Маријан у животу човека – Леонард Коен

Поделите

Једна од најлепших песама канадског певача Леонарда Коена „So Long, Marianne“ одсликава дубоку тугу и велику радост са којима је он истовремено живео. Узрок и те туге и те радости била је Маријан, његова непребољена љубав и непрестана инспирација, жена која му је истовремено улепшала и уништила живот.

Мериен у животу човека – Леонард Коен; фото: Гемини ВИ

Песма „Збогом, Маријан!“ је једна од најпознатијих и најемотивнијих композиција Леонарда Коена, објављена на његовом дебитантском албуму „Песме Леонарда Коена“ (Songs of Leonard Cohen) 1967. године.

Од када је у Грчкој 1960. године упознао ову шведску манекенку, Леонард Коен је био опседнут њом до своје смрти. Она му је била муза и дугогодишња романтична партнерка током његових боемских дана у Грчкој.

Маријан Илен оставила је мужа, преселила се код Коена и, према његовим речима, постала му све у животу: љубавница, жена, мајка, сестра… а пре свега велика инспирација.

Коен је посветио своју трећу збирку песама, „Цвеће за Хитлера“, Маријан, а она је била инспирација за друге песме. Њена слика се може видети на његовом другом албуму, „Песме из собе“.

Попут многих љубави и ова је добила карактер несрећне, зато што је после само неколико година Маријан почела да га „исцрпљује, уништава и понаша се одвратно према њему. Психички га је малтретирала и варала…“

О опроштају са Маријан Коен је на омоту албума „Највећи хитови“ из 1976. године написао:

„Почео сам [да пишем ову песму] у улици Ејлмер у Монтреалу, а завршио сам је око годину дана касније у хотелу Челси у Њујорку. Нисам мислио да се опраштам, али претпостављам да јесам. Она је инспирисала много мојих песама, а инспирисала је песме и у другима. Она је муза. Много људи које познајем мисле да нема ништа важније од стварања песме. Срећом, ово уверење се ретко појављује у њиховим разговорима.“ (4)

Да ли су разлози томе у самом начину настанка овакве љубави или неком другом њеном карактеру, најбоље су знали њени актери.

Коен је у песми „So Long, Marianne“ рекао своје виђење њиховог растанка, Маријан о томе није говорила. У делу интервјуа из 1992, године Коен је такође поменуо своја осећања према Маријан:

„Људи се мењају, њихова тела се мењају, али има нешто у љубави што се никад не мења… Маријан, жена из песме „Збогом, Маријан, када чујем њен глас преко телефона, осетим потпуну повезаност иако су нам животи раздвојени“. Осетим да љубав никад не умире и, када постоји осећање довољно јако да изроди песму, онда у том осећању има нешто неуништиво.“

Песма представља болно, али и нежно опраштање од љубави која се гаси. Балансира између носталгије за срећним тренуцима младости (попут сећања на заједничке дане и зелени парк) и тежине стварности, раздвојености и пропуштених прилика.

Њихова животна прича добила је потресан епилог 2016. године, када је Маријан била на самрти. Коен јој је тада послао писмо које је постало вирално:

„Маријан, дошло је време да заиста остаримо и да се растанемо… Збогом, драга моја Маријан… Одмах сам иза тебе, довољно близу да те узмем за руку… Никада нисам заборавио твоју љубав и твоју лепоту. Али ти то знаш… Срећан пут, стари пријатељу. Видимо се на путу. Љубав и захвалност.“

Коен се од ње опростио речима „Љубав никад не умире“.

Маријан је преминула неколико дана касније, а Коен ју је пратио само неколико месеци касније.

Леонард Коен – Краљева башта, Одензе, Данска, 17. август 2013. фото: Википедија/Такахиро Кионо

Збогом, Маријан!

Дођи до прозора, душо моја мала
Желео бих да ти читам са длана
Мислио сам да сам неко мало циганче
Пре него што си ме одвела кући