Матија Бан: Призрену

Песма „Призрену“ Матије Бана представља снажан израз национално-романтичарске књижевности 19. века, прожет дубоком емоцијом према прошлости и судбини српског народа. Песма је објављена је у књизи “Различне пјесне Матије Бана“ у Београду 1861. године.

Матија Бан је овом песмом, попут многих својих савременика, настојао да пробуди националну свест и подсети сународнике на славне дане када су „наши владаху“, супротстављајући ту слику тешкој стварности у којој се Призрен „срушио у кало“.

ПРИЗРЕНУ

Ој Призрене, Призрене,
Ти старино света,
Кано шатор подеран
Изпод шара спета

Послје вјека толиких
Још ту на видику
Ти остајеш, пропадшу
Спомињућ нам дику!

Ти остајеш срушени
Храм срушене силе;
Чије очи пазећ те
Не би процвилиле!

Гдје су они гдје су нам
Пуни славе дани
Када наши владаху
Силни Цари и Бани?

Кад Милутин с стотином
Народа с’ рвао,
А на глави јуначкој
Круну одржао;

Кад бјели оро Немања
Врх Балканских гора
Напео се и над три
Разкрилио мора!

Гдје је и теби, Призрене,
Твоја сјајност стара?
Гдје су горди велможе,
Гдје ли стол Лазара?

Гдје је у теби скопчана
Југославје свеза?
Гдје јединство сањато
Од несрећног Кнеза?…

Људе, дјела, мисли јим
Врјеме прогутало;
А за њима Призрен се
Срушио у кало;

Те над њим сад наричу
Тужна поколења,
Чекајући хоће л дан
Доћи му ускрсења

(1848.)

За Матију Бана, као и за многе песнике тог доба, Призрен није само град, већ симбол српске средњовековне моћи, „старина света“ и „стол Лазара“. Он га доживљава као место где је некада била остварена идеја о јединству, „Југославје свеза“, која се кроз векове изгубила.

This slideshow requires JavaScript.

Песма је прожета тугом због суровости времена које је „прогутало“ људе и дела. Призрен је представљен као „подеран шатор“ и „срушени храм“, што наглашава контраст између некадашње славе (времена Немањића и цара Милутина) и тадашње запуштености и пропадања.

Иако песма одише сетом и сликама рушевина, она није потпуно лишена наде. Завршни стихови у којима „тужна поколења“ чекају дан „ускрсења“ Призрена указују на романтичарско веровање у националну обнову и васкрс славне прошлости.

У самом делу се сусрећу лични доживљај писца и колективна свест једног народа. Бан користи снажне метафоре, попут „бјелог ора Немање“ који је надвио крила над три мора, како би дочарао епску величину српске историје која се претвара у мит.

Матија Бан

Матија Бан (Петрово Село код Дубровника, 16. децембар 1818 — Београд, 1/14. март 1903) је био професор Лицеја, политичар и дипломата и један од најпознатијих представника Србокатоличког покрета у Дубровнику.

Школовао сe у Дубровнику, где је завршио гимназију, филозофске и педагошке науке. Године 1834. ступио у фрањевачки ред, али је убрзо из њега иступио. Радио је прво као писар у једној адвокатској канцеларији, а потом у катастру у Дубровнику.

Провео је неколико година на Истоку, на острву Халки у цариградској околини, Цариграду и Бруси, повремено подучавајући друге, учећи и сам, а повремено је живео на свом имању у Анадолији.

Године 1844. дошао је у Београд, где постаје васпитач кћери кнеза Александра Карађорђевића. Као резултат тог педагошког рада су три свеске Воспитатеља женског (1847.)

Био је шеф прес-бироа и водио је послове националне пропаганде и члан Српске краљевске академије, а у исто време један од најплоднијих српских писаца.

Писао је драме у духу класицизма и трагедије у стиху, са историјском тематиком; познате су и његове педагошке расправе. Његове најпознатије драме су: Мерима, Смрт Уроша V, Краљ Вукашин, Кнез Никола Зрињски, Јан Хус и многе друге.

Приредила: Сања Бајић

Сродни чланци:

Мартовски погром – да памтимо и обележавамо
Ви идите, ја нећу – докуметарни филм о косовско-метохијском страдању
Матија Бећковић: Косово пре Косова
Косово, нити је престало нити је нестало
Косово је духовна ствар, а духовне ствари сметају – Франц Вебер
Другови! Косово! Косово!
Моје кумство једном Арнауташу на Косову
Косово – Стеван Фртунић, 1921.
Елизабет Хил – Дух Косова
Добрица Ерић – Плачи вољена земљо
Иво Андрић – Ова је драма почела на Косову