Први рат Словена са Солунцима (пре 581. г.)

Овај текст анализе Чуда светог Димитрија односи се на догађај пре 581. године, представљен као Први рат Словена са Солунцима. Написао га је Филарет Гумилевски (1805–1866), угледни руски црквени историчар, теолог и духовни писац из 19. века.

Филарет Гумилевски владао је дубоким познавањем историје Цркве и словенске писмености. Био је члан Руског друштва историје и древности и Царског археолошког друштва. Због његовог светитељског живота и огромног научног доприноса,

Оригинални назив студије је „Святой великомученик Димитрий Солунский и солунские славяне“, а објављена је у Москви 1848. године у часопису „Чтења Московског друштва историје и древности руских“ за 1847–1848. годину.

Превод Пантелије Срећковића у српском „Гласнику српског ученог друштва“ из 1865. године имао је за циљ да тадашњој српској научној и културној јавности приближи ове кључне ране изворе о ратовима Словена на Балкану у 6. и 7. веку.

Први рат Славена са Солунцима

„26. д. Окт.“ вели се у старинском казивању, „сва је земља, по обичају, светковала празник доброг и волећег град (Солун) Димитрија; сви су душевно били весели … мир се широко ширио, ни једног гласа варварског није се тада чуло. Други дан послије светковине, у полак ноћи, сребрна рака побједоносца била је спаљена огњем.“

Одма се разчује по граду о томе пожару; сви су трчали у цркву и сви су се старали да угасе ватру, да не би изгорјела црква. Вукли су и ломили све, шта је ко дохватио. У цркви се тако смрачи, да није могуће било изаћи на врата. Требало је протјерати светину из цркве, али се никако није могло. Начелнику дунавске војске падне на ум чудновата мисао, он викне:

„Суграђани! варвари су опколили град – похитајте с оружијем на одбрану отачбине!“

Сви полете на поље, узму оружије и похитају, да бране град. И шта? У зору доиста „увидјеше непријатеље на пољани цркве св. мученика Христофора, није их било много (бројали су до 5000), али су били моћни: то су били људи одабрани и вјешти у војничким пословима.“

Солунци се опреме, изађу им на сусрет, непријатељи су „са обичном звјерском дрзошћу већ дошли до цркве св. мученице Хионије, Јерине и Агапије, а то је близу код бедема. Солунци су на њих нападали, али уступали са губитком, јер је на страни непријатеља био одабрани цвијет свега славенскога народа.“ (1)

Измеђ овога рата и онога, о коме даље казује списатељ, много Солунци пострадају од глади и болести (2); казујући како је свети великомученик помагао људма у вријеме те бољезање, пише, да то није било на „много година прије овога, и сваки, како мислим, слушао је о томе; и многи су у помагању мученика и сами увидјели милост божију (3).

Бољезања је та престала јулија 597. г. (4) Дакле је први славенски рат био прије 587 год. Други знаци времена ратовања; „мир се широко ширио“ и не задававши људма стра од нападања варвара, јавио је солунцима варваре. „Ако се старјешина дунавске војске (кохорте) надао, да глас, близу су варвари, приморао Солунце да се одма лате оружија да бране отачбину од варвара, то показује, да су варвари били познати Солунцима својим нападањима.

Сам списатељ вели, да у оно вријеме које он описује, није се ништа чуло за варваре, па даје на знање, да су прије о њима много знали.

Из других списатеља зна се, да су Славени познати били Грцима то под именом Венета и Анта, то под именом Срба, од почетка 6. стољећа готово су сваке године упадали преко Дунава у империју.

551 г. први су пут нападали на Солун. Прешавши Дунаво, они освоје Ниш (Naissus); али њеки од јунака допадну ропства и морали су казати о намјери да су хтјели напасти на Солун, многа грчка војска била је преправна да иде из Сардеса у Талију, одма буде кренута у помоћ Солунцима и околним градовима; кад то дознаду Славени, они ударе на империју и опусте Далмацију.

581. г. около 100.000 Славена појаве се у Тpaкији и размождивши, како вели Менандр, грчку, оставили су послије 588 г. своје насељенике у Пелопонезу. (5)

Из тога се види, да нападање Славена на Солун ни у каком случају, није било доцније од 581 г. када су Славени навели ужас на све Грке. Друкчије „дубоки мир“ солунског историјца не може се изјаснити, а тим још више, што су Славени од 581. г. више десетака година непрестано арали и разоравали Грке, понекад сами, по некад с аварима. Врло је вјероватно, да је она од 5000 људи славенска војска, одпочела нападање на Грке, који су се онако препанули од нападања и дакле Нападање на Солун било је у почетку 581. г. (6) А како су опустили грчку 581. г. Славени из јадранског приморја, то су они први и напали на Солун.

Филарет Гумилевски, епископ Рижски: Свети Великомученик  Димитрије Солунски и Солунски Славени (превео: Пантелија Срећковић) Гласник српског ученог друштва, свеска 18, Београд, 1865.

Чуда Светог Димитрија

Чуда Светог Димитрија (лат. Miracula Sancti Demetrii) је збирка хомилија из 7. века, писана на грчком језику, која описује чуда Светог Димитрија, заштитника града Солуна. Збирка представља прворазредни историјски извор за историју Солуна и Балкана уопште, посебно у погледу словенске инвазије на том простору крајем 6. и почетком 7. века, коју други савремени извори углавном занемарују. (7)

„Чуда Светог Димитрија“ писана су у две књиге. Прва је састављена у периоду између 610. и 620. године од стране Јована, архиепископа Солуна, а друга је састављена 680. године. (8) Прва књига набраја петнаест интервенција Светог Димитрија у Солуну од којих се већина догодила током епископата Јовановог претходника Еузебија. У тој књизи описано је избијање куге у Солуну и опсада Солуна од стране Словена и Авара. Ове епизоде солунске историје писане су у облику проповеди. (9)

Друга књига се разликује по стилу и ближа је стварним историјским догађајима. Непознати аутор је очевидац догађаја које описује или их је забележио на основу сведочења очевидаца или њихових писаних белешки. Он пише о словенској инвазији и насељавању Балкана, укључујући и низ опсада Солуна од стране Словена и Авара, који су кулминирали у великом нападу из 677. године када је Солун чак две године био под опсадом. Јован приказује Словене као варваре, док је непознати аутор друге књиге „Чуда“ обавештенији о њиховим племенским поделама, наводећи називе неколико словенских племена која су се населила око Солуна. Назива их „нашим суседима“. Због свог стила, друга књига била је мање популарна од прве код преписивача који су сачињавали своје преписе у наредним вековима. Друга књига преживела је у само једном рукопису. (9) 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори и литература:

(1) Непознати описивач чудеса у половини 7. стол. Acta Sanct, T. 4. p. 137-141. Hase ad. leonem diaconum p. 506-110. ed. Bonn.

(2) ibid. p. 144, 145. §. 111, 116.

(3) Ibid. §. 30. Ἐνκαίως γεγεννημενον θαυματουργημοι, недавње чудотворство. §. 21. p. 115. Ίδετε την προ τινος ολιγισου χρονου λεηλατον επελθουσαν τη πολει οργιν „знате гњев божиј, послани на народ у врло недавње вријеме.“

(4) Ibid. §. 116, 111, p. 145. 144.

(5) Procopius de bello Gothico 3, 40, 4, 35. Historia arcana cap. 23. Iornandus, de Gothorum origine et reb. gestis. Menander de legation. c. 12. p. 304, с. 30. p. 332, p. 425. „Славени у Панонији и Далмацији зимују као код куће, ништа се не бојећи“, вели Прокопнје у извјештају око 550. године.

(6) Хазе (ad leonem diaconum , p. 510. ed. Bonnae) казује да је то нападење било 584. г. Он се оснива на томе, што је друго ратовање било мало доцније послије првог. Ово је најзадње истина, али опет послије 581. г. није могло бити прво ратовање.

(7) Фрањо Баришић, Чуда Димитрија Солунског као историски извори. Београд: Научна књига, 1953.

(8) Dimitri Obolensky, Byzantium and the Slavs. St. Vladimir’s Seminary Press, 1994.

(9) Florin Curta, The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, c. 500–700. Cambridge: Cambridge University Press, 2001.

(10) Филарет Черниговский (Гумилевский): Святой великомученик Димитрий Солунский и солунские славяне, Москва, 1848.

(11) Чуда светог Димитрија

Сродни чланци:

Свети београдски мученици Ермил и Стратоник
Ад Октавум – Треће велико утврђење у Београду
Срби у Бачкој у седмом веку
Тајна касноантичке гробнице у Брестовику код Гроцке
Аустријски цар Леополд II о Србима староседеоцима Славоније, Срема и Бачке
Откуд Срби знају какве су уши биле у римског цара Трајана?
Тестамент Александра Великог и Срби
Др Леополд Ленард – Српско име (Нови живот, 1926.)
Др Леополд Ленард – Име Србин научно необјашњиво (1926.)
Ранка Куић о открићу српске речи „Praotcem“ код Призрена