Родољубива поезија

Добрица Ерић – Пркосна песма

Ивана Жигон

Ивана Жигон – Пркосна песма; фото: Јутјуб снимак

Ја
раб Божји
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам, смејем се и псујем
а понекад и лајем
Крив сам и признајем
да не знам што знам и да знам што не знам

Крив сам, и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценем од смеха),
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с листе
Ја сам од сад само
ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
то нисам ја, споља
то сте ви – изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце ко јабуку
и радост чисту ко булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш ћемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле
кривда и неправда.

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве.

Шта ће овде џихадлије
крсташи, фармери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем умирући
а то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само, пожурите
што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!

Добрица Ерић

Украс 1

 

Добрица Ерић (1936-2019) Рођен је у селу Доња Црнућа у Горњој Гружи (код Горњег Милановца). Родитељи — шумадијски сељаци Милош и Радмила.

Завршио четири разреда основне сколе у Враћевшници и опробао срећу — како сам каже — у многим занатима… Својим богатим стваралаштвом на својеврстан начин обележава живљење на шумадијском и српском простору.

Он је песник, прозни и драмски писац, лирски здравичар Груже, сликар природе, села, детињства и љубави. Незаобилазан је у антологијама и уџбеницима. Пише поезију и прозу, сарађује у бројним листовима и часописима и често говори своје песме у разним пиликама.

Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда.

Прву збирку песама објавио 1959. године а до данас више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница… Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на светске језике.

Песме су му ушле у читанке, антологије, школске лектире. За многе су композитори написали музику. У јавним наступима — на ТВ, на вечерима поезије и другим приредбама он своје песме не чита, он их говори, јер их готово све зна напамет.

Са Д. Витошевићем припремио је антологију — „Орфеј међу шљивама“ (1963), а самостално приредио антологију —  „Да сабљама земљу дијелимо“ (1994).

Добитник је низа значајних награда и признања: Младо покољење, Горанов венац, Награда Змајевих дечјих игара, Невен, Вукова Награда.

Сродни чланци:

Добрица Ерић – Пркосна песма
Добрица Ерић – Сви моји преци

Косово – Стеван Фртунић, 1921.

Песма са насловом Косово из 1921. године, недовољно познатог аутора, описује колико је Косово укорењено и испреплетано не само у свести, већ и у постојању српског народа, и како је скопчано са нашим опстанком као заветног народа.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Propast_Srpskog_carstva_na_Kosovu_1389,_A._Bocari%C4%87.jpg

Анастас Боцарић – Пропаст Српског царства на Косову 1389. фото: Википедија

Бремените симболиком секстине се лагано нижу, и једна од њих каже следеће:

Пет векова потом прошли су к’о један.
Султани, везири, паше и кадије
Што држаше силу и господство страсно
Хоџе и дервиши и сви Шкипетари;
Пет векова они говораху гласно:
,,Ми смо отимачи, а не господари.“

И после тога, песма говори о томе како управо зато и није могло бити другачије, већ да

Могу ли Ситница и Лаб исполински
Бити чији други до само Србински!

Песник је предосетио снагу праведног убеђења и веровања.

Верујемо да је наше, право је да је наше – неправедно је да припадне отимачу – и ми ћемо га повратити.

Очигледно је да ови који нам данас раде о глави одлично познају моћ традиције, веровања старих завета. Исто тако знају да они имају моћ док год се у њих верује.

Зато нас убеђују да се оканемо прошлости, да треба гледати у некакву ружичасту магловиту будућност, а прошлост треба одбацити.

Зато се и Арбанаси упињу да убеде више себе него свет да је Косово њихово, те да они нису отимачи. Ако им се призна, они то заиста неће бити. Признање, било изричито или прећутно (конклудентним радњама) их, из на дуже стазе губитничког положаја отимача, пребацује у положај господара.

Ту се свако наше природно право порекла, завета, крви, традиције гаси. Они једноставно ‘ускачу’ у пребогато, јединствено, одувек наше идентитетско одело, остављајући нас као голе простаке који су заменили најлепшу епску поезију, веровања, митове, за ‘празну речцу Јухахаха’ илити некаква поглавља и евРОПСКЕ интеграције; који су, попут богатог малоумника, мењали дијаманте за пар грама белог или боцу жестине.

Песник, више интуитивно него интелектуално (овде није интелект, већ везаност за традицију и завет од пресудне улоге за разумевање) и сам осећа у чему је наша снага:

И сада, и увек, док сећање траје
На Милоша и на Мурата Султана
Докле све то Србу нови подстрек даје
да се сећа Лазе и Видова дана,
Дотле неће бити: и ,,наше“ и ,,ваше“
Већ Косово поље биће само наше!“

Док се с поносом сећамо, имамо подстрек и мотив за борбу. Чим га одбацимо и више нам Косовски завет није приоритет, неће дуго проћи и ни нас неће бити.

Не смемо заборавити да су Срби заветни народ. Без завета нема ни Срба. Постојаће нека руља, башибозлук, али Срби не.

Нашим духовним благом, традицијом, прошлошћу китиће се други.

КОСОВО

— Оно је увек било и остаје наше —

(саставио Стеван Фртунић* 1921.)

Колико је хорди пронело ту спреме
И хатова бесних зарило копите
У његове груди пуне крви вреле,
Носећи на себи муњевите свите.
Никад оно није знало име боље,
До за једно име – то Косово поље.

**

И када је крвљу окропљено светом
Из које још жива потопљена ала
Покривена месом Гази – Местан паше
Из чељусти своје дивље заурлала:
,, Ја сам победила, ал’ је ово ваше.“
И тада је оно било само наше.

**

Пет векова потом прошли су к’о један.
Султани, везири, паше и кадије
Што држаше силу и господство страсно
Хоџе и дервиши и сви Шкипетари;
Пет векова они говораху гласно:
,,Ми смо отимачи, а не господари.“

**

И када је крвца из земље проврела
Марков топуз гордо из мора изаш’о,
Кад је сила силу још једанпут срела
На Косову, где је Србин круну наш’о;
И онда је оно рекло: ,,Сваком своје!
Ја сам било твоје и остајем твоје!“

**

Па ко је тај сада који од нас тражи
То крваво поље, к’о отмицу сваку,
Који је тај, кога нагон дивљи дражи
Да скрнави ову освештану раку?
Могу ли Ситница и Лаб исполински
Бити чији други до само Србински!

**

И сада, и увек, док сећање траје
На Милоша и на Мурата Султана
Докле све то Србу нови подстрек даје
да се сећа Лазе и Видова дана,
Дотле неће бити: ни ,,наше“ и ,,ваше“
Већ Косово поље биће само наше!

Матија Бан: Oпомена матери србској

Матија Бан (Петрово Село код Дубровника, 16. децембар 1818. — Београд, 1/14. март 1903.) је био професор Лицеја, политичар и дипломата и један од најпознатијих представника Србокатоличког покрета у Дубровнику.
Мајка доји дете, Бели Поток (1901. год.)

Мајка доји дете, Бели Поток (1901. год.)

ОПОМЕНА МАТЕРИ СРБСКОЈ

Србска мати, сина гој;
Још дјетенцу дух му опој
Споменима прошастија
Које србском славом сија;
Јер у праху прадједова
Тиња света искра којом
Плане живот нов синова.

Србска мати, сина гој,
Јунаштвом му дух опој;
Нек млађашан коња врши,
Пали пушку, сабљу крши,
Да му србска храброст стара
У срдашцу не омекша
Те народни понос схара.

Србска мати, сина гој;
Слободом му дух опој;
Србска ј’ слобод неоцјена,
Би из крви изцрпљена;
И он своју крв нек лије
Прије него да туђинац
Под сраман га јарам сбије.

Србска мати, сина гој;
Славјанством му дух опој;
Да у леду пуст не чами
Гдјено горе живи плами;
Име Славјана свакога
Да му буде мило и свето
Кано име брата свога.

Србска мати, сина гој;
Науком му дух опој;
Да с’ изоштри мисо тупа,
Да пробије из мрака глупа;
Те на пољу србске умности
При свјетлилу славског сунца
Никне вјечни цвјет мудрости.

Србска мати, сина гој;
Будућу му славу пој;
Јер јунаштво и слобода,
Мудрост права, љубав рода
На висину га извести ће
Гдје при новој прошла слава
Ситан прашак њему биће.

Матија Бан, 1845.
Различне пјесне Матије Бана, Књигопечатња Александра Андрића, Београд 1861.

Украс 1

Матија Бан је оснивач једног политичког програма националног уједињења и ослобођења Јужних Словена. Држава би требало да буде нека врста уније Хрватске и Србије, којој би се потом, по жељи, прикључила и велика Бугарска. Бугарски кнез Фердинанд га је одликовао 1897. године највишим степеном бугарског ордена за грађанске врлине.

Према Бановом концепту федералне југословенске државе, Србија треба да има улогу коловође, и границе би јој биле историјске српске земље од ријека Врбас и Цетина до града Софија, уједињењем: Србија, Срем, Бачка, Банат, Босна, Херцеговина, Црна Гора, Стара Србија, сјеверна Албанија, Бока Которска, Далмација и Босанска крајина.

Хрватско-славонски остатак југословенских територија на запад би заједно и са словеначким областима и приморјем до Трста укључивао Велику Хрватску. Овај план је уручио Стевану Книћанину.

 

Десанка Максимовић: Жао ми је човека

Десанка Максимовић, (1898-1993) Била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности. Била je песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем.
Десанка Максимовић

Десанка Максимовић као први добитник Крста Кнеза Лазара; Фото: Википедија

ЖАО МИ ЈЕ ЧОВЕКА

Ни моји преци, ни сељаци мога завичаја
издајници нису били.
Стизали су на време где правда чека,
где је домовина звала;
па и ја знам вредност
жртава и идеала;
али жао ми је,
жао ми је човека.

Жао ми је човека;
али ако слобода
и на живот моје браће чека,
ако треба бранити истину неку,
спокојни будите;
нећу им рећи
да са бојног поља утекну.

Настану ли опет дани
да ропство запрети нашој груди,
да земља животом морадне да се брани,
нећу ни ја ником своме рећи
да кукавички напусти мету,
али не треба нико да се чуди
ако заплачем
као све жене и мајке на свету.

Тешко је видети да се ломи младо грање,
и на звери из пећина
да се подижу хајке;
тешко је чути над обореним гнездом
и писак птице мајке;
а како ми жао не би било
нечијег погинулог сина.

Радујем се и кад стадо на миру пасе,
и кад ветри дувају
куда им је воља,
кад песму поља
слободно шуми трава мека;
па како не бих разумела жртве
да се слобода спасе;
али жао ми је,
жао ми је човека.

Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.

Добрица Ерић – Сви моји преци

Преци

„Ми смо њихови потомци“ – ликови наших најзначајнијих личности из наше историје, владара, светитеља, научника, уметника, књижевника; рад академског сликара Слободанке Бобе Тодоровић; фото: СПЦ.рс

СВИ МОЈИ ПРЕЦИ
.
Сви моји Преци, које често сањам
Били су Срби, и ја им се клањам.
.
Полуписмени тежаци, горштаци
И горосече, али православци.
.
Хвала им што нам кроз љуте године
Сачуваше ова брда и долине
.
По којима се још разлеже јека
Од Њине песме, псовке и лелека
.
И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише.
.
Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама њиним у Царству небеском!
.
И ја, Њин потомак и дужник, од главе
До пете, земљољубац и ђак Светог Саве
.
Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем грумен
.
Ове Земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах мојих Предака!
.
И моји потомци, ђаци, земљоделци
И војници, Срби су ко и моји Преци.
.
Благолики, мекодушни тврдоглавци
И груборечићи, али светосавци.
.
Ако ову дугу зиму зла презиме
Сачуваће своје име и презиме.
.
Хвала им што бране Гробове од траве
А кућни праг и славски колач од троглаве.
.
Благосиљам им софре и колевке
Захвалан што смем изаћи пред Претке.
.
Нек им се димљаци на кућама диме
Све док укућани славе Крсно име!
.
А ја, њин предак, слуга без ајлука
И без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука.
.
Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем Грумен
.
Ове земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах наших Предака!

Добрица Ерић, 1993.

Украс 1

 

Добрица Ерић

Добрица Ерић – Сви моји преци; фото: Јутјуб снимак

Добрица Ерић (1936-2019) Рођен је у селу Доња Црнућа у Горњој Гружи (код Горњег Милановца). Родитељи — шумадијски сељаци Милош и Радмила.

Завршио четири разреда основне сколе у Враћевшници и опробао срећу — како сам каже — у многим занатима… Својим богатим стваралаштвом на својеврстан начин обележава живљење на шумадијском и српском простору.

Он је песник, прозни и драмски писац, лирски здравичар Груже, сликар природе, села, детињства и љубави. Незаобилазан је у антологијама и уџбеницима. Пише поезију и прозу, сарађује у бројним листовима и часописима и често говори своје песме у разним пиликама.

Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда.

Прву збирку песама објавио 1959. године а до данас више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница… Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на светске језике.

Песме су му ушле у читанке, антологије, школске лектире. За многе су композитори написали музику. У јавним наступима — на ТВ, на вечерима поезије и другим приредбама он своје песме не чита, он их говори, јер их готово све зна напамет.

Са Д. Витошевићем припремио је антологију — „Орфеј међу шљивама“ (1963), а самостално приредио антологију —  „Да сабљама земљу дијелимо“ (1994).

Добитник је низа значајних награда и признања: Младо покољење, Горанов венац, Награда Змајевих дечјих игара, Невен, Вукова Награда.

Сродни чланци:

Добрица Ерић – Пркосна песма
Добрица Ерић – Сви моји преци