Покатоличавање задарске браће Матеја и Аристодија 1200. године

Прича говори о томе како је сплитски надбискуп Бернард око 1200. године прогонио православне хришћане из далматинских градова. Заснована је на сведочењу Томе Архиђакона о двојици браће из Задра, од којих се један звао Матеј, а други Аристодиј.

Страдања браће Матеја и Аристодија

„У Сплиту је 1200. године за надбискупа дошао Бернард, образован човек који је будно прогонио јеретике. О томе сведочи и документ папе Инокентија III, упућен краљу Емерику, у којем хвали Бернарда због протеривања јеретика из Сплита и Трогира. Бернард је саставио збирку против јеретика и написао књигу проповеди.

У то време живела су у Задру два брата, синови Зоробабела, од којих се један звао Матеј, а други Аристодиј.

Иако им је отац био из Апулије, већ у детињству су постали становници Задра. Селили су се углавном по Босни јер су били одлични сликари и веома вешти у златарству. Поред тога, добро су познавали латински и словенску писменост.

Али, заведени ђаволом, били су толико огрезли у понор јеретичке заразе (in baratrum heretice pestis) да не само да су поверовали у безбожну јерес (impiam heresim) својим заслепљеним срцима, већ су је и проповедали својим опаким устима.

Бернард је открио да они бораве у Сплиту и да су многе већ заразили својим трулим и погубним учењима (pestiferi dogmatis). Зато их је почео привлачити католичком науку благим речима, често их подстичући.

Али они су се правили невештим са јеретичком лукавошћу (heretica calliditate), не желећи да се преобрате. Стога је надбискуп дао да им се одмах одузме сва имовина, а они, да се анатемишу и да се осрамоћени протерају из града.

Тада су се  браћа, видевши ће их задесити највећа казна и штета, вратили под заповест Цркве. Надбискуп их је натерао да се одрекну своје јереси која се тиче светих Јеванђеља. Ослободио их је екскомуникације обавезним свечаним обредом и вратио им је сва њихова добра.

Тако су и сви остали које су завели на странпутицу били очишћени од јеретичке заразе.“

Тома Архиђакон – „Историја бискупа Салоне и Сплита“

Историјски контекст и замене теза

Иако Тома Архиђакон не помиње који је карактер те јереси. нити помиње да ли су они једни од протераних јеретика у Босну, не мали број историчира закључује да се ради о секти патарена.

Из примера архиепскопа Дабрала, свештеника Вука и Здеда, као и српског кнеза Петра Мирослављевића јасно је да Тома термин „јерес“ употребљава у односу на православни народ Далмације, Хума и Босне. 

О кнезу Мирославу и Захумљу:

Непосредно пре овога догађаја хумском земљом са седиштем у Стону владао је Мирослав Завидовић (1165-1190), старији брат Стефана Немање. 

Мирослав је наручио писање данас чувеног Мирослављевог јеванђеља, чији су илуминирали кодекс, према речима Археолога Ђорђа Стричевића, израдили управо браћа Матеј и Аристодиј.

Мирослав је на себе навукао прекоре папске курије и 1181. године проклетство папиног легата, због тога што је узео заштиту неретљанске Качиће, који су каменовали на смрт сплитског бискупа Рајнерија. Сем тога, Мирослав је спречавао да се уреде односи и попуне места у некадашњим католичким седиштима његове области.

О бану Кулину и патаренима:

Крајем једанаестог века босански бан Кулин одолевао је бројним притисцима из Рима, Далмације, Дубровника, Угарске и од околних обласних властелина. На челу босанске цркве био је Радогост који ни своју „исповест вере“ 1189. није хтео да изврши на латинском језику.

Бројни подаци говоре о томе да су се литургије у Босни обављале на српском језику. Због тога је сплитски бискуп Бернард оптужио код папе и Кулина и Радогоста.

Када је Бернард протерао неке патарене из Сплита и Трогира, Кулин им је пружио уточиште и поштовао их је као хришћане.

Један број историчара нашао је у томе разлог за тврдње да је у Босни било доминантно раширено патаренско веровање. 

Пошто је папски изасланик испитао правоверност народа у Босни, прича о патаренима у тој земљи сведена је само на појединачне примере.

Кулин бан и православна Босна

Као прво, потребно је напоменути да се читавом низу папских повеља и писама између 1187. године и половине тринаестог века Босна назива српском земљом и српским краљевством. 

Тако, на пример, римски папа Клемент III шаље 1188, дубровацком надбискупу Тривуну Михаиловићу плашт и потврђује стара права дубровачке цркве. У том писму помиње се српска краљевина Босна („regnum Servilie, quod est Bosna“).

Поводом оптужби на рачун Бана Кулина и православне верске праксе народа Босне у априлу 1203. одржани сабори у Босни и Угарској на којима је између осталих прихваћена следећа обавеза:

„Ми, први од оних људи који су до сада били позвани прерогативом имена хришћани на територији Босне…, одричемо се раскола којим смо доведени у шизму и признајемо Римску цркву, нашу мајку, као главу свог црквеног јединства… „

Садржај овог закључка сабора јасно показује да главни проблем за Римску цркву у Босни нису секте попут патарена, него православна верска пракса. Садржај документа је сасвим усмерен подчињавању народа у Босни Римској цркви, а тек узгред поменути су „манихејци и други јеретици“ у контексту забране њиховог примања у цркву.

И римски изасланик Иван Казамариј 1203. потврђује да је главни проблем са црквом у Босни одсуство латинског језика (quod aliquis Latinus ibi poneretur) и мањак бискупија, а не никаква богумилска или патаренска јерес.

„Историја бискупа Салоне и Сплита“ (Historia Salonitanorum) је хроника Томе архиђакона из 13. века (око 1266. године). Први пут га је у 15. веку објавио трогирски историчар Иван Лучић (1604-1679). Допуњена и прерађена анонимна верзија овог дела, позната као Historia Salonitana maior, објављена је у 16. веку, а критичка издања оба поново је објавила Нада Клајић у Београду 1967. године.

Далибор Дрекић

Извори:

Thomas (de Spalato), Historia Salonitana (Franjo Rački) Monumenta spectantia historiam Slavorum meridionalium, JAZU, Zagreb,1894.

Historia salonitana maior (Nada Klaić), Naučno delo, Beograd, 1967.

Toma Arhiđakon, Povijest salonitanskih i splitskih prvosvećenika, Književni krug Split, 2003.

Тамара Огњевић – Атрибуција писарских записа и илуминација у Мирослављевом јеванђељу

Ђорђе Стричевић, Мајстори минијатуре Мирослављевог јеванђеља, Зборник радова Византолошког института САНУ, 1, Београд 1952.

Сродни чланци:

Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације
Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)
Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби
Заборављени српски кнез Борна
Ватиканска документа о Србима у Далмацији
Пилипенда: муке српске далматинске
Стара српска црква у Бакарцу код Ријеке
Седам векова манастира Крупа у Далмацији (1317-2017)
Манастир Богородица Стонска на Пељешцу (13-14 век)
О приморским Србима
Срби са Јадранског мора (Лудвиг Салватор)
Средњовековни документи о Србима у Крајинама
Људевит Посавски и Срби у Босни и Далмацији 822. године
Српски храм у Корчули задужбина је Немањића
Трагедија православља и православног храма на Вису
Сав словенски народ Далмације у 11. веку био је православни
Како је сплитски архиепископ Дабрал 1050. године бранио Православље
Последњи отпори Сплићана у борби за одбрану православља (1222-1237)