Шиптарски злочини

Бранићу Србију и када будем мртва – Љиљана Жикић Карађорђевић

Била је мис Југославије, манекенка, снимала је рекламе, филмове, писала је поезију и била је мајка шесторо деце када је одлучила да се 1999. године добровољно пријави у војску Србије и оде на Косово. Пре него што је обукла униформу, написала је последњу песму, а није прошло дуго када је као припадник 125. моторизоване бригаде упала у заседу албанских терориста и погинула у 42. години живота, заједно са још два војника.
Љиљана Жикић Карађорђевић

Љиљана Жикић Карађорђевић; фото: Информер

Бранићу Србију и када будем мртва
.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к’о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
.
Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где нема, тамо
за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно кол`ко можемо да знамо.
.
Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да се стално плаши
јер Србин не може да се зове робом
Србија то су сви векови наши.
.
Чуваћу границу српске земље моје
опрост за грумен нећу дати ником.
Моје ће руке хлеб сваком да нуде
ал’ Србију никад то је све што имам!
.
Ни огњишта гробља ни дедове моје
због њих ће погача и отров да буде.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к’о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.

Украс 1

Љиљана Жикић Карађорђевић

Љиљана Жикић Карађорђевић; фото: Zlocini nad Srbima

Љиљана Жикић Карађорђевић рођена је 9. марта 1957. у Крагујевцу. Као дете и тинејџерка похађала је музичку и балетску школу. Као девојчица је била ангажована у дечјем позоришту “Јаоким Вујић”. Дипломирала је на београдском ФОН-у као инжењер организационих наука. На такмичењу за мис Србије победила је 1978. у својој 16. години. Играла је у филмовима „Тигар“, „Балкан експрес“, „Грлом у јагоде“…

Када је постигла толико тога у животу, све је ставила на коцку и отишла као добровољац да се бори за отаџбину. Био је први април када је изгубила живот код села Љубенић крај Пећи. У ратном дневнику 125. моторизоване бригаде остало је записано да је група војника ноћу упала у албанску терористичку заседу и да су поред Љиљане погинула још два припадника српске војске. Имала је тада 42 године. Због своје храбрости и пожртвовања одликована је Орденом у области одбране и безбедности првог степена.

Успомену на Љиљану чува шесторо њене деце. који сви данас живе у иностранству осим најмлађе ћерке Дине Галорини. Дина, која је имала само седам година када се догодила ова трагедија данас живи у Србији.

Пре него што је отишла на Косово и Метохију, Љиљана је написала песму „Бранићу Србију и кад будем мртва“, која је објављена у листу Свет од 26. априла 1999. године. У песми је опоменула свој народ да је важно да сачувамо барем зрно стида у себи. Прва збирка њених песама зове се „Теби“, а збирка „Како ти је“ посвећена је њеној деци, која чувају успомењу на њу и њену храброст.

Извори: Новости, Блиц, Курир

Ви идите, ја нећу – докуметарни филм о косовско-метохијском страдању

Дугометражни документарни филм Хаџи-Александра Ђуровића Ви идите, ја нећу, заснован је на књизи „Љетопис Новог Косовског Распећа“ митрополита Амфилохија, која нам открива неиспричану истину о косовско-метохијском страдању Српског народа, његовог верског и културног наслеђа кроз целу историју, а посебно 1998. и 1999. године, са освртом на породичну драму несталог Милоша Ћирковића из Бјелог Боља код Пећи.

Плакат за филм „Ви идите, ја нећу“

О Милошу Ћирковићу се ништа не зна. Кажу да су га терористи убили после неколико дана опсаде. Други веле, да је преко Проклетија успио да се извуче до Црне Горе. Чује се такође да данас живи негдје у иностранству. Оно што не мора да се нагађа је да је Милош одбио да се повуче, дa je данима из своје куће пружао отпор терористима и ликвидирао најмање њих 18, сокољен гуслама које је пуштао у инат крвницима. Одбио да се повуче ријечима: „Сви сте издали – ја остајем“!

Одломак из књиге Љетопис новог Косовског распећа Митрополита Амфилохија Радовића

МИЛОШ ЋИРКОВИЋ – НОВИ ОБИЛИЋ: „ВИ ИДИТЕ, ЈА – ОСТАЈЕМ!…“

Свештеномученик Теодот Анкирски 7/20. јун 1999.

Данас посљедњи припадници полиције и регуларне Војске Југославије напуштају територију Косова и Метохије. Како говоре одговорни у Србији, „југословенска војска добила је нови задатак да са обода Косова штити српски народ на Косову“! По оној народној, „нови дувар зиђу, а стари размећу“!

Са Његовом Светошћу одлазимо за Високе Дечане, одакле патријарх наставља за Београд ради одржавања редовне сједнице Светог архијерејског синода. Епископ Артемије послије литургије у Грачаници одржава велики народни сабор у Косову Пољу, а затим одлази у Гњилане и околину. Епископ Атанасије херцеговачки је у Митровици, а потом у Липљану и Урошевцу, у коме је Срба остало сасвим мало. Вучитрн је остао без Срба, црква и парохијски дом у њему су спаљени. Са пратиоцима се из Дечана враћам за Патријаршију. Гомила Арбанаса опљачкала и запалила двадесет српских кућа у селу Граце, код Бабиног Моста. Сви становници су побјегли. Британски војници из КФОР-а, иако су били у непосредној близини, нијесу интервенисали, него су наставили да мирно регулишу саобраћај на путу током пљачке села, док су Шиптари одвозили пуне тракторе и аутомобиле српске имовине, па се празни враћали по нове количине.

У Пећи убијен Радован Булатовић (69), од оца Блажа. Јављају: народ код Института је под опсадом, према Витомирици – потребна је хитна помоћ. Нова вијест: Шиптари разбијају зграде код Митрополије – парохијски дом и друго. Италијанске страже нема.

Како сахранити убијене у Белом Пољу? Одлазимо, са оцем Миљком Корићанином и оцем Радомиром Никчевићем и другима, у Бело Поље у 17 часова, да сахранимо кукавну браћу Радомира и Чеда Стошића и Филипа Костића. Сва тројица убијена су метком у чело. Једног нађосмо на спрату, свог у крви. Изнад њега, до тавана, уздуж цијелог зида, портрет Слободана Милошевића. Друга двојица прибијени испред улаза у кућу уза зид, метак им пробио мозак. На ногама гумени опанци, обучени као да су се тек вратили са њиве, обавивши дневни сељачки посао. (фуснота: Једини који је преживио, Мирко Стошић, свједочио је касније да је, док су сједели код куће, дошла група Арнаута и позвала Чеда да приђе: „Дођи овамо, гледај ме у очи!“ И кад је овај пришао, један Шиптар испалио му је два метка у чело. Мирко запањен притрча: „Убисте ми брата!“ „Ово ти је брат? Дођи и ти овамо!“ И њему испале два метка у главу. Један метак су Мирку у болници извадили, а други му је остао у предјелу чела, јер је на незгодном мјесту заглављен, те га још носи. Потом су убили Филипа и Рада.) Увили смо их и у ћебад, донесену из Патријаршије. О мртвачким сандуцима не може се овдје ни помислити. Преносимо их на рукама ближе гробљу, постависмо једног поред другог на однекуд прибављени сто и одржасмо опијело. Опијело снимају ТВ екипе страних агенција. Око нас италијански карабињери са машинкама на готовс. Опустјело село скамењено, планински вијенци ћуте. Замукле птице, само са друге стране гробља, са зграда одјекују пуцњи… Италијани нас пожурују. С правом. Добра смо мета за „ућкаре-зулумћаре“. Италијани су извели из села Павла Ђукића и старицу мајку његову Јевросиму.

Дознјемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је „одлично познавао свако дрво, сваки крш“. Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу. Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убјеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..“

Посљедњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку. „Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетенском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање… Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг ријечима: „Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!…“

Чуло се још раније да је око 26, по некима 20.јуна, од шиптарских зулумћара вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22.јуна требало да напуни 38 година. Посјетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико пордичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета. Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увијек се димио. Прва мисао нам бјеше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побјегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човјек побожан, како су нам рекли…

Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа. Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела.

Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао. Да непријатељ никада не би био сигуран гдје је, стално је мијењао мјесто и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске…

Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побјегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио своју јуначку главу….

Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали посљедње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо пријетећи: „Ви идите, ја остајем!…“ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње.

Филм „Ви идите, Ја нећу!“ настао је 2015. године у продукцији „Александрија Филма“ из Београда.

Сниматељ, сценариста, монтажер, композитор, режисер: Хаџи – Александар Ђуровић

У филму учествују:

Његова Светост Патријарх Српски Господин Иринеј
Митрополит Амфилохије,
Владика Теодосије,
Владика Јоанијкије,
Владика Давид,
Игуманија Пећке патријаршије мати Февронија
Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић
Протојереј-ставрофор Миљко Корићанин
јереј Петар Церовић
и Ђурђина Ћирковић.

Музика: Светлана Стевић, гуслар Бошко Вујичић

Продуценти: Љиљана Хабјановић Ђуровић, Милован Ђуровић

После премијерног приказивања филма „Ви идите, ја нећу“ публици се обратио Хаџи-Александар Ђуровић, редитељ, сценариста, сниматељ, монтажер и композитор филма „Ви идите, ја нећу“ , казавши да је ово филмско остварење у спомен свима жртвама са Косова и Метохије и да се након гледања филма свако од нас враћа у свој дом када може да размишља и промишља о поновљеном сведочанству Косовског распећа и српског страдања.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Танјуг, РТС, Спона

Мартовски погром – да памтимо и обележавамо

17. марта 2004. године догодио се погром српског и неалбанског цивилног становништва на Косову и Метохији. Обележја погрома који су организовали ОВК албански екстремисти била су убиства, отмице, пљачке, протеривања, уништавање приватне и јавне имовине Срба и неалбанаца, историјског, културног и духовног наслеђа, односно – највеће организовано етничко чишћење у Европи у 21. веку, праћено неадекватном реакцијом и необјашњивом пасивношћу међународних снага на Косову и Метохији, задужених да управо такве догађаје спрече.

Фотографија цркве Светог Николе, непосредно након Мартовског погрома 2004. године; фото: ТАНЈУГ

Мартовском погрому 2004. претходила су бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале. О погрому је било доста најава и сазнања, како за међународну заједницу, тако и за Републику Србију, али они нису озбиљно схваћени.

Непосредан повод за реализацију погрома било је објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче. Каснијим истрагама УНМИК полиције утврђено је да су ови наводи били нетачни, те да на основу понуђених доказа није постојала основана сумња о почињеном кривичном делу од стране било ког појединца или појединаца. Портпарол УНМИК-а, Дерек Чепел је демантовао да су два дечака страдала бежећи од Срба, и оценио да је насиље било планирано.

Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српски културно-историјски споменици. Два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији састојало се од масовног прогона Срба, најмасовнијег од 1999. године.

Погром и насиље су успешно изведени великом брзином на целој територији Косова и Метохије, а прве су погођене српске енклаве, близу важних путева. С обзиром на врло прецизно изведену хајку, може се говорити о врло организованом насиљу, које су екстремисти покренули у сврху потпуног етничког чишћења, Косова и Метохије од Срба, као и ескалација насиља ради вршења притиска за добијања статуса Косова и Метохије као независне државе, као коначног решења за сукобе.

Процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији.

Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала и/или је у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20.000 припадника Кфора, 3.000 припадника УНМИК-а, 6.000 припадника косовске полиције и њихових челника. Мисија је показала да није била спремна или није желела да осујети или спречи нападе.

Косово, Погром

Карта погрома на Косову и Метохији 17-19 03. 2004.; фото: Википедија

Према изјави портпарола УНМИК-а Дерека Чепела, у немирима је учествовало преко 50.000 Албанаца, док је један функционер Стејт департмента изјавио да мартовски догађаји нису били спонтани, да су их започели екстремисти, а да је у њима на крају учествовало око 70.000 људи.

Етнички је очишћена Приштина, а Чаглавица, прво село до тада најстабилнија српска енклава јужно од Приштине, је убрзо постало велико албанско приградско насеље. Срби су протерани из Призрена, Ђаковице, Пећи, Урошеваца, Штимља, Подујева, Гњилана (које је до 1999. године имало процентуално највише Срба), Липљана (до тада најбољи пример мултиетничке вароши), Обилића, Косовог Поља, Бресја, Свињара, исто као из повратничких метохијских села Бело Поље, Бича и Грабац.

Током погрома, појединци из албанске заједнице, руковођени сопственом савешћу, су показали примере солидарности према својим неалбанским комшијама и колегама, склањајући их са улица, позивајући полицију или помажући у њиховој евакуацији. У руралним срединама је било примера албанских лидера који су зауставили албанске протесте, спречили улазак у српска села и уништавање њихове имовине. Међутим, има случајева у којима су и они сами постајали мета напада.

Челници међународне мисије на Косову и Метохији су након погрома, временом мењали своје изјаве о начину настанка и узроцима истих. Погром су окарактерисали као „серију акција”, затим као „организовану акцију” и као „спонтану рекацију”. И поред осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије се наставило.

Упркос јавним осудама насиља, у позадини мартовског погрома 2004. су стајале две далекосежне и успешно изведене намере:

Убрзавање решавања статуса Косова и Метохије. Непосредно након погрома, убрзан је рад на преношењу надлежности привремених институција на Косову и Метохији, започети су преговори о коначном статусу Косова и Метохије, након чега је уследило самопроглашавање независности.

Даље етничко чишћење Косова и Метохије од Срба, као главне препреке на путу ка независности и свеалбанском уједињењу. Након етничког чишћења, један део прогнаних, чије су куће и станови уништени су добили смештај у импровизованим колективним центрима или приватно на Косову и Метохији, док се добар део одселио у централни део Србије. У свести српског становништва су урезани страх од неизвесности и бесперспективности живљења на Косову и Метохији. Мада су неке куће обновљене, већина прогнаних се није вратила у њих из страха да ће бити поново нападнута, а њима намењене обновљене куће су убрзо поново девастиране. Започело се са планском и организованом узурпацијом, експропријацијом, масовном купопродајом српских кућа и имања, те изградњом нових објеката и инфраструктуре на њиховом месту.

Извор: Википедија