Риболов на Дунаву

ПОДЕЛИТЕ

Традиција риболова у овим водама је веома дуга, што се може пратити кроз рибарску терминологију и технологију лова. У језику приобалног становништва конзервирани су многи изрази који се односе на риболов и сведоче о великој старини ове привредне гране. Терминологија је претежно словенска (српска), а упутно је овде споменути да се у старим споменицима појам Словена често идентификовао са појмом рибара.

Риболов; фото: pixabay/silverrbgstudio

За алатку сличну харпуну у целом словенском свету јавља се назив ост или ости. И термин удица је општесловенски и јавља се у рукописима још у 10. веку. Старосрпски назив за мрежу био је сет или сетка, како се и данас у дунавском приобаљу назива одређена врста мреже. Исти случај је и са термином сак.

Врша или вршка је рибарска клопка од плетеног прућа која се и данас под истим називом употребљава и у Подунављу. Уопште, номенклатура назива риба, рибарског алата или поступака из риболовне праксе, слична је оној која се јавља у писаним изворима 11. и 12. века. Данашњи називи за поједине врсте риба такође се помињу у тим изворима, нпр. јесетер, клен, мрена, штука, итд.

Рибарска пловила и алати кроз терминологију и употребу, саставни су део дуге традиције риболова на Дунаву. Ораница или копаница, нпр. је пловило израђено од једног комада дебла, којим су се служили стари Словени, а до Првог светског рата и дунавски рибари. Данас се употребљава чамац или лађа који је, за разлику од копанице, изграђен од дасака.

Према Платоновом учењу, супстанце без којих нема живота су елементи: земља, ватра, ваздух и вода. Ови елементи су човеку корисни, али ако измакну контроли, претварају се у смртоносну стихију. Због тога су ови елементи веома рано одуховљени, јер се веровало да су они седиште неких бића натприродне снаге, а која њима управљају.

Отуд у Подунављу, и уопште код становника уз воде на ширем простору Србије и Балкана, присутна је вера у водене духове. Ово митско биће замишљено је као кепец, висине око једног метра, црн је, са брадом до појаса. Има козје ноге и уши, на глави рошчић и купасту капу. Пребива у подводном стакленом дворцу где га служе његове жртве-утопљеници. Верује се да човек не сме да види свој лик у води, јер ће му овај ђаво повући главу и удавити га.

Вероватно је представа о воденим духовима, демонима и ђаволима настала веома давно, као покушај да се објасне чести несрећни случајеви на рекама, језерима, мочварама. Однос према овим натприродним бићима био је заснован на схватању по коме свака тражена услуга захтева давање противуслуге, тј. приношење жртве.

Записане су приче дунавских аласа према којима су понекад рибари приносили одређене жртве воденом духу (ђаволу) како би имали среће у лову. На пример, давали су причест ђаволу, задржали причест у устима и избацили је у реку ђаволима уз поруку: „Ја вама причест, ви мени рибу!“ Такав ће рибар у лову имати велику срећу, али неће умрети природном смрћу, вероватно ће се удавити, а тада би аласи рекли: „Дошао ђаво по своје!“

: Рибари на реци Тиси (Теодор Валерио, 1859); фото: Википедија

: Рибари на Дунаву (Dieudonné Lancelot, 1865); фото: Википедија

Водени дух

У веровањима српског народа женски водени демони, русалке, имале су свог мушког парњака, воденог демона. У различитим крајевима је имао различите називе: водењак, водени ђаво, бог из воде, кемза, анђама итд.

Његово боравиште су биле углавном велике реке као што је Дунав. Веровало се да живи у стакленом или кристалном дворцу на дну реке одакле је управљао својим царством. Људи су га најчешће замишљали као човека малог раста, али великог и јако израженог носа.

Имао је дугу браду, седу косу, а на глави је носио црвену капу шиљатог или купастог облика. Такође се веровало да водени демони живе у великим групама и да имају старешину који је био најстарији међу њима. Звали су га „онај стари“ и имао је највећу моћ за разлику од осталих које су називали еуфемистички – „мали“.

Водени дух је био веома опасно биће. Веровало се да дави људе који зађу у његову територију. Био је опасан увек, а најснажније је деловао од Ђурђевдана до Ивандана, кад је одвлачио жртве у дубину и заплитао им ноге златним букагијама, ланцима или бичем. Нарочито је нападао код воденица, па је купање на тим местима било строго забрањено.

Сматрало се да водени дух делује и ван воде, да долази у села. Тада је плашио људе „дречећи“. Одабрану жртву је позивао три пута и ако би му се та особа одазвала, сама би отишла на реку и удавила се. На тај начин би постала његов поданик, морала да живи с њим и да га забавља.

Веровало се и да утопљеници имају натприродну моћ да управљају воденом стихијом и непогодом. Такође су и рибе замишљане као бића с демонским особинама. У Ђердапу се веровало да шаран, кад напуни одређен број година, добија крила, излеће из воде и претвара се у змаја.

У највећој опасности од воденог духа били су његови „подстанари“ – рибари и воденичари. Рибару је могао да цепа мреже, а воденичару да заустави воденицу. Да би се заштитили, а и да би им дозволио да раде, морали су да поштују извесне забране и ограничења, као и да им приносе одговарајуће жртве.

Тако су му рибари, да би имали успешан лов, давали прву ухваћену рибу или „причест“ то јест „нафору“ тако што би после обреда у храму сачували своју причест у устима и испљунули је у реку говорећи: “Ја вама причес, а ви мени рибу“. Сматрало се да такав рибар успешно лови, али и да је своју душу продао ђаволу због чега није могао да умре природном смрћу, већ би се утопио.

У Смедереву и околним селима рибари су чак имали и свој кодекс понашања. Верујући да у Дунаву живи водени ђаво који је опасан нарочито после заласка сунца, за време ноћног риболова, нису гласно говорили. Нису хватали рибу ни на бућку, јер је тада могао да се ухвати за њу и одвуче жртву на дно реке.

Пошто је водени дух могао да изађе из реке, уколико би наишао на уснулог рибара, преваром би га намамио у реку и удавио, па зато рибари нису спавали поред реке или у чамцу. Често су ноћу и мењали места боравка, због чега је настала народна изрека: “Ђаво све зна, само не зна где алас спава“.

(текст: Етнографски музеј у Београду)

Извор: Виртуелни музеј Дунава