Анегдоте око јоте

Ниједна друга промена азбуке није била нападанија од стране Вукових противника као што је то био случај са словом „Ј“. Запамћене су неке смешне и мање смешне анегдоте везане за отпор народа, свештенства и књижевника према увођењу овог слова. 

Католичко-језуитско слово „Ј“

Када је писао „Први српски рјечник“, Вук Караџић је изабрао латиничну јоту да представља глас ј. Слово за глас ј заиста је било преко потребно нашој ћирилици, али је Вуку на располагању стајало неколико слова која су већ дотад у различитим редакцијама црквенословенског језика имала улогу слова ј. Била су то слова і, ї, й заједно са двогласима и меким знаком ь.

Ћирилична јота, преузета од грчке јоте, користила се у старословенској ћирилици за транскрипцију глагољичког слова Ⰹ. Да је изабрао неко од тих слова, Вук би избегао примедбе о пошокчавању српске азбуке. Он у почетку јесте употребљавао ћирилично ї да представља глас ј, што су пре њега већ користили језички реформатори Доситеј Обрадовић и Сава Мркаљ, али је затим од тога одустао. 

У Предговору Српском рјечнику (1818) преузимање слова „ј“ из латинице правдао је већ постојећом сличношћу латиничних и ћириличних слова, и тиме што су латинична слова грчког порекла као и словенска. Један од разлога био је и тај што је такав калуп већ постојао у штампаријама. Но, Вукови аргументи нису били довољни, већ се на Вука гледало попреко као на оружје у рукама католичко-језуитске пропаганде. Наишао је на јак отпор свештенства, па и самог кнеза Милоша.

Павле Ивић сматра како је пресудан био утицај Јернеја Копитара, који је то учинио ,,помало у жељи да одвоји српску азбуку од православне традиције, а помало и у илузорној нади да ће сви јужни Словени до краја прихватити једну комбиновану латиничко-ћириличку азбуку какву је он замислио и каквој би увођење јоте у јужнословенску ћирилицу свакако крчило пут.

У многе српске куће дуго није смела да уђе књига с „јотом“. О томе говоре и многе анегдоте.

Тешко штакама

Када је Вук саопштио Мушицком да је речник у штампи, спазивши јоту, Мушицки је запрепашћено одговорио:

„За Бога! Млого је реформе у еданпут! А промислите, како су прошли сви Reformatores? Тешко си Вашим’ штакама”.

Слично му је поручио и професор и преводилац Григорије Гершић:

„Ако сад живи останете, дуго умрети нећете”.

Запаљиви речник

Према писму Евстатија Михајловића патријарху Самуилу Маширевићу, 20. октобра 1867, митрополит Стратимировић је:

„Вукове Рјечнике од године 1818. због јоте и садржаја скаредних речи (благоизволио) спалити дати”

Речнике је спалио и кнез Милош, о чему пише Петру Петровићу Његошу, 20. октобра 1836. године:

„Ја сам то у согласију с Г. Митрополитом Карловачким Стратимировићем предупредио многе такове књиге у ватру бацивши а многије читавим сандуком побацавши.“

Вук Караџић-Бранковић

У својим Мемоарима, Јаков Игњатовић је забележио:

„У оно време држало се код дебелојероваца да јота смера на ’пошокчење’ или ’поунијаћење’, да је јота само реп за ’порепити се’, да је Вук – Вук Бранковић, и подмићен од Метерниха”

Јота као нос у слона

Матица Српска је своме потпредседнику владици будимском Платону Атанацковићу, препоручила да састави и одреди српску буквицу и правопис.

Платон је питао за мишљење Вука Караџића и Саву Текелију. Вук је био за „јоту“, а  Платон је био доживотни противник „јоте“, па је годину пред смрт (1866) одштампао књижицу под насловом „Повторни запев над азбуком“, у којој је о „јоти“ објавио подругљиву песму која садржи следеће стихове:

Узмимо тек јоту
Ту и ноћу слоту,
Колико ли јада
И неслоге смрада
Почини нам она
Као нос у слона,
Чим се јота више
Било шта напише,
Тим то буде слађе
У поштењу с нађе.
Том удицом младеж
Као зрном пиљеж
Жмурећки се хвата
Жељно ју прогута.
Заиста је чудо
Како се још лудо
Тако омилило
А и огадило…

Платон је задиркивао и архимандрита Нићифора Дучића због тога што пише немачком јотом. Забележене су његове речи:

„Хајд` што ова омладина пише јотом, али када видим да архимандрит јоту напише, чисто осетим како ме њен реп по носу удари! Нема ништа, мој Ружићу, пропало је све!“

Једном када је Платон примио архимандрита Нићифора Дучића, испрва му та посета није била по вољи. Али, када се овај појавио одважно, млад, леп, висок и једар, Платон му умиљато рече:

Хо синко, да сам такви, па ма писао јотом.

Јован или Ован

Најоштрији Вуков противник око схватања књижевног језика био је Јован Хаџић, тадашњи велики књижевник, оснивач и први председник Матице српске.

Хаџић је Вука кривио за издају рода, јер:

„Вук српски језик проглашава хрватским, само да би га Хрвати уздизали.“

У вези са тим је позната анегдота, односно шта је Вук једном приликом приметио и како је оправдао овај свој поступак:

„Видим, да из латинице нисам узео слово ј, ти сад не би био Јован него ован!“

Хаџић је 1866. године дозволио да се у Великој српској гимназији у Новом Саду, у којој је био управитељ, предаје по Вуковом и Даничићевом правопису, а старословенски по Миклошичу.

Пре на колац него у латиничење

Француски дипломата Боа ле Конт пише како су му 1834. године српске старешине говориле:

„Српски би се народ цео дао набити на колац, пре него што би пристао да пише латиницом“.

Немојте нам у цркву дирати

Вук је једном био у посети Јовану Берићу у Будиму. Утом је Берића посетио и стари Лазаревић, бивши пештански трговац, који није Вука лично познавао. Берић је био врло шаљив, а знао је како „православни“ Лазаревић мисли о Вуковој азбуци.

У један мах, Берић је упитао старца: 

А што бисте ви урадили Вуку за његово „ј“? 

Лазаревић није дуго премишљао, него знајући да Вук има само једну ногу, одговори одлучно: 

Ја бих му и ону другу ногу пребио.

Берић је ударио у смех, а Вук му је повикао у шали: 

Та немојте забога, онда нећу моћи ходати.

Сад је Лазаревић погледао Вука поближе, те видећи код њега дрвену ногу, поцрвенио, па онда промумлао: 

Е, шта ћу вам ја, немојте нам у цркву дирати.

Бранко Радичевић и јота

Знаменити Вуков присташа био је и песник Бранко Радичевић, о чему, између осталог, сведочи и једна анегдота. Наиме, у Земуну 1848. извршну власт обављали су народни одбори, састављени од старих грађана.

Они су сви били конзервативни. Стога сви беху и противници Вука Караџића и његових присталица. Слово „јоту“ држали су за непријатеља православљу, а главни им стуб у правопису беше „дебело јер“.

Једне вечери, у кафани „Код анђела“, састали су се стари земунски грађани да уобичајено претресу месна збивања. Ко год би улазио у кафану није пропустио, а да стару господу не поздрави пристојно.

Међутим, десише се и гости који нису господи одали почаст. Међу тим намерницима, особито се истицао један младић са свога слободњачкога понашања. Већ по његовом изгледу мислили су да је дошао из Беча, а по говору видеше да он мора бити из школе „злогласног“ Вука.

То је било довољно да се земунски властодршци окоме на младића, па један гласно рече:

Да хоће бечке анархисте насадити оног шантавог Вука као што ваља!

Хоће „злодеј“ да нас пошокачи с оном криворепом јотом,

додаде други.

Али човек тај има заслуге за српство; он нам је открио богату ризницу наших народних песама,

одговориће трећи.

Јест, јест, за то бих му ја два споменика подигао: на једној страни крст, а на другој вешала,

рећи ће опет онај први.

Играјући билијар, младић онај слушао је и тај велегласни разговор, па када чује да један од њих још у својој кући не трпи никакве Вукове књиге, окрене се говорнику и рече:

Па за слепце и није сунце!

То је било страшно да се један „жутокљунац“ усуди да ружи власт. И за тили час се ту створи и полиција, да по заповести уваженога грађанина затвори младића, који се узалуд опирао хапшењу.

Баш када га полиција хтеде одвести, у кафану уђе господин Игња Васиљевић и заузме се за младића, представљајући га својим пријатељем и песником Бранком Радичевићем.

Но, стари се на то не би ни обазирали, да нису дознали да је он син царинског ревизора Радичевића. И тако се Бранко Радичевић ослободи затвора.

Његош и Вук о језику

Када је 1846. године Петар II Петровић Његош писао Горски вијенац, он би оно што је дању написао, увече читао Вуку Караџићу и још неким Србима који су к њему долазили. Једно вече рећи ће Владика Вуку:

Баш, господине Вуче, ови је наш језик веома сиромашан. Он нејма ријечи за „идеју“, нејма за „еру“, и за толике друге појмове!

На то му одговори Вук:

Господару, кад је народ могао наћи име за сваки део, сваки делић, свако парче, и сваку чивију на колима, нашао би и за то ријечи, да му је требало. Кад устреба – наћи ће се!

Литература:

Вук С.  Караџић, Српски рјечник (1818).
Вук С.  Караџић, Историјски списи II
Вук С.  Караџић, Преписка I 1811–1821.
Вук С.  Караџић, Преписка II 1822–1825.
Вук С.  Караџић, Срби сви и свуда. Ур. Д. Иванић. Андрићград: Андрићев институт, 2004.
Лукијан Мушицки, Стихотворенија I. Пешта, 1838.
Ђуро Даничић, Рат за српски језик и правопис, 1847
Боа ле Конте, „Србија у години 1834. Писма грофа Боа-ле-Конта де Рињи министру иностраних дела у Паризу о тадашњем стању у Србији.” Стојан Новаковић, Споменик Српске Краљевске Академије. XXIV. Београд, 1894.
Илија Огњановић, Занимљиве приче и белешке из живота знаменитих Срба, Загреб, 1900
Скупљени граматички и полемички списи Вука Караџића, III, 1.
Михаило Полит-Десанчић, Успомене, Н. Сад, 2006.
Јавор за 1883.
Јаков Игњатовић, Мемоари 1
Голуб Добрашиновић (ур.). Копитар и Вук. Београд: Вуков сабор – Рад, 1980.
Јоаким Вујић, „Најбезобразнији и најзлобивији господин Вук.”
Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић. Београд: Нолит,1987.
Миодраг Поповић, Јота. Београд: Вуков сабор – Рад, 1981.
Бранко Златковић, Анегдоте о српској књизи прве половине 19. века
Бранко Златковић, Вукова језичка и правописна реформа у анегдотама
Бранко Златковић, Вук Караџић у причама
Бранко Р Златковић – Вуков српски рјечник као литерарна тема
Википедија/слово „Ј“
Бошко Ј. Сувајџић, српски рјечник (1818) у вуковој преписци
Година 1847: преломна тачка савремене српске културе, Зборник радова, Савез славистичких друштава Србије, 2018.

Сродни чланци:

Свако слово има своје име
Зашто (са)чувати азбук(в)у
Језик као сведок историје народа
Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића
Даничићев речник за језик српски, а хрватски

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома