Други рат Словена са Солунцима (597 г.)

Други рат Словена са Солунцима догодио се 597. године, када су под аварским Каганом опсели град. Захваљујући чуду Светога Димитрија, Словени су заједно са Солунцима отерали Аваре од Солуна. Текст о Чудима Светога Димитрија написао је Филарет Гумилевски (1805–1866), угледни руски црквени историчар, теолог и духовни писац из 19. века.

Филарет Гумилевски владао је дубоким познавањем историје Цркве и словенске писмености. Био је члан Руског друштва историје и древности и Царског археолошког друштва. Због његовог светитељског живота и огромног научног доприноса,

Оригинални назив студије је „Святой великомученик Димитрий Солунский и солунские славяне“, а објављена је у Москви 1848. године у часопису „Чтења Московског друштва историје и древности руских“ за 1847–1848. годину.

Превод Пантелије Срећковића у српском „Гласнику српског ученог друштва“ из 1865. године имао је за циљ да тадашњој српској научној и културној јавности приближи ове кључне ране изворе о ратовима Словена на Балкану у 6. и 7. веку.

Други рат Словена са Солунцима (597 г.)

По казивању биографа, послије првог лаког нападења Славена на Солун, било је страшно ратовање Славена и Авара са Солунцима. (1)

Каган аварски пошље императору Маврикију (582-602) посланике с њеким захтјевањима. Император нехтједне да испуни та захтјевања. Озлојеђени Каган смисли да се освети Маврикију војујући са Солуном, богатим трговачким градом, а тим још прије, што је глад и бољезања умањила број заштитника града.

Он скупи около 100.000 ратника и заповједи да брзо иду ка Солуну, да би могли достићи до солунских бедема један дан прије, него-ли што се прочује о томе ратовању са Солунцима. Сва му је војска готово била скупљена од Славена. Аварски Каган, као заповједник Славена, „призивао је жестоки народ, Славене подајнике и, прикупивши у ту војску варваре од других народа заповједио је отети оружијем град Солун, кога бог чува.“ Сам Каган није био у рату. (2)

Такве страшне војске Солунци још никада нијесу видјели код свога града; из све Тесалије и Илирије није се могло накупити онолико војске, колико је послао Каган на Солунце. Премда Солун није био обезоружан; имп. Маврикије пошље у Солун војску, забринут, као што се може вјеровати, због оног незадовољства, које су изказали пред њиме Каганови посланици, (3) али је Солун био изтрошен и упропашћен болештином: многи су жилци оставили били град, унеколико због болести, а у неколико били су одазвани у престолницу због свађе са управитељем. Осим тога, то је било у вријеме кад се прикупља рана и плодови. То су још мале ствари:

„У недељу, 22 септемвpија“ дознали су шта намјерава Каган и држећи, да се неће непријатељи појавити пред Солуном прије четири пет дана били су Солунци безбрижни, а у ствари другог дана, пошто се дознало о намјерама Кагана појаве се непријатељи пред Солуном. Чинило се да је Солун морао погинути. (4)

Али је у Солуну био војвода св. Димитрије. На 8 или 10 дана солунском архијепископу Евсевију већ је дано било на знање, да се граду приближава страшна опасност и он се непрестано молио. (5)

Како се непријатељи појаве раније, него-ли како су мислили Солунци и тја су могли слободно ноћу ући у град, кад су Солунци безбрижно спавали, то је срећа била за Солунце, што су непријатељи читаву ноћ провели далеко од града; они су држали, бивши изван града манастир, да је то град Солун и простојавши ноћу около њега, кад се одјутри, увиде погрјешку и похитају граду с машинама.

Али се тада догоди друго чудо „већ не душевно предказање, а очигледно се појави на бедему (мученик) у лику наоружаног ратника; првог, који је хтио успужати се на бедем и већ је спреман био да на њ стане ногом, пробурази копљем иза зубаца стијене и баци мртвог на стијену: гурнут, котрљао се по басамацима, па повуче собом стојавше на мердевинама, кропећи крвљу простор међ зубцима.“ (6)

Славени ратују у томе ратовању, не као несвијесна гомила светине, која не зна за згоде, којима се отима град. Све згоде, за које се онда знало у војничкој науци, Славени су употребили против Солуна.

„Другог дана“, вели очевидац: „они припреме машине за освајање града, и гвоздене тучкове (баран), грдна оруђа, којима се баца камење и тако зване корњаче, покривши их сувим кожама; затим, измјенивши намјеру, да им не би шкодила врућа смола, употребе коже од недавно убијених волова и камила, прикивајући их на машине јексерима. Припремивши близу бедема све што им је потребно, трећег дана почну бацати и бити камењем, њихни су стријелци бацали стријеле налик на зимње облаке, те с тога они, који су стајали на бедемима нијесу смјели без опасности помолити се иза зида и погледати шта се ради код непријатеља.

Примакнувши корњаче ближе до бедема потресали су из темеља зидове роговима и срповима.“ (7) Згоде, којима се бацало камење, биле су четвртасте по средини, дно пироко а врхови узки; на тијем врховима били су натакнути дебели цилиндери свршујући се гвозденим шиљцима и дрвеће је било оковано гвожђем, а унутра су биле згоде, којим се бацало камење налик на брусове, машине покретане одоздо, избацивале су непрекидну кишу великог камења. Ради тога, да би они ратници, који су били унутра, не били рањени стрјелама из града, три су четвртине тијех машина биле покривене даскама.“

Двоумећи, да се могу сами одбранити, Солунци се почну молити св. Димитрију. И дању и ноћу црква је Димитријева била пуна оних који су му се молили. И они су били орабрени надањем, да ће им светитељ помоћи.

„Кад је настао трећи дан ратовања, један племић, врло богат, а још већма човјек чиста срца, – у сну, или други истинитије веле, у виђењу види себе пред црквом славног мученика Димитрија. И ево ми се јављају, говорио је он, два красна по спољашности и јуначна лика. Чинило се, да су то перјаници императора и уђоше у трифил (пред црквом). Један рече: „Гдје је господар тих мјеста?“ У цркви је био један од њих светитељ служитељ и одговори: „Шта он вама треба?“ Они одговоре: „Владика је нас послао њему, да му кажемо његово назначење.“ Онај им покаже раку св. Димитрија и рекне: „Тамо је он.“ Они рекну: Јави да смо ми … обузет страхом, ја сам пошао за њима у тривил …

Служитељ куцне у врата раке и свети, славни мученик Христов, одма отвори изнутра и стане, како се учини мени грјешноме, на вратима. Ја нисам могао му гледати у образ, који је наличио на анђелски и клекнем земљи. Сасвим је наличио на старинске његове ликове на оконама, али је сјајност лица сипала луче, као сунце … И ево чујем, гдје они зборе:

„Владика је нас послао твојој светињи, да ти објавимо ово: ајде брже одтален к мени, јер ће се град предати непријатељима.“

Чувши то, јако се узмути у мени утроба и у забуни подигнем се неколико на руке и гледајући горе, видох жалост на лицу наклоњеног милостивог и љубећег град мученика. Настане ћутање и доста дуго. По његовим образима текле су сузе … Зар је доиста, рекне он, мени то Господ објавио? .. Зар је доиста тако угодно божијем милосрђу? Она двоица одговоре:

„Да му није било то угодно, он нас не би послао богопоштованој твојој души.“

Тада се светитељ од жалости још више наклони, и машући главом, као у размишљавању, даде одговор с великом жалошћу (јер му се глас прекидао стeњањем и уздисањем) … „Ти Господи, владатељу мој и овога града и свега свијета, који владаш над свима, заповједио си ми да живим овдје с твојим робовима: како их могу оставити у овакој муци и отићи одавлен? … Ја сам био ш њима душом, када су они били у добру; нека их неостављам и у њихној несрећи.

Ти си сам владико положио душу твоју за овце твоје. Знам, добро знам, наши грјехови неће побједити твоје милосрђе … Остаћу читав, ако су грјехови опасни, или, када њих нестане, нека нестане и мене“ … Она двоица рекну: Јели, заповједаш да то кажемо Богу? Светитељ одговори: „Управо то је, о чему вас молим.“ Они упитају: зашто ти нећеш да идеш с нама? Пази, да се није нашао увређен онај, ко је нас послао, твојим непокоравањем? Светитељ одговори: „ја знам да над његовим гњевом преоблађава човјекољубље, добро знајући његову благост, ја сам дао одговор, који одговара тој благости.“

Кад је то рекао, онда пољуби ону двоицу и, затворивши сребрна двукрилна врата (раке), између којих је стајао, остане унутра … Но ја грјешан одма сам дошао к себи, јер сасвијем нијесам спавао. (8)

То се догодило онога истог дана, кад су непријатељи почели лупати град обсадним машинама. Најприје су ударали у бедеме са сјеверне и западне стране. Баце дрвено платно на море, да би могли ући у пристаниште. Солунци разруше машину. Нападали су на бедеме с источне стране: али и с те стране буду протјерани непријатељи. (9)

Четвртог дана опет нападну на градске зидине од источне стране: бацали су машинама у бедеме грдно велико камење. Три машине буду раскварене усијаним стријелама и непријатељи одступе.

Идућег дана они опет примакну оне исте војничке справе „изнова их обложивши кожом и примакнувши ближе до зида, бацали су на нас брда (јер како ћеш друкчије назвати оно грдно камење). То је био најстрашнији јуриш. Од јутрење зоре до седмога сахата педесет справа избацивале су грдно камење на град, Солунци су бранили зидове штитовима и срећно су чинили излазке.

Седмог дана, а то је била недеља, непријатељи су били спокојни, спремали се да снове ударе. Али осмог сахата, сасвим изненада, непријатељски ратници с виком побјегну у шуме, оставивши шаторе, а неки и своје војничке справе.

Изјутра, другог дана, неколико гомила приближи се зидовима, а главна сила још ноћу и без икакве лупе и вике остави околину града. Приближивши се зидовима, те су гомиле показивале, да хоћеју као пријатељи, да уђу у град, жилци нијесу спочетка вјеровали, али их најзад пусте. (10)

Ту су ствар објаснили сами непријатељи. Солун је очувао његов војвода. „У Солуну није било ни оружја, нити блага, вели очевидац, на мјесто свега тога бранила их дјесница божија …

Једнили смо ми то видјели? Да-ли смо ми то тек тако уобразили? Зар нијесу то исто видјели и варвари? Многи од њих, кад су пали у очајање да немогу отети град, прешли су к начелнику града, право казујући:

Ми смо, од онога доба, од како смо дошли, тако много и таких заштитника града видјели на бедемима, да су они надмашавали нашу војску и бројем и јунаштвом. (11) Ми смо пребјегли вама, јер би иначе морали погинути од болести. Ми добро знамо, да сте ви до сада крили вашу војску унутра у граду и тек синоћ, у осмоме сахату, кад смо, као што сте и ви видјели, побјегли у гору,  послали сте на нас сву вашу војску кроз капије.“

На питање: Ко је предводио ту војску? Одговор је био овакав: „Ми смо видјели пламеног и свјетлог јунака, на бијелом коњу и у бијелом одијелу – ево овакога, и схвативши једног од стојећих, показали су на конзулске хаљине.“ (12)

Тако је текло и свршило се друго ратовање славенско са Солунцима. Кад је било то ратовање доста се јасно види из казивања очевидца и историјца тога рата. Казавши, да је ратовање било за владе им. Маврикија (582-602), он овако говори о појаву Славена код Солуна.

„22 Септемвpија, у недељу, чуло се о њима, и када су Солунци двоумили, да они могу доћи до Солуна прије 4 дана или прије пет дана, а с тога се нијесу ни побринули о градској стражи, они саме друге ноћи недеље (13) без урлања приближе се бедемима.“  (14)

Како је пак између 582. и 602. год. 22. Септемвpија могао бити недељни дан само 597. год. то је јасно, да је друго славенско ратовање са Солунцима било 597. године. (15)

Шта је „захтјевао“ Каган, што није хтио да уради император Маврикије, солунски списатељ ништа не казује. Из других извора зна се да су Аваpи за новце ратовали против непријатеља империје за владе Јустиниана, а између осталих и против Славена – Анта; за владе Јустина упадну они у Панонију, Чешку и Хорушку, гдје су опљачкали и освојили славенска племена, а затијем се сукобе у Турингији са Франкима и послије недаће учине помирење и врате се у Панонију. (16)

За вријеме царовања Тиверија Каган нападне на императорску војску на Дунаву, надбије је до ока и примора императора да му плаћа сваке године 80.000 златних новаца.“ (17) Од све прилике Маврикије се одрекао плаћати тај годишњи дaнaк и навукао на државу љутњу Каганову.

Солунски биограф описује, да су Славени зависили од аварскога Кагана; он управо говори о Славенима: „подвластан му (Кагану) је био тада сав народ.“ Славени су подпали под владу Каганову једни много прије, а други пред самим ратовањем на Солун. Како смо видјели, Славени су још 581. г. опустошили Тракију. Император Тиверије, ратујући с Персијцима, није био у стању да одбије Славене и замоли Кагана, да их умири.

Каган је већ још много прије био покорио панонске Славене, а сада захте да му се покоре и Срби. Они одговоре: „Ко је тај, ко би нас насилу приморао да му се покоравамо? Ми смо се навикли отимати туђе земље, а не своје уступати другима. Тако ће код нас бити доклен гођ узтраје рата.“ Посланик каганов наљути Србе дрзким ријечима и они га убију.

Каган Бајан крене се из Паноније са 60.000 тешко наоружаних коњаника преплови у Илирик и попали унакрст сву Босну, Хрватску, Србију и Херцеговину.“ (18)

Обри су жестоко поступали са Славенима панонским, а особито с Дулебима. Фредегарије, љетописац 7. стољ. пише, да су Авари „сваке године долазили на зимовник, узимали њихне жене и кћери на своје спавалиште и Славени, осим других мука, плаћали им данак.“ (19)

Нестор додаје опису тог сумрачног изгледа још нове црте. „Обри, вели он, ратујући освоје Славене и насиловали су их; ако је било потребно Обру да језди, он није заповједао, да му упрегну коње или волове, већ је заповједао упpeгнути у кола три, четири или пет жена и возити Обра; тако су они мучили Дулебе.“ (20)

Дулеби или Даламени у инглосаксонском споменику, 900. г. Краља Ељфреда указани су као сусједи Горита или Хрвата червенских дуж „Мегделандије“ – Мазовије. (21) Нестор вели, да су они живљели на обалама Буга, у Волињи, у комшилуку са Хрватима. (22) Да су Авари жестоко поступали са Славенима види се и из описања обсаде Солуна, јер су Славени прешли од Авара Солунцима. Њихна несретна судбина изазове у њима љубав спрам страдајућих Солунаца.

Филарет Гумилевски, епископ Рижски: Свети Великомученик  Димитрије Солунски и Солунски Славени (превео: Пантелија Срећковић) Гласник српског ученог друштва, свеска 18, Београд, 1865.

Чуда Светог Димитрија

Чуда Светог Димитрија је збирка хомилија из 7. века, писана на грчком језику, која описује чуда Светог Димитрија, заштитника града Солуна. Збирка представља прворазредни историјски извор за историју Солуна и Балкана уопште, посебно у погледу словенске инвазије на том простору крајем 6. и почетком 7. века, коју други савремени извори углавном занемарују. (7)

„Чуда Светог Димитрија“ писана су у две књиге. Прва је састављена у периоду између 610. и 620. године од стране Јована, архиепископа Солуна, а друга је састављена 680. године. (8)

Прва књига набраја петнаест интервенција Светог Димитрија у Солуну од којих се већина догодила током епископата Јовановог претходника Еузебија. У тој књизи описано је избијање куге у Солуну и опсада Солуна од стране Словена и Авара. Ове епизоде солунске историје писане су у облику проповеди. (9)

Друга књига се разликује по стилу и ближа је стварним историјским догађајима. Непознати аутор је очевидац догађаја које описује или их је забележио на основу сведочења очевидаца или њихових писаних белешки. Он пише о словенској инвазији и насељавању Балкана, укључујући и низ опсада Солуна од стране Словена и Авара, који су кулминирали у великом нападу из 677. године када је Солун чак две године био под опсадом.

Јован приказује Словене као варваре, док је непознати аутор друге књиге „Чуда“ обавештенији о њиховим племенским поделама, наводећи називе неколико словенских племена која су се населила око Солуна. Назива их „нашим суседима“. Због свог стила, друга књига била је мање популарна од прве код преписивача који су сачињавали своје преписе у наредним вековима. Друга књига преживела је у само једном рукопису. (9) 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори и литература:

(1) Ово друго ратовање описује очевидац: „Ја ћу да приповједим оно“, вели он: „што сам видјео мојим очима.“ Cap. 132, p. 123. Πειραδεντες εναργως λεγομεν, јасно образүмљени опитом говоримо“ (Cap. 124, p. 149). Ιδοντες, ά είδον, ως ύσερον έγνωμεν „Кад су увидјели, што су видјели (непријатељи), како смо доцније ми дознали.“ Cap. 144,

(2) Acta sanctor. ad 6 Oct. §. 109-111, 115.

(3) Да је послао војску император неспомиње се у запнскама, које су исдалн Боландисти, али о томе говори солунски ипођакон, Дамаскин Студит (hom. 35. p. 511. ed. 1603. Vent.), од све прилике имао је у рукама списак много опширнији.

(4) Acta S. 115-118.

(5) Ib. §. 120. 121. Сл. 112, 123.

(6) Ibid. §. 112.

(7) Ibid. §. 125, ниже §. 135. „Трећег дана и тја до седам дана (послије тога мученик није попустио да се држи град у обсади) они употребе све што су могли против бедема: опседне машине, тучкове, згоде за бацање камења и кретајуће се по земљи српове, корњаче.“ Приближавајући се, као змије, тежили су срповима, окованим у кости и роговима да оборе из темеља први знд. §. 135. „Корњачама увијеним у коже убијених волова и камила, није могло нашкодити ни камење, тако су биле заштићене, нити огањ а ни смола због дебљине кожа.“

 (8) Ibid. §. 125—130, 144—145. То је „виђење“ описано у грч. Минеју 26. Ок. и у Метафраста. У Минеју о ријечи Триβαλον вели се: „Триβαλον је почетак улазка у цркву и ублизу са двама великим тесалским стубовима на западној страни.“ А то је западни портик или предцрквниште.

(9) Ibid. §. 134-135.

(10) Ibid. §. 139-144.

(11) Ibid. §. 123.

(12) Ibid. §. 146.

(13) Ibid. §. 11.

(14) т. ј. ноћу у понедеоник. У §. 133 речено је, да мученик није допустно, да обсадно стање траје више од седам дана, а непријатељи побјегну у недељу и у понедеоник буду отворене градске капије.

(15) Стриттер (Memor, pop. T. I. Avaric. c. 117) казује за болест код Авара 599. године. Али то није истина, као што казује солунски очевидац, код кога Славени, бивши заједно с Аварима код Солуна говоре: „Ми смо прибјегли к њима, да не би изгинули од болештине.“.

(16) Менандр. с. 5, р. 290, ed. Bonn. Павле Ђакон 2. 10. Григорије Турски 4, 23. О Обрима Венелина у „Чтенніяхъ москов. общ. ист. и др. росс. годъ третій, № 3.

(17) Menander de legat. c. 8, 110, c. 12, p. 304, c. 30, p. 332, c. 21, p. 425. Panus Diac. 2, 7.

(18) Менандр. р. 406 с. 16. Карамзин 1, 25. Венелин о Обрима.

(19) Fredegarii Chronicon. cap. 48.

(20) Лаврен сп.

(21) Шлецер 1, 117.

(22) Лавр. сп. под 906. г.

(23) Фрањо Баришић, Чуда Димитрија Солунског као историски извори. Београд: Научна књига, 1953.

(24) Dimitri Obolensky, Byzantium and the Slavs. St. Vladimir’s Seminary Press, 1994.

(25) Florin Curta, The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, c. 500–700. Cambridge: Cambridge University Press, 2001.

(26) Филарет Черниговский (Гумилевский): Святой великомученик Димитрий Солунский и солунские славяне, Москва, 1848.

(27) Чуда светог Димитрија

Сродни чланци:

Први рат Словена са Солунцима (пре 581. г.)
Свети београдски мученици Ермил и Стратоник
Ад Октавум – Треће велико утврђење у Београду
Срби у Бачкој у седмом веку
Тајна касноантичке гробнице у Брестовику код Гроцке
Аустријски цар Леополд II о Србима староседеоцима Славоније, Срема и Бачке
Откуд Срби знају какве су уши биле у римског цара Трајана?
Тестамент Александра Великог и Срби
Др Леополд Ленард – Српско име (Нови живот, 1926.)
Др Леополд Ленард – Име Србин научно необјашњиво (1926.)
Ранка Куић о открићу српске речи „Praotcem“ код Призрена