добија се ако се упореди, на пример, са Јеврејима. Типичан блискоисточни хаплотип Јевреја (род J1) је овакав:

12 23 14 10 13 15 11 16 12 13 11 30
17 8 9 11 11 26 14 21 27 12 14 16 17

Он има 32 мутације у односу на словенски. Још је даљи од Угро-Финаца. А међусобно се разликују за 35 мутација. Све у свему, идеја је јасна. Хаплотипови су врло осетљиви приликом поређења са представницима разних родова. Они одражавају сасвим различите историје рода, порекло, миграцију родова. Ма какви тамо Угро-Финци или Јевреји! Узмимо Бугаре, браћу. До половине њих има варијације ево оваквог хаплотипа (род I2):

13 24 16 11 14 15 11 13 13 13 11 31
17 8 10 11 11 25 15 20 32 12 14 15 15

Он има 21 мутацију у односу на горе наведени источнословенски хаплотип. То јест, оба су словенска, али је род други. Род I2 води порекло од другог прапретка, миграциони путеви рода I2 сасвим су другачији од R1a1. Тек касније су се, већ у нашој ери или крајем претходне, сусрели и образовали словенску културно-етничку заједницу, а потом су и писменост спојили, и религију. А род је углавном други, премда 12% Бугара припада источнословенском, R1a1 роду.

Веома је важно што се по броју мутација у хаплотиповима може израчунати када је живео заједнички предак скупине људи чије хаплотипове разматрамо. Нећу се овде задржавати на томе како се тачно врше израчунавања, пошто сам то недавно објавио у научној штампи (линк је на крају чланка). Суштина је у томе да је, што је више мутација у хаплотиповима скупина људи – тим древнији њихов заједнички предак. А пошто се мутације одвијају сасвим статистички, несређено, с одређеном просечном брзином, онда се прилично поуздано израчунава време када је живео заједнички предак скупине људи истог рода. Даље ће бити наведени примери. Да би било разумљивије, навешћу просто поређење. Дрво хаплотипова је пирамида која стоји на врху. Врх је доле – то је хаплотип заједничког претка рода. Основа пирамиде, на самом врху – то смо ми, савременици, то су наши хаплотипови. Број мутација у сваком хаплотипу – то је степен растојања од заједничког претка, од врха пирамиде до нас, савременика. Кад би пирамида била идеална – биле би довољне три тачке, то јест три хаплотипа у основи, за израчунавање растојања до врха. Али су у стварности три тачке недовољне. Искуство показује да је десетина хаплотипова са 25 маркера (значи, 250 тачака) довољна за задовољавајућу процену времена до заједничког претка.

Хаплотипови Руса и Украјинаца рода R1a1 са 25 маркера добијени су из међународне базе података YSearch. Носиоци тих хаплотипова су наши савременици који живе од Далеког Истока до западне Украјине, и од северних до јужних крајина. И на тај начин је израчунато да је заједнички предак руских и украјинских Источних Словена, рода R1a1, живео пре 4.500 година. Та бројка је поуздана, проверена је унакрсним израчунавањем на хаплотиповима различите дужине. И, како ћемо се сада уверити, та бројка није случајна. Опет подсећам да су појединости прорачуна, провере и преиспитивања дате у чланку наведеном на крају. И ти прорачуни су рађени на хаплотиповима са 25 маркера. То је већ врхунска пилотажа ДНК-генеалогије, ако ствари назовемо правим именом.

Испоставило се да је заједнички прасловенски предак, који је живео пре 4.500 година, имао ево овакав хаплотип у својој ДНК:

13 25 16 10 11 14 12 12 10 13 11 30
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16

Ради поређења, ево мог хаплотипа:

13 24 16 11 11 15 12 12 10 13 11 30
16 9 10 11 11 24 14 20 34 15 15 16 16

Код мене се, у поређењу са прасловенским претком, накупило 10 мутација (издвојено масним). Ако се сетимо да се мутације одигравају једном у отприлике 550 година, онда ме од претка дели 5.500 година. Али, ми говоримо о статистици, и за све на један круг испада 4.500 година. Код мене се накупило више мутација, код неког другог мање. Другим речима, свако од нас има своје индивидуалне мутације, али је за све хаплотип претка исти. И он, како ћемо видети, као такав опстаје у готово читавој Европи.

Дакле, предахнимо. Наш заједнички прасловенски предак на територији савремене Русије-Украјине живео је пре 4.500 година. У рано бронзано доба или чак енеолиту, прелазу из каменог доба у бронзано. Како бисмо замислили размере времена, то је знатно пре изласка Јевреја из Египта, по библијским предањима. А тај излазак се, ако се држимо тумачења Торе, одиграо пре 3.500–3.600 година. А ако не узимамо у обзир тумачења Торе, што наравно није строго научни извор, онда можемо истаћи да је заједнички предак Источних Словена, у овом случају Руса и Украјинаца, живео 1.000 година пре ерупције вулкана Санторин (Тера) која је уништила минојску цивилизацију на острву Крит.

Сада можемо започети склапање редоследа догађаја наше најстарије историје. Прасловени су се пре 4.500 година појавили на средњоруској висоравни, и то не просто некакви Прасловени, већ управо они чији потомци у наше време живе, и има их на десетине милиона. Пре 3.800 година су Аријевци, потомци тих Прасловена (и који имају истоветан предачки хаплотип, како ће касније бити показано) саградили градину Аркаим» (његов садашњи назив), Синташту и „земљу градова“ на Јужном Уралу. Аријевци су пре 3.600 година напустили Аркаим и прешли у Индију. Заиста, градина коју сада зову Аркаим, постојала је, према подацима археолога, свега 200 година.

Стоп! А откуд то знамо да су то били потомци наших предака, Прасловени?

Како откуд? А R1a1, маркер рода? Он, тај маркер, прати све горе наведене хаплотипове. Значи да се на основу њега може одредити у који род спадају они који су отишли у Индију.

Узгред, ево још података. У недавном раду немачких научника установљено је девет фосилних хаплотипова из Јужног Сибира и испоставило се да међу њима осам припада роду R1a1, а један је монголоид, рода С. Датирани су у раздобље пре између 5.500 и 1.800 година. Хаплотипови рода R1a1 су, на пример, овакви:

13 25 16 11 11 14 X Y Z 14 11 32

Овде су недешифровани маркери замењени словима. Јако личе на горе наведене словенске хаплотипове, поготово ако се има у виду да ти древни људи носе још и индивидуалне, случајне мутације.
Данас удео Словена-Аријеваца хаплоскупине R1a1 у Литванији износи 38%, у Летонији 41%, у Белорусији 40%, у Украјини од 45% до 54%. У Русији Словена-Аријеваца има у просеку 48%, на рачун високог удела Угро-Финаца на северу Русије, али на југу и у средишту Русије удео Источних Словена-Аријеваца достиже 60–75%, па чак и више.

Хаплогрупа I2 – Балкан

Хаплотипови Индуса и доба када је живео њихов заједнички предак

Одмах се ограђујем – намерно пишем „Индуса“ а не „Индијаца“ зато што Индијци већином спадају у домородце, Дравиде, поготово Индијци на југу Индије. А Индуси су махом носиоци управо хаплоскупине R1a1. Било би погрешно написати „хаплотипови Индијаца“, пошто Индијци у целини припадају најразличитијим родовима ДНК-генеалогије.

У том смислу је израз „хаплотипови Индуса“ сродан изразу „хаплотипови Словена“. У њему је присутан одраз „етнокултурне“ саставнице, али то и јесте једно од обележја рода.

У свом раном раду о хаплотиповима Словена и Индуса ( http://www.lebed.com/2007/art5034.htm ) већ сам писао како се испоставило да они, Словени и Индуси, имају истог заједничког претка. И једни и други у великом броју припадају роду R1a1, само што је код Руса таквих 50–75%, а код Индуса – 16%. То јест, Руса из рода R1a1 има 40–60 милиона мушкараца, а код Индуса – сто милиона. Али сам у том раду описивао само врсту хаплотипова, и то оних кратких. Сада, годину дана касније, већ можемо одредити када су то живели заједнички преци Источних Словена и Индуса.

Ево предачког хаплотипа Индуса истог тог рода, R1a1:

13 25 16 11 11 14 12 12 10 13 11 31
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16

Практично је исти као и хаплотип прапретка Словена. Издвојене су две мутације, али фактички тамо мутација нема. Ту је четврта бројка слева код Словена 10.46 те је заокружена на 10, док је код Индуса 10.53, заокружено на 11. Заправо је то једно те исто. Исто је и са просечном мутацијом, делови јединице. Старост заједничког претка Индуса износи 3.850 година. То је 650 година мање него код Словена. Пошто се предачки хаплотипови код Индуса и Словена практично подударају, и словенски хаплотип је 650 година старији, јасно је да су то Прасловени дошли у Индију, а не обрнуто. Строго говорећи, то нису били Прасловени већ Праиндуси, али су они били потомци Прасловена.

Ако се саставе сви хаплотипови Словена и Индуса, чим су по свој прилици од истог претка, онда разлике сасвим нестају. Заједнички предачки хаплотип Словена и Индуса је:

13 25 16 10 11 14 12 12 10 13 11 30
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16

Он је истоветан хаплотипу заједничког претка Словена. Заједнички предак Словена и Индуса живео је пре 4.300 година. Предак је прасловенски, он је старији. Кроз 500 година Словени ће саградити Аркаим, а 200 година касније отићи у Индију, и Индуси ће започети одбројавање од свог заједничког претка, опет прасловенског. Све се слаже. Данас удео Индијаца рода Аријеваца, R1a1, у читавој земљи износи 16%, и заузима друго место после најраширеније индијске „домородачке“ хаплоскупине Н1 (20%). А у највишим кастама хаплоскупина R1a1 заузима готово половину. На томе ћемо се мало подробније зауставити.

Као што је познато, друштво се у Индији дели на касте и племена. Четири су основне касте или „варне“ – брахмана (свештеника), кшатрија (ратника), вајшија (трговаца, земљорадника, сточара) и шудри (радника и слугу). У научној литератури се оне деле на „индоевропске“ и „дравидске“ касте, и у свакој од њих постоје три ступња – највиша каста, средња и најнижа. Племена се деле на индоевропска, дравидска, бурманско-тибетска и аустралијско-азијска. Како је недавно установљено, читава та мушка популација у Индији може се поделити на десетак-петнаестак основних хаплоскупина – монголоидну С, иранско-кавкаску G, индијске H, L и R2 (које се осим у Индији крајње ретко срећу), блискоисточну J1, средоземну (и блискоисточну) J2, источноазијску O, сибирску Q, источноевропску (аријевску) R1a1, западноевропску (и азијску) R1b. Узгред, претежна већина европских Рома, који су, као што се зна, пре 500–800 година дошли из Индије, има хаплоскупине H1 и R2.

Основни део обеју највиших каста, индоевропске и дравидске, састоји се из представника аријевске хаплоскупине R1a1. Њих има 45% у највишој индоевропској касти и 29% у највишој дравидској касти. Остали чланови највиших каста су носиоци индијских хаплоскупина R2 (16% односно 10%), L (5% односно 7%), H (12% односно 7%) и осталих – јединице постотака.

Насупрот томе, у племенима претежу источноазијска хаплоскупина О (53% код аустралијско-азијских, 66% код бурманско-тибетских и 29% код „индоевропских“ племена) и „домородачка“ индијска Н (37% код дравидских племена). То се у принципу слаже са древним токовима миграције који су описани ниже. Најстарији ток, пре 45.000–20.000 година, на исток из Северне Месопотамије – Западног Ирана, поделивши се код Памира-Хиндукуша-Тианшана, довео је будуће Дравиде, источне Азијце и аустралијско-азијске народе на југ, у Индију, а будуће Сибирце, западне Азијце и Европљане – на север и на запад. Тек хиљадама година касније је други талас Дравида дошао у Индију са Блиског Истока, доневши са собом умећа пољопривреде у настајању, заједно са хаплоскупином J2 које највише има у највишој касти Дравида – 15% (у највишој касти Индоевропљана – 9%). И најзад, носиоци хаплоскупине R1а1 стигли су пре 3.500 година у Индију са јужног Урала под називом Аријеваца. Под тим називом су ушли у индијски еп. Занимљиво је да је и сам систем индијских каста исто створен пре око 3.500 година.

Дакле, опет понављамо. Словени и Индуси имају истог заједничког претка рода R1a1, који је живео пре 4.300 година, а предак самих Словена, с истим хаплотипом, живео је нешто раније, пре 4.500 година. Његов потомак је кроз 650 година започео генеалошку линију код Индуса, с одбројавањем од пре 3.850 година (то је доба када је живео заједнички предак Индуса, вид. горе), управо од доба почетка Аркаима. R1a1 – то су и били Аријевци који су дошли у Индију. А када су дошли и шта их је тамо довело – испричаћу ниже, а пре тога ћемо видети када су живели заједнички преци рода R1a1 у читавој Европи. Затим ћемо сачинити општу слику где су живели пре свих, то јест где је била њихова прапостојбина, и куда и када су се из прапостојбине кретали. Већ их сасвим основано можемо назвати Аријевцима, уместо безличног R1a1, а тим пре уместо неспретног „Индоевропљани“ или „Протоиндоевропљани“. Аријевци су они, драги читаоче. И ничега „индоиранског“ у њима није било, наравно, све док нису стигли у Индију и Иран. Ни језик нису добили из Индије или Ирана, већ су, напротив, свој тамо донели. Аријевски. Прасловенски. Санскрит. Или протосанскрит, ако хоћете.

О Словенима, Прасловенима, Аријевцима и „индоевропљанима који су говорили на иранским језицима“. Зашто је реч „аријевци“ некима толико страшна

Гледамо Велику совјетску енциклопедију. Читамо:

„Једино оправдана и сада у науци прихваћена јесте примена термина „Аријевци“ само на племена и народе који су говорили на индоиранским језицима“.

Гле само – тако одважно и директивно раскрстити са сопственим прецима.
И даље – „У лингвистици се аријевским називају индоирански језици“.

А заправо су управо наши преци-Аријевци донели језик у Иран, и хиљадама година касније, већ у наше доба почињу да га сматрају иранским. А пошто постоји велика школа иранских језика, онда су аријевске почели да сматрају иранским, побркавши узрок и последицу.

Ирански језици спадају у индоевропске, и датирају се овако – најстарији, од другог хиљадулећа пре н.е. до 300–400. године пре н.е., средњи – од 300–400. године пре н.е. до 800–900. године н.е., и нови – од 800–900. године н.е. до данас. То јест, најстарији ирански језици се датирају тек ПОСЛЕ одласка Аријеваца у Индију и Иран, и више од 1.000 година ПОСЛЕ живота прасловенског претка (пре 4.500 година). Он, наш предак, никако није могао да говори на иранском језику. На аријевском је говорио, аријевски језик су његови потомци кроз 1.000–1.500 година и донели у Иран. А западноиранска скупина језика појавила се тек око 500. г. пре н.е.

Тако су Аријевци и Прасловени залагањима наших научника постали безлични „Индоевропљани“, а аријевски, старословенски језици су постали „индоирански“. И то је политички коректно. И кренули су већ сасвим фантастични пасажи, прихваћени у научној литератури, како су „на Дњепру живела племена која су говорила на иранским језицима“, како су „Скити говорили на иранским језицима“, како су „житељи Аркаима говорили на иранским језицима“.

На аријевским су говорили, драги читаоче, на аријевским. Исти су и старословенски језици. Наша прича говори и о томе. Према индијским ведама, управо су Аријевци дошли у Индију са севера, и тe њихове химне и предања леже у основу индијских веда. И, настављајући даље, управо је руски језик (и њему сродни балтички језици, на пример, литвански) најближи санскриту, а Европа је од руског и балтичких језика на дохват руке. Значи да „балтичко-словенски језици“ и јесу основ „индоевропских језика“, зар не? То јест, исти су и аријевски језици, ако ствари назовемо правим именом.

Тако је, то нико и не оспорава. Али, знате, некако је неправилно толику част Словенима указати. „Индоевропски језици“ – то је политички коректно, а извесни безлични „Индоевропљани“ је тим пре политички коректно, Словени – није нарочито политички коректно. А тек Аријевци – то је, знате, бременито.

А зашто је бременито?

А ево како то одређује Велика совјетска енциклопедија: „Већ од средине XIX века појам „Аријевци“ (или „Аријци“) примењиван је за одређивање народа који су припадали индоевропској језичкој заједници. Таква употреба термина је била раширена у расистичкој литератури (поготово у фашистичкој Немачкој), која му је придавала тенденциозни и анти научни значај“. Па, у томе како смо горе израчунавали податке о раздобљима живота Аријеваца није било ничег расистичког. Зато нећемо нацистичку Немачку увлачити овамо.

А зашто је још бременито?

Видите, Аријевци, то је страшњикаво. То су још грађани у доба ГУГБ НКВД* СССР-а знали, а поготово службеници те организације. У то време је постојало упутство Тајног политичког одељења под називом „Аријевци“ које је ту реч повезивало с оптужбама за стварање и пропаганду фашистичких организација у СССР-у. Како пишу извори из тог времена, оптужбе су већином изношене против представника совјетске интелигенције – предавача средњошколских и високошколских установа, књижевних радника издавачких кућа. Тако је у „аријевском случају“ ухапшена и осуђена скупина сарадника који су се бавили издавањем речника страних језика. Све у свему, о томе се може много говорити. Како истиче доктор историјских наука А. Буровски, „покушајте да заустите о Аријевцима у стручним заједницама – и уважене колеге ће се сместа напети, стегнути… Сумњива је то тема, лоша. Боље је да се том темом уопште не бавите, мирније је. А ако се већ бавите, онда не треба извлачити никакве закључке“.

Али ћемо ми извући, и то не један.

Дакле, постало је јасно да род R1a1 у ДНК-генеалогији представља Аријевце, који су и наши преци, Прасловени, исти су и „Индоевропљани“. Свој аријевски језик, исти је и прасловенски, донели су у Индију и Иран пре 3.500–3.400 година, то јест 1.400–1.500 година пре наше ере. У Индији је напорима великог Панинија углачан у санскрит пре отприлике 2.400 година, близу почетка наше ере, а у Персији-Ирану су аријевски језици постали основ скупине иранских језика, од којих се најстарији датирају у друго хиљадулеће пре наше ере. Све се слаже.

Ето шта значи када лингвисти немају у рукама датуме живота и миграције Аријеваца, између осталог, на територији савремене Индије и Ирана. Отуда је њима, Аријевцима, а потом и свим другим – житељима руске равнице, Придњепровља, области уз Црно и Каспијско море, јужног Урала – свима је додељено звање „Индоевропљана“, и тим пре да су „говорили на иранским језицима“, сасвим обрнуто од истине.

Ето откуд се ти неспретни „Индоевропљани“ појавише. Заправо су и без икакве тамо Индије или Ирана имали аријевске језике, по читавој руској равници и све до Балкана. Они су, Аријевци, језик донели у Европу, они су га донели и у Иран и Индију. Од Индије све до Европе пружа се једна иста скупина језика – аријевских. А њу узеше и назваше „индоевропска“, „индоиранска“, „иранска“. И што је сасвим несхватљиво, наши људи, наши преци, Прасловени, постадоше „Индоевропљани“, па чак и „Иранци“. „Житељи Дњепра који су говорили на иранским језицима“. Како вам то звучи?
Време је да филолози-лингвисти заведу код себе ред. Ми ћемо им, стручњаци за ДНК-генеалогију, помоћи.

Прасловени или Аријевци у Европи и изван њених граница. Прапостојбина Словена, Аријеваца, „индоевропљана“

Па, у ком смеру се кретао аријевски, прасловенски ток – на запад, у Европу, или обрнуто, на исток? По регионима – пре више или мање од 4.500 година? У Индију, како смо видели – мање, од 4.500 до 3.850 година. Значи да се ток са територије садашње Русије кретао на исток.

А западно?

И ево ту наша прича излази у сасвим неочекивани, такорећи, ракурс. Прикупио сам хаплотипове од 25 маркера рода R1a1 из свих земаља Европе, и за сваку земљу или регион одредио хаплотип заједничког претка дотичне популације, и када је тај предак живео. И испоставило се да је у готово читавој Европи, од Исланда на северу па до Грчке на југу, заједнички предак био исти! Другим речима, потомци су своје хаплотипове као штафету преносили сопственим потомцима по поколењима, разилазећи се из једног истог историјског места, прапостојбине Прасловена, прапостојбине „Индоевропљана“, прапостојбине Аријеваца – за коју се испоставило да је Балкан. И то не просто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих хаплотипова рода R1a1. И доба када је живео прапредак, на које указују најстарији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. Тачније, пре 12.200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не знају за такве прецизности у толикој давнини.

ДНК-генеалогија сасвим одређено указује да су током готово 6.000 година наши прасловенски балкански преци живели у тим крајевима, никуда се нарочито не крећући. Ако су се и кретали – трагови тих активиста у хаплотиповима наших савременика засад нису пронађени. Могуће да нису ни остали. Али пре око 6.000 година започела је Велика сеоба народа – изгледа, у вези са преласком на нове облике привређивања и потребом за освајањем нових територија. Прво померање је било на северне Карпате, на територију историјске Буковине. Тамо где је пронађена загонетна Трипољска култура, која је, по мишљењу археолога, исто тако загонетно и нестала. А она није нестала. Потомци Трипољаца исто тамо и живе. Њихов заједнички предак је, по локалним хаплотиповима, живео пре 6.000 година и припадао роду R1a1. Прасловен. И хаплотип тога претка сада нам је познат. Он је исти као и хаплотип претка Источних Словена. Иста породица.

И даље су кренули да се разилазе таласи миграција рода R1a1 на све стране, са Балкана (археолошка култура Винча и њој сродне) и из Буковине (трипољска култура). Практично на све стране – пре 4.000–5.000 година, треће-четврто хиљадулеће пре наше ере.
Немачка – исти хаплотип са 25 маркера као код Источних Словена, пре 4.800 година.

13 25 16 10 11 14 12 12 10 13 11 30
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16

Сада оних који га поседују (већ с мутацијама) у Немачкој има у просеку 18%, али у појединим областима достиже трећину. Већина осталог становништва Немачке има „балтичку“ хаплоскупину I1 (24%) и „западноевропску“ R1b (39%).

Норвешка – исти хаплотип, предак је на територији савремене Норвешке живео пре 4.300 година. У Норвешкој сада удео R1a1 у просеку износи од 18 до 25% становништва. Углавном су балтичке I1 (41%) и западноевропске R1b (28%) хаплоскупине.
Пошто је код свих осталих Европљана рода R1a1 хаплотип прапретка на одговарајућим територијама исти, то више нећу спомињати. Само ћу наводити када је прапредак (исти је потомак балканских R1a1) живео.

Шведска – пре 4.250 година. Изгледа да је за освајање северних територија – Норвешке, Шведске – било потребно време, неколико векова, 500–600 година. Укупно међу савременим Швеђанима има 17% потомака Прасловена, рода R1a1. Углавном су балтичке I1 (48%) и западноевропске R1b (22%) хаплоскупине.

Пређимо на Атлантик, на британска острва. Ту је читава скупина територија на којима одвајкада живе потомци Аријеваца, R1a1. Они по броју нипошто не доминирају у односу на други род, R1b, чији су типични представници Келти и који су ту дошли пре 3.500–4.000 година. Али на острвима има и доста потомака Аријеваца.

У Енглеској је заједнички предак савремених носилаца R1a1 живео пре 4.800 година, као и у Немачкој. Али је у Енглеској и на британским острвима уопште релативно мало потомака Словена, од 2% до 9% за сва острва. Тамо сасвим доминирају западноевропска R1b (71%) и балтичка I1 (16%) хаплоскупина.

У Ирској – пре 5.200 година. Из неког разлога су ирски хаплотипови најстарији у Западној Европи и на Британским острвима. Или је насељавање заиста било рано, или су стари Ирци срећније но други опстали. Али сада у Ирској нема много представника хаплоскупине R1a1, највише 2–4% становништва. Тамо три четвртине припадају западноевропској хаплоскупини R1b. За освајање северне, хладне и планинске Шкотске затребало је време. Заједнички предак тамошње подружнице рода R1a1 живео је пре 4.300 година. Број потомака Прасловена у Шкотској опада са севера на југ. На северу, на Шетландским острвима, има их 27%, и та бројност опада до 2–5% на југу земље. У просеку их је око 6% у читавој земљи. Остали – од две трећине до три четвртине – имају западноевропску хаплоскупину R1b.

Почнимо да се крећемо на исток.

Пољска – заједнички предак R1a1 живео је пре 4.600 година. Код руско-украјинског становништва – пре 4.500 година, што се практично поклапа у границама прецизности прорачуна. Чак ни четири поколења за такве рокове не представља разлику. У савременој Пољској има у просеку 57% потомака Прасловена, а у појединим областима до 64%. Остали имају углавном западноевропску R1b (12%) и балтичку I1 (17%) хаплоскупину.

У Чешкој и Словачкој је заједнички прасловенски предак живео пре 4.200 година. Нешто касније него код Руса и Украјинаца. То јест, ради се о расељавању на територију савремене Пољске, Чешке, Словачке, Украјине, Белорусије, Русије – све у границама буквално неколиких поколења, али пре више од четири хиљаде година. У археологији је таква прецизност датирања сасвим незамислива. У Чешкој и Словачкој има око 40% потомака Прасловена рода R1a1. Остали имају углавном западноевропску R1b (22–28%), балтичку I1 и балканску I2 (укупно 18%) хаплоскупину.

На територији савремене Мађарске заједнички предак R1a1 живео је пре 5.000 година. Тамо сада има до четвртине потомака Прасловена-R1a1. Остали имају углавном западноевропску R1b (20%) и укупну балтичку I1 и балканску I2 (збирно 26%) хаплоскупину. Све у свему, ситуација је јасна. Додаћу само да је у европским земљама – Исланду, Холандији, Данској, Швајцарској, Белгији, Литванији, Француској, Италији, Румунији, Албанији, Црној Гори, Словенији, Хрватској, Шпанији, Грчкој, Бугарској, Молдавији – заједнички предак живео пре 4.500 година. Ако ћемо сасвим тачно – онда пре 4.525 година, али толиком прецизношћу овде намерно не оперишем. То је заједнички предак рода R1a1 за све побројане земље. Заједнички европски предак, такорећи, не рачунајући горе приказани балкански регион, прапостојбину Прасловена, Аријеваца, „Индоевропљана“.

Удео потомака Словена-Аријеваца у тим земљама варира од 4% у Холандији и Италији (до 19% у Венецији и на Калабрији), 10% у Албанији, 8–11% у Грчкој (до 25% у Солуну), 12–15% у Бугарској и Херцеговини, 14–17% у Данској и Србији, 15–25% у Босни, Македонији и Швајцарској, 20% у Румунији и Мађарској, 23% на Исланду, 22–39% у Молдавији, 29–34% у Хрватској, 30–37% у Словенији (16% за Балкан у целини), али истовремено и – 32–37% у Естонији, 34–38% у Литванији, 41% у Летонији, 40% у Белорусији, 45–54% у Украјини. У Русији, како сам већ споменуо, Словена-Аријеваца има у просеку 45%, на рачун високог удела Угро-Финаца на северу Русије, али на југу и у средишту Русије удео Источних Словена-Аријеваца достиже 60–75%.

Хаплотипови предака свугде су исти. А и зашто би били другачији? Пошто је то исти род, R1a1. Није значајно то што је предачки хаплотип исти, значајно је то што из хаплотипова савременика ИСПАДА да је исти. То значи да је методологија анализе и обраде хаплотипова исправна, статистика довољна, подаци су поновљиви и поуздани. Ето шта је крајње важно. Пређимо на Северне Карпате у суседству Мађарске. О њима сам већ писао. Али вреди поновити да је заједнички предак рода R1a1 у Буковини живео пре 6.000 година. Касно камено доба, са прелазом у енеолит. Подсетићу да је Буковина – стари назив предела на североистоку Карпата, на додиру Украјине и Румуније, са стране Украјине – Черновицка област. Град Черновци и јесте историјско средиште Буковине. У оквиру археологије – део територије трипољске културе. То и јесте енеолит.

Ето, пронашли смо оне који су тамо живели у доба енеолита. Научни радови саопштавају – порекло трипољске културе није одређено, у њеном основу су била неолитска племена, то јест племена епохе касног каменог доба које је трајало до пре око 5.000 година. А ДНК-генеалогија је одредила. Прасловени су тамо живели. Аријевци. „Индоевропљани“. Наши преци. Род R1a1 коме припада до три четвртине Руса.

У научним књигама пише да су рани житељи трипољске културе, који су тамо живели пре најмање 5.000 година, били „истиснути одатле миграцијом ‘Индоевропљана’“ пре око 4.000 година. Али видимо да то није тако. Прасловени и јесу ти најранији житељи, две хиљаде година пре рока који уважени научници наводе. Исти су и „Индоевропљани“, само што тада није било ни трага ни гласа од било каквих „Индоевропљана“, потомци тих Прасловена су отишли у Индију тек две и по хиљаде година после описиваног раздобља њиховог живота у трипољској култури.

И ето, пронашли смо прапостојбину Прасловена, исти су и Аријевци. То је Балкан. Динарски Алпи. А шта је онда са Кавказом, Анатолијом, Блиским Истоком, полуострвом Арабија као могућим прапостојбинама Аријеваца рода R1a1, Прасловена? Да, хајде да погледамо.

Јерменија. Заједнички предак рода R1a1 живео је пре 4.400 година.

Мала Азија, полуострво Анатолија. Историјска раскрсница путева између Блиског Истока, Европе и Азије. То је био први или други кандидат за „индоевропску прапостојбину“. Међутим, заједнички предак R1a1 тамо је живео исто пре 4.500 година. Јасно је да та прапостојбина, судећи по хаплотиповима, не може бити у Анатолији. Дакле, и Источни Словени, и Јермени, и Анатолијци – сви имају или истог заједничког претка, или су им преци временски међусобно врло близу, у границама неколиких поколења.

Треба истаћи да се 4.500 година до заједничког претка Аријеваца у Анатолији добро слаже са временом појаве Хетита у Малој Азији у последњој четвртини III хиљадулећа пре н.е., пошто има података да су Хетити подигли устанак против Нарамсина (2236–2200 г. пре н.е., то јест пре 4.244–4.208 година).

Хаплотипови рода R1а1 на полуострву Арабија (земље оманског залива – Катар, Уједињени Арапски Емирати). И још на Криту

Називи тих земаља неуобичајено звуче у погледу рода R1a1, али су наши преци, или потомци наших предака, и тамо били у давна времена, и савремени носиоци R1a1 у тим крајевима носе њихове Y-хромозоме. Заједнички предак на полуострву Арабија живео је пре 4.000 година, како је одређено по хаплотиповима. Тај датум добро се слаже са 4.400–4.500 година до заједничког претка у Јерменији и Анатолији, ако као разумну прихватимо варијанту смера тока Аријеваца из Средњеруске равнице преко планина Кавказа и даље на југ, у Арабију. Другим речима, миграциони талас се кретао из Европе, сачувао доба живота заједничког претка на Кавказу и у Малој Азији и већ на измаку домета стигао до Арабије, померивши доба живота заједничког претка за 400–500 година.

Тако да прапостојбина Аријеваца, Прасловена, „Индоевропљана“ није у Арабији нити у Малој Азији. То је Европа, Балкан.

Хаплотипове рода R1a1 су у Арабију у принципу могли донети робови, допремљени у те крајеве пре 4.000 година. Али је већ на историчарима да на то питање одговоре. У литератури је објављена серија хаплотипова са острва Крит. Узети су од житеља висоравни Ласити, на којој су се по легендама њихови преци спасли у време ерупције и експлозије вулкана Санторин пре 3.600 година, а остали хаплотипови прикупљени су на суседној територији префектуре Хераклион. Време живота заједничког претка на Криту израчунали смо на неколико различитих начина, али је резултат исти – пре 4.400 година. Поштовања вредних 800 година пре експлозије вулкана Санторин.

Та бројка одговара просечном времену европског расељавања рода R1a1.
Али, вратимо се јужном Уралу и зауставимо се подробније. Тамо су врло загонетне странице историје.

Јужни Урал – Индија, Иран

Дакле, рано бронзано доба. Аријевци стижу на јужни Урал. Пре 3.800 година подижу градине Синашту, Аркаим (савремени називи) и читаву „земљу градова“. О тим градинама и погребним курганима у њиховој околини, о архитектури и занимањима њихових житеља много је писано, нећемо понављати. Истакнимо само да су на крхотинама посуђа у Аркаиму пронађени знаци свастике – традиционалног „сунчевог знака“ Аријеваца. И у андроновској области су пронађени гробови, а посмртни остаци у њима показују хаплоскупину R1a1, род Аријеваца, Прасловена. У смислу да Словени и они у гробовима имају заједничког претка, рода R1a1.

Главна загонетка је у томе што је Аркаим постојао свега двеста година. Отприлике на размеђу XVI–XVII века пре наше ере, пре 3.600 година, житељи га напуштају, покупивши имовину и животне потрепштине и оставивши мало предмета, за ред величина мање него што археолози обично проналазе, и одлазе незнано куда. Крај историје.

Заправо се зна куда. О томе необориво сведочи ДНК-генеалогија.

Северна Индија (Кашмир)

На северу Индије су све саме хаплоскупине R1a1. Укупно 16% житеља Индије чине носиоци хаплоскупине R1a1. То је сто милиона мушкараца. Половину највиших каста Индије чине носиоци хаплоскупине R1a1. Предачка хаплоскупина Индуса иста је као и код Источних Словена. Предак те хаплоскупине у Индији живео је пре 3.650 година, у Русији-Украјини – пре 4.500 година. Аријевци су Аркаим напустили пре око 3.600 година.

Је ли то довољно?

У реду, ево још. Аријевци су имали моно хаплоскупину, само R1a1. Зато је у Индију и донета само R1a1. У самој Индији је мноштво других хаплоскупина којих изван Индије готово да и нема. Напред је већ описано како се пре 35.000 година миграциони ток код планина Памира, Тианшана, Хиндукуша поделио, и они који су у Индију дошли са југа, кренули су својим путем. Е па, на том путу и даље у Индији били су изоловани и створили доста сопствених, изразито индијских хаплоскупина. Међу њима су H, L и R2. Да су то Индијци пренели своје R1a1 ван граница Индије, о Европи да и не говоримо, R1a1 би неизоставно пратиле те изразито индијске, локалне хаплоскупине. А њих нема ни у Русији у целини, ни у Источној Европи, ни у Западној Европи, изузев једино код Рома. Јасно је да је то хаплоскупина R1a1 дошла у Индију, а не да је изашла одатле. Узгред, приликом кретања на југ Индије узраст хаплоскупине R1a1 опада. Предак R1a1 јужноиндијског племена Ченчу живео је пре 2.900 година – 600 година после доласка Аријеваца у Индију.

Овде треба споменути да је Индија од Јужног Урала – директни најкраћи прелазак на југ. Кашмир је практично испод Јужног Урала, треба само превалити Киргизију и Таџикистан. Прелази постоје, само што су на висини од километар-два. Тамо дуж прелаза и дан-данас стоје рушевине древних тврђава, остаци огранака Великог свиленог пута који је тамо настао 1.500 година после аријевског похода у Индију. Узгред, на једном од тих прелаза се и налазе насеља малобројне народности Ишкашим, а две трећине њених мушких представника припада R1a1. То наводи на размишљање.

Дакле, Аријевци су из Аркаима отишли у Индију пре око 3.600 година. Зашто су то учинили? Зашто им је то требало?

Одговор на то постаје јасан ако погледамо историју глобалних катастрофа. Пре 3.600 година дошло је до једне од највећих ерупција у историји човечанства – ерупције вулкана Санторин, исти је Тера, у Егејском мору. Та експлозија збрисала је са лица земље минојску цивилизацију на острву Крит. Експлозија вулкана избацила је у атмосферу 60 кубних километара (!) пепела, што је довело до наглог и дуготрајног пада температуре на читавој Земљи. О томе сведоче годови на дрвећу у Европи и Северној Америци. То је четири пута више пепела него у чудовишној експлозији вулкана Кракатау 1883. године.

Сунце се дуго времена практично није видело. Ту експлозију су пратила снажна тектонска померања која су се осетила на читавој планети.

Максимално прецизно датирање ерупције, одређено методом угљениковог изотопа С-14, дало је време од пре 3.615+-15 година, по годовима дрвећа – пре 3.628–3.629 година, по узорцима леда – пре 3.644+- 20 година. Ако узмемо просек свега тога, испада пре 3.630 година.

Највероватније то и јесте управо оно време када су Аријевци напустили Аркаим.

Постаје јасно зашто су Аријевци у индијским ведама толико пажње посвећивали одсуству излазака сунца и дугим ноћима. Управо то је почетком прошлог века и довело у заблуду индијског научника Тилака, који је мислио да ти описи Аријеваца наводно представљају услове живота на Арктику. Одатле и потиче позната али погрешна „арктичка“ теорија појављивања како Аријеваца тако и читавог човечанства. Аријевцима који су толико пажње посвећивали одмереном животу, задатом од вишњих сила, толико пажње ритуалима, што се види из њихових гробова, постало је нелагодно. Та крајња нелагодност приказана је у „Махабхарати“, у Аријевцима толико својственом приповедачком, алегоријском облику.

Такви су узроци и историја преласка Аријеваца у Индију. По мишљењу неких стручњака, део Аријеваца је већ из Индије кренуо на запад, у Источни Иран, и зато су управо источноирански језици ближи „индоевропским“. Али је већина Аријеваца највероватније прешла у Иран непосредно из Средње Азије, где су живели најмање 500 година, и отишли у Источни Иран почетком другог хиљадулећа пре наше ере, пре 3.900–3.800 година. То се сасвим уклапа у концепцију аријевских језика, како се она разматра у овом истраживању. Уклапа се и то да се главнина аријевске хаплоскупине R1a1 налази у Источном Ирану и чини око 20% становништва Ирана, које претежно има блискоисточну хаплоскупину I2. На западу Ирана је удео аријевске хаплоскупине R1a1 минималан и износи свега 3%. Тако да су све приче о Старим Словенима „који су говорили на иранским језицима“ лишене сваког основа. Није било знатне непосредне везе Старих Словена са западним Ираном. Само с источним, и с Индијом. Зато су западноирански језици толико млади, датирају од средине првог хиљадулећа пре наше ере.

Ето тако ДНК-генеалогија ставља на своја места и спаја у јединствен систем раштркане и сукобљене одломке сазнања из историје, антропологије, лингвистике, који су наизглед чинили систем.

Закључак

Ово истраживање је омогућило решавање читавог низа загонетки које су остајале загонетке десетинама а понекад и стотинама година. И то никако не зато што аутор има толика знања, већ зато што је њему – и нама – сада на располагању ново оруђе, ДНК-генеалогија. Испоставило се да је могуће пратити кретања народа и без помоћи лопате и четкице археолога, или мерења лобања, и без довитљивог расплитања сазвучја и значења речи у живим и мртвим језицима, већ просто пратећи маркере у нашим ДНК. Њих, те маркере, не могу „асимиловати“ или „прогутати“ други језици, културе или народи, као што се дешава хиљадама година у оквиру појмова историје, лингвистике, антропологије. Хаплотипови и хаплоскупине се не асимилују. Њих је могуће само физички истребити, али се тако нешто за читав народ не дешава често. Хаплоскупине и хаплотипови тврдоглаво продиру кроз било какве асимилације, кроз хиљадулећа, и не само што продиру, пружајући нам знак свог постојања, већ и омогућавају да се израчуна време када су њихови преци живели.

Аутор би желео да посебно истакне како он никако не умањује значај археологије, лингвистике, антропологије, нити покушава да их замени. Аутор се ослања на горостасе у тим и другим областима знања.

Јасно је да се раздобље живота древних предака рода R1a1 отприлике подудара и са датирањем одговарајућих археолошких култура на путу миграција рода R1a1, и са датирањем насеобина методом угљениковог изотопа С-14, а ако су та датирања унеколико ранија, то је лако објаснити тиме што ни издалека сви могући преци нису преживели.

Наравно, јавља се искушење да се истакне или чак подвуче како датуми живота заједничких предака у читавој Европи, пронађени у овом истраживању помоћу ДНК-генеалогије, већином спадају у време пре 4.200–4.800 година, то јест у III хиљадулеће пре н.е., и то се запањујуће поклапа са подацима историчара. Како они пишу, управо у то време се „завршила индоевропеизација Средње Европе од стране земљорадничких племена Индоевропљана“. Истина, не „Индоевропљана“, већ Аријеваца, хаплоскупине R1a1. Они који су кренули на исток постали су Прасловени, они који су кренули на запад – постали су… све у свему, они немају заједнички назив. Неко их зове збирним именом Келти, неко – Баски. Удео R1a1 је на Британским острвима минималан, често од нуле до 4%. На северу Шкотске – до четвртине. На северу, у Скандинавији – око 20%, с порастом градијента ка истоку, све до три четвртине у Русији, до две трећине у појединим областима средње Азије.

Овај метод је омогућио да се убедљиво покаже како нису „индоевропски језици“ првобитни, већ прасловенски, аријевски. „Индоевропски језици“ – тај еуфемизам је својевремено настао услед несхватања шта то повезује санскрит и његове варијанте, с једне стране, и европске језике, с друге. Сада је то постало сасвим јасно. Аријевски језици представљају основ и европских језика, и санскрита, и „индоевропских“ иранских језика. На Дњепру, Дону и реци Урал нису живели „народи који су говорили на иранским језицима“. Словени су тамо живели, Прасловени, Аријевци, и то је био њихов језик. То су они свој језик донели у Индију, Иран, Авганистан.

То су наши непосредни преци. И ево сада можемо рећи да их нисмо заборавили.

Анатолиј Кљосов: Откуд су се појавили Словени и „индоевропљани“? Одговор даје ДНК-Генеалогија
Преузми текст

Литература

1. Гамкрелидзе, Т.В. и Иванов, В.В. Индоевропейский язык и индоевропейцы. Тбилиси, 1984, т. I, II.
2. Клёсов, А.А.. Основные положения ДНК-генеалогии (хромосома Y), скорости мутаций, их калибровка и примеры расчетов. Вестник Росийской Академии ДНК-генеалогии, т. 1, № 2, стр. 252–348.
3. Клёсов, А.А. Се – Человек. Вестник Росийской Академии ДНК-генеалогии, т. 1, № 2, стр. 237–251; Бостонский Альманах «Лебедь», № 477, 28 мая 2006 г.
4. Клёсов, А.А. Хинди-Руси Бхай Бхай с точки зрения ДНК-генеалогии, или откуда есть пошли славяне. Бостонский Альманах «Лебедь», № 531, 10 июня 2007 г.
5. Клёсов, А.А. Иосиф и его братья, или взрослые игры с молекулярной генеалогией. Бостонский Альманах «Лебедь», № 515, 25 февраля 2007 г.
6. Клёсов, А.А. Происхождение евреев с точки зрения ДНК-генеалогии. Заметки по еврейской истории, №1 (92) – №7 (98), январь – июль 2008.
7. Клёсов, А.А. Откуда появились славяне и «индоевропейцы» и где их прародина? Вестник Российской Академии ДНК-генеалогии, т. 1, No. 3, Август 2008, стр. 400–477.
8. Махабхарата. Заключительные книги XV–XVIII. Российская АН, Серия «Литературные памятники», Санкт-Петербург, «Наука», 2005.
9. Сафронов, В.А. Индоевропейские прародины. Горький, 1989, 272 стр.
10. Чайлд, Г. Арийцы. Основатели европейской цивилизации. Москва, Центрполиграф, 2005.
11. 25-маркерные гаплотипы – база данных YSearch http://www.ysearch.org/haplosearch_start.asp?fail=2&uid=&haplo=R1a1&region=&submit=Search
12. Гаплотипы Буковины – http://www.familytreedna.com/public/HungarianBukovinaSurnames
13. Atkinson, Q.D. and Gray, R.D. How old is the Indo-European language family? Illumination or more moths to the flame? In: Phylogenetic Methods and the Prehistory of Languages. Cambridge: The McDonald Institute for Archaelogical Research, 2006, pp. 91–109.
14. Barac, L., Pericic, M., Klaric, I.M., Janicijevic, B., Parik, J., Rootsi, S. and Rudan, P. Y chromosome STRs in Croatians. Forensic Sci. Internat. 138, 127–133 (2003)
15. Barac, L., Pericic, M., Klaric, I.M., Rootsi, S., Janicijevic, B., Kivisild, T., Parik, J., Rudan, I., Villems, R. and Rudan, P. Y chromosomal heritage of Croatian population and its island isolates. Europ. J. Human Genetics 11, 535–542 (2003)
16. Bouakaze, C., Keyser, C., Amory, S. and Crubezy, E. First successful assay of Y-SNP typing by SNaPshot minisequencing on ancient DNA. Int. J. Legal Med. 121, 493–499 (2007)
17. Cadenas, A.M., Zhivotovsky, L.A., Cavalli-Sforza, L.L., Underhill, P.A. and Herrera, R.J. Y-chromosome diversity characterizes the Gulf of Oman. Eur. J. Human Genetics, 18, 374–386 (2008)
18. Chandler, J.F. Estimating per-locus mutation rates. J. Gen. Genealogy, 2, 27–33 (2006)
19. Cinnioglu, C., King, R., Kivisild, T., Kalfoglu, E., Atasoy, S., Cavalleri, G., Lillie, A.S., Roseman, C.C., Lin, A.A., Prince, K., Oefner, P.J., Shen, P., Semino, O., Cavalli-Sforza, L.L. and Underhill, P,A. Excavating Y-chromosome haplotype strata in Anatolia. Hum. Genet. 114, 127–148 (2004)
20. Сordaux, R., Aunger, R., Bentley, G., Nasidze, I., Sirajuddin, S.M. and Stoneking, M. Independent origins of Indian caste and tribal paternal lineages. Current Biology, 14, 231–235 (2004)
21. Gkiasta, M., Russell, T., Shennan, S., and Steele, J. Neolithic transition in Europe: the radiocarbon record revisited. Antiquity 77, 45–62 (2003)
22. Gray, R.D. and Atkinson, Q.D. Language-tree divergence times support the Anatolian theory of Indo-European origin. Nature, 426, 435–439 (2003)
23. Innes, J., Blackford, J., and Rowley-Conwy, P. The start of the Mesolithic-neolithic transition in north-west Europe – the polynological contribution. Antiquity 77, No. 297 (2003)
24. Johnson, А. Solving Stonehenge. The New Key to an Ancient Enigma. Thames & Hudson, 2008, pp. 288.
25. Kivisild, T., Rootsi, S., Metspalu, M., Mastana, S., Kaldma, K., Parik, J., Metspalu, E., Adojaan, M., Tolk, H.-V., Stepanov, V., Golge, M., Usanga, E., Papiha, S.S., Cinnioglu, C., King, R., Cavalli-Sforza, L., Underhill, P.A. and Villems, R. The genetic heritage of the earliest settlers persists both in Indian tribal and caste populations. Am. J. Hum. Genet. 72, 313–332 (2003)
26. Klyosov, A.A. Origin of the Jews via DNA Genealogy. Proceedings of the Russian Academy of DNA Genealogy, 1. 54–232 (2008)
27. Martinez, L., Underhill, P.A., Zhivotovsly, L.A., Gayden, T., Moschonas, N.K., Chow, C.-E. T., Conti, S., Mamolini, E., Cavalli-Sforza, L.L. and Herrera, R.J. Paleolitic Y-haplogroup heritage predominates in a Cretan highland plateau. Eur. J. Human Genetics, 15, 485–493 (2007)
28. Nasidze, I, Ling, E.Y.S., Quinque, D., Dipanloup, I., Cordaux, R., Rychkov, S., Naumova, O., Zhukova, O., Sarraf-Zadegan, N., Naderi, G.A., Asgary, S., Sardas, S., Farhud, D.D., Sarkisian, T., Asadov, C., Kerimov, A. and Stoneking, M. Mitochondrial DNA and Y-Chromosome variation in the Caucasus. Ann. Human Genetics, 68, 205–221 (2004).
29. Pericic, M., Lauc, L.B., Klaric, A.M. et al. High-resolution phylogenetic analysis of southeastern Europe traces major episodes of paternal gene flow among Slavic populations. Mol. Biol. Evol. 22, 1964–1975 (2005)
30. Qamar, R., Ayub, Q., Mohyuddin, A., Helgason, A., Mazhar, K., Mansoor, A., Zerjal, T., Tyler-Smith, C., and Mehdi, S.Q. Y-Cromosomal DNA variation in Pakistan. Am. J. Hum. Genet. 70, 1107–1124 (2002)
31. Regueiro, M., Cadenas, A.M., Gayden, T., Underhill, P.A. and Herrera, R.J. Iran: tricontinental nexus for Y-chromosome driven migration. Human Heredity, 61, 132–143 (2006)
32. Sahoo, S., Singh, A., Himabindu, G., Banerjee, J., Sitalaximi, T., Gaikwad, S., Trivedi, R., Endicott, P., Kivisild, T., Metspalu, M., Villems, R. and Kashyep, V.K. A prehistory of Indian Y chromosomes: evaluating demic diffusion scenarios. Proc. Natl. Acad. Sci. US, 103, 843–848 (2006)
33. Sengupta, S., Zhivotovsky, L.A., King, R., Mehdi, S.Q., Edmonds, C.A., Chow, C.-E. T., Lin, A.A., Mitra, M., Sil, S.K., Ramesh, A., Rani, M.V.U., Thakur, C.M., Cavalli-Sforza, L.L., Majumder, P.P., and Underhill, P.A. Polarity and temporality of high-resolution Y-chromosome distributions in India identify both indigenous and exogenous expansions and reveal minor genetic influence of Central Asian Pastoralis. Amer. J. Human Genet. 78, 202–221 (2006)
34. Weale, M.E., Yepiskoposyan, L., Jager, R.F., Hovhannisyan, N., Khudoyan, A., Burbage-Hall, O., Bradman, N. and Thomas, M. Armenian Y chromosome haplotypes reveal strong regional structure within a single ethno-national group. Hum. Genet. 109, 659–674 (2001)
35. Wells, R.S., Yuldasheva, N., Ruzibakiev, R., Underhill, P.A. et al. The Eurasian heartland: a continental perspective on Y-chromosome diversity. Proc. Natl. Acad. Sci. US, 98, 10244–10249 (2001)
36. Wiik, K. Where did European men come from? J. Genetic Genealogy, 4, 35–85 (2008)

Бостонски алманах „Лабуд“

http://www.lebed.com/2008/art5375.htm
http://www.lebed.com/2008/art5386.htm

извор: Scribd, AcademiaНебојша

Пронађен тестамент Александра Великог

Да ли су последња воља и тестамент Александра Великог најзад откривени после више од 2.000 година? Лондонски стручњак тврди да их је нашао у древном тексту који нам је вековима био пред очима, али је све до сада сматран раним делом фикције.
Александар Македонски

Детаљ мозаика с ликом Александра Великог (фото: Wikimedia)

Александар Велики је један од најуспешнијих освајача у историји. Непоражен у борбама, створио је огромно царство које се протезало од Македоније до Персије, Египта, па чак и делова Индије и све то до 32. године живота, када је умро.

Преживело је само пет сведочанстава о његовој смрти у Вавилону 323. године пре нове ере. Ниједно није написао очевидац и сва су мање или више супротстављена. Према једном, Александар је умро остављајући краљевство “најјачем” или “највреднијем” од својих генерала. Према другом, умро је без речи и у коми, без икаквих планова о наследнику.

Због ових сведочанстава историчари су игнорисали тестамент који је наведен у последњим странама “Александриде”.

Докази о његовој последњој вољи нађени су у древном рукопису познатом као “Александрида”, или “Роман о Александру”, која описује Александрова легендарна освајања. Највероватније сакупљене током 100 година након Александрове смрти, приче садрже непроцењиве историјске фрагменте о Александровим освајачким походима у Персијском царству.

Дуго одбацивани тестамент открива Александрове планове за будућност грчко-персијске империје, којом је владао, где је желео да буде сахрањен и ко треба да наследи његово богатство и моћ.

Историчари су дуго веровали да је последње поглавље Александриде политички памфлет који садржи Александрову последњу вољу, али су све до сада сматрали да је измишљен.

Свеобухватна студија стручњака Дејвида Гранта, међутим, наводи на закључак да је тестамент заснован на оригиналном тексту, али да је измењен из политичких разлога.

У књизи “Потрага за изгубљеним тестаментом Александра Великог” Грант износи уверење да су најмоћнији Алескандрови генерали сакрили оригинални тестамент, зато што је за наследнике одредио свог нерођеног сина Александра IV, који је био полу-Азијац, и старијег сина Херакла.

Они нису хтели да се помире с тим да власт припадне полутанима, већ су се међусобно борили за власт током грађанског рата познатог као “Ратови за наследство”.

После Александрове смрти, уверен је Грант, оригинални тестамент је у тајности измењен и по налогу једног генерала дељен у облику летака, као “доказ” да је он легитимни наследник.

Уколико је Грант у праву, то би значило поништење 2.000 година академских студија о овој теми.

“Пропаганда и политички призвук памфлета баца озбиљну сумњу на аутентичност тестамента, који је у неком тренутку ушао у књигу прича које познајемо као “Роман о Александру Великом”, каже он, додајући да је тестамент после тога био осуђен да постане бајка.

“Међутим, моја истраживања ме наводе на запањујући закључак да је, мада је измењен, заснован на оригиналном тестаменту Александра Великог.”

Сакривање тестамента, као и тврдње да Александар на самрти није давао никаква упутства, или да је охрабрио генерале да се боре за власт над империјом тако што је на питање коме ће оставити царство изговорио чувене речи: “Најјачем!” дали су легитимитет њиховим поступцима, насиљу и савезима у годинама после његове смрти.”

“Јасно је да је тестамент објавио један од генерала, који је желео да стекне подршку својих супарника. Међутим, многи превиђају једноставну логику: објављивање лажног тестамента било би опасно по оног ко га је пустио у промет, нарочито за генерала са високим чином. Само би позивањем на стварну последњу жељу Александра Великог аутор памфлета могао да рачуна на стицање моћи”, сматра Грант.

извори: Блиц, Б92

Александар Македонски

Јерменски рукопис Александриде из 14. века (фото: Wikimedia)

Тестамент Александра Великог и Срби

Насупрот овој вести која је уздрмала свет могућношћу мењања неких историјских чињеница постоје извори који бацају сасвим другачије светло на тестамент. Један од тих извора је књига Петера Реваја (Péter Révai) и Ференца Надасдија (Ferenc Nádasdy) из 1654. године „De monarchia et sacra corona regni Hungariae centuriae septem“, Götz, 1654, која се налази у Баварској државној библиотеци.

De monarchia et sacra corona regni Hungariae centuriae septem

Представљамо навод из те књиге у латинском оригиналу и преводима на немачки и српски језик:

Оригиналан текст на латинском језику  стр. 147  Превод на немачки језик
,, Nos, ALEXANDER, Philippi Regis Macedonum, Greacorum Imperii & Monarchie Inchoator, Magni Jovis filius, per Nactanabum annunciatus, Allacotur Bragmannorum & Araborum, Solis & Lunae conculcator, Persarum & Medorum Regionum, Dominus Mundi, ab Ortu Solis usque ad occasum, a Meridie usque ad Septentrionem, Illustri Prosapie Slavorum & Lingue eorum gratim & pacem atque salucem a Nobis & successloribus nobis in gubernatione Mundi. Quoniam nobis semper affuistis in fide feraces, in armis strenui, nostri coadjutors beliicosi & robusti, damus & conferimus vobis libere & in perpetuum rotam plagam terrae ab Aqulione usque fines Italie Meridionales, ut nullus fit locare nifi vefrates. Et si quis alius ibi inventus suerit manens, sit vester servus & posteri sui sint sevri posterorum vestrorum. Datum in Civitate nova nostrie fundationis Alehandria, fundata supra magni Nisi fluvio, ann decimo secundo Deae Minervae . Testes hujus rei sunt Athlera Locateca noster & alii Principes undecim, quos, Nobis fine prole decedentibus, relinquimus nostros haeredes & totius Mundi. ,, ,, Wir Alehander des Königs Philippi in Macedonien / in den Fürstentümer vortrefflich/Anfängen Käyserthums in Griechen/ein Sohn des grosen Jovis/vorbedeutet durch Rectanab /der Bragmanen und des Baums/auch der Sonne und des Mondes Bekenner /derPerser und Meder Königreiche Vetilger /ein Herz des Weltgräystes vom Anfang bis zum Niedergange/und von Mittage bis zu Mitternacht. Dem Durchläuchten Sclavonischen Geschichte und Sprache/entbieten wir uns und unsere nachkommenden/so in dem Regiment der Welt nach uns sehen werden/Gnad/Frieden und unser Gruss.Dieweil ihr uns allezeit beigewohner/wahrhaftig und getreu/in der Kriegsrüstung streitbar/und unser Hälfer unnachlässig gewesen.Derentwegen so geben wir eush die ganze Landschaft der Welt/von Mittag liegen/Frei Erblich und zu ewigen Zeiten. Auf das darinen niemals anders wohnen,oder sich niederlassen dörfte/dann allein die Eurigen. Dafern ich aber jemands allda wohnhafftig niederlassen würde/derselbe soll euer Knecht/und seine nachkommenden euere künftige Dienstbare und ewig bleiben. „

Превод текста на српски језик стр. 147 :

,, Ми, Александар, краљ Филипа у Македонији, у кнежевинама првенствено, оснивач царства у Грчкој, син великог Јована, опуновлашћен кроз Ректанаб, Брамане и дрвећа, такође сунца и месеца поштовалац, уништач Персиског и Медијског царства, срца највећег светског од почетка до пропасти, од подне до поноћи. Поштованој сербској историји и језику, молимо ми испред нас и наших наследника, да у регименту света после нас се виде, милост мир и наш поздрав. Да сте ви са нама цело време учествовали истинити и верни, у краљевској опреми се борили и наши помоћници без оклевања били. Због тога дајемо ми вама такође ову целу територију света, од поноћи до влашких земаља, које тако до подне леже, власништво, даље наслеђе и на вечност. Да други му никада не живе, или се ту настане, ти исти треба да буду ваше слуге, и њихови наследници ваше будуће слуге су, и вечно остану. “

извор: Крсто Крцун ДраговићМиленко Николић: Тестамент Александра Великог (књига IV, Viertes Buch), Сардонија 2005.

 

Др Леополд Ленард – Име Србин научно необјашњиво (1926.)

Леополд Ленард (Свибно, 1876 – Београд, 1962) био је словеначки публисциста, филозоф и теолог који је од 1918. живео и радио у Београду. Објавио је десетак књига и мноштво чланака са темама из лингвистике, историје, етнологије и теологије, међу којима је за нас посебно интересантна књига „Стари Срби и српска праотаџбина“, објављена 1927. године у Београду. У претходном чланку пренели смо први од два текста који су јој претходили, објављен 1926. године у часопису Нови живот. Текст који следи објављен је исте године под називом „Име Србин научно необјашњиво“.

Виктор Васњецов – Песма о Олегу Вештом (1899); фото: Википедија

Српско име је у почецима словенске историје било широко распрострањено код северних и код јужних Словена. Из тога можемо закључити, да је то име престаро те су га Словени донели са собом из своје праотаџбине. Друкчије не можемо  објаснити, како да је то име тако широко распрострањено код различних словенских племена и народа тако дубоко укорењено, да се на пр. сачувало на врло интензиван начин код Лужичких Срба до данас, а код Балканских Срба име се сачувало у многим случајевима кад је на оним местима већ пропала српска народност.

Ово име није локалисано на једно име или народ; српско као и хрватско име, па и име Ободрита налази се код различних словенских народа. Можемо приметити, да се још и нека друга племенска имена која се налазе код северних Срба, налазе и код јужних Срба и то не само име Морачани, које је географско, него и такво име као што је Сузли.

Ову загонетку, да се српско и хрватско име у најтешњој међусобној заједници у почецима историје налази тако широко распрострањено код различних племена, можемо објаснити само на један начин. Србин и Хрват некада, у словенској праотаџбини, нису били један од словенских народа који се из праотаџбине заједно са другим Словенима ширио према западу и југу.

Име Срба означавало је код старих Словена још у словенској праотаџбини војничку организацију, војничку касту, војнике и неку врсту племства, који су из праотаџбине водили словенску колонизацију у различним правцима, освајали нове земље, продирали напред на непријатеља, а за њима се разливала остала маса словенског народа различних племена.

Да разумемо ову теорију, или хипотезу, морамо одлучно прекинути са оном теоријом која је некада владала, па делимично влада још и данас, о демократском уређењу и мирољубивом расположењу старих Словена. Некада су нас учили да су стари Словени били миран земљораднички и демократски народ, који је живео у племенској и родовној организацији без чврсте власти над собом и без војничке организације.

Кад су се ови Словени размножили у својој земљи те нису имали довољно простора, узео је један део своје мотике и справе, стоку и живину те се мирно иселио у другу земљу и почео је да обрађује. Ова теорија о демократизму старих Словена потпуно је лажна и неисторијска, она је апсурдна, и противи се утврђеним историјским фактима.

Сигурно су и стари Словени као и сви други народи почели да се развијају и размножавају по родовима и племенима. Али о овој племенској организацији ми не знамо ништа; она је почела да пропада још у праотаџбини, а на новим земљама налазимо од ње још само незнатне остатке.

А и кад се код Словена у почецима историје помињу племена, то у ствари нису у многим случајевима крвна племена, него само већи или мањи делови војничке организације, веће или мање војничке чете, које су се могле састојати из различних племена и родова. Тако на пр. оних седам племена, о којима легенда о св. Димитрију говори да су напала Солун, по моме мишљењу, уистину нису била крвна племена, него војничке формације, које су могле бити помешане из различних племена.

Старе словенске државе нису се развиле на племенској основи на тај начин да је једно најснажније племе развило своју власт над суседним племенима. Племенска организација уколико је после сеобе народа код Словена још постојала, ниуколико није утицала на формацију државе. У многим случајевима могла је бити само сметња за развитак државе, као што налазимо случајеве код формирања различних словенских држава. Старе словенске државе развиле су се, као што су се развиле уопште и све друге државе, из војничких организација.

ИСТОРИЈСКА ПРАОТАЏБИНА СЛОВЕНА налазила се приближно између средњег Дњепра и Горње Висле, па и преко Дњепра и Горње Висле. Већ у овој праотаџбини почеле су се развијати војничке организације и ове организације звале су се Срби. Име Србин етимолошки је необјашњиво, сви покушаји који су се чинили остали су без повољних разултата. Али име само сигурно је словенског порекла. Овде није место да расправљамо о узроцима, који су проузроковали, да су се развијале ове организације ратника. Сигурно се то чинило на сличан начин, као што је био случај код свих других народа најстаријег и старог, па и новијег времена. Све државе на свету развиле су се из војничких организација, од старог Египта, Асирије и Вавилона, па до модерних држава. Исти је био случај са Индијом, тако се развила некада персијска држава, римска, па и германске државе.

На формирање ових војничких организација утицали су различни узроци. Могао је бити случај, да је неко сродно, па и потпуно туђе племе, које је имало мало земље и неплодну земљу, напало друго племе или народ те га подјармило. Нужда и недостатак приморало је известан број људи, да су силом напали друге људе, савладали их и над њима господарили. Освајачи морали су се силом држати на власти, они су се вежбали непрестано оружјем, па су тако могли владати над великом масом, која је била неорганизована и ненаоружана.

Тако видимо да је постала на пр. франачка и бугарска држава. Римска држава постала је на чисто разбојничком начелу. Нека разбојничка банда населила се на висинама над Тибром, тамо се утврдила и из утврђења чинила пљачкашке походе у суседне крајеве. Пљачка је доносила приходе, организација се све више ширила и учвршћивала, док није постала тако снажна, да је могла подјармити сва италијанска племена. Таква организација могла се развити међу народом и на тај начин, да је извесна земља или известан народ био непрестано изложен нападима суседа, па се у одбрану почела развијати војничка формација, а та формација је најпосле потпуно завладала над домаћим крајем, ширила своју власт све даље и уништила стару родовну и племенску организацију.

За нас је свеједно како и из којих узрока су се развијале у праотаџбини ове војничке организације, главно је да су се развијале. Могуће је да је део Словена за неко време дошао под власт Трачана, Келта, Германа или Фина. Пејскер је доказивао са великим научним материјалом, да су у прастаро време Словени живели под влашћу Туранаца и да су од њих добили почетке свог државног уређења. Врло могуће, да је део Словена у праотаџбини уистину дуже и краће време био подјармљен од Туранаца.

Из каснијег времена имамо доказе да су Казари неко време владали у Кијеву. Кнезу Олегу одговарају кијевски правци: Некада смо плаћали порез Казарима. Кијевски кнежеви носили су титулу Каган. Још митрополит Иларион назива у свом посмртном говору кнезу Владимиру св. Владимира „Кагана“.

Даље имамо велику вероватност да су ирански Скити неко време владали над делом Словена. Исти случај је био са иранским Сарматима. И Германи, Бастарни, Готи итд. у извесно време владали су над делом Словена.

Римски историчар Тацит прича, да су Словени врло храбри и живе у непрестаним борбама са Финима. Из извесних историјских реминисценци можемо закључити, да су се водиле борбе између Словена и Келта. Многобројна и силно храбра тракијска племена потискивали су Словени непрестано све више од севера према југу, истерали су их преко Карпата у Подунавље, преко Дунава на Балкан, а најпосле потпуно уништили.

Ми не смемо замишљати праотаџбину Словена као неко слободно демократски уређену и пацифистичку земљу, коју је свако могао да гази ко је хтео. То је била врло лепа и плодна земља Европе, која је сигурно изазивала апетите суседа. Али Словени не само да су одбијали суседе, него и ако су у извесном крају подлегли, они су се поново ослобађали, па су непрестано ширили даље своје етнографске границе.

НА ЈУГУ била је граница између шумског и степског појаса терен непрестаних борби између Словена и иранских а касније туранских народа, која борба је закључена тек у најновије време са потпуном победом Словена. Од најстаријег времена прелазили су народи из Азије у црноморске степе, покушавали да продру из степа даље на север, који пут су подјармили део Словена, а много пута Словени су из шумског поља продирали у степе. Тако знамо да су Скити владали над неким Словенима (Скити Орачи), за Скитима долазили су Сармати, Хуни, Огри, Авари, Половци, Печењези, Татари.

На североистоку Словени су почели продирати већ врло рано све даље и освајати финске земље. Традиције на ове борбе сачуване су у причи о Светославовом походу на Волгу. За време цара Владимира у садашњој великој Русији постојале су већ словенске кнежевине Муром и Твер. Али главна експанзија Словена ишла је према западу и југу. Пред собом су потискивали германска и тракијска племена.

Етнографија Словена показује, да се колонизација Словена вршила врло мирно и полагано. У овој етнографији дијалект прелази полагано у други дијалект, нигде нема оштрих граница. Словенство се преливало из праотаџбине, као да се вода излива из суда и тече даље капља за капљом. Али ова колонизација није се могла вршити тако мирно, јер је било потребно освојити нове земље на којима је живело старо становништво, врло борбена немачка, тракијска и друга племена. Пред овом масом словенског народа морао је ићи неко, ко је водио борбу, освајао нове земље и иза кога се разливала мирно и симетрично словенска колонизација земљорадничког и пастирског народа.

Ми уопште не можемо објаснити стару словенску историју и пресељавање Словена, ако не узмемо, да су већ у праотаџбини постојале војничке организације, које су продирале све даље, освајале земље и омогућавале словенску колонизацију. Као што је на пр. поход Светослава на Волгу отворио пут словенској колонизацију на Оку, Каму и Волгу, тако су походи у друге стране отворили пут другим колонизацијама.

Кад су се Словени населили на новим земљама, појавиле су се брзо пред нама словенске државе и то нису никакве демократске државе основане на племенском уређењу, то су чисто војничке државе, са војничким кнезом на челу, војничком организацијом и подложном народном масом. Ове војничке организације звале су се Срби.

Најбројније српске чете ишле су у оним правцима где је било потребно сломити највећи отпор противника – према западу у средњу Немачку и преко Карпата на Балкан. На новим земљама највише Срба населило се као гарнизони на границама против непријатеља. Тако је било на Балкану – највише Срба и најкомпактније су становали на југу, на граници против Римљана у Далмацији, Арнаута и Грка. Војници Срби настанили су се као гарнизони пре свега на пограничним и стратегијским местима.

Исто тако на северу највише Срба населило се на Лаби и преко Лабе продирали су даље у средњу Немачку. Кад су Срби између Солаве и Лабе поражени могуће да је се део Срба повукао натраг међу Милчане и Лужичане и тамо учврстио српско име. Разуме се да у новој отаџбини на тако огромним просторима није могла више да се сачува компактност ове војничке организације, уколико она није пропала још у праотаџбини. Поједини делови Срба изгубили су везу међу собом, сачували су свој војнички карактер, из њих се развило племство код словенских народа и витештво, али иначе потпуно су се асимиловали племену и народу међу којим су живели.

У позадини остало је мање Срба и због тога се брже изгубило српско име. Срби су остали као гарнизон по већим средиштима и посаде на великим трговачким путевима. Али они Срби како су били малобројни изгубили су своје име те примали име племена међу којим су живели. Из ових српских гарнизона почеле су се на појединим тачкама развијати нове војничке формације које су почеле да организују нове словенске државе.

У Кијеву је постојала организација Рус, која је чувала ово важно трговачко средиште и велики трговински пут од Црног мора по Дњепру до Северног мора. Друга већа посада била је у Новгороду. Из ових формација почела се развијати руска држава. За нас је у том случају потпуно свеједно одакле име Рус, да ли је то од једног варјашког поглавара, који се са својим људима придружио овој војничкој организацији и ступио у њену службу, а можда и над њом завладао, или је традиција створила Рурика као праоца Руса.

У историји имамо много случајева, да се из имена једног народа фабрикује праотац овог народа. У сваком случају, Варјаги су играли у почецима руске државе знатну улогу у кијевској војничкој организацији, али исто тако потпуно је немогуће причање Нестора о доласку Рурика и његове браће. То је само реминисценца на велику улогу, коју су Варјаги играли у Кијеву. А кијевска држава и војничка организација сигурно су постојале и пре доласка Варјага.

У Пољској појављује се географско име Пољани на оном месту где се почела формирати држава. Код Пољана или Пољака одмах кад се појављују у историји, постојала је војничка организација, која је била носилац државне идеје. Из ове војничке организације развило се пољско племство. Многи пољски историчари мисле, да се пољско племство развило на тај начин, што је над домаћим словенским народом завладало неко друго племе или народ. Вероватније је и потпуно се слаже са стањем ствари ако узмемо да је пољска лехитска организација остатак и наставак старе српске организације.

Кад су Срби прелазили преко Карпата, један део Срба у Карпатима добио је име Харфада – Хрвати. То име би добио од тракијских Карпи преко доњогерманских Бастарна, који су у трећем веку пре Христа почели да се селе из Немачке. Становали су дуго времена у Карпатима и најпосле ишчезли на доњем Дунаву. То је било врло борбено и велико немачко племе. Део Срба је могуће дошао у тешње односе или за неко време чак под власт Бастарна, који су их звали Хрвати. Тако је код дела Срба ишчезло српско име те је било замењено са именом Хрвати. Али на Балкану још дуго је живела традиција да су Хрвати и Срби једно исто и често се замењивало једно име са другим.

Име Ободрити долази од бодар – храбар. То би били они Срби који су били најбодрији, нека врста јуришних чета, које су продирале напред, чувале прелазе и у новој отаџбини заузеле најважније стратегијске тачке на доњој Лаби и на ушћу Мораве у Дунав.

Имена као Миличани, Сузли могла су бити имена појединих мањих српских одреда. Ако погледамо фронт у коме су продирали Словени из своје праотаџбине, видимо да се потпуно слаже са овом теоријом. На крајњем десном крилу на доњој Лаби стоје Ободрити. Цео фронт од садашње немачке Старе Марке до чешких брда заузимају Срби. На Карпатима сачувала се још традиција на Хрвате, на оне хрватске гарнизоне, који су остали за Карпатима после сеобе Словена и то код руских, пољских и чешких племена.

У Чешкој племе Чех, односно српска дружина која је у средњој Чешкој полагано напустила српско име и добила друго име Чех од „част“ – или да је то било име једног племена, или да је било ономатопоетично име, проширило је своју власт над осталим племенима која су живела међу Судетима и развила се чешка држава. Даље, на југу Немци и Мађари прекинули су географску везу између Словена.

На југу Хрвати поставили су своје гарнизоне на границама против Немаца, тако на северној граници на горњем току Муре код Леобна (Лубно), између Двине и Крке, где су основали словеначку кнежевину. Хрватски гарнизони налазили су се вероватно још под другим словенским крајевима, а у највећем броју населили су се између Раше и Цетиње, дакле на линији како су продирали против Римљана.

Даље од Хрвата заузели су фронт Срби преко целог полуострва а поставили своје гарнизоне на све стратегијске тачке. На крајњем левом крилу од Срба стоје поново Ободрити на ушћу Мораве у Дунав, као да чувају прелаз преко Дунава и стратегијски важну моравску долину.

Помоћу ове теорије уклоњене су све тешкоће које иначе постоје. На никакав други начин не можемо објаснити ову распрострањеност и локализирање српског и хрватског имена. А са претпоставком, да су Срби првобитно били војничка словенска организација, све се лако објашњава. Треба само отклонити ову немогућу теорију о словенском демократизму и примити теорију да су код старих Словена постојале војничке организације. Ми знамо да су ове организације постојале код свих словенских народа у почецима њихових држава, па имамо пуно основа претпоставити, да су се оне развијале много раније, још у праотаџбини, и да су оне водиле словенску колонизацију и освајале оне крајеве. Без ове претпоставке, да су такве организације постојале, сеоба Словена остаје нам неразумљива.

Српско име, 1926.

приредио: Расен

Сродне објаве:
Др Леополд Ленард – Српско име (Нови живот, 1926.)