Расен, Заглавље

Средњовековна Босна

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Војислав Мистовић – Трагом једне карте

У времену суровог отимања Косова и Метохије ваља се присјетити чија је била земља Албанија која је одлуком великих сила настала 1912. године,  те је уз свесрдно мајсторство Аустроугарске, Ватикана и Велике Британије направљена и албанска нација. 
Албанија

Албанија; фото: Војислав Мистовић

Без икаквих доказа материјалне културе, споменика, књига, записа, археолошких ископина  и др. они се врло вјешто свијету приказују као Илири и старосједиоци.

Колико је велик раскорак између њихових жеља и реалности говори и примјер археолошког налазишта илирске културе Каменице на југоистоку Албаније. Те тумулусе сами данашњи Албанци зову Tuma e Kamenicës.

Na карти Европе картографа и краљевскога хидрографа Thomas Kitchin-а (1719 -1784) са многим допунама и побољшањима од стране Jean Baptiste Bourguignon d’Anville-a (1697-1782) издатој на свијет 12. маја 1795. (објавили Laurie & Whittle) видимо два Београда на простору данашње Албаније. Ту се налази и Албатон/Albutono (по композицији личи на Балатон који је несумњиво српски топоним – језеро у данашњој Мађарској, а имамо нпр. Блато како се некада звало Скадарско Језеро итд.) који је данашњи Елбасан. И њему је коријен имена алба-бело (добијен метатезом: манастир-намастир, сав-вас итд). 

У житију српског краља светог Јована Владимира се каже:

„Сеј свјати славни књаз и доблествени мученик Јоан Владимир, возраста от благочестиваго и владјетелнаго корене, во градје Бјелградје (Албији) првјевшаго владјеније и всјем Илириком и Далмацијеју владичествоваше“.

Тај град је данашњи Берат, на карти Белиград испод Албатона/Елбасана.

На овоме мјесту кратко подсјећање (важно за наставак текста) да је манастир Тавна/Тамна у Републици Српској управо задужбина светога Јована Владимира, доцније краља Драгутина. Обнављан је и од цара Лазара и царице Милице.

Да споменемо и неке српске аутохтоне топониме који и данас постоје у Албанији: Новоселе, Борове, Завалан, Каменице, Дренова, Трстеник, Верник, Стрелце, Пестан, Воскопоље, Блаце, Подгорје, Леска, Поградец, Требиње, Стравај, Сус(ш)ице, Орење, Клење, Краста, Сопот, Ковачице, Радомире, Селипте, Лузни, Морине, Голај, Добруне, Селце, Загоре, Топлане, Рец, Добрац, С(ш)ирока, Карице, Велипоље, Паток, Радес, Дивјаке, Топоље, Козаре, Градист, Кроја, Валона (Авалон) , Грабјан, Селенце, Братај, Драч, Лежа(Љеш), Лукове, Њивице, Леснице, Ливађа, Маја Језерце, Јабланица…

И у сусједној, данашњој Грчкој имамо топониме као што су Његуш, Загора, Рођакиња и сл. што нам само говори да су аутохтони становници на тој територији исто тако били Срби. 

Трагајући за коријенима моје породице наишао сам на необичну подударност топонима у Републици Српској и БиХ са централном и јужном Албанијом. Нашао сам и подударности са презименима. У средњовјековним документима су спомињу презимена којих има и у тадашњој Босни а има их и данас у Албанији. Карактеристично је презиме Рама које се до данас сачувало у траговима у Чешкој, Русији и данашњој Албанији.

Из разних историјских докумената знамо да се дио Босне називао Рамом. Налазимо називе типа Горња Рама и сл. Данас постоји ријека и пар топонима са истим именом.

О многим сеобама Срба ми знамо много а о некима не знамо ништа. Рецимо, историјске хронике су забиљежиле три сеобе Срба из Босне у Далмацију у периоду  између 1375. и 1418. О томе су нам записе оставили далматински провидур А. Контарини, млетачки ђенерал Петар Лоредан, Луције, и други… Код Луција(Лучића) налазимо и записе како су ти досељеници били одушевљено прихваћени од домородаца, што нас упућује да су то били једноплеменици. Иако су млетачке власти забрањивале насељавање у градовима ускоро су Срби постали незобилазни како у пословима тако и у војсци. Лоредан пише како су пет хиљада новопридошлих поразили Мађаре у једном боју. Сав простор Цетине, Сплита, Трогира, Шибеника, Книна, Задра и другдје је био насељен тим Србима из Босне. По ослобођењу Далмације, Љетопис из 1390. биљежи да „краль Стефанъ Твердко бяше орудіе Божіяго Промысла ради утвержденія нашея святыя православныя вьры въ нашемъ отечествіи“ те да је поново отворио многе православне цркве које Млечићи на превару узеше.

На жалост о везама Албаније са Босном (сличност топонима и презимена) се зна мало. Да ли је постојала каква сеоба, у којем је правцу ишла, рођачке везе, за сада мени остаје непознато. Моје презиме се помиње у документима средњовјековне Босне, спомиње се Твртков великаш Прибој Мистовић. Потом исто презиме налазим у Поградецу (касније се биљежи и у Скадру) у данашњој Албанији. А близу Поградеца се налази село Требиње!? 

Остаци Мистовића у Албанији славе и данас Велику Госпојину (као и исељеници у САД и Канади, као и остали на подручју Балкана-Хума).

У сваком случају сви ови документи и сазнања нам говоре о тадашњој компактности српскога народа. Нама и будућим генерацијама предстоји и даље дубоко копање по питању ових тема. На жалост, у потоњих 200 година овдје је историја исполитизована и кривотворена, али као што каже пословица „Заклела се земља рају да се тајне све одају“.

Зато бих на крају позвао све који знају нешто више о овој теми, за коју сам лично везан јер се тичу коријена моје породице, да проговоре о томе и изнесу на свјетло дана своја сазнања.

Да вас све чува драги Бог.

П.С.

Српској власти која преговара о статусу Космета само један мали савјет да се опомену концентрационих логора и 50 000 убијених Срба на Космету од стране балиста у току другог свјетског рата.

За Расен: Војислав Мистовић

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Штросмајеров јуриш на Босну и сламање босанских фрањеваца

Јосип Јурај Штросмајер је био магнат Цркве, богат свештеник, са амбицијама Мецене, господин „сплендидан“, са пуно наслеђеног инстикта за вођство и завојевање. Како онда у убогој Хрватској није постојало ништа историјско ни краљевско из средњег века, он је знао да ни туриста који је артист, ни онај који је археолог, не може онамо наћи никакве занимљивости. Зато се решио да од Загреба направи једну малу Фиренцу, у којој би он био њезин Лоренцо Медичи.

Јосип Јурај Штросмајер

Најпре је Штросмајер направио у Ђакову велику катедралу, у коју је, као Немац, унео више луксуза него укуса. Али је био први и да крене идеју да Загреб треба већ да има свој Универзитет, и први дао 60.000 форинти као прилог, што је онда било представљало врло велику суму. Затим је, сасвим следствено, подигао и Југословенску Академију, Југословенску Галерију слика, за коју се говорило да вреди 3,000.000 форинти, што је можда мало много; и помогао да се дигне Народна Библиотека, и Музеј.

Циљ ових установа је био двострук: да помогне културни покрет, али и да привуче све околне Словене око Загреба као свог најблиставијег центра…

Црвени конац који је ишао кроз дело бискупа Штросмајера показивао је увек исти правац: покатоличити босанске муслимане, а поунијатити православне Србе. Стога је његова главна опсесија била Босна. То је била фатаморгана над бискупским Двором у Ђакову.

Вук Караџић је говорио да Хрватима ништа не фали него народ. Стога су у Ђакову мислили да тај народ треба одиста направити, а да је за то остала била још само Босна. Али прва тешкоћа, то су били босански фрањевци, до оног времена независни и слободоумни. Они нису знали за Хрвате, нити имали икакве везе са њиховим клиром, а били чак поносни што је некад њихова хиерархија ишла и преко Славоније, све до Будима…

Како се поред овог просвећеног и агилног бискупа налазио и др Франо Рачки, познати историчар, који је писао о Хрватском Државном Праву, (Одломци хр. држ. права, Беч, 1861), није чудо и да је први писао да је Босна „некоћ била хрватска“…

Из тог круга изишла је и фамозна „Повјест Босне“ Вјекослава Клајића, сва апокрифна, сва тенденциозна. Клајић је писао о Босни да онамо живе 95% Хрвати, а оно су друго Цигани и Арбанаси. Доцније ће доћи Старчевићанство, крајња левица Штросмајерове странке, (као што је до данас франковштина била крајња левица Мачекове странке), да под утицајем опет Немца, Паула Ритера, похрваћеног Павла Витезовића, уопште негира да Срби постоје. ..

Ђаково, које је одиста некад у XV веку било на челу и босанске хиерархије, морало је сасвим природно на тим успоменама правити затим и много крупније закључке. Зато поред младог Штросмајера, од крви завојевачке, није ни сам Рачки тврдио о хрватству Босне као научник, него као политичар. Требало је дакле из Ђакова кренути борбу за Босну као хрватску земљу!

Што је највише сметало, то је био сам босански народ, чак и босански народ католичке вере. Нико у Босни није пуно знао о Хрватима, ни њиховом културном центру као општем огњишту за све јужне Словене.

Босански фрањевац, познати писац Иван Јукић, писао је већ раније: „У Босанској Крајини од Хрватах не знају ни имена…“ (Хрватско Коло“, 1847). Нешто доцније и историчар Иван Кукуљевнћ (у свом „Путовању по Босни“, 1858, 36), пише: „Сада је већ ишчезло овде име хрватско“. Најзад, тако ће, пуно после тога, писати и Антун Радић, брат будућег шефа хрватског народа, Стјепана Радића: „На доста мјеста довољно и нехотице сам се увјерио да је хрватско име у Босни и Херцеговини сеоском свијету посве непознато“ (Зборник за народни живот и обичаје јужних Словена, IV, 1899, стр. 38; Ђерић, 47).

Уосталом, овако се стање продужавало и за аустријске окупације Босне. Вероватно да би продужавало и до данас, да на владама нашим нису за дуги низ година били људи који за национална питања нису имали никаквог интереса. Није зато ни чудо што се 1939 из Београда уступила Хрватима као њихова национална својина, велика просторија те земље, за коју је Српство једино лило своју крв откад постоји, и где је, како видимо, хрватско име напротив, увек било туђе, колико и португалско или финско.

Босна је свагда називана само српском земљом. На почетку историјског живота Босне, српска династија под зетским кнезом Војиславом је заузела са Хумом и са Рашком још и Босну. О Босну се никад нису ни водиле борбе између Срба и Хрвата, него између Срба, Византинаца и Мађара. Босна, која се историјски први пут спомиње после Чаславове смрти 960 г., тек после Бодинове смрти 1101 престаје као и Рашка да буде у држави Српској. (Станојевић, 1926, 31.) Од тог доба је живела самостално. Али она ничег није имала заједничког са Хрватском, (за 2/3 мањом од себе)…

Увек су биле и сродничке везе између Босне и Србије, откад је Кулинова сестра била удата за Немањиног брата хумског кнеза Мирослава, од којег нам је остало познато православно еванђеље. Кад је Немања од Грка освојио Котор, освојио је и Босну од Мађара, који су је били узели нешто раније (1136), узимајући и титулу босанских краљева. Босна је и даље признавала Немањину власт. Драгутин је Босну добио у мираз од Мађара. Душан је имао зато у својој титули и Босну.

Након кратке владе Кулиновог наследника Стевана, бан Нинослав све своје држављане зове само Србима. Један Папа, потврђујући нека права Дубровачкој цркви, у свом писму зове Босну српском земљом: „српска држава то јест Босна“.Regnum Servilliae quod Bosna (Farlati – Colleti: Ecl. Rag. Historia; Смичиклас: Дипл. Зборник, 195; Ђерић, 37). А зна се да су босански краљеви потписивали у својој титули да су најпре краљеви Срба, па тек онда Босанаца. Велики Твртко је имао титулу: „Краљ Србљем, Босни и Приморју“. (Mon. Serb 187) Тако и краљ Томаш (ibid. 438). – Шта би говорили Хрвати у оваквом случају?

За све се ово добро знало и у Ђакову, кад се правио план да се окрене пропаганда на Босну, где би Рим и Беч могли имати заједничких интереса да са Загребом раде заједнички.

После заузећа Далмације од стране Аустрије, Беч је преко својих онамошњих консула заштићавао босанско католичанство, и школовало онамошње католичке свештенике. Али наједном 1841, Аустрија је престала са овим школовањем. Тад је нова ситуација фрањеваца босанских постала погодним за Хрвате, односно за Штросмајера.

Босански фрањевци су сами имали свог шефа хијерархије, којег су они бирали, и који је становао у каквом босанском самостану. Писали су сви ћирилицом. Звали су се „кршћанима“ за разлику од православних, које су звали „ришћанима“. Можда је на ове људе мислио Ангело Рока кад је писао: „А Босанци, између осталих племена која говоре СРПСКИМ језиком, обично употребљавају и одабранији начин говора“ (Bibl. Vaticana, 171, Ђерић).

Тако су у Далмацији и Лици и Славонији католички свештеници уопште и врло често србовали, писали српске родољубиве песме, и служили се само ћирилицом. Познато је како је Матија Рељковић у свом „Сатиру“ писао својим Славонцима да су њихови стари „СРПСКИ штили и СРПСКИ писали“. А један од данашњих историчара католичких, др фра М. Гаврановић, пише односно ових Рељковићевих стихова : „То српско писмо и књига, које овдје спомиње Рељковић, јесте без сумње религиозна литература босанских фрањеваца, писана ћирилским писмом, јер су се босанске фрањевачке надлежности до 1757 г. простирале преко Славоније чак до Будима. (Др фра Гаврановић: Успостава ред. кат. хијер.).

За време турско-српског рата, 1875-1878, све прилике су показивале да ће српске државе, које су ратовале за Босну и Херцеговину, добити те земље као победиоци. Међутим и Беч и Ватикан су пуно радили, напротив, да народ оних земаља не пристане на такву окупацију. Утом су им пуно помагали Хрвати, тражећи и од фрањеваца да раде заједно за Аустрију и за католичку цркву.

Фра Гаврановић у свом делу наводи и како постоје документа, да су после невесињске пушке, из Беча слате инструкције њиховом министру при Ватикану, грофу Пару, за дејствовање у том правцу. Не треба ни предпоставити да у таквој ситуацији Штросмајер није све чинио што су хтели Папа и Цар аустријски у погледу Босне. Чак треба бити сигуран да је за аустријску окупацију оних двају српских земаља био у дипломатској акцији у Берлину, један крупан фактор Штросмајер, творац „југославизма“.

Немогуће је икаквом здравом мозгу претпоставити, да се за аустријску окупацију Босне и Херцеговине борио и Папа римски и Цар из Беча, а да је Штросмајер, врло угледни магнат своје Цркве, остао скрштених руку; и сањајући о том да православна Србија заузме оне крајеве у којој живи и скоро четвртина католичког народа!..

Верски рат у Хрватској против Срба једва је век раније вођен из Беча по вољи Марије Терезије, н за дуго година. Један докуменат ћемо навести који је довољан да се види шта је и овог пута било иза кулиса. У већ поменутој књизи историчара фра Гаврановића, пише: неки Алојз Бороша, супериор часних сестара у Загребу, предлаже аустријској влади да у Босни покатоличи све муслимане, и да их затим похрвати, како би на тај начин сузбили политичке аспирације Србије“, пошто су се „идеал србски“ и „србска вјера“ дубоко усадиле у срце по Босни, Херцеговини, Црној Гори, Далмацији, Словенији и Јужној Мацедонији: и сваки аустријски патриот био он Нијемац, Хрват или Мађар, треба са овим да добро рачуна“.

– Штросмајер је имао у Босни великог пријатеља, а такођер великог непријатеља фрањеваца, Штадлера, сарајевског бискупа, који је одиста почео католичење муслимана са једном муслиманком, али је ствар откривена, и прешла у јавни скандал, а замало што није дошло и до крвопролића.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ducic.jpg

Јован Дучић; фото: Википедија

Штросмајер се није устезао да поведе отворену борбу против босанских фрањеваца. Каже се да је та његова борба трајала пуних четрдесет година! Како се решио да дадне фрањевцима друкче школовање под својом руком и по свом начину, направио је за њих нарочито Сјемениште у Ђакову, пише фра Гаврановић. А у Риму је успео да Света Столица сама поставља фрањевцима босанским њиховог старешину, а не, као раније, да то чине они сами, (као да се католичка Црква треба да прави националном, као Светосавска). Утицај Штросмајера на Фрањевце босанске је временом постао одиста осетан. Свако зна држање песника фра Грге Мартића за време окупације Босне.

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА

Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских освајања

Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњовековних докумената и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIV столећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба:
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Serbs_in_their_national_costumes_in_Knin,_Dalmatia,_1874.jpg

Срби из Книна у народној ношњи, 1899. фото: Википедија

Далматинска кроника бељежи да је 1371. године Твртко преселио у Далмацију много српског народа, и да су заузели и утврдили се у бријеговитим странама. За 1373. годину, Фарлати спомиње да је тог народа било толико на граници Босне, спремна за пријелаз у Далмацију, да су на себе обратили пажњу и папе, јер су били досељеници православне вјере…

Од Тврткова времена, Книн постаје српски град. 1

Стицајем историјских догађаја, Далмација је изгубила ово српско становништво — бежало је пред Турцима у петнаестом столећу, склањајући се чак и у Италију.

Далмација је била поново насељавана у XVII и XVIII столећу. И тада, у Далмацију, долазе Срби православне вере, из: Лике, Херцеговине и Босне. О овом досељавању је прикупио податке Марко Јачов у Ватиканским архивама. 2

Далмација

Српске кнежевине у јужној Далмацији у 9. веку

Напомене:

1. Никодим Милаш, Православна Далмација, Београд, „Сафарис“, 1989.

2. Предраг Драгић Кијук, Catena Mundi, „Ибарске новости“, Краљево и Матица исељеника Србије, Београд, 1992.

Аутор: Слободан Јарчевић

ЈЕЗИК И ПИСМО / ПРОШЛОСТ ЈЕЗИКА / СРПСКА ПИСМА

Ћирилица – тајно писмо босанских бегова

Курзивну (брзописну) ћирилицу, понајчешће као облик скривене коресподенције, босански бегови задржали су у употреби све до аустроугарске окупације. Ова вјештина се, као тајна, у муслиманским породицама преносила само најстаријем сину…
Босанчица

Брзописна ћирилица или Босанчица

Историјска је чињеница да су се фрањевци у Босни дуго служили „босанчицом“, локалном односно аутохтоном варијантом ћириличног писма, оштро се противећи увођењу латинице.

О томе свједочи и проглас у којем се католичка провинција Босна Сребрена 1736. године обавезује и залаже да се „босанчица“ и даље задржи у употреби на овим просторима, пише познати хроничар Бањалуке и БиХ Славко Подгорелец (1951 – 2015) у својој књизи „Истините бајке или прошлост је у будућности“ (Медиа центар Прелом, 2002).

Подгорелец у својој књизи наводи да се из овога папира види да „часни Дефиниториј“ заповиједа „свој и појединој браћи“ да, уколико неко некоме буде писао на „илирскоме језику“, мора се искључиво користити „само илирским језиком и да нико илирских ријечи не изражава латинским словима“.

„Ово што слиједи сигурно ће изненадити многе, па и језички образоване читаоце: мање је познато да су се, осим фрањеваца, ћирилицом односно босанчицом служили (у вријеме освајања Босне) и Турци!

Ово поткрепљујемо чињеницом да је писмо, којим Махмуд-паша 19. јуна 1463. године извјештава султана о освајању града Јајца написано курзивном (брзописном) ћирилицом“, наводи Подгорелец.

Посебну занимљивост представља податак да су курзивну ћирилицу, понајчешће као облик тајне коресподенције (и то само у међусобном комуницирању) босански бегови задржали у употреби све до аустроугарске окупације 1878. године, а до шездесетих година 20. вијека задржало се у неким муслиманским породицама.

Ова вјештина се, као тајна, преносила само најстаријем сину- тако се традиција очувала, а курзивна ћирилица босанских муслимана развијала, наводи Подгорелец.

У ово нису били упућени званични отомански државни чиновници који су у Босну упућивани на службовање – у првом реду због тога што нетрпељивост према њима босански муслимани нису крили, а овај начин међусобног споразумијевања босанских бегова задао је много главобоље Високој Порти, нарочито устанцима Хусеин-капетана Градашчевића и Али паше Ризванбеговића-Сточевића.

Ријетке сачуване текстове писане на курзивној ћирилици („беговици“) данас је могуће дешифровати захваљујући једном писму Мухамеда Ћенгића из Фоче (насталом 5. јуна 1953. године) уз које он даје превод стенограма.

Хусеин-капетанова „освета за Косово“

Хусеин-капетан Градашчевић био је вођа буне босанских бегова против централне турске власти (Прва половина 19. вијека). Устаници су дочекали и потукли султанову војску на Косову пољу, мјесту гдје су Турци 1389. године побиједили српску војску и убили кнеза Лазара. Занимљиво је да у босанскохерцеговачки устаници Хусеин-капетана сукоб са султановом војском доживјели као „освету за Косово“!

Аутор: Славко Подгорелец (Загреб 1951 – Бањалука 2015), остварио је запажену професионалну каријеру као новинар и публициста. Сарађивао у бројним југословенским часописима и радио и ТВ станицама, а посљедњих десет година живота био је запослен у РТРС-у, као аутор серијала „Медаљони у времену“ Подгорелец је аутор више књига које афирмишу суживот људи у БиХ, а носилац је и значајних новинарских награда, међу којима и „Златног грба Града Бањалука“ за остварења у новинарству и публицистици. Аутор је и либрета за оперу „Сафикада“.

Извор: Срби у БиХ

ИСТОРИЈА

Добојска тврђава Градина

Добојска тврђава или Градина је средњовјековни град из 13. вијека који се налази у самом граду Добоју, у Босни и Херцеговини. Саграђена је на купастом стјеновитом брду изнад долине ријеке Босне, насупрот ушћу ријеке Спрече. Први пут Добој се спомиње у писму Дубровчана од 28. 6. 1415. године. Писмо је написано у периоду када се краљ Жигмунд налазио под Добојем са мађарском војском. Историчари узимају да се у средњовјековном периоду Добој налазио на подручју области Усоре. У Усори су се налазиле многе важне тврђаве и градови, од којих су најпознатији Добој, Сребреник, Добор, Глаз, Соко, Тешањ и Маглај. Она је такође најчешће била поприште битака између Угарске и Босне. Најпознатије битке су битка код Сребреника (1363), битке код Добора (1394. и 1408.) и битка код Добоја (1415). Средњовјековна област Усора, у оквиру средњовјековне државе Котроманића, може се пратити од 13. до 15. вијека.
https://en.wikipedia.org/wiki/Fortress_of_Doboj#/media/File:Doboj_Fortress_-_view_from_below.jpg

Добојска тврђава; фото: Википедија

У Добоју је 1449. године постигнут споразум између босанског краља Стефана Томаша, српског владара из династије Котроманића (чија је титула, према његовој Повељи Дубровачкој општини од 18.07.1451. године, гласила: „У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Томаш по милости Господа Бога краљ Србa, Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна“) и Угарске о заједничком војном наступу против Османлија.

Стари град Добој саграђен је на купастом стјеновитом бријегу (висине 214 м), изнад долине ријеке Босне, насупрот ушћу ријеке Спрече. Нешто јужније је и ушће ријеке Усоре у Босну. Долинама трију ријека водили су путни правци који су се укрштали у том природном комуникацијском чворишту. Око средњовјековног утврђења развило се насеље Добој. Добој се налази на једној од главних саобраћајних раскрсница у Босни и Херцеговини, а некада се налазио на важној стратешкој цести којом се са сјевера улазило или вршио продор у централну Босну.

Добојска тврђава (Градина) потиче још из 13. вијека. Данас је могуће пружити два убједљива податка о таквој старости, први се односи на гробља насеља на локацији Црквина изнад ушћа Усоре. Налази накита у бројним гробовима одређују трајање насеља од 9. можда и краја 8. вијека, па све до у 13. вијек. Очито је живот насеља тада прекинут. Изградња тврђаве у 13. вијеку налагала је заснивање вароши. Пресељавања великог дијела становника на сусједну локацију покрај тврђаве која се гради, стоји као реално могућа. Други податак је такође резултат археолошког рада.

Почетком седамдесетих година 20. вијека, вршен је истраживачки ископ унутрашњости јужне куле. Већ на почетку је било изненађење, откриће како осмоугаона кула, која је по одликама грађена од краја 14. до половине 15. вијека, али да она стоји на темељима једне старије куле јако заобљених углова. Ови темељи су грађени најкасније до прве половине 14. вијека, а највјероватније већ током 13. вијека. Затим је при дну темеља ове јужне куле нађена керамика произведена у другој половини 13. вијека. Тако налаз накита са гробља на Усори и керамике из дна јужне куле добојске тврђаве, откривају вријеме градње од камених блокова – 13. вијек. Градитељ, или како се у средњем вијеку говорило неимар, имао је задатак да на тјемену камене главице гради одбрамбену грађевину.

Трагови додатних грађевинских дјелатности упућују на прву половину 15. вијека. Затим према писаним изворима познате су турске доградње из 1490. године. Изградњом у 13. вијеку, Добојска тврђава је омања до средње величине одбрамбена цјелина. У свом времену она претпоставља нападача са справама (катапулти) за бацање већих камених блокова, којима су рушени камени зидови. Треба имати на уму да је тврђава грађена да контролише важан друм и његово раскршће у овом дијелу долине Босне. Велики друм на раскршћу има празан простор, а овај за насеље вриједност трга у средњовјековној вароши. Невелики простор ове раскрснице путева на платоу испред улаза у тврђаву, постао је добојски средњовјековни трг, а када су око трга и око три пута што улазе и излазе на трг саграђене куће, онда је то већ чин рађања мале вароши 13. вијека са тргом и три улице.

Касније је, послије времена нешто дужег од једног вијека, изненада дошла велика промјена. Појавио се у Европи барут, стари проналазак Кинеза, па га практични Европљани користе тако, да праве прве топове. Већ крајем 14. вијека има их у Босни и Србији, а мајстори су предузимљиви Дубровчани, по лиценци из италијанских градова гдје их зову бомбарде, а код нас лумбарде. Удари металних кугли из топовских цијеви доста лако пробијају зидове тврђава. Одмах се увидјело и било је јасно, да је разорна моћ топовских кугли, једноставно кобна за Добојску тврђаву.

Како је наша тврђава имала на свакој од кула пушкарнице, на по два спрата, донжон је грађена у њиховој позадини и увијек била последња тачка у одбрани утврђења. In Uxora suptus castrum Doboy – У Усори под тврђавом Добој, 16.јуна 1415. године логороју војске мађарске, тих дана у ратном походу кроз долину Босне. Вијест је ово дубровачких трговаца упућена мађарском краљу Жигмунду, а истовремено и најстарији спомен тврђаве Добој у писаним историјским изворима. Варош, насеље овај докуменат не спомиње. Захваљујући најновијим истраживањима старих турских пописа, тефтера, могућe је данас о тврђави, па и вароши добојској, пружити изванредно вриједне и занимљиве податке. Падом босанске средњовјековне државе 1463. године, Турци нису запосјели области сјеверно од Врандука, већ су прихватили стварање једне босанске краљевине.

Убрзо су били у могућности да ово краљевство запосједну, па су почетком љета 1476. године без борбе добили ово подручје, па и тврђаву Добој. Овај податак произилази из турског пописа, тефтера за 1468/69. годину, а у којем су накнадно дописане биљешке од 10. септембра 1477. године гдје се констатује: пописује се тимар (ситни феуд, земљишни посјед) од 3.985 акци кнеза Јовашина, који је предао Добој, и тимар од 2.555 акци Стефана, који је предао Добој. Очито је да су ови људи били заповједници посаде стражара – војника на добојској тврђави до у љето 1476. године, када је докрајчена босанска краљевина са ове стране Врандука. Награда за предају тврђаве без борбе била су два мања спахилука уз које је, према турском тимарском систему, ишла обавеза војне службе. Из истих историјских извора је вијест о поправкама Добојске тврђаве у љето 1490. године.

Добој

Добојска тврђава; фото: Википедија

У врло кратком времену, јер су границе Турске и Мађарске тога тренутка биле и на Добојској тврђави, за само око 50 дана (од 12. јуна до 31. јула) вршени су обимни радови, са дневно по 1.500 људи, што обичних радника што мајстора, а под водством мојмира (градитеља) Ибрахима. Како је разорна моћ топовских кугли бивала временом јача, тако је одбрамбена способност зидова и кула добојског утврђења постајала мања и несигурнија. Тога су и Турци били свјесни, па је мојмир Ибрахим направио добро рјешење, које је у цјелини гледано било тада и једино могуће. Свакако је ојачао новом доградњом сјеверозападни угао тврђаве. Затим је цјелину утврђења старе босанске градње једноставно опасао новим зидовима, све у циљу да задржи топове нападача колико – толико на одстојању. Улазе у нове дијелове тврђаве бранила је сада саграђена кула на источној страни, одмах поред постојеће старе улазне куле. Нова кула је при дну имала пролаз – врата, а изнад њих на највишем спрату чардак – видиковац.

Од почетка 16. вијека добојско утврђење је мало вриједило, али је у првој половини тога вијека турско царство освојило на сјеверу огромна подручја и стигло до бедема далеког Будима (1543. год.). Зато добојска тврђава више није чак ни одржавана, па је полако пропадала. Тако 1657. године посада броји 35 чувара, опрема је један мањи и један већи топ, пет буради барута и нешто олова. Године 1697. октобра 16. спаљена је варош и тврђава добојска. У брзом маршу од Брода на Сави до Сарајева, аустријски војсковођа Евгеније Савојски, освануо је под Добојом. Тврђава се предала после два – три испаљена артиљеријска зрна. Аустријанци држе Добој све до 3. августа 1700. године, а тада су враћени и заробљеници. У јесен 1717. године аустријска војска поново пали варош добојску, али у брзом налету изгледа да тврђава није освојена. Извори оцјењују да насеље броји око 50 кућа. Године 1851. тврђаву је напустила последња војна посада. Старо утврђење почело у 13. вијеку (не рачунајући оно земљано из 10. вијека) је тако мирно и тихо сишло са позорнице историје. Турци тврђаву нису поправљали од краја 15. вијека, па је пропадање бедема и кула стигло до рушевина.

Такође треба знати да је после 1851. године тврђава постала каменолом одакле је узиман камен за градњу кућа у вароши.

Занимљив је опис тврђаве из 1875. године из пера Енглеза сер Џона Артура Еванса, путописца и познатог археолога: … при прелазу неког завоја на путу, испред нас се појавио, на купастом брду, лијепо устоличен стари град Добој… Стара тврђава крунише главицу брда и ми смо се упутили горе. Њу овде називају стари град, а он је један од најинтересантнијих реликвија читаве Босне. Један поглед са тих разрушених зидина показује важност самог положаја. Добојска тврђава стоји на врху који окомито пада у долину Босне и то управо тамо гдје Спреча отвара пролаз према Дрини… Тврђава је тако била кључ читаве долине ријеке Босне, кључ против непријатеља који би наступао из мађарских равница и господарила је главним путем кроз област Усоре, и даље, све до самог срца босанског краљевства. … Тврђава је под Турцима већ давно почела да пропада и сада се већ распадају и њене рушевине.

Данас је добојско утврђење културно-историјски споменик високе вриједности који својом силуетом намеће обиљежје савременог града.

На Тврђави постоје сљедећи садржаји: амфитеатар на којем се одржавају бројне културне и забавне манифестације, сувенирница и угоститељски објекат у којем се можете окријепити али и сазнати нешто више о историји овог краја, те панорамски двоглед којим је могуће видјети сву љепоту и природно богатство добојског подручја.

Одлуком Комисије за очување националних споменика БиХ из 2005. године градитељска цјелина Стари град Добој, коју чине бедеми и куле старог града Добоја и покретно насљеђе које се налази у Музеју у Добоју, проглашена је националним спомеником Босне и Херцеговине.

Добој

Добојска тврђава; фото: Википедија

 

Извори: Туристичка организација Града Добој, Википедија, Комисија за очување националних споменика БиХ, Добојски инфо

Приредила: Сања Бајић

ИСТОРИЈА / МИСТЕРИЈЕ

Камене столице и тајанствена кугла у подручју Жепе

Подручје Жепе у општини Рогатица обилује бројним културно-историјским знаменитостима. Уз Андрићев мост на Жепи и Реџеп-пашину кулу са ореолом националних споменика, ту су бројни стећци и средњовјековни град Вратар који је, како биљеже историчари, био средиште жупе у коме је столовала босанска средњовјековна властела Дрињачићи и Ковачевићи.
Рогатица, Жепа

Краљевска (судијска) столица; фото: zvornicki.ba

Остаци средњовековног града Вратар још су добро видљиви, али пажњу, углавном намјерних, посјетилаца привлаче „краљев сто“ или велика столица и мала камена столица.

Велика столица је камена громада која је исклесана тако да има сједиште, наслон за леђа и дио наслона за руке. Висока је око 130 центиметара и окренута према сјеверу, односно јужној улазној капији некадашњег града. Испред столице има много заравњеног простора, па се претпоставља да се ту некада зборовало, а говоре је, мјерећи по ововременским понашањима, држао ко други, него властелин – казују мјештани села Вратар које је смјештено на падинама истоименог брда на којем је некад био град Вратар.

Недалеко од краљеве или велике столице, налази се и друга, мала столица, која је лошије урађена или је временом оштећена.

Подручје Жепе обилује и другим свједоцима времена на шта озбиљно рачунају туристички радници у Рогатици. Ту је и занимљива камена кугла са патином која асоцира на давно прошла времена. Кугла сада украшава двориште Суље Куловца у селу Жепа. Овај пензионер и повратник у Жепу каже да је кугла саставни дио инвентара у његовом дворишту.

Од каквог је камена и чему је служила овдје нико не зна. На потезу су археолошки и други стручњаци ентитеског завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа, кажу у Општинској туристичкој организацији у Рогатици који су и куглу регистровали као и већину свега другог на подручју Жепе и осталим дијеловима општине како би се нашли у туристичкој понуди овог краја.

Средњовјековни град Вратар и Проклета Јерина

Остаци овог града налазе се у Жепи. Био је подигнут на једном високом (745 м), врло стрмом и тешко приступачном гребену смјештеном на другој обали ријеке Жепе. На граду су и данас очувани темељи, зидови четири округле куле, остаци велике сале и судачка столица уклесана у матичној, живој стијени. У овом подручју налази се и велики број стећака. За средњовјековни град и његову господарицу Проклету Јерину везане су многе легенде.

Једна од легенди је и она да је приликом градње, да би убрзала рад радника при додавању камена из руке у руку, камен гријала на ватри.

Била су још два града овог имена: Вратар у жупи Лука око ушћа Неретве и Вратар у Сутјесци, на путу из Гацка у долину Дрине.

Извори: Зворнички, Туризам, Рогатица

ИСТОРИЈА

Становници средњовековне Босне славили су крсну славу – Повеља Бељака и Радича Санковића Дубровнику

Становници средњовјековне босанске државе имали су крсну славу, као и Срби у Рашкој и другим областима гдје су живјели Срби на Балкану. Тако нпр. обласни феудалци Санковићи, браћа Бељак и Радич, као што се види из ове повеље издате 15. априла 1391. године Дубровчанима, спомињу као своју славу св. Ђурђа и арханђела Михајла, и то св. Ђурђе крсна слава војводе Бељака, а арханђел Михајло војводе Радича.
Повеља Бељак и Радич Санковић Дубровнику

Печат кнеза Радича и печат Бељаков; фото: Племенито

Дио у повељи у којем они спомињу своје крсне славе гласи: „…на Свето писмо Христовога јеванђеља из добре воље и са чистим срцем присегли смо вером и душом, и оца нашега и родитеља наших Светим Ђурђем и арханђелом Михајлом, нашим крсним именима…“.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%93%D1%80%D0%B1_%D0%A1%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0.png

Грб Санковића, српске средњовековне владарске породице из Босне; фото: Википедија

Цијелу повељу можете прочитати овдје:

Повеља је написана 15. априла 1391. године. Браћа Санковић уступају жупе Конавле и Витаљину Дубровнику уз оправдање да тиме исправљају неправду рашке и хумске господе. Наводе се границе жупа и обавезе њених становника према дубровачкој власти.

У дипломатичком погледу исправа припада хумској канцеларији. Писана је на пергаменту њемачког начина израде, што је ријеткост за Хум.

У повељи се наводи да су св. Ђурђе и арханђел Михајло, крсне славе браће Санковића, и то св. Ђурђе крсна слава војводе Бељака, а арханђел Михајло војводе Радича.

Повеља одише православним духом што се најјасније види из дијела у којем се браћа заклињу „на Свето писмо Христовог јеванђеља“ и још „светог Ђурђа и арханђела Михајла“ часни крст, пресвету Богородицу и „318 светих отаца никејских и од свих светаца и светица Божијих“.

Ову повељу први издао Павле Карано –Твртковић 1840. (Србски споменици,98, бр. 78.). У цјелини повељу је објавио Франц Миклошић (Monumenta Serbica, 217-219).

Литература: Стари српски архив 7, Београд 2008, 113-127, (повељу приредио Синиша Мишић).

Превод:

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Seal_of_Radi%C4%8D_Sankovi%C4%87.jpg

Печат Радича Санковића; фото: Википедија

У име Оца и Сина и Светога духа, амин. У години 1391. од рођења Христовог, у петнаести дан месеца априла. И ево, свакоме човеку, садашњем и који ће у будућности бити у веке векова, дајемо на знање и разумевање овом повељом и записанијем да ја, жупан Бељак и брат ми војвода Радич, Санковићи, сазнасмо уистину из старих записа и од старих људи дугог памћења, од добрих људи који су то чули с колена на колено, и по означеним и познатим белезима, (где су) међе. На месту Цавтата, уз море, налазио се стари град Дубровник смештен у Жупи конавоској, и биле су му племенито та жупа и друге земље и места, и када се тај славни град расуо и опустео, тада у те дане господа рашка и хумска на неправедан начин га запоседоше, и на силу узеше Конавоску жупу и друга места тога града. И тада грађани пређоше у утврђено место и сазидаху град Дубровник који и до данас постоји и, по милости Божијој, поштован је и слободан, а од људи старога града изродила се и наследила га је властела града Дубровника. А сада ја, жупан Бељак и војвода Радич смисливши, пошто је то у потпуности правично и достојно је, да свакоме вратимо и дамо његово право и стару племениту баштину, узимајући у обзир почасти и службе које је град Дубровник вазда чинио господи рашкој и босанској и хумској, а посебно нашем оцу Санку и свим нашим родитељима. И знајући за љубав и пријатељство које су наши стари имали, а и ми имамо са градом Дубровником, хтели смо да им вратимо и дамо њихову баштину и племенито, као што треба и како је право, па од данас дадосмо, и потврђујемо, и овом повељом записујемо у веке векова општини и властели града Дубровника Жупу конавоску са Доњом гором, и град Соко који је у њој, и сва села и људе и горе и паше и воде и млинове и доходке, и све што припада Жупи конавоској, и са свим међама и границама које су са Требињем и са Врсињем, и до међе и границе драчевичке, и до предграђа дубровачког, и до мора на Цавтат и около, како је море окружило, до Молунта и још, такође, дајемо и потврђујемо села и земље Виталине, до својих међа и граница, и до мора до пристаништа Молунат, и са острвом које припада Виталини, наиме Молунатом, који су у Жупи конавоској и у граду и у местима сада горе записаним, поклисарима дубровачким Жуну Соркочевићу и Палку Гундулићу. Ми, жупан Бељак и војвода Радич, обећасмо се нашом вером и заклетвом ниже писаном, да ћемо је поставити у држање и у власт и у господство, као њихову баштину племениту, Општини и властели града Дубровника, и предати им у руке и у власт и стражу града Сокола, и сву више уписану Жупу конавоску и виталинску, да су слободни властела и Општина дубровачка да учине и уреде и да господују градом и жупом и местима више писаним, као својом правом и сопственом баштином, као што могу чинити са својим старим владањем и државином. И још обећавамо Општини и властели дубровачкој да ћемо учинити да им прваци људи и бољи из Жупа присегну вером и душом и заклетвом, да буду верни Општини и властели дубровачкој, и ако Конављани и Витаљињани не буду хтели да прихвате господство дубровачко, или да не буду послушни; или, ако би се у било које време одметнули и били неверни, ми ћемо их гонити и сматрати нашим непријатељима и нашим сопственим неверницима, и свом нашом снагом ћемо их преобратити и подчинити господству и власти дубровачкој. И још обећавамо Општини и властели града Дубровника да ћемо чувати или стражарити и бранити Жупу и град Соко и места више записана од сваког зла, од насиља, пљачке и од сваког господара или властелина, било који да је, који би хтели било да узнемире било узму жупу или град или места горе записана, или би хтели било какво зло или штету да учине. И још обећавамо: ако би неки наш човек било из наше земље отишао и дошао да се насели у Конавоску жупу или у Виталину – слободан је да пође, а ни ми, нити наш човек нећемо (то) бранити нити ћемо зло учинити томе човеку; а такође – ако би неки човек отишао из Конавла или из Виталине те се доселио и пошао у нашу земљу, Дубровчани обећавају да (то) не бране нити зло да учине том човеку. И на све горе писано пристадоше и потврдише наше госпође и сестра Драгна и наш стриц жупан Градоје, и наша браћа Будела и Санчин, у своје име и за своју децу и за потомке свих нас, и сва наша властела, а навластито Миле Туклековић са синовима, и Вратоје Радонић са својим синовима, и Степко Озројевић са синовима. И за потврду свега горе писаног у руке Жуна Соркочевића и Палка Гундулића, поклисарима Општине дубровачке ми, Бељак и Радич, са свима више именованима, на Свето писмо Христовога јеванђеља из добре воље и са чистим срцем присегли смо вером и душом, и оца нашега и родитеља наших Светим Ђурђем и арханђелом Михајлом, нашим крсним именима, да извршимо и свршимо и утврдимо све писано у овој повељи, и да наша деца и наши потомци и наша властела и сваки наш човек изврши и не пренебрегне ово писање, нити било који други господин или човек, где можемо ми да досегнемо. А ми, више писани, да не порекнемо нити да прекршимо ово што је записано. Ако би било ко од нас, или неко други, ово прекршио или порекао или неко зло учинио противно овом нашем обећању, да је анатема и да је проклет од Бога и од пречисте Богородице и од часног крста и од дванаест апостола и од четворице јеванђелиста и од светог Ђурђа и арханђела Михајла, и од 318 светих отаца никејских и од свих светаца и светица Божијих, и да је саучесник са Јудом и ђаволом, и проклетство очево и мајчино да падне на оне који ће ово порећи и покварити ово што је записано […] повеља коју смо потврдили и нашим печатима запечатили.

А ово писа Грубанац Хлапчић Имоћанин, раб (слуга) жупана Бељака и војводе Радича, и њихов дијак.

Украс 1Оригиналне странице повеље можете да видите на страници Племенито

извор: Српска земља Босна, Племенито