Јунаци Битке на Кошарама

Битком на Кошарама припадници наше војске успели су да спрече терористе ОВК, подржане од стране регуларне Војске Албаније и НАТО авијације да изврше копнену инвазију на простор Косова и Метохије. Циљ непријатеља био је пресецање комуникације између јединица наше војске у Ђаковици и Призрену и приморавање на отворену битку, у којој би наше јединице биле изложене бомбардовању од стране НАТО авиона. У одбрани Кошара страдало је 108 наших војника, док је преко 150 рањено.

Битка на Кошарама, водила се између 9. априла и 10. јуна 1999. између припадника Војске Југославије и припадника терористичке ОВК, подржаване од стране регуларне Војске Албаније и НАТО авијације. Битка која се водила на граници СР Југославије и Републике Албаније, осујетила је план непријатеља о копненој инвазији на простор Косова и Метохије. У одбрани Кошара страдало је 108 припадника Војске Југославије.

Циљ напада НАТО савеза и Албанаца (операција Стрела) био је остваривање копнене инвазије на Косово и Метохију од стране припадника ОВК и припадника регуларне Војске Албаније.

У плану је било пресецање комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и Призрену. На тај начин би се откриле јединице ВЈ и натерале на отворену битку, омогућивши НАТО авијацији да их бомбардује, пошто НАТО није имао успеха у уништавању копнених јединица ВЈ.

НАТО авиони су жестоко гађали положаје ВЈ на граничном прелазу између СРЈ и Албаније. Скоро 12.000 НАТО војника, међу њима и 5.000 Американаца стигли су у Албанију са више од 30 тенкова и 26 хеликоптера Апача.

На православни Велики петак, деветог априла у 03.00 почела је масовна артиљеријска ватра са албанске стране у правцу карауле Морина, где је био лажни напад, како би се интервентне јединице Војске Југославије одвукле у том правцу, да би се око 04.30 часова ватра пренела на караулу Кошаре, уз масовни напад пешадије терористичке ОВК. 

Караулу Кошаре непријатељ је одабрао због повољног терена за нападача. Како су положаји ОВК и Албанске војске били на већој надморској висини од положаја ВЈ а сама караула на изузетно неповољном месту, ова локација је одабрана као један од праваца продора.

Ватра је била отворена од стране регуларне Војске Албаније према пограничним положајима ВЈ. У нападу су употребљавани топови, хаубице и минобацачи, а ватру су координисали јако добро обучени припадници француске Легије странаца. 

Албанци су нападали у три правца: први је био према врху Расе Кошарес, други је био према караули Кошаре и трећи према врху Маје Главе (г.к. Ц-4). Током артиљеријског гранатирања, отприлике 1.500 припадника ОВК је непримећено пришло граници. Тада се на првој линији налазило 110 припадника ВЈ (граничари 53. граничног батаљона), одељење минобацача 82 мм и посада бестрзајног топа 82 мм (из састава 125. мтбр). 

После подне је ОВК заузео врх Расе Кошарес и одмах прешао у одбрамбену тактику. То му је такође омогућило да донесе неколико артиљеријских оруђа до тог врха.

Борбе су се наставиле целе ноћи све до поподневних часова следећег дана. Тада је, уз помоћ артиљерије, ОВК заузео Маја Главу и наставио гранатирање карауле Кошаре, а војници ВЈ су морали да напусте караулу поподне.

Око 19.00 часова припадници ОВК су ушли у напуштену караулу и велике телевизијске екипе, као амерички Си-Ен-Ен и британски Би-Би-Си, су одмах пренеле да је велики број припадника ОВК ушао у напуштену караулу.

Припадници ВЈ су се повукли према другој линији одбране испод карауле, на положаје који су били лакши за одбрану. Током следећег дана стигла су и појачања Војске Југославије у људству и у артиљеријском оруђу. Једна група припадника ОВК се налазила изнад позиција ВЈ да би ометала и пресецала комуникације и успела је да уништи једно борбено возило.

Током ноћи, ОВК је напао позиције ВЈ на врху Опљазу, покушавајући да сломи отпор војника ВЈ, међутим, сви напади су одбијени уз велике губитке на страни нападача, иако су имали подршку албанске артиљерије.

Следећих дана ОВК је покушавао да сломи отпор друге одбрамбене линије ВЈ али ни ти напади нису имали успеха. ВЈ је довела специјалце, ратне ветеране из прошлих југословенских ратова, као и неколико артиљеријских оруђа.

Албанска артиљерија наставила је да бомбардује позиције ВЈ са Маја Главе и Расе Кошареса. Команда ВЈ је одлучила да уради изненадни контранапад. На дан 14. априла војници ВЈ кренули су у напад на Маја Главу. Растојање између два противничка рова није било веће од педесет метара.

ВЈ није успела да у потпуности заузме Маја Главу, али је прекинула албанско артиљеријско деловање са тог врха. На Маја Глави фронт је стабилизован, без икаквих промена на линијама до краја рата.

Током априла на Расе Кошаресу није било никаквих промена на линијама фронта и обе стране су трпеле значајне губитке. Војници ВЈ због артиљеријског деловања, а Албанци због неуспелих јуриша покушавајући да сломе одбрамбену линију ВЈ.

Мај је започео неуспелим покушајем ВЈ да поврати караулу Кошаре, заустављена је тешком артиљериском ватром. На дан шестог маја, ВЈ је урадила контранапад на позиције ОВК на Расе Кошарес како би зауставила артиљеријско деловање.

Следила је крвава битка са великим губицима на обе стране али ВЈ није заузела Расе Кошарес. На дан 10. маја, команда ВЈ је послала два тенка Т-55 да помогну офанзиву на Расе Кошарес. Када су тенкови прошли преко терена који је био готово непроходан за борбена возила, успели су да заузму мање од 100 метара територије, али је ОВК још увек држао Расе Кошарес.

Током ноћи између десетог и једанаестог маја НАТО авијација је бацила забрањене касетне бомбе на војнике ВЈ који су нападали ОВК позиције испод Расе Кошареса, убивши осам војника и једног официра, а ранивши преко четрдесет. То је омогућило ОВК да одбије снаге ВЈ са те позиције на почетну.

Средином маја водиле су се велике битке на врху Мрчај који је заузет од стране ВЈ, а ОВК је претрпела велике губитке. ОВК је морала да се повуче са тих положаја и ВЈ је, заузевши тај положај, преузела тактичку предност на терену за координацију артиљеријске ватре.

Тај успех је Војсци Југославије дозволио стабилизовање терена и задржавање нападача ван линија одбране. Крвава битка на Кошарама трајала је све до десетог јуна без великих промена.

Битка на Кошарама је узела многе животе на обе стране. Према изјави генерала Живановића, ратног команданта 125. мтбр, у рејону Кошара погинуло је 108 припадника ВЈ (18 официра и подофицира, 50 редовних војника, 13 резервиста, 24 добровољца). Међу погинулима је и руски добровољац Булах Виталиj Глебович.

Званични губици ОВК су око 200 мртвих, али сматра се да их је било много више. Осамдесет одсто мртвих бораца ОВК потичу са Косова и Метохије, мада се не зна тачно колико је било из Албаније и Македоније. Званичне информације говоре о три страна држављанина погинула на Кошарама. Два НАТО војника: Француз Арно Пјер (1971) и Италијан Франческо Ђузепе Бидер (1961), као и Мурад Мухамед Алија из Алжира. Током битке је уништено пет албанских тенкова и тенковска офанзива је сломљена.

Рат на Косову и Метохији је трајао до десетог јуна 1999. године када је потписан Кумановски споразум и Војска Југославије и српска полиција се повукла заједно са војницима који су учествовали у бици на Кошарама. НАТО је ушао на Косово под именом КФОР као мировна снага, док је ОВК (бар званично) разоружан.

Ова инвазија је оповргнула веровање да током НАТО агресије није дошло до копненог рата. После тешких борби припадници Војске Југославије успели су да поразе нападача и спречи његов продор на Косово и Метохију.

Иако су припадници ОВК успели су да заузму караулу Кошаре због артиљеријске подршке Војске Албаније, подршке НАТО авијације и малог броја војника ВЈ на том подручју који су морали да се повуку, непријатељ је поражен у његовом плану копнене инвазије на том правцу упркос подршци коју су имали.

Извор: Википедија

Сродни чланци:

Ноам Чомски: 10 стратегија медијске манипулације
Азбука сатанизације Срба – Изјаве мржње које не смемо заборавити
Ноам Чомски: Циљеви и утицај америчке пропаганде – ратови и страх
Не знам, никада нисмо ратовали против Руса
Момо Капор – Европа, Европа!
Четири бомбардовања Београда у 20. веку (14+41+44=99)
Милан Кундера о бомбардовању српских градова 1999.
Пут понижења и увреда – Евроатлантски окултизам
Косово је духовна ствар, а духовне ствари сметају – Франц Вебер
Енрико Јосиф о Србима: У свету не постоји народ који је трпељивији и братољубивији са свима
Француски мајор који је успео да одложи НАТО бомбардовање

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома