Десанка Максимовић: Балканац

Песма Балканац била је у Бугарској исто толико популарна колико и код нас, вероватно зато што је изразила и менталитет Бугарина као и нашег човека.

Песма „Балканац“ из 1940. године објављена је 1946. у збирци „Песник и завичај“ и припада песмама другог Десанкиног циклуса. У њој је Десанка опевала наше врлине и ширину наше душе.

Песма је инспирисана дружењем Десанке Максимовић са бугарским  песникињама, па је потребно навести овај кратки коментар:

„Десанка Максимовић је преводила Дору Габе, Багрјану, Бленику, Магду Петканову. У Бугарској су преводили између осталих и Д. Максимовић; преводио ју је махом Димитар Пантелејев, а у последње време и Багрјана.

Песма Балканац била је у Бугарској исто толико популарна колико и код нас, вероватно зато што је изразила и менталитет Бугарина као и нашег човека“ (Никша Стипчевић, децембра 1988.)

Балканац

Не стидим се што сам,
како ви велите,
варварин са Балкана,
тла прљавштине и буре.
Чујте сад,
и код нас има неке
вама непознате културе.

Ви прво испитујете и сумњате,
далеки сте и од рођених синова,
за трпезу своју
не посадите сваког туђина;
ви можете да пијете
а да сваком не пружите
чашу вина.

А код нас су још стари обичаји груби:
ми пуштамо сваког под своје слеме,
код нас се још и с намерником љуби,
код нас се подвизи због гостољубља чине;
код нас сваки човек има
читаво племе
пријатеља и родбине.

Ви, доиста, имате
неколико милиона Христових кипова,
на сваког човека по једнога,
имају га друмови и поља, апсане и школе;
а код нас, кад људи верују у Бога,
у себи га носе,
и тихо му се,
скоро у сну, моле.

Ви, истина, за сваки кут живота
имате справа и машина,
све сте срачунали и све знате;
изуми су ваши за дивљење;
а ми још имамо старинске алате,
али све је код нас још здраво
и природно као глина:
и умирање, и рађање, и живљење.

Ви имате читаве збирке
правила и наука о слободи,
о свему се код вас пише и приповеда;
али ми и по неписаним законима
слободно живимо
и неког природног држимо се реда,
слично огњу, ветру, и води.

Код вас је, збиља, све тачно прописано,
како се једе, говори, облачи;
а ми, кад говоримо, вичемо
и машемо рукама,
и чорбу гласно срчемо,
и у рукавицама смо као на мукама.

Све је код нас заиста просто:
обућу носимо од свињске коже,
пуно је код нас сељачких
навика и ствари;
и краљевски преци наши
доиста су били говедари.

Народ наш, збиља, у гневу може да коље,
руши и пали;
али ми нисмо они што смишљено тлаче,
ми не сматрамо да је свет цели
наше поље;
ми не бисмо поднели
ни урођеник прашумски да због нас плаче;
душа нам је пространа,
иако смо бројем мали.

Десанка Максимовић

Песма „Балканац“ је једна од најупечатљивијих родољубивих и филозофских песама Десанке Максимовић. Она представља снажан одговор на стереотипе, предрасуде и потцењивачки однос који је западни свет често имао према Балкану и његовим житељима, посматрајући их кроз призму „варварства“ и заосталости.

Песникиња сместа руши стид и на самом почетку стаје у одбрану свог народа, отворено прихватајући погрдне називе као одлику другачије, али аутентичне културе.

Песма је конструисана кроз низ оштрих поређења између „њиховог“ западног, технолошки напредног, али отуђеног и формализованог света и „нашег“ балканског, сировог, али дубоко хуманог и природног света.

Док су на Западу правила крута и не пушта свако непознатог за трпезу, на Балкану се под кров прима сваки намерник и са њим се дели хлеб и срдачан пољубац.

Запад је пун спољашњих обележја вере и институција, док Балканац верује дубоко у себи, носећи Бога тихо у души.

Упркос недостатку савремених машина и справа, на Балкану су умирање, рађање и живљење остали чисти, здрави и блиски природи.

Иако је народ са Балкана често буран, страствен, па у гневу кадар и да руши, песникиња истиче да они нису освајачи који смишљено тлаче друге. Њихова највећа снага лежи у чињеници да им је „душа пространа, иако су бројем мали“.

Кроз снажне епско-лирске слике, Десанка Максимовић у овој песми слави слободу која не почива на писаним правилима, већ на неписаним законима срца, традиције и човечности.

Десанка Максимовић

Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика. Описивана је као најзначајнија српска песникиња.

„У српској књижевности њена појава јесте јединствена, а редак је песник и у европској књижевности који је имао снаге и крепости да се тако чудесно обнавља. Редак је песник, у нас и на страни, који је успевао да сложи вишеслојне мостове према различитим читаоцима, да би од њих кретало стално оживљавање песничког текста, као што је бивало и бива са Десанком Максимовић…”

Извори:

Десанка Максимовић, Целокупна дела, Том 1.

Сродне објаве:

Порука Десанке Максимовић младима
Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)
Десанка Максимовић: Жао ми је човека
Јован Јовановић Змај – Рузмарин
Милан Ракић: Симонида
Љубомир Симовић: Балада о Стојковићима
Крај мора – Јован Дучић
Пјесма младости