Песма Матије Бећковића поводом годишњице независности Црне Горе

Поделите

Матија Бећковић написао је поводом годишњице осамостаљења Црне Горе песму у којој језгровито сажима суштину трагедије човека који је изгубио себе и због тога има потребу да измишља и служи не би ли био прихваћен у нешто са чим никад није имао везе.

Човек који није постојао; фото: pixabai/mrganso

Човек у песми се претворио ништа „Кад га заборавиш, Неће га бити, Нити га је кад било“ јер „Није био предвиђен да постоји“

Човек који није
постојао
Себе је измишљао

Измислио је да је оно
Што није био
А био је оно
Што није хтео

Све што је волео
Измислио је да мрзи
Све што је мрзео
Измислио је да воли

Чекао је да му кажу
Кога да мрзи
А кога да воли
И тако није ни волео
Ни мрзео

Личио је на човека
А није био човек
Без светла у очима
Мучио је истину
Да на све пристане
Не би ли постао
Неко други
О коме није ништа знао

Измишљао је да су му све
Они који му нису ништа

Везан за оно што је био
Чезнуо је да буде оно што није
И постао све друго
Сем оно што јесте

Није знао да не постоји

Док мислиш на њега
Однекуд изрони
Чим престанеш
Он нестане
Кад га заборавиш
Неће га бити
Нити га је кад било

Није био предвиђен да постоји

Матија Бећковић

Украс 1

Ова песма Матије Бећковића представља снажну егзистенцијалну и метафизичку критику која се, иако се често контекстуализује унутар политичких превирања поводом црногорске независности, уздиже изнад дневнополитичког тренутка.

Бећковић овде не говори само о конкретном историјском или политичком актеру, већ о феномену губитка сопства, идентитетске амнезије и добровољног пристанка на ништавило.

Песма гради портрет човека који је изгубио своје „ја“ у покушају да буде неко други. Кључ је у стиху „измишљао је да је оно / што није био“. Бећковић овде критикује концепт „новог човека“ који настаје кроз порицање сопственог порекла, традиције и аутентичности. То је човек који је постао „све друго, сем оно што јесте“, што је у Бећковићевој поетици најтежи могући грех – губитак властитог корена и душе.

Стихови који говоре о томе како је „чекао да му кажу кога да мрзи, а кога да воли“ разоткривају психологију послушника. Песник сугерише да је такав човек лишен властите воље, моралне вертикале и критичке мисли. Он није субјект, већ објект историје и туђих интереса. Овај „човек који није постојао“ је производ идеолошког инжењеринга, неко ко је пристао да буде празна љуштура коју други попуњавају садржајем.

Бећковић каже: „Мучио је истину / Да на све пристане“. Ово је кључна мисао песме. Истина није нешто што се прилагођава, али овај лик покушава да присили истину да се савије према његовим тренутним, измишљеним потребама. То је трагедија човека који покушава да побегне од своје истине, а тиме заправо престаје да постоји као биће са интегритетом.

Завршница песме је готово филозофска: „Није знао да не постоји / Док мислиш на њега / Однекуд изрони / Чим престанеш / Он нестане“

Овде Бећковић сугерише да такав „човек“ нема сопствену онтолошку тежину. Он постоји само као производ туђе пажње или као паразит на нечијој мисли. То је критика оних који немају унутрашњи живот, већ се хране оним што им се сервира. Када се угаси тај спољни извор „хране“ (идеологија, пропаганда, друштвени притисак), лик нестаје, јер изнутра није био „предвиђен да постоји“.

Иако се песма користи као сатира на рачун оних који су ради политичких промена (попут независности Црне Горе) преко ноћи мењали своје идентитете, веру или ставове, она је универзална опомена. То је песма о губитку образа. За Бећковића, бити „човек“ значи имати постојаност и верност себи. Ко то изгуби, каже песник, тај је само привид, нешто што „није било предвиђено да постоји“.

Бећковић овде користи свој карактеристични стил — сажет, опорог језика, са скоро афористичким обртима, који читаоца приморава да се запита: да ли и ми, у неком тренутку, постајемо ти људи који „измишљају“ себе да би се уклопили у неки тренутни поредак?

Матија Бећковић

Матија Бећковић је српски књижевник и академик, редовни члан Српске академије наука и уметности, члан Крунског савета престолонаследника Александра Карађорђевића. Био је председник Удружења књижевника Србије (1988–1992). За свој рад је добио преко 80 награда и признања.

Приредио: Далибор Дрекић