Позив папе на крсташки рат против Срба из Босне и Славоније 1356.

Писмо Папе Иноћентија VI упућено угарским доминиканцима 30. марта 1356. године погрешно је протумачено у домаћој историјској науци. Последица тог фалсификовања је уклањање валидног ватиканског доказа да у 14. веку у Босни и Славонији живе Срби. Наводимо оригинално писмо и два примера његовог кривотворења – Ћоровићев и Јалимамов – који се у многим историјским текстовима наводе и преписују наносећи тако несагледиву штету историјској истини:

1. Владимир Ћоровић

„Да се односи погоршавају допринео је знатно нови босански бискуп, Мађар Петар Сиклоши, који је био потврђен у фебруару 1356. Он је на своју нову дужност долазио с писмом папе Иноћентија VI, упућеним мађарским доминиканцима, у коме се позивало на крсташки рат против Босне и Србије. То писмо је било чист политички акт, стављен на расположење краљу Лајошу за његову намеравану офанзиву према Србији. Босна је у њ ушла узгред, по традицији, у колико Мађарима затреба да се тим позивом послуже против ње за своје интересе.“ (1) (29) (30) (31) (32)

Дакле, Ћоровић наводи да је Босна тек узгред била предмет папиног писма, а да је Србија била главни циљ тог крсташког рата. Ћоровић је ово своје погрешно интерпретирање папиног писма поновио у више својих радова.

2. Салих Абдулах Јалимам

„Наиме папа Иноцент VI. упутио је 1356. године писмо угарским доминиканцима у којем их је, на темељу једног ранијег изгубљена писма папе Ивана XXII позвао на крижарски рат против средњовјековне Босне и Србије. До крижарског похода послије није дошло, у непотпуним повијесним изворима нису пронађени рзлози тог одустајања.“ (2) 

Историјска истина је да папа Иноћентије у писму позива на крсташки рат „против свих Трансилванаца, Босанаца и Славонаца који су били јеретици„. (contra omnes Transilvanos, Bosnenses et Sclauonie qui heretici fuerint).

Због различитих тумачења тадашњег верског и националног стања у Босни и Славонији, потребно је посебно истаћи став папе Иноћентија VI. Он у том писму позива на верски рат изједначивши у верском смислу становнике Трансилваније, Босне и Славоније, назвавши и једне и друге и треће истоветно: „јеретици“. (3) (4)

Ово изједначавање је сасвим супротно тенденцијама многих историчара, почев од друге половине 19. до данас да народ Босне и Славоније одреде различито у верском смислу. Овде је као додатни репер и потврда да се ради о православљу наведен и народ Трансилваније, у којој у то време поред већинских православних Влаха живе у великом броју и православни Срби.

Да је ово био став и виђење Ватикана, а не хир једног папе показује податак да је папа Иноћентије свој позив засновао писму свог претходника, папе Јована XXII.

Папа Јован XXII (1316—1334) подржао је крсташки рат против Србије краља Милутина, који је повео угарски краљ Карло Роберт заједно са Напуљским краљевством и обласним владарима из Хрватске и Далмације.

У историјским изворима и стручној литератури не постоје помени постојања богумила или патарена ни у Славонији ни у Трансилванији (Ердељу) током 14. века. Дакле, папин термин „јеретици“ могао се односити једино на народ православног обреда. Другим речима, средином 14. века у Босни, Славонији и Трансилванији живе православци против којих папа Јован XXII, а потом и папа Иноћентије VI покрећу крсташке ратове.

Писмо Папе Инићентија VI

Папа Иноћентије VI наређује провинцијалу доминиканаца у Угарској на основу писма Јованa XXII, од 1. фебруара 1327. године, које је изгубљено, да прогласи крсташки рат против јеретика у Босни и Славонији.

Невином бискупу, слуги слугу Божјих, За вечно сећање на ствар. Садржај одређених писама срећне успомене Јована Папе XXII, нашег претходника, пронађених у регистру истог претходника, на захтев љубљеног сина… приора провинцијала реда проповедника у Мађарској, из разлога што су, како смо примили, горе поменута оригинална писма случајно изгубљена, преписали смо их дословно из самог регистра и допунили их садашњошћу: која гласи:

Јовану бискупу, слуги слугу Божјих. Љубљеном сину…… приору провинцијала реда проповедника у Мађарској, поздрав и апостолски благослов. Тежак пастирски распоред врховног пастира, који је положио свој живот за своје овце, нека незаслужена брига која нам је поверена, иако је поверена, буде брижна и старателна, и нека наш ум буде узнемирен, као између осталог,… и са свих страна разноврсне и разноврсне ствари се сливају попут бујице, којом се наш ум расејава многоструком разноликошћу, циљајмо на повећање католичке вере свим нашим жељама, да лукавство прождрљивог вука, ходајући около, не отме и не расеје овце Господњег стада, него нека се корен безакоња јеретички одсече из Господњег винограда, и нека он сам, истребивши лисице које га уништавају својим изопаченим угризима, донесе плод католичке чистоте. И зато вам наређујемо расуђивање апостолским списима, да преко ваше браће, коју сте сматрали погодном за ово, учините да се крст проповеда широм краљевства Угарског против свих Трансилванаца, Босанаца и Славонаца који су били јеретици, који, по нашем ауторитету, дајемо онима који су, преузевши знак крста, опасали се за истребљење јеретика, опроштај који је уобичајен да се даје онима који притекну у помоћ Светој земљи. Дато у Авињону, у фебруарским календама, једанаесте године нашег понтификата.

Штавише, да би горепоменути садржај истих писама, овако уметнутих, учинио ствар или чињеницу апсолутно сигурном, одлучујемо апостолским ауторитетом да поменути садржај има исту снагу и моћ, исту енергију у свему, коју би имала горепоменута оригинална писма, и да ће се исти тачан садржај веровати, кад год и где год, било на суду или на други начин, где се излаже или приказује, и да ће исти чврсто стајати у свему, као што би иста оригинална писма стајала да су изложена или приказана. Овим, међутим, не желимо да стекнемо никакво ново право никоме, већ само да сачувамо старо. Стога, нико итд. не сме кршити наш устав и тестамент итд. Дато у Авињону, 1. априла нашег понтификата четврте године.

У Авињону 30. марта. 1356. 

Theiner Mon. Slav. Mer. I. no. 814. pag. 2388. — Iz reg. an. IV.  cod, chart. Tom, 12. fol. 472,

Писмо у оригиналу

Inocencije VI. papa nalaže provincijalu Dominikanaca u Ugarskoj na osnovu pisma Ivana XXII., od 1. febr. 1327. koje se bil izgubilo, da naviješta križarsku vojnu na heretike u Bosni i Slavoniji.

Innocentius episcopus seruus seruorum dei, Ad perpetuam rei memoriam. Tenorem quarundam litterarum felicis recordacionis Johannis pape XXII. predecessoris nostri, in regestro ipsius predecessoris repertum, ad dilecti filii … prioris provincialis fratrum ordinis Predicatorum in, Ungaria supplicacionis instanciam, pro eo quod, siccut accepimus, predicte originales littere casu fortuito sunt amisse, de regestro ipso de verbo ad uerbum transcribi et presentibus annotari fecimus: qui talis est.

Jobannes episcopus servus servorum dei. Dilecto filio… . priori provinciali fratrum ordinis Predictatorum in Ungaria, salutem et apostolicam benedictionem. Onerosa pastoralis officii summi dispositione pastoris, qui pro suis ovibus animam posuit, nobis licet immeritis cura commissa solicita pùůlsat instancia mentem nostram, ut inter cetera, . que undique confluunt quasi torrens varia et diversa negocia, quibusve noster animus redditur multiplici varietate distractus, ad augmentum fidei catholice totis desideriis intendamus, ne ambulantis. in circuitu lupi rapacis astucia oves gregis dominici rapiat et disperdat, quinimmo de vinea domini radix iniquitatis heretice sucidatur, ipsaque, exterminatis inde vulpeculis, que perversis morsibus demoliuntur eandem, fructus afferat catholice puritatis. Ideoque discretioni tue per apostolica scripta mandamus, quatenus per fratres tuos, quos ad hoc ydoneos deputaveris, contra omnes Transilvanos, Bosnenses et Sclauonie qui heretici fuerint, per regnum Ungarie crucem facias predicari, qui auctoritate nostra illis, qui crucis assumpto caractere se ad hereticorum exterminium accingerint, indulgencíam concedant, que dari consuevit accedentibus in subsidium terre sancte. Datum Avinione kalendis februarii, pontificatus nostri anno undecimo.

Ceterum ut earundem litterarum tenor predictus sic insertus omnimodam rei seu facti certitudinem faciat, apostolica auctoritate decernimus, ut illud idem robur eamque vim, eumdemque vigorem dictus tenor per omnia habeat, quem baberent originales littere supradicte, et eadem prorsus ẹidem tenori fides adhibeatur, quandocumque et ubicumque sive in iudicio vel alici ubi fuerit exhibitus vel ostensus, et- eidem stetur firmiter in omnibus, sicut eisdem originalibus litteris- staretur, si forent exhibite vel ostense. Per hoc autem nullum ius de novo alicui acquiri vo-lumus, sed antiquam tantummodo conservari. Nulli ergo etc.. nostre constitutlonis et voluntatis infringere etc. Datum Avinione, IM. kalendas aprilis pontificatus nostri anno qarto.

Avenione die XXX mensis Martii, anno MCCCLVI.

Theiner Mon. Slav. Mer. I. no. 814. pag. 2388. — Iz reg. an. IV.  cod, chart. Tom, 12. fol. 472,

У наставку су изложени подаци о односу Ватикана према православном народу у Србији, Босни, Славонији и Ердељу у 13. и 14. веку. На основу тих података није тешко закључити да се прогон јеретика у све четири области односи на српски православни народ.

СРБИЈА

Да кренемо прво са Србијом и главним догађајем у верским односима са Ватиканом.

Због опасности од упада Угара и опасности од Турака цар Душан се опредељује, да 1354. године лојално потражи наслон на папску курију. 

Међутим, већ следеће године цар је променио мишљење не желећи да скрива своје огорчење пред папиним изасланством, које му је стигло у марту 1355. године. Због цареве срџбе је и сам бискуп Петар био у опасности.

Душан је чак забранио свим католицима у војсци, да нипошто не смеју присуствовати мисама, које је бискуп служио. Озлојеђен због пропале мисије, бискуп је тражио од угарског краља Лајоша да рат настави свом жестином. Лајош се почео спремати на Србе, али није могао током 1355. године да пређе у напад. 

Непосредно после овог сукоба са папском куријом и бискупом Петром цар Душан је изненада умро 20. децембра 1355. године, у својој 47. години живота.

Чим је обавештен о царевој смрти, угарски краљ Лајош 1356. у Загребу проглашава крсташки рат против шизматика у Србији.  Тај поход краља Лајоша није директно повезан са овим писмом, како то наводе Ћоровић и Јалимам, наносећи тако штету историјској истини. Лајош је о том походу обавестио папу писмом из Загреба, 04. јуна 1356. године:

„Ми, Луј, краљ Угарске, милошћу Божјом, објављујемо… да краљевство звано Рашка, које је… окупирано од стране шизматичких побуњеника (rebelles schismaticos, infideles) против свете и једине мајке Цркве, неверника и презирача католичке вере и лудака (?), да то краљевство доведемо и приведемо хришћанској вери и јединству, послушности и поштовању свете мајке Цркве…“ (33)

Упркос папиним настојањима, он не добија помоћ Венеције па, уместо на Србе, креће у рат против Млетачке републике.

БОСНА

Половином 14. века Тврткова Босна је била у веома тешким политичким односима између Србије, Угарске и једног броја нелојалних обласних господара. Околности је знатно неповољнијим чинила агресивна верска политика Ватикана, која је ескалирала када је у фебруару 1356. за новог босанског бискупа постављен Мађар Петар Сиклоши. (1)

Колики је био уплив Ватикана у политику и друштвене односе у Европи тога времена показује писмо папе Иноћентија VI упућено угарским доминиканцима 30. марта 1356. године које је позивало на крсташки рат против православаца Трансилваније, Босне и Славоније. (1)

Угарски краљ Лајош I (1326-1382) је у лето 1357. године уговором приморао краља Твртка I да му уступи западни део Хума до Неретве. Заузврат је Твртку и његовом брату Вуку потврђена управа над областима Соли и Усоре, али под условом да их очисте од пагана и јеретика. (31)

Увређен Лајошевим поступком Твртко се трудио да у Босни ојача свој положај помажући народни елеменат који је био антикатолички и антимађарски. То је дало повода Лајошу да оптужује Босну због јачања јереси у њој, и да 1363. године крене две војске против ње. (1)

У својој повељи Лајош је навео како у Босни „небројена множина јеретика” доводи праву веру у опасност и стога их треба искоренити, како је постао јак антикатолички покрет, а нарочито прелажење патарена у православље, да их је стога требало искоренити, и да је он по препоруци папе лично кренуо у крсташки рат да угуши тај покрет. (5)

Средином 1360-их година Лајош I је користио верске прилике у Босни као политички изговор за војне походе и ширење угарског утицаја на босанску територију. Папа Иноћентије VI је још 23. априла 1360. године упутио позив босанском бискупу Петру да се супротстави јеретицима, што је Угарској дало „папски благослов“ за акцију. (1)

У лето 1363. године кренуле су две угарске војске на Босну:

Прва војска, коју је водио сам краљ Лајош, упутила се у средиште Босне, долином Врбаса, у жупу Пливу, опседнувши град Соко. Град је успешно одбранио жвојвода Вукац Хрватинић, коме је Твртко као награду поклонио читаву жупу Пливу са градом. Отпор је у Босни био веома јак због чега је Лајош био принуђен да прекине даље ратовање. Његов табор је већ 19. јула стигао у Вировитицу. (32)

Друга угарска војска пошла је да освети Лајошев неуспех. Водио ју је острогонски надбискуп Никола, по чему се јасно види верски моменат похода. Ова војска је ишла долином Босне, у Усору, и продрла је до утврђеног градова Сребреника и Сокола, где је заустављена. (5)

Оба верска похода, и први краља Лајоша и други надбискупа Николе, завршени су неуспехом, Твртку је због тога порастао углед. (5)

Мађарски краљ је 1366. године помогао Твртку приликом сукоба са братом Вуком због тога што су Вукове присталице биле противници мађарског утицаја, а имали су и подршку код Срба у Рашкој. (1)

У мостарском Бишћу, у благајском Подграђу, издао је 2. децембра 1382. краљ Твртко своју повељу о новом граду. Зазивајући св. Стевана, чијом благодати „сподоблнєнь бяхь вěньца и чьсти и ксνφетра царьска прьвяхь моихь родитель светяхь, господе срьбьске,“ и последујући „житих ихь и вěрě и правиломь царьскимь,“, Он тај свој нови град назива именом светитељевим. (1)

СЛАВОНИЈА

У време владавине угарског краља Лајоша I (1342–1382), појам Славоније (Regnum Sclavoniae – Краљевина Славонија) имао је значајно другачији и шири територијални обухват него данас.

Средњовековна Славонија се простирала као посебна политичко-правна јединица (којом је управљао славонски бан) у оквиру Угарског краљевства.

Тачне границе Славоније у овом периоду дефинисане су следећим географским и политичким оквирима:

Северна граница: Река Драва је чинила природну и политичку границу према ужој Угарској.

Источна граница: Средњовековна Славонија у 14. веку није обухватала источне просторе попут данашње Барање, Срема и источних делова славонског међуречја. Ти источни крајеви су административно припадали директно угарским жупанијама, док се језгро Краљевине Славоније у доба Лајоша I састојало првенствено од пространих жупанија: Загребачке, Крижевачке и Вараждинске.

Јужна граница ишла је дуж реке Саве и Уне, с тим што је политички утицај угарске круне протезао и у друге делове данашње северне и западне Босне, као што је у појединим периодима био случај са жупанијама Сане, Дубице и Врбаса.

Западна граница: Простирала се до планине Гвозд (данашња Петрова гора) и кроз регион реке Уне, што је одвајало Славонију од Хрватског баната. Дакле, у састав Славоније улазила су подручја Посавине, Баније и Кордуна.

Ватикански извори су у западној науци углавном означаени као валидни, а посебно када је реч о документима са највиших – папских позиција. Међутим, када се у њима нађу подаци који се не уклапају у пожељне историјске наративе потребно је протумачити „шта је папа хтео да каже“, а одступање од наратива објаснити „папиним незнањем“. 

У писмима која је Папа Гргур IX је 1234. године послао угарском краљевићу Коломану и босанском бискупу Јохану фон Вилдезхаузену, он наводи „Славонију”, а „босанске земље“ помиње само у писму бискупу. (6) (7)

Ово папино помињање Славоније у оба писма историчари често подводе или под његову необавештеност или да је он мислио на мало ширу Босну или да је под појмом „Славонија“ мислио уопште на словенске земље итд.

Међутим, војна акција је проведена баш како је то у писму „необавештеног папе“ наведено – против „јеретика”. и у Босни и у Славонији. То јасно показују границе тадашње Славоније, описи кретања војски ка Босни, као и време потребно да војске од Славоније стигну до Босне.

Иако су активне борбе почеле 1235. године угарска војска стационирана у Славонији ступила је у Босну тек три године касније. Поставља се питање шта је угарска војска у активним борбама радила у Славонији те три године, баш у оној Славонији коју у позиву на крсташки рат папа именује у оба писма, док „босанске земље“ помиње само у једном. (6) (7)

Да Славонија није тек нека случајност која се појављује узгред уз Босну показује и Хроника приора Петра из Бодрога, написана у Угарској 1259. године Ова хроника говори о успесима доминиканаца против јeретика на подручју вировитичке жупаније и у околини Дубице. (7)

Као осведочени инквизитори у Француској с почетка 13. века Доминиканци добијају свој задатак у односу на православне Србе. Током 13. и почетком 14. века оснивају се бројни доминикански манастири широм приморја (Дубровник, Задар, Нин, Сплит, Трогир…), Славоније (Пожега, Вировитица, Горјани, Марча…), а потом и Босне (Брдо у жупи Врхбосна).

Када 1325. именује доминиканца фра Фабијана за свог врховног инквизитора против јеретика у Босни и Славонији папа Јован XXII га титулише као „ministro provinciali in provinciae Sclavoniae„. Његова мисија била је да врши службу инквизиције против јеретика у Босни и Славонији. (8)

Папа Јован XXII. је у Авињону 1325. апостолским писмом вратио доминиканцу фра Матији Загрепчанину и његовом реду право поступања против јеретика у Босни, Славонији и Трансилванији. (9)

Писмом краљу Карлу Роберту 12. новембра 1329. Папа Јован XXII поново препоручује фра Фабијана као инквизитора „Haereticae pravitatis in provinciae Sclavoniae“ (Јеретичке злобе у провинцији Склавонији) инсистирајући да му се пружи несебична помоћ и у „светој ствари око истребљења босанских јеретика“. (10) 

Да Славонија није поменута случајно и из незнања показује писмо следећег папе који позива на крсташки рат против православних Срба. После папе Гргура IX и папа Иноћентије 1356. такође у писму помиње Славонију, позивајући се на писмо свог претходника. 

Угарски краљ Сигисмунд (Жигмунд) Луксембуршки је 1387. предузео војну акцију да побуњенике у Славонији и Срему, помогнуте српским и босанским војним одредима. потисне преко Саве. У ропство је, каже краљ Сигисмунд пао велик број „неверних и шизматичних Босанаца и Рашана.“ (1)

ТРАНСИЛВАНИЈА

Влашко становништво је имало своје свештенство, што се може закључити на основу писма које је папа Григорије IX (1227—1241) послао Бели IV, сину угарског краља Андрије II, 14. новембра 1234:

„У Куманској епископији, како сам обавештен, постоји неки народ који се зове Власи. Иако се називају Христовим именом, имајући, међутим, у оквиру једне вере различите обреде и обичаје, раде ствари које су стране овом [тј. Христовом] имену… Наиме, не хају за Римском црквом, а општецрквене сакраменте не примају од пречасног нам брата… епископа куманског, који је месни дијецезан, него од некаквих псеудоепископа, који се држе грчког обреда. А неки људи из Краљевине Угарске, како Угри, тако и Немци и други правоверни, боравећи са њима прелазе на њихову страну. И тако, удружени са истим Власима као један народ, презревши оног [епископа куманског], примају са њима напред поменуте сакраменте.“ (11)

Будимски сабор је још 1279. године забранио подизање православних цркава. (12)

Сукоби током 14. века били су системски, правни и економски притисци да се православни Власи, Срби и друге заједнице у Трансилванији претворе у грађане другог реда, постављајући темеље за вишевековне верске поделе у региону.

Локално становништво у Трансилванији, које је већински чинило влашко и делом српско становништво, припадало је источној православној цркви. У папским и угарским краљевским документима из 14. века православци су редовно називани „шизматицима“ и „јеретицима“.

У току 14. века дефинитивно је успостављен систем такозване „Уније три нације“ (Мађара, Секеља и Саса), којима је био резервисан политички, економски и друштвени врх Трансилваније. Услов за пуноправно учешће у политичком животу и феудалним привилегијама постао је припадност римокатоличкој вери.

Верско питање је директно подгревало и војне сукобе на границама Трансилваније. Када је угарски краљ Карло Роберт кренуо у походе против влашког војводе Басараба I (око 1310–1352), ти сукоби су у папским круговима третирани и као борба против православних „непријатеља праве вере“. Басараб I је поменут као „шизматик“ у краљевској дипломи из 1332. године, која се односи на Православну цркву. (13) (14)

У другој половини 14. века, посебно током владавине Лајоша I (1342–1382), почињу израженији верски притисци и искључивања српског и влашког православног становништва из политичког живота и институција попут сабора.

Лајош је снажно подржавао папство у борби против „христијанске јереси и шизме“. Подржавао је верске редове, посебно фрањевце и павлине, за које су он и његова мајка основали десетине нових манастира. (19)

Лајош је покушавао да преобрати све своје пправославне поданике у католичанство чак и силом. Ти покушаји учинили су га непопуларним у балканским државама. (19)

Након освајања Видина Лајош је послао фрањевачке монахе у нови Банат да преобрате локално православно становништво, што је изазвало широко незадовољство међу Бугарима. (20) (21)

Верски сукоби и тензије у Трансилванији током 14. века били су дубоко испреплетени са политичком дискриминацијом, феудалним подређивањем и ширењем римокатоличког утицаја на рачун православног становништва.

Папа Иноћентије VI је 1356, потврдио претходну булу упућену приору Доминиканског реда Угарске, где му је наложено да проповеда крсташки рат „против свих становника Трансилваније, Босне и Славоније, који су јеретици“ (contra omnes Transilvanos, Bosnenses et Sclavonie, qui heretici fuerint). (12)

Лајош је наредио хапшење православних свештеника у Кувину и Карашу 1366. године. (23) а такође и да се сви српски свештеници преобрате и поново крсте. (21)

Декретом је одредио да само они који „лојално следе веру Римске цркве могу да држе и поседују имовину“ у Хацегу, Карансебешу и Мехадији. (23) Према декрету само римокатолички племићи и кнезови смеју да поседују земљишну имовину у округу Себеш у жупанији Темеш. (24)

Многи локални православни влашки кнезови у Трансилванији су пред собом имали избор: или да се римокатоличе и тиме задрже земљишне поседе и племићки статус, или да остану православци чиме су губили права и били потиснути на маргину друштва. Овај притисак је довео до тога да се део локалне елите временом асимиловао и покатоличио.

Међутим, масовније преобраћење је било ретко у овом периоду; фрањевац Вартоломеј из Алверне жалио се 1379. године да „неки глупи и равнодушни људи“ не одобравају преобраћење „Словена и Румуна“. (23) (25)

Упркос недостатку институционалне подршке државе, православна црква у Трансилванији у 14. веку је опстајала на нивоу народних обичаја, мањих манастира и скитова по шумама и планинама (попут манастира Рамец).

Од друге половине 14. века, румунски кнежеви су ктиторисали манастире на Светој Гори. (17) Манастир Кутлумуш је примао донације од Николе Александра из Влашке (1352–1364). (26)

У Влашкој, манастир у Водици је основан 1372. године од стране српског монаха Никодима, који је у Влашку дошао из Хиландара. (16) (18) 

***

На основу изложеног можемо закључити да су трјица папа позивали на крсташки рат против православних Срба, именујући регионе у којима ти „јеретици“ живе – Славонија, Босна, Трансилванија, Далмација и Србија. Али у конкретном писму папе Иноћентија VI позив је упућен само против православног станивништва Славоније, Босне и Ердеља.

Далибор Дрекић

Литература:

Википедија

(1) Владимир Ћоровић, „Историја Срба”, БИГЗ, Београд 1989.

(2) Салих Абдулах Јалимам, Доминиканци у средњовјековној Босни, Croatica Christiana periodica, 12 бр. 22, 1988.

(3) Салих Абдулах Јалимам, Доминиканци у средњовјековној Босни, Croatica Christiana periodica, 12 бр. 22, 1988.

(4) Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae XII. стр. 332-335

(5) Владимир Ћоровић, Историја Југославије. Београд: Народно дело, 1933.

(6) John Fine, The Bosnian Church: its place in state and society from the thirteenth to the fifteenth century: a new interpretation. London: Saqi. 2007.

(7) Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae III

(8) Eusebio Fermendžin, Acta Bosnae Potissimum Ecclesiastica, MSHSM, XXIII, Zagreb, 1892. 21

(9) August Theiner, Vetera monumenta historica Hungariam sacram illustrantia. 1, Ab Honorio PP. III. usque ad Clementum PP. VI. 1216 – 1352. Romaе 1859

(10) Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae IX. стр. 492-493

(11) Историја хришћанства у Румунији

(12) Ioan-Aurel Pop, Thomas Nägler, András Magyari, Susana Andea; Costea, Ionuț; Dörner, Anton; Felezeu, Călin; Ghitta, Ovidiu; Kovács, András; Doru, Radoslav; Rüsz Fogarasi, Enikő; Szegedi, Edit (2009). The History of Transylvania, Vol. II. (From 1541 to 1711). Romanian Academy, Center for Transylvanian Studies.

(13) Steliu Lambru, „The Cumans in Romania’s History“. Pro Memoria: The History of Romanians. 2007.

(14) Kurt W. Treptow, Ioan Bolovan; Constantiniu, Florin; Michelson, Paul E.; Pop, Ioan-Aurel; Popa, Cristian; Popa, Marcel; Scurtu, Ioan; Vultur, Marcela; Watts, Larry L. (1997) A History of Romania. The Center for Romanian Studies.

(15) Kurt W. Treptow, Marcel Popa, Historical Dictionary of Romania. The Scarecrow Press. 1996.

(16) Aristeides Papadakis, John Meyendorff, The Christian East and the Rise of the Papacy: The Church 1071–1453 A.D. St. Vladimir’s Seminary Press. 1994.

(17) Mircea Păcurariu, Romanian Christianity. In: Parry, Ken (2007); The Blackwell Companion to Eastern Christianity; Blackwell Publishing; 2007.

(18) Ioan-Aurel Pop; Ioan Bolovan, History of Romania: Compendium. Romanian Cultural Institute (Center for Transylvanian Studies). 2006.

(19) Pál Engel, The Realm of St Stephen: A History of Medieval Hungary, 895–1526. London, 2001

(20) John V. A. Fine, The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 1994.

(21) Gyula Kristó, Az Anjou-kor háborúi [Wars in the Age of the Angevins] (in Hungarian). Budapest: Zrínyi Kiadó. 1988

(22) Raphael Patai, The Jews of Hungary: History, Culture, Psychology. Detroit: Wayne State University Press. 1996.

(23) Ioan-Aurel Pop, Thomas Nägler; Mihai Bărbulescu, Anton E. Dörner; Ioan Glodariu, Grigor P. Pop; Mihai Rotea, Tudor Sălăgean, Valentin Vasiliev; Bogdan Aldea, Richard Proctor, The History of Transylvania, Vol. I. (Until 1541). Romanian Cultural Institute. 2005.

(24) László Makkai, „The Emergence of the Estates (1172–1526)“. In Köpeczi, Béla; Barta, Gábor; Bóna, István; Makkai, László; Szász, Zoltán; Borus, Judit (eds.). History of Transylvania. Budapest: Akadémiai Kiadó. 1994.

(25) László Makkai, „Religious Culture of the Romanians“. History of Transylvania, Volume I: From the Beginnings to 1606. 2001.

(26) Jonathan Shepard, The Byzantine Commonwealth 1000–1500. In: Angold, Michael (2006); The Cambridge History of Christianity: Eastern Christianity; Cambridge University Press; 2006.

(27) Маћаш Унгер и Ото Саболч, „Историја Мађарске”, Софија 1968.

(28) Салих Абдулах Јалимам – Спор Доминиканаца и Фрањеваца у средњовјековној Босни, Croatica Christiana periodica, 13 бр. 23, 1989.

(29) Владимир Ћоровић, „Историја Српрског народа”, Глас Српски, Бањалука, „Ars Libri“, Београд 1997.

(30) Владимир Ћоровић, Краљ Твртко I Котроманић, Српска Краљевска Академија, Београд 1925.

(31) Владимир Ћоровић, Хисторија Босне, Београд 1940.

(32) Владимир Ћоровић, Лука Вукаловић и херцеговачки устанци од 1852-1962. Српска краљевска академија, Београд 1923.

(33) Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae XII. стр. 356-367

Сродни чланци:

Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације
Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)
Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби
Заборављени српски кнез Борна
Ватиканска документа о Србима у Далмацији
Пилипенда: муке српске далматинске
Стара српска црква у Бакарцу код Ријеке
Седам векова манастира Крупа у Далмацији (1317-2017)
Манастир Богородица Стонска на Пељешцу (13-14 век)
О приморским Србима
Срби са Јадранског мора (Лудвиг Салватор)
Средњовековни документи о Србима у Крајинама
Људевит Посавски и Срби у Босни и Далмацији 822. године
Српски храм у Корчули задужбина је Немањића
Трагедија православља и православног храма на Вису
Сав словенски народ Далмације у 11. веку био је православни
Како је сплитски архиепископ Дабрал 1050. године бранио Православље
Последњи отпори Сплићана у борби за одбрану православља (1222-1237)
Покатоличавање задарске браће Матеја и Аристодија 1200. године