Археолози пиротског Музеја Понишавља над парком код Калеа чије уређење је у току, успоставили су археолошки надзор јер се очекује да се на овом простору, према подацима из археолошке литературе, пронађу зидине древног римског града Туреса.
Пиротски град – фото: Википедија
Археолог Музеја Понишавља Предраг Пејић рекао је Тањугу да је реч је о археолошки веома значајном локалитету.
„Како се наводи у литератури, на овом месту се налази западни бедем римског утврђења из периода 2. и 3. века наше ере, када се Пирот звао Турес. Ту је била и капија и фортификација овог утврђења, а бедем је био дужине 33.5 метара, ширине око 2.2 метра и дубине 1.7 метара“, каже Пејић.
На овој локацији где се деценијама налази парк, у току је преуређене парка на преко 3.000 метара квадратних, а по речима надлежних у ЈП „Комуналац“ које обнавља парк, парк на Калеу ће, када буде његова реконструкција завршена, добити 600 нових садница, нове стазе, фонтане, дрвореде и осветљење.
Како кажу у „Комуналцу“ сва будућа евентуална археолошка открића биће доступна јавности и посетиоцима парка, који се налази одмах до средњовековне тврђаве Момчилов град.
Заједно са Момчиловим градом, уколико се наводи из археолошке литературе испоставе тачним, Пирот би могао да добије јединствен археолошки комплекс који би постао права атракција и бисер Пирота.
У цара Тројана козје уши је народна легенда о цару са козјим ушима. Први пут је објављена у Српским народним приповјеткама (1853) Вука Стефановића Караџића. Тројан је најсуровији, најохолији, најотуђенији и најмоћнији цар под небеским сводом. Због своје отуђености, цар има козје уши, а сваки берберин који га је шишао, а потом рекао да цар има козје уши, био је скраћен за главу. Само је истинско човекољубље учинило да цареве козје уши нестану.
У цара Тројана козје уши у Омладинском позоришту ДАДОВ (2017); фото: Википедија (Predrag Mitic)
Често се наводи да је ова прича адаптација једне легенде о фригијском краљу Миди. Али зашто у српској легенди козје уши нема неки Свевладовић, Немањић, Бранковић, Лазаревић или Мрњавчевић, него баш римски цар Трајан из другог века? А неупућени кажу да су Срби однекуд дошли четири-пет векова касније.
Познато је да се мотиви предања и легенди често преузимају, те се неко досетио да Србима одузме оригиналност, уплевши ту фригијског краља Миду. Али према народној „кад коза лаже, рог не лаже“ недавно је крај града Кључа у БиХ пронађена и Трајанова биста из другог века са козјим ушима наврх главе. Тако су све маштовите идеје о адаптацији легенде о грчком краљу Миди добиле карактер доброг покушаја извођења уместо поређења, како је требало да буде.
Иначе, краљ Мида био је први фригијски (бригијски) родоначелник и краљ. Према тврдњама старогрчких историчара, Фригијци су се у Малу Азију населили са Балкана, где су били познати под именом „Бриги“. На Балкану су живели с илирским племенима. Због тога је занимљиво да се баш за њега везује овај мит који је код Срба сачуваном под именом „У цара Тројана козје уши“.
Трајанова правда (Ноел Але, 1765. Музеј у Марсеју); фото: Википедија
„Овидије је забиљежио мит о Миди стотину година прије Трајана. Наша прича је по свему судећи настала у доба владавине императора Трајана. У прилог претпоставци да је прича веома стара иде и гласовна промена a > o:mare-more, axis-osovina, nasus-nos, Traianus-Trojan… Колико ми је познато, прича о Трајановим козјим ушима не постоји у румунском усменом предању. Све ако и постоји у персијској усменој традицији (што би требало провјерити), ова прича је по свему судећи изворно српска, што је поуздан знак да су Срби на сопственој кожи осјетили власт императора Трајана. Она би упорном истраживачу могла да буде од извјесне помоћи не само да убицира просторе на којима су се наши далеки преци налазили у вријеме цара Трајана, 98-117 после Христа, већ и да освијетли друштвене прилике у областима које су пале под Трајанову власт.“ (1)
У цара Тројана козје уши
Трајанова правда (Ежен Делакроа, 1858. Музеј лепих уметности у Роуену); фото: Википедија
Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао.
Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошаље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши.
Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу. али нс сме никоме казати, „а да ми је“, вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло.“ Онда му мајстор рече:
— Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта Знаш, па онда опет јаму затрпај.
Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче гдаву и у три пута рекне:
— У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући.
Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас:
— У цара Тројана козје уши!
То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају:
— У цара Тројана козје уши!
Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита:
– Море, шта си ти огласио народу за мене?
А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас:
— У цара Тројана козје уши!
Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.
Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 150–152.
Двојица римских царева са именом Трајан
1. Марко Улпије Нерва Трајан (53 -117), освајач Дакије и Месопотамије
Трајан, пуним именом након усиновљења Марко Улпије Нерва Трајан (рођен 53. године, ступио на престо 98. године, умро 117. године), био је римски цар, наследник Нервин и припадник Антонинске династије. Трајанова владавина означава највећи територијални обим империје а Трајан је сматран једним од најбољих и најправеднијих императора. Као цар, највише је упамћен као војни командант и освајању Дакије и Месопотамије. Тацит је период Трајанове владавине дефинисао као „beatissimum saeculum“ („најсрећније доба“), а сенат је пожелео да сви следећи цареви буду „срећнији од Августа и бољи од Трајана“.
Римско царство у време цара Трајана; Foto:Wikipedia/Tataryn77
Још приликом преузимања власти цар Трајан је рекао: „Бићу поштован када Дакију учиним римском провинцијом и када Дунав и Еуфрат пређем преко моста.“
Трајанова прва кампања против Дачана успешно је отпочета марта 101. године. Прешавши северну обалу Дунава, поразио је Дачанску војску али још увек није извојевао одлучујућу победу. Већ следеће зиме, контраофанзива Дачана је успешно одбијена након две битке у Мезији, а Децебал је приморан на предају. Трајан се тако тријумфално вратио у Рим добивши титулу Dacicus Maximus.
Дачки краљ Децебал; фото: Расен
Међутим, краљ Децебал је убрзо поново почео да се наоружава и гради савезе против Рима, да би 105. напао римске територије на северној обали Дунава. Аполодор из Дамаска, Трајанов главни архитекта, подигао је колосални мост преко Дунава и проширио пут кроз Ђердапску клисуру, што је омогућило римској војсци да брзо и у великом броју пређе реку. Трајанов мост је био први икада подигнут на доњем делу Дунава и читав миленијум је држао рекорд најдужег моста икада саграђеног.
Приказ Трајановог моста на римском новчићу
Римљани су 106. године освојили делове Дакије и уништили Децабалово упориште, Сармизегетузу, а дачки краљ је извршио самоубиство. Дакија је проглашена римском провинцијом, а на месту старе престонице подигнут је нови град, Улпија Трајана.
У спомен римске победе у дачким ратовима подигнут је Трајанов стуб, на коме су забележени најважнији догађаји и ток рата и који пружа драгоцене податке о римском друштву на почетку II века нове ере.
Трајан није унео ништа ново у своју политику према хришћанима, већ је само наставио политику својих претходника. Забранио је тајна окупљања, наредио да се хришћани погубе само због имена. Анонимне пријаве су отказане, односно, морао је постојати тужилац, иначе случај није разматран на суду. Под њим је процес суђења хришћанима био поједностављен. За време његове владавине, према сведочењу Јевсевија Цезарејског, страдали су Игњатије Антиохијски, Симеон Јерусалимски и Климент Римски.
О односу према хришћанима сведочи његова преписка са Плинијем Млађим, током Плинијевог намесништва у Битинији. На захтев Плинија, Трајан је одговорио:
„Поступио си како треба, мој Секундусе, у истрази случајева оних који су ти проглашени хришћанима. Немогуће је у таквим случајевима једном за свагда успоставити дефинитивну формулу. Не треба их тражити: ако су пријављени и могуће их је осудити, морају бити кажњени, вођени, међутим, чињеницом да покајање отклања кривицу са оптуженог, ма какве сумње на њега леже, ако почиње да пориче своју припадност хришћанима, потврђујући своје убеђење делом, односно обожавањем наших богова. Неименоване оптужбе не треба узимати у обзир ни у једној оптужби. Ово је веома лош пример, не треба га се држати у нашем добу.“
Трајанов Трофеј, историјски споменик у Констанци; фото: Википедија/Bogdan Croitoru
У православном житију Светог великомученика Климента, цар Трајан се приказује као непосредни покретач прогона хришћанске заједнице Херсонеса и погубљења Светог Климента око 100. године.
Постоји легенда, која се помиње у једном рукопису из 8. века, према којој је папа Гргур Велики једном, пролазећи поред Трајановог стуба, био „убоден до самог срца“ од помисли да је најправеднији владар био мучен у паклу. Григорије се препустио усрдној молитви, проливајући потоке суза, и на крају га је анђео обавестио да је незнабожац Трајан нашао спасење. Ову легенду су средњовековни писци тумачили на различите начине. Неки су „крштење у сузама“ Григорија Великог схватили буквално, до те мере да је Трајанов живот враћен како би он постао хришћанин и тако добио опроштај. Њихови противници су тврдили да је цар само ослобођен паклених мука.
У средњем веку Трајан је приказиван као модел праведног владара. Теолози, попут Томе Аквинског, говорили су о њему као о примеру врлих пагана. У Божанственој комедији, Данте Алигијери види Трајанов дух на Јовеовом небу, заједно са другим историјским и митолошким личностима које се истичу по својој правди.
Према Константину Јиречеку, име дачког освајача Трајана стекло је толику славу међу Словенима да је убрајано међу словенске богове. И друге присталице еухемеристичких ставова изводили су лик Тројана из култа обоженог римског цара Трајана (divus Traianus). Оваквим тумачењима противрече бројни подаци из јужнословенског фолклора, где постоји ноћни демон Тројан са воштаним крилима и магарећим ушима, или троглави тројански цар, зван Цар свих људи и стоке.
Дације Трајан (201-251), илирски цар Рима
Постојао је и један Трајан илирског (српског) порекла међу римским царевима, што изазива велике забуне међу историчарима. Често се Трајану Првом освајачу Дакије (53 -117) приписују карактеристике, народне легенде и веровања, који се односе на Трајана Другог, илирског цара Рима (201-251).
Златни новац са ликом цара Деција Трајана
Дације Трајан (Gaius Messius Quintus Traianus Decius, Сирмијум око 201. – Абрит, 1. јул 251) био је прва личност са територије данашње Србије, која се уздигла на римски престо. Рођен је у околини Сирмијума, у селу Будалија (данашњи Мартинци), у провинцији Доњој Панонији, на тлу данашње Србије.
Између 234. и 238. био је гувернер провинције Доње Мезије. Око 245. године, цар Филип Арабљанин доделио му је важну команду на Дунаву. Крајем 248. године био је послат да заустави побуну у Горњој Мезији и Панонији. Почео је реформе и унапређиван је од државе, али је морао да интервенише на дунавској граници.
Такође је познат као прогонитељ хришћана. Убијен је заједно са сином Херенијем Етрускусом након што им је војска поражена од Гота у бици код Абрита.
Многе народне и митолошке представе које пропсују Цару Трајану освајачу Дакије заправо се односе на цара Трајана из Срема. Исти је случај са историјским подацима о прогонима Хришћана, а постоје показатељи да се и легенда „У цара Трајана козје уши“ односи на њега.
Српски и словенски Тројан
Тројан (срп. Тројан, староруски Троянъ) је теоним познат из митологије старих Словена у Старој Русији и код Срба. Прасловенско *trojanъ долази од дистрибутивног броја (формално придев) и има значење „тројан“, „троједан“, „три карактеристике у једном (три-један)“. Иако именички наставак -анъ код личних имена најчешће има хипокористичну улогу, овде је реч о семантичком прелазу. Изворни придев указује на поседовање неког квалитета, односно на онога ко поседује одређени квалитет. Трајан се такође може довести у везу и са старочешким личним именом Тројан за треће рођено дете.
Руски списи о Тројану
Постоје бројни историјски извори који нам пружају сазнање о словенском богу тј. демону Трајану. О Трајану сазнајемо из хришћанских средњевековних списа Откриће Свете Марије божје о паклу и Апокалипси апостола који Трајана, Перуна, Хорза и Велеса проглашавају лажним боговима, односно деификованим историјским личностима. Трајан се описује као римски цар који је проглашен божанством док се Перун и Хорз везују за Грчку и Крит.
У апокрифима као што је Ход Богородице по мукама, забележено је да су међу боговима пагани сматрали и људе као што су „Тројан, Херс, Велес и Перун“,
Књига “Слово о полку Игорову” спомиње Трајана четири пута, а Русија се у том делу назива “земљом Трајановом“ – што би могло ићи у прилог руској теорији о сеобама са југа на север. У “Велесовој књизи” име Тројан се односи на једног од словенских патријарха.
Цар Трајан у српској митологији
Трајанов култ код нас најчешће се везује за рушевине замкова и утврђења овог римског цара. Њих је народ сматрао уклетима, због чега је Трајан постао демон рушевина. Трајан или Тројан, краљ са магарећим или козјим ушима из народне приче, чест митолошки је лик у српском фолклору.
Према српском народном предању, краљ Трајан или Тројан је ноћни демон, хуманоидно створење са некад са три главе, са животињским (козјим или магарећим) ушима и ногама које се плаши сунца и креће се само ноћу. У неким српским и бугарским песмама и бајкама појављује се и као богати цар
Легенду о демону (вампиру) Трајану који је ноћу излазио из своје тврђаве крај Шапца да сексуално спопада младе девојке забележио је Вук Караџић. Трајан се у тврђаву морао враћати пре изласка сунца, да не би био спржен његовим зрацима. Када коњи поједу сву храну, а петлови запевају у зору, Трајану је био знак да је време за повратак у замак. Једнога дана Брат Тројанове вољене сипао је коњима песак уместо овса, а петловима је одсекао језике. Трајан тако није био упозорен да свиће, због чега је приликом повратка спржен сунчевим зрацима.
Трајанова табла
У Вуковом Речнику је записана једна српска легенда о богу (или демону) Тројану, која је занимљива због повезивања Тројана са Сремом, будући да се зна да је римски цар Деције Трајан рођен у Срему. Део легенде, који је нама занимљив, каже: „На планини Церу у околини Шапца, у близини Тројановог града, живео је Тројан. Сваке ноћи, ишао је он у Срем код какве жене или девојке“.
Сличну легенду можемо наћи и у Милићевићевој „Кнежевини Србији“: „У једном замку на планини Церу живео је цар Тројан“. Такође, у српском народу постоји веровање да најбољи јунаци потичу од демона Тројана, змајева и вила.
Иван Билибин, Изгнанство кана Батига (Слово о походу Игореву, 1941); фото: Википедија
И троглави демон Трајан са планине Цер, који је једном главом прождирао стоку, другом људе, а трећом рибе такође је спржен сунчевим зрацима приликом покушаја да се пре зоре домогне свог утврђења. Овде се симболично приказује веза троглавог бића са три нивоа света, чији представници постају његове жртве. На сличну симболику наилазимо и код других балтичко-словенских троглавих бића. И у античкој (Хеката, Хермес Трисмегистос) и у келтској митологији такође постоји веза троглавих или троликих божанстава са ноћи и подземним светом.
Намеће се питање: због чега би Срби који су према тврдњама историчара на ове просторе дошли у шестом и седмом веку за свог бога изабрали неког римског цара који је живео и владао пет векова раније?
Цар Трајан као звер са ознаком 666
Дуго се нагађало шта се крије иза “звери” с бројем 666 која се спомиње у Откровењу Јовановом, па су се као кандидати појављивали римски владари Нерон, Домицијан и Хадријан.
У 13. глави Откровења Јовановог (“Апокалипса”) описује се “звер” (тхерион), коме је “змај” (сатана) дао велику моћ и чију слику сви људи морају да обожавају.
Бечки историчари тврде да су помоћу специјалног програма помоћу кога се могу израчунати бројчане вредности имена разрешили мистерију: у питању је, кажу, цар Трајан. Компјутерски програм одвео их је до имена “Улпије”, презимена цара Марка Улпија Трајана, који је владао од 98. до 117. године нове ере.
Приредио: Далибор Дрекић
Напомена:
(1) Милосав Попадић, Цар Трајан и Срби, Дијаспора, Година XII, страна 11, број 70, 2009. година.
Литература:
Константин Иречек, Историја Бугара, стр. 92 Питро Мартин, Вокач Петр, Богови старих Словена, Праг 2002. Зденек Вана, Свет словенских богова и демона, Панорама, Праг 1990. Александар Гјејштор, Митологија Словена. Варшава: Издавачка кућа Варшавског универзитета, 2006. Јерзи Стрзелцик, Митови, легенде и веровања старих Словена . Познањ: Ребис, 2007 В. В. Мартинов Свети мир „Речи о полку Игоровом“. словенски и балкански фолклор, 1989. Л. В. Соколова, Тројан у „Слову о Игоровом пуку“, Тр. Депт. староруски лит. Л., 1990. Д. С. Лихачов, Превод објашњења „Речи о Игоровом пуку”. Реч о Игоровом пуку. 800 година. Москва, 1986. В. Г. Скљаренка, „Мрачна места” у „Слова о полку Игоровом”. К., Поверење, 2003. В. Н. Топоров. О иранском елементу у руској духовној култури. словенски и балкански фолклор. М.: „Наука“, 1989 В. В. Иванов, В. Н. Топоров. Студије из области словенских старина. Москва. Наука. 1974. Словенска митологија. Енциклопедијски речник / С. М. Толстој (уредник), Међународни односи , 2002..
Достиник (Дестиника, Даштаник; грч. Ντοστινίκ, Δεστινίκον; лат. Dostinica) је била најстарија позната престоница Србије (?-друга половина X века) и седиште српске државе Властимировића, династије која је владала Србима од седмог до друге половине десетог века. Његов положај, као и остаци, до скора нису утврђени, али се сматрало да се налазио на простору између данашњег Пријепоља и Сјенице, односно у релативној близини границе са тадашњом Бугарском која се налазила у Расу. Истраживања окончана 2001. године упућују на то да је налазиште у селу Врсенице код Сјенице управо средљовековна српска престоница Достиник .
Римска војна постаја – хипотетичка реституцуја некадашњег изгледа; фото: Археолошки институт
Достиник се помиње на првом месту међу насељеним градовима у крштеној односно балканској Србији, у спису „О управљању Царством” византијског цара Константина Порфирогенита (913-959), насталог средином X века. Порфирогенит у 32. поглављу наводи да су „у покрштеној Србији“ насељени градови: Дестиникон, Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес и у области Босне Котор и Десник.
Једну од ових тврђава Порфирогенит помиње и када описује збивања у току последње деценије 9. века, говорећи како је Клонимир, отац Часлављев, долазећи из Бугарске са војском ушао у Дестиникон, односно Достинику, „један од српских градова, са циљем да преотме власт. Међутим, и поред тог почетног успеха, он није успео да завлада државом.“ Очигледно је Достиника била тврђава посебног значаја. Ту се изгледа стицала, али и губила власт над оновременом Србијом.
Његов положај, као и остаци, до скора нису утврђени, али се сматрало да се налазио на простору између данашњег Пријепоља и Сјенице, односно у релативној близини границе са тадашњом Бугарском која се налазила у Расу.
Многи историчари, археолози и научници претпостављали су могућу локацију Достиника
– На доњој Дрини, код села Дисит и Десна (Шафарик)
– Дежева (Новаковић, Грот)
– у атару села Врсјенице, у околини Сјенице (Јиричек, Шишић)
– Село Дрсник код Пећи, локалитет Јеринина кула (Скок)
– Ждрело у Руговској клисури код Пећи или Градиште Геђе на Белом Дриму, између Ђаковицеи Призрена (Новаковић)
Кнез Властимир, први владар династије Властимировића
Грб Власстимировића
Мутимир
Први трагови Достиника пронађени су осамдесетих у време док је истраживање старог Раса било значајан државни пројекат. „Било је очигледно да је реч о српском утврђеном граду, који је живео бар двеста година пре Немањића, а затим је уништен и напуштен у 10. веку, у време бугарске експанзије.
Налазиште српске престонице смештено је код села Врсенице, десетак километара од Сјенице. Налази се на северној падини узвишења Клик, брега на 1.330 метара надморске висине које се као пружа у Сјеничко поље. Врх опасују остаци три дебела камена бедема која су бранила двор српских кнежева.
Најстарији хеленистички храм на подручју Леванта откривен у Ум Каису у Палестини.
Ум-Каис – Остаци хеленистичког храма, Фото: Википедија
Карта Палестине са градовима Декаполиса, Фото: Википедија
Археолошки истраживачки тим са Универзитета Јармук недавно је открио хеленистички храм и мрежу водоводних тунела, изјавио је за “Јордан тајмс“ Атеф Шејаб, предсједник археолошког одјељења јорданског универзитета.
Храм датира из хеленистичког доба (332. пне до 63. пне). И касније је поново коришћен током римског, византијског и исламског периода, рекао је Шејаб те додао да се храм, изграђен по грчком архитектонском дизајну, састоји од пронаоса (унутрашњег дијела тријема античког храма), подијума, наоса и олтара.
Археолози су пронашли бројне јонске стубове који су некада подупирали кровну конструкцију, додао је Шејаб.
Тим је, такође, открио мрежу водоводних тунела у центру древног града, који су одвојени од вањског тунела који је откривен у том подручју прије неколико деценија, рекао је професор.
Мрежа се састоји од неколико хеленистичких бунара и римских тунела, додао је он, додајући да тунели воде до бање са врућом водом унутар града.
Поред Герасе и Амана, Гадара (сада Ум Каис) и Пела су некада били градови Декаполиса (групе од 10 античких градова) у источној Палестини који је настао након римског освајања Палестине у 63. години пне. Ту су припадали и Филаделфија (данашњи Аман), Капитолиас, Рафана, Скитополис, Дамаск и други, а сваки од њих је карактеристичан.
Ум Каис, неких 125 км сјеверно од Амана, смјештен је на лијепом узвишењу изнад долине Јордана и Галилеје, има импресивне остатке древних грађевина, као што су античко позориште од црног базалта, базилика и сусједно двориште у ком се налазе црни саркофази украшени рељефима.
Други остаци укључују главну и бочну улицу са трговинама, подземним маузолејем, двије бање, нимфејем (фонтаном), градском капијом и обрисима некадашњег хиподрома (подаци према вебсајту Туристичке заједнице Јордана).
У Европи, а касније у целом свету, у службену употребу су ушли називи месеци установљени у календару старог Рима, иако су римски називи недоследни, јер су скрпљени у разним временима. Хришћанскa Европа, како у називима месеци, тако и дана у седмици, чува успомену на паганске богове многобожачког Рима, а истовремено, у име верског чистунства, вековима оптужује словенске народе, а нарочито Србе, за неискорењено многобоштво и двојеверје.
Римски називи месеци
Пет месеци носе називе по боговима римског Пантеона – Јанус, Фебрус, Марс, Маја, Јунона, за два су имена, у своју част, наметнули цареви – јул (Гај Јулије Цезар) и август (Гај Октавијан Август), једноме име долази од глагола – април (аперире, што значи: раскривати), а четири имају нумеричке називе, који су неодговарајући – девети месец се назива седмим (септембар), десети осмим (октобар), једанаести деветим (новембар), а дванаести десетим (децембар).
Многи народи Европе посредством Римљана преузели и накалемили у своју недељу и седмичне дане од халдејских звездочатаца у древном вавилонском царству. Запазивши на небу седам покретних небеских тела или „светиљки“ вавилонски астролози су развили учење да та тела утичу на судбину људи и посветили им седмичне дане.
Преузимањем тог учења се у данашњем европском календару очувао вавилонски поредак преименован према божанствима старог Рима, којима су били посвећени дани у седмици: недеља Сунцу (dies Solis), понедељак Месецу (dies Lunae) уторак Марсу (dies Martis), среда Меркуру (dies Mercurii), четвртак Јупитеру (dies Jovis), петак Венери (dies Veneris), и субота Сатурну (dies Saturni).
Римски водовод је једна од најчуднијих грађевина у историји Београда, који је у време четврте Флавијеве легије направљен како би спровео воду од Мокролушких извора до данашњег Калемегдана, односно ондашњег Каструма, римског војног утврђења. Када су Турци први пут отели Београд од хришћана 1521. године, затекли су водовод како беспрекорно ради. Како су у Истанбулу имали Константинов водовод, грађен на истим, римским односно византијским принципима, одвели су већи број београђана у Истанбул и тамо их настанили у део града који се звао Београд махала, а задатак им је био да брину о тамошњем водоводу. И данас је једно од најлепших излетишта Истанбула Београдска шума (Белград ормани), названа управо по нашим прецима, старим Београђанима који су насилно насељени у тај град.
Аквадукт близу Београдске шуме (тур. Belgrad Ormanı), рад италијанског сликара немачког порекла Луиђија Мајера (Luigi Mayer, 1755 – 1803)
Прича о Београдској шуми и својим именом нас враћа у далеку 1521. годину. У време пошто је пао до тад неосвоји бели град – Београд. Освајач, нико други до млађани Сулејман II Законодавац. Имао је тад 26 година и био је поносан на свој први поход. Београд је пао 28. августа 1521.
Београд тада није био српски, али су га Срби бранили. Према списима који указују да је тамо било Срба стоји и један који тврди да је исељавање Срба и Београда почело по освајању, негде око 10. септембра.
Према дозволи султана, они су са собом понели и своје светиње: мошти Свете Петке, икону Богородице и мошти царице Теофане. Наводно, број расељених Срба није био мали. Тадашњи патријарх је те светиње откупио од њих, пошто је султан запретио да ће их уништити.
Легенда која се препричава у Турској и није баш легенда, јер има своје историјске изворе да је Сулејман довео Србе у Истанбул да би му одржавали византијски водовод који је град снабдевао пијаћом водом из Београдске шуме која се у то време није тако звала. То је учинио, јер је у Београду видео сличан систем који је радио без грешке.
Извори кажу да су Срби из Београда доведени као робље код Сулејмана Величанственог имали бројне бенефиције. Сем одржавања водовода, бавили су се и изградњом.
Срби су населили шуму. И шума је добила ново име – Београдска шума или “Belgrad Ormani” . У том делу шуме је био забрањен лов, као и сеча дрвећа, а ако би се неко оглушио о забрану платио би главом. Срби су били чувари девет истанбулских извора пијаће воде у делу града названом Белиград.
Срби су ту живели све до краја 19. века и појаве куге. Због опаке болести, били су присиљени да се преселе, јер је вода била легло заразе. То је крај београдских насеобина у Истанбулу.
Аквадукт који су Срби из Београдске шуме одржавали и дан данас постоји. Као и шест хектара шуме. Од 1956. године је преуређена и отворена за посете грађана ради пикника и одмора у природи.
Део аквадукта у Београдској шуми у Истамбулу
Рушевине цркве Светог Ђорђа у Београдској шуми; фото: Википедија
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији (Данашња Турда у румунској Трансилванији) на себи има палиндромни напис који је кружно исписан на њеном постољу. С обзиром на то да су у Потаиси биле смештене легије императора Септимија Севера (Septimius Severus, 193-211), могуће да је у питању расенски војнички симбол.
Остаци римског утврђења Потаиса код Турде у Трансилванији; фото: Википедија
Бронзана сфинга из Потаисе; фото: Korenine
Турда је град у средишњем делу Румуније, у историјској покрајини Трансилванија. Римљани су је освојили заједно са деловима Децебалове Дакије за време Трајана, између 101. и 106. године и наденули јој име Потаиса (Potaissa). Убрзо је ту изграђен каструм, утврђење за потребе римских легија.
Када се слика сфинге 1847. године појавила у лајпцишким Илусторваним новинама (Illustrierte Zeitung), словеначки књижевник Франце Прешерн (1800-1849) уочио је да се ради о словенском писму. На могућност двосмерног читања израза указао је у писму новинару и политичару Јанезу Блајвејсу (Janez Bleiweis, 1808-1881).
с лева – Nad s rase reith i tam i am i. (Нађи си Расе Рејтијо тамо и овде.) – Рејтија је име богиње.
с десна – Ima imati thieri sari dan. (свитање дана мора имати трагове – путеве.).
Испод постоља сфинге је врх којим се она забадала у земљу или дрво, што упућује на њену намену.
С обзиром на то да су у Потаиси биле смештене легије императора Септимија Севера (Septimius Severus, 193-211), могуће да је у питању расенски војнички симбол.
Касноантичка гробница у Брестовику код Гроцке један је од најстаријих споменика културе из римског периода у Србији. Откривена је приликом археолошких ископавања 1895. године, Објекат је подигнут у периоду између III или IV века, а најближе аналогије има са гробницама из Сирије.
Општи изглед Римске гробнице у Брестовику; фото: Википедија
Састоји се од две просторије у којима се налазе фреске са прехришћанским и ранохришћанским мотивима. Стручна јавност сматра да је припадала римској властеоској породици, а постоје и мишљења која је везују и за имена великомученика из Београда, светаца Ермила и Статоника.
Свети мученици Ермил и Стратоник
Београдски свеци Ермил и Стратоник
Постоји веровање да храм са гробницoм припада београдским свецима Ермилу и Стратонику, који су поштовани како у православном, тако и у католичком свету.
Писци житија и на грчком и на латинском наводе да су Свети Ермил и Стратоник у Дунав бачени испод Београдске тврђаве, а тела су им испливала 18 стадија низводно, код данашњег Брестовика. Локални хришћани сахранили су их на брегу у озиданој гробници, што такође одговара локалитету у Брестовику. Свеце Ермила и Стратоника осудио је на смрт мучењем и дављењем у Дунаву Константинов зет цар Лициније.
У тексту публикације Завода за заштиту споменика културе града Београда, археолог Зоран Симић наводи:
Касноримска гробница налази се непосредно поред сеоског гробља. Откривена је случајно 1895. године, када је тадашњи власник имања Вукашин Милосављевић из Брестовика, док је садио шљиве у свом шљивику, наишао на свод и зидове гробнице.
Исте године, током септембра, Михајло Валтровић, кустос Народног музеја из Београда, извршио је стручна археолошка ископавања и гробницу у целини открио.
Грађевина је једним делом укопана у падину брега. Састоји се из издуженог прилаза, трема, средишњег простора са две бочне конхе и просторије за сахрањивање у којој се налазе три зидана саркофага.
Приказ утапања Ермила и Стратоника у Менологиону Василија II; фото: Википедија
Гробница је зидана од притесаног камена, облутака и опеке које везује кречни малтер. Простор за сахрањивање је правоугаоне основе, засведен полуобличастим сводом од опека.
Цела унутрашњост гробнице, односно просторије за сахрањивање и средишњи део, била је прекривена фрескама. Данас се фреске могу видети само у унутрашњости просторије за сахрањивање. Осликане површине изведене су у разним геометријским мотивима комбинованим с представама биљака и животиња у окер, цинобер, плавој, зеленој, мркој и црвеној боји.
Оријентација гробнице била је исток–запад. У гробницу се улазило са источне стране, дужим прилазом озиданим према косини терена.
Трем, одвојен са четири стуба од прилаза, био је поплочан шестостраним опекама и из њега се, кроз врата, степеницама силазило у средишњи простор, такође поплочан шестостраним опекама.
Овај простор, поред фресака на зидовима, украшавале су и статуе од мермера и две фигуре лежећих лавова. Та просторија служила је вероватно за приношење жртви покојницима.
У последњој просторији, одвојеној од претходне вратима и са два мала прозора, у саркофазима су били сахрањени покојници.
Гробница је вероватно припадала некој богатој породици која је имала имање негде у близини.
Од изузетног је значаја чињеница да нису сви делови грађевине подигнути истовремено. На правоугаони простор а сахрањивање касније је дограђен средишњи део са конхама, трем и приступни простор. До овог закључка се дошло после ревизионих археолошких ископавања изведених 1955. године.
Ниједан од елемената за које је ископавањима из 1895. године и 1955. године утврђено да су део њеног првобитног уређења не уноси сумњу да је реч о хришћанској сепулкралној грађевини. Диспозиција плана грађевине и делови статуа које су биле пронађене током првих ископавања упућују на везу гробнице с паганским хероонима и светилиштима царског култа. По својим саставним елементима и њиховом међусобном односу, гробница у Брестовику представља карику у ланцу развоја између античких и ранохришћанских култних грађевина. Настала је највероватније у другој половини 4. века или почетком 5. века наше ере.
Прва конзервација и заштита гробнице од пропадања изведене су 1905. године, а шездесет година касније, у ствари 1964. године, доведена је у стање у којем се налази и данас, те је доступна и јавности.
По свом општем изгледу, гробница у Брестовику има веома блиске паралеле с неким споменицима из 5. и с почетка 6. века наше ере, како у Србији тако и на ширем простору Балкана и Блиског истока и представља тип из којег ће се касније развити сложене хришћанске грађевине везане за надгробни култ.
На основу налаза, према мишљењу стручног тима из Завода за заштиту споменика културе града Београда као и чувеног Михајла Валтровића, утемељивача српске археологије и оснивача Српског археолошког друштва 1883. године, гробница у Брестовику представља један од најдрагоценијих споменика из античког периода, не само на територији Београда него и у Србији.
Гробница која носи статус споменика културе од великог значаја, Углавном је била неодржавана и сасвим обрасла шибљем.
Данас се сматра да су келтски обичаји, језик и вера најбоље сачувани у Бретањи, Велсу и Ирској. Келтисти су у ирским сагама открили највеће келтско божанство, Луг, чије име носи велики број важних места као Лион, Lugdunum, итд. Помоћу тих истих сага покушали су и да значај поменутога божанства објасне тражећи му право место у верском систему Келта и круг његових пратилаца у митологији.
Галски рат – Верцингеторикс се предаје Цезару 52. п. н. е.
Иако готово влада сагласност да је Луг највеће келтско божанство, келтисти нису сложни у схватању његове природе; јер, док једни, заједно са Џоном Рисом (John Rhys), сматрају да је Луг сунчано божанство, дотле га други, са д’Арбоа де Жибенвилом (d’Arbois de Jubainville), идентификују са римским Меркуром.
У чланку “Le dieu Lug, la terre mere et les Lugoves“, y “Revue Archeologique“ (1914, II стр. 205—230) Ж. Лот (Ј. Loth), члан француског Института, изложио је дотадашња мишљења по овом питању и дао своје закључке. Према њему, своје мишљење да је Луг сунчано божанство Рис поткрепљује доказима из ирске саге која се зове Смрт Туиренине деце као и етимологијом саме речи Луг. Јер у поменутој саги, сјај Лугова лица и чела био је сличан сјају сунца на заходу: било је немогућно гледати његово лице, толико је сијало. А на другом месту, кад Луг скида кацигу, његово се лице и чело засијају као сунце натоплијег дана жаркога лета. Бреас, син Балора, старешине Фомора, народа који ратује са Луговим народом, каже: Чуди ме да данас сунце изгрева на западу (Луг треба да је долазио са запада), а сваког другог дана на истоку. — Боље је што је тако, кажу му други. — А, шта је друго? пита их Бреас. — Сјај лица Луга Ламхфаде, одговорили су они.
Етимолошки, Луг би требало да се идентификује са Леом (Lleu), ca главним јунаком из галског мабинога, романа о Мату аб Матонвиу, јер Леу галски значи светлост. Са Рисом се у овоме слаже Педерсен (Pedersen), али је Лот побио ово мишљење налазећи да између Луга и Леуа нема никакве сродности ни уопште ни етимолошки, јер, вели, Лугу би требало да одговара галски lleuwu, 1öwu а не lleu.
Али, како не може етимолошки да се утврди идентичност Луга и Леуа, исто тако, мисли Лот, Лугу не одговара ни она етимологија коју му даје Херикус (Hericus) у “Животу св. Германа“ где каже: Lucduno .. quod sit mons lucidus. “Lucdun“ Херикус не пише ca g већ ca c, из чега излази, вели Лот, да је за њега етимологија речи Луг од латинске речи lux — светлост, што није правилно.
Постоји у ирским текстовима Средњега века реч луг, други падеж лога, подударна са именом овога загонетног божанства. Значење те речи још није одређено. У епу Флед Крикренд јунак Loegaire има крик лава и дивљи ужас лога (други падеж од речи луг). Виндиш (Windisch) ову реч луг преводи са ватра, али без одговорности. Овај луг је, код Педерсена, идентификован са рисом, а и реч рис — lynх има корен lux — светлост, од чега и долази његово име, јер има сјајне очи. У овом тумачењу са Педерсеном слаже се и Куно Мајер (С. Меуеr), из чега би изишло да Луг није божанство него животиња. Верујући и у овакву претпоставку, Лот закључује да је могућно да је у времену пре ирских сага рис био у Луговом кругу.
У једном ставу епопеје “Друга битка Мојтуре“, Луг игра најглавнију улогу.
Пред битку Луг жели да уђе у Тарине дворе. При улазу вратар га пита чиме се бави. “Столарским занатом“, следује одговор. За овим се ређају и многа друга занимања. Код Таре све то имају. Али краљ Нуаду га проба на игри шаха, где се Луг показује непобедив и због тога га примају.
Пред пуштање у двор Луга зову Samhildánach, a samh се често везује за луг. Лот сматра да Луг Ildanach значи Луг са многим даровима. Што се тиче речи samh Хв. Стокс (Wh. Stokes) сматра да је то грчки префикс ама, према чему Samhildánach би значило лично онај који има много дарова. Али из текста ирских сага ово значење не може да се закључи. Једино значење које би могло да се да речи samh јесте лето. Samhildánach би, дакле, значило лето са многим даровима које доноси. Јер, не треба заборавити, вели Лот, да Samhildánach није епитет Луга. На четири места samh замењује Луг, из чега је јасно да је за писца епопеје samh, лето, синоним Луга. Ова епопеја је, свакако, каснијега датума, имајући на уму и игру шаха, а сматра се да треба да је била позната у Ирској око XII века.
Ради поткрепљења ове етимологије — Луг, светлост, могло би се додати да старокелтска реч “лугра“ значи звезда луга. До овога су истовремено дошли и Лот и Педерсен.
Поред многих других тумачења предлаже се тумачење Луга са гавран. Код Ираца као код Гала, гаврани претстављају ратне чете. У извесним текстовима ирским, бог рата је гавран. Де Жибенвил тумачи име једног друида који се помиње у животу светог Сиарана (Ciaran) Lugbrand речју “гавран Луга“. Али ирски бран (bran) вели Лот, као и галски, има само једно n уместо два, што побија тврђење де Жибенвила.
У легендама гаврани Лугу доносе гласе о томе где се налази непријатељ, Фомор, који се тумачи као божанство смрти. Сем овога и на лионском новцу налази се глава гаврана. Исто тако је у Оранжу, у Француској, нађен медаљон из I века по Хр. на коме је заштитник Лиона са скиптром, рог благостања и крај њега гавран на стени. То су, углавном, докази из којих Рис изводи да је Луг сунчано божанство.
За де Жибенвила Луг није сунчано божанство. Ослањајући се на Цезара (De bello gall. VI, 17) он сматра да је Луг Меркур, јер је и он многоструко обдарен као Меркур. У једној песми из 14 века G. Fionn О’ Dalaigh велича божанство Луг: ниједно створење саздано од земље или воде, вели се у песми, не може се мерити по лепоти са њим; његов глас је звучнији од струна са харфе најбољих уметника.
Луг је и лекар. У епопеји Tain bó Cúalnge он лечи Кукулинова сина, рањеног, а Кукулина успављују његове чари, чари Луга, итд.
Извесним својствима Луг одговара Аполону, другима Меркуру, па и Марсу, услед чега су Рис и Жибенвил и сагласни да је Луг сложено божанство.
По овако детаљном излагању Лот даје своје закључке. Ако се хоће, вели, дубље да уђе у значење Луга и његове пратње, да се одреди његово митолошко место и круг у коме се налази, онда се мора дубље ући у ирске традиције. Само се помоћу њих може најприближније да реши проблем Луга, за чије се битисање несумњиво зна из натписа и спомена. Хришћански редактори ирских сага несумњиво су му дали својство самртника.
Но, има нешто што ни хришћанство није могло да збрише код Луга; то је његов празник Лугнасад (Lugnasad), који и данас носи то име у крајевима галског, односно гаелског језика, у Шкотској и на острву Ману. Иначе ирски текстови, а нарочито Dindshenchas, што значи стара историја брегова, кажу да је Луг установио ову свечаност у част Таилтие, Tailtiu, своје мајке. Таилтиу је кћи Могмора, велике равнице, земље смрти, Шпанија по претпоставци. Она умире у августу према Dindshenchas. Луг је установио празник у њену част. А сам Луг је обожаван нарочито на бреговима.
На тој светковини закључивали су се и бракови, што је још и данас у сећању становништва, нарочито из околине Келса (Kells), и одржавана је све до 1806 г. са традиционалним играма, али су је власти забраниле. Ова свечаност празновала се око самога гроба Таилтие. У Кармаку је била од нарочитог значаја. Народ је веровао да ће му бити година берићетна, имаће напретка у свему и биће независан од суседних племена ако је одржава, и она је у Кармаку одржавана сваке треће године, на Лугнасад, 1. августа. — Значење речи “насад“ је нејасно. Према Рису Лугнасад би требало да значи Лугово венчање.
Лот у речи Tailtiu види корен tal ca значењем земља. Tailtiu je синоним речи Троган (Trogan) по којој се и август зове. Према једном епу месец август се зове код Гаела и Бритона Троган, а први август Брон Трогин (Bron Trogin). Брон Трогин значи жалосни Троган и тумачи се тиме да се Троган жалости под теретом својих плодова. Троган је име земље. И Лот непобитно утврђује, према разним текстовима, да је Троган земља и да је код старих Ираца август посвећен мајци земљи, па је у њену част и Луг установио свечаност на дан 1. августа. Развијајући даље тезу, Лот тврди да је значење земље и Ирске исто, јер Ериу (Eriu), други падеж Ерен (Erenn), јесте Ирска, а ириу (Irin), други падеж ирен (Irenn), је земља.
Култ Луга у Ирској свакако је био нераздвојен од култа земље. Она је његова мајка хранитељка и зато је у њену част и установио свечаност коју празнују сва гаелска племена.
У закључку, Лот се слаже са де Жибенвилом да је Луг Меркур, јер, вели, божанство чије име и данас носе четрнаест утврђења, Лион итд., божанство чији је култ био невероватно распрострањен нарочито код Келта на острвљу, није се могло изгубити тако нагло, одмах по доласку Римљана у Галију, него је и даље обожавано, али је добило само друго име — Меркур.
Мимо свих атрибута сунчаног божанства — и само генетичко име бога код Келта је deivo-s, свакако у почетку придев небесни, светли — Луг је, вели Лот, и божанство земље. што се види и из свечаности коју је у Ирској установио у част и славу земље.
Из овога излази даље, по Лоту, да су мистериозни Луговес једна врста матера из пратње Луга. Још у 1885 г. Гајдоз (Gaidoz) je, вели Лот, одличним разлозима побио де Жибенвилово гледиште, по коме је реч Луговес најобичнија и најједноставнија множина речи Луг, и утврдио да су Луговес друга божанства. За Виндиша су Луговес женска божанства, што иде у прилог тврђењу да су матере.
И поред тога што је детаљно и савесно претресао и ирске саге и друге радове о проблему, еминентни научник Лот у њима, дакле, није нашао несумњивих података за идентификовање келтских божанстава Луга и Луговеса, што значи да Ирска, иако сматрана као ризница келтизма, нема у овом конкретном случају тих несумњивих података.
Да ли је било потребно више продубити Херикусову етимологију, појављену у речи Lucdun..?
У латинском језику, поред luc као корена речи lux, јавља се luc као корен речи lucus, ca значењем гора, шума, а однос латинске речи lucus према келтској Луг не само није довољно испитан, него није уопште ни испитиван, иако је она употребљена баш у митолошком смислу.
У Germania, IX, lucos… consecrant; XXXIX Est et allia luco reverentia, a на многим другим местима Тацит говори о лукусу као светој шуми.
Сем lucus-a, према Тациту (German. XI), in commune Hertham id est Terram mater.. colunt, из чега је јасно да је поред lucus-a, као светог места, тадања Германија обожавала и Hertham, мајку земљу.
Из овога се, даље, поставља питање да ли је и реч lucus латинског порекла или је, као Hertha, страног, па на туђ корен додат наставак luc-us, и тиме латинизирана? Ми знамо, Lugdun додат латински наставак. Ми, даље, знамо и из Лота на пример, да Лугдун није латинско име већ је на келтски за претварање г у к, што се, свакако, јавља и код речи Lugdun, Lucdun, где је очевидно да је Lugdun и у једном и у другом виду истог, келтског порекла. Из овог је, даље, свакако несумљиво да су luc и lug једно исто.
Ово, разуме се, још не смета да luc буде корен од lux а не од lucus.
Да проверимо Тацита.
Кад lucus налазимо у Тацитовим извештајима као велико, веома велико германско светилиште, а Hertham, Terram mater, као обожавану in commune у Германији, морамо, ако су његови извештаји тачни, и данас наћи у германским племенима макар индиција и о једном и о другом. Јер, факат да германски радници у облику луг нису ништа открили у германским језицима, не треба да значи да појам не треба потражити и у другојачем облику.
Плутарх
Тацит
У R. А., t XX. р., 1924 у чланку Fanum et simulacrum dans la vie la plus ancienne de saint Samson, који је читава ризница података, Лот је написао и ове редове:
Порекло шведске шуме Тиведен (Tiveden) било је предмет контроверзе скандинавских лингвиста. Та је контроверза остала без икаквог резултата све до појаве еминентног келтисте из Кристијаније С. Marstrander-a. Он је утврдио да Tiveden значи шума богова, да је сложена из старе норвешке речи тивар — богови, у множини, и од вед, шума. Германски облик је тива виду. Порекло јој је идентично са средњоирским де — фид, деид, божанска шума.
Тацит је, дакле, имао право. Постоји и данас његов lucus код германских племена, али само у германском називу. Но, иако се овим потврђује да је Тацитов извештај о шуми као светом месту код Германа тачан и да су Тацитов lucus и германски tived, тива виду итд. исто, ипак се не утврђује да су Луг и lucus, односно Луг и Тивед исто.
Не треба заборавити да и за Цезара и за Тацита Германија није етнографски појам, већ географски. Она је Средња Европа и читава кошница разних народа. А, и код једног и код другога, Германи, етнографски узети, играју споредну улогу према другим племенима, која нису, етнографски, Германи у данашњем смислу. Из утврђене чињенице да је Тацит знао за свету шуму у Средњој Европи, и из чињенице да је није означио германским појмом Тивед, тива виду итд. као што је означио Hertha и објаснио латински, већ појмом lucus, требало би да значи да је он у Средњој Европи и тада нашао келтска племена од којих је и појам узео. Међутим, опет код, еминентнога Лота (R. A. t. XX. serie. V. 1924) ми налазимо и следећу реченицу: “Le deiuo — uidu celtique, le tiva vidu germanique, c’est le bois sacre, ou Celtes et Germains allaient invoquer la divinite. . .“ из чега излази јасно да lucus није ни старокелтски ни германски појам.
Чији је? — српски.
Где га је Тацит нашао?
Рим је свој политички престиж одржавао обавештајном службом и кад је била разбијена организација његове милитаристичке власти, ову службу је преузела црква. Њени мисионери су уходили разне народе и о њима слали својој врховној власти доставе. Тако су, у раном Средњем веку, у Средњој Европи, поменути Срби, Сјурби, Сораби, Сураби, Сараби. Њихови остаци се и данас тамо налазе. Њихово средиште, према Егинхарду, (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 121, Payot) било је између Лабе и Сале, одакле су падали на Туринг, а њихови остаци данас се налазе на граници између Сакса и Пруске, у Лужици, и зову се Лужички Срби.
Лужица је деминутив од речи Луг. Али, сем ње, као што су, према Лоту, у Галији, четрнаест утврђења добила име по Лугу, тако су и у свима словенским земљама многа места добила назив такође по Лугу: Луже, Лужна, Лужец, Лужани, Лужанки, Лужнице, итд. (К. Кадлец: Првобитно словенско право пре Х века, 1924 г., стр. 13., у преводу Т. Тарановског). Код Кадлеца се, истина, ови називи погрешно тумаче као каљуге, али је та погрешка дошла услед непознавања правила о претварању г у ж, што се, уосталом, јавља и у формирању француског језика.
Дакле, Тацит је Луг нашао у Германији, код Словена, Срба, из Средње Европе.
Подударност келтског луга са српским није обична језична случајност, јер и сви други појмови који означују Лугов круг имају еквиваленат у српском језику. На пример епопеја “Друга битка Мојтуре“ у којој Луг жели да уђе у Тарине дворе. Тара је једна од најлепших планина у Западној Србији, а ако је келтски Луг, као српски, шума, онда у овом конкретном случају треба да се персонификује долазак пролећа или лета на Тару. У келтској епопеји келтски Луг има епитет Samhildánach, а и сам Лот samh тумачи као Лето.
Код Срба гавран је ратни гласник, кобан. Он иде са придевом вран, али се употребљава и сам придев, као супстантива што је запазио још Ј. Грим.
“Полетела два врана гаврана, Са Мишара, поља широкога… Ја два врана, два по богу брата“. (Бој на Мишару, Вук, IV).
И ово одговара келтском и галском bran, код кога се, уместо српског в, јавља б, што је готово правило, јер је и Gabriel српски Гаврило.
И Фомор, везан са гавранима као гласницима смрти, потпуно је објашњив на српском. Јер, готово правило је да словенска реч, прелазећи у германски језик, у замену за словенско п добија германско ф. На пр. реч volks, folk je словенска. У старијем словенском, данас у руском, она гласи полк, плк. Код Срба, где је извршена вокализација сугласника л, плк се јавља као пук. Имајући ово на уму, фомор се објашњава сам по себи. Враћањем у Словенство, он губи германско ф и добија своје словенско п. Такав, он је помор — помор је српска реч и значи потпуно изумирање. Везан за спев из епа који се објашњава може да значи јесен, када у лугу све вене и мре. Лако су, затим, објашњиве и тако велике чари луга као и његова музикалност, јер у њему живе славуји, а и име Кукулин се јавља у српским именима Куделин и Кулин.
Поставља се питање може ли се помоћу српског језика објаснити Lugnasad. Насад или расад, у српском је сађење. Лугнасад може бити сађење луга, дрвећа.
А шта је Bron Trogin? Жалост јесени?
Тацит Germ. (IX) вели: “pars Sueborum et Isidi sacrificat“, a y R. H. R. livre C. 1929 у чланку L’Eleusinisme et la disgrâce des Danaїdes, CH. Picard. наводи, према наводу, један став из Плутархове расправе о Изиди и Озирису.
Плутарх нас обавештава, вели Пикар, да, у његово време, и у извесним местима Грчке, сејања су била пропраћена погребним обредима; зрно затрпано у земљу оплакано је као мртвац.
Ако се у извесним местима Грчке, у Изидином култу, култу земље, сејање оплакивало, зашто, у том истом култу, не би било оплакивано и у другим крајевима Европе? Онда би Lugnasad било време сејања и оплакивања тога сејања. А венчање је том пригодом најпре симболично, а затим и реално — закључивање бракова. Сем овога у словенској митологији јавља се Тројан, коме још није одређено место. Могућно да он одговара Трогану, утолико пре што Срби често мешају г и ј, на пр.:
Јал’ће ми је царе поклонити, Јали ћe ми на мејдан изићи —
где је употребљена реч мејдан у место речи мегдан. — Марко Краљевић и Арапин, Вук II, бр. 65.
Код Келта, даље, са Лугом се јавља и Мајка земља — Tailtiu, корен tal.
У српском језику површина земље зове се тле, а постоји израз: добити тал.
У (Germ. XXVI) Тацит каже: “Agri, pro numero cultorum ab universis in vices occupantur, quos mox inter se, secundum dignationem, partiuntur.. .“
Из овога се види и то да се код Срба још до данас сачувало, у термину, сећање на некадањи режим дељења земље — тла, тала, кад је код Словена земља била општа својина.
Земља Венда на мапи Германије, 1645
Лужице
Има још један инетересантан моменат. Лот сматра да се земља, ириу, идентификује са Ирском — Ериу, други падеж Ерен. У Србији, баш Тара се налази у крају у коме живе Ере, а не треба смести с ума да и Hertha садржи ер. Остало би да се реч dun објасни на српском.
Код Келта дун претставља тврђаву, утврђење. То келтско утврђење било је двојако: 1.) или се градило земљаним насипима и каменом око места за становање, 2) или се место становања или одбране, град, ограђивало, поред земљаних насипа, и кољем. Оваквим келтским утврђењем служио се Цезар код Алезије, где се плот зове cippes (De bello gall. VII, 73).
Код Словена, код којих је градски систем био необично развијен, град је био опасан оградом или од земље или од коља (L. Leger, Les anciennes civilisations slaves, p. 29—30). Ова ограда од земље и камена, келтски дун, и данас се код Срба зове беден, што се јасно види и у народној песми Краљевић Марко и Вуча џенерал, Вук. IV, ред 111—13,
Пошетала Владимировица Мила снаха Вуче џенерала По бедену града Вараждина,
а дала је и реч бетон. Друга врста ограде — Цезарев систем cippes — постоји и данас. Cippes је српска реч, цепке — цепанице, коље, плот.
Према овоме, келтски дун одговара српском беден, а систем cippes одговара систему ограђивања цепаницама, плотом. А ни факат да се луг јавља у упоређењу са сунцем није стран за нашу народну поезију, где су таква упоређења честа:
Сину Милош у пољу зелену Као јарко иза горе сунце
(Жен. Душанова, Вук. II, ред. 564—5).
А Лавада би одговарало Ливади, пропланку у Лугу.
Помоћу изложених момената средина келтског Луга потпуно је објашњена средином српскога луга, а, најзад, келтски Луговес би био први падеж множине од речи Луг, што одговара српском лугови.
Персонификације луга вршила је црква и у Ирској и свуда, као што је и у Француској вршила специјалне персонификације са матрама. Таквим персонификацијама је подлегао и Крапе (Кrарре — R. A., t XXX, V serie, p. 102, 1931).
Јасно је, дакле, да Луг није бог већ свето место, шума, гора. Као такав, као света шума, он се код Срба задржао и до данас, у називу Света Гора, у којој је средњовековним Србима био усредсређен верски живот.
Откуда Келтима српски Луг?
Келте не треба схватити као етничку целину. Келтој – Грци су звали светле, беле људе са негованом косом. Према овоме грчка племена из средоземног базена називала су Келтима беле људе из Средње Европе, северце, из чега је опет јасно да тадања средоземна племена нису била бела. А Цезар (De bello gall. I, 1) Келтима назива сва племена келтске Галије између Белгије и Аквитаније.
уг (Лугос, Лугус) келтско божанство
Историчари тврде да су се Келти налазили на падинама Алпа и у Дунавској долини (Средња Европа) још у камено доба; да су Умбри, алпијски Келти, падали на Италију у бронзано доба, а проналаском гвожђа постали непобедиви, и мисли се да су силазили до Грчке око 1450 г. као Хомерови Ахајци, носећи гвожђе, наките, одликујући се спаљивањем мртваца, и стилом који се зове геометријски; да су се у седмом веку пребацили преко Рајне и заузели Галију, где су у шестом веку постали врло моћни; одатле пали на Шпанију и заузели је до Кадикса, а истовремено направили и поход на Италију; да им је године 390 најпре пала Алиа у руке, а затим Рим, који су напустили, а задржали Северну Италију. Том приликом њихови пукови били су подељени — једни су били у Италији други су ушли на Балканско Полуострво и запосели његов северни део. Да су, други пут, око 280 г., у заједници са Илирима, заузели Маћедонију, Тесалију и Фокиду, а године 279 потисли су их Еолци. Из Тракије су били потиснути 220 год. а да су допирали на Исток до Мале Азије, на запад до Британских Острва.
Нека њихова племена — Трокми, Толистобомани и Тектосади била су нека врста латинских савезника, али их је Август потпуно присајединио 189 г. и Галију претворио у покрајину.
Данас се сматра, као што смо напоменули, да су се њихови обичаји и језик у многоме и највише сачували у Бретањи, Велсу и Ирској.
Ово надирање Келта, белих људи са Севера на Шпанију, Италију итд., оставило је трага и у називима места и у митологији. У називима места у базену Средоземног Мора, нису ретка имена Бело, Болонија итд. Бело је српска, или ако се хоће, келтска реч, и означава светлу боју. Овом речју Французи су почели да означују лепо, јер њихов стари облик bels, бел, вокализујући као и у српском у истој речи, л у о, добио је bé-o bé-au опет као у српском. И из овога је јасно да су та места добила име по белим, лепим, насупрот мургастима, ружним људима.
Отуда је борба Келта са Римом борба белих племена са небелим племенима. Борба Келта у Шпанији је такође борба белих са небелима, исто и у Грчкој, итд. Ово се нарочито очитује у случају Рима приликом пунских ратова. За успешан исход рата са свакако небелом Картагином Рим је принуђен да узме нову веру, култ земље, еминентно келтски култ, култ “нордијаца“, из чега је јасно да су бели у Риму били постали надмоћнији, услед чега је и наступило разрачунавање са Картагином.
Од пунског рата Римску државу треба сматрати као келтизовану — белу — у приличној мери, али не потпуно, што је и било повод њених сталних преврата и нереда.
У овој борби светлих Севераца, носилаца песме и апстрактног бога, и тамних људи са Средоземнога Мора, борба Јелисеја и Атине, Еумолпа и Еректеја, Голијата и Давида, Келта и Римљана па затим и келтизованих Римљана и Картагине, — и јесте тајна коју, у најновије време, наслућује т. зв. нордијска концепција.
Тек после пунских ратова јављају се Анали Тита Ливија, који је пореклом из Умбрије, еминентно Келт, и ти Анали, нарочито о оснивању Рима, испредени су из неримских легенда. Отуда и неримски мит о ноћним састанцима Нуме и нимфе крај извора у светој шуми, која није римска. Али келтизам у римској држави је променљиве судбине и зато, касније, Тацит, иако је и сам из Умбрије, не помиње lucus као установу за коју знају и Римљани, него као установу искључиво средњоевропску.
Из овога видимо да lucus није латински појам, а утврдили смо да није ни германски, па ни старокелтски.
Луг, израз највеће келтске светиње је, дакле, несумњиво српска реч. Али не само ово. Сва келтска племена поређана код Цезара (De bello gall.) носе српска имена: Брановићи, VII, 75; Лемовићи (Ломовићи) VII, 75; (и код Тацита Герм. XI 19); Беловици II, V, VIII; Латовићи I, као и имена келтских вођа: Думнори (кс) ћ ; Оргентри (кс) ћ; Верцигентори (кс) ћ; итд.; а, као што је већ напоменуто, за ознаку Немаца и Цезар и Тацит се служе словенском речју — Nemetes — Nemates.
Из овога се поставља питање откуда код Келта српски Луг и српска имена и има ли између једних и других, Келта и Срба односно Келта и Словена, каквог сродства, или је било узајамног утицаја, посредног или непосредног, у којим крајевима света, и у коме добу?
Аутор: Илија М. Живанчевић
Извор: Гласник Југословенског професорског Друштва, књига XVI, свеска 9, Београд 1936. године
Сунчани сат из Сремске Митровице, данас вредан експонат сталне поставке лапидаријума Музеја Срема, изграђен је 100. године нове ере по захтеву Кратила Папија, једног од најбогатијих грађана Сирмијума. Пронађен на западном римском гробљу у Сирмијуму, најстарији је споменик своје врсте у источној Европи и као такав има значајан научни и културни значај.
Кратило Папије је наручио бели мермер са острва Брача, а ангажовао је вајара и астронома из Грчке. Вајар је, у људској величини, израдио Атласа који на леђима носи сунчани сат (небески свод), а иза његових леђа браћу Херкула и Ификла.
Скулптура је јединствена у свету, јер је једина која приказује Херкуловог брата Ификла. Ификлов лик се, до открића ове скулптуре, налазио само на вазама, а те вазе су поседовали музеји Метрополитен и Лувр.
Сунчани сат је израђен у облику шкољке са урезаним радијалним линијама које означавају часове, а од казаљке је остао очуван само корен гвоздене шипке. Оно што овом монументалном сату даје практичну вредност је хоризонтална линија урезана по лучној линији шкољке. На ту линију пада сенка сваког 21. марта и означава да је прошла једна година.
Астрономске и математичке анализе су показале да је та хоризонтална линија урађена веома прецизно и да је у савршеном складу са географском ширином Сремске Митровице, а да је сат буквално непогрешив.
Пролазећи Масариковом улицом у Сремској Митровици, велика већина становника овог града није ни свесна да се испод њих налазе остаци некада највеће грађевине ван Италије, сирмијумског хиподрома, који је саграђен почетком четвртог века.
Тркач са сирмијумског хиподрома. Зидна слика; фото: Википедија
Посматрајући колосеум Флавијеваца у Риму, туриста остаје запањен пред грандиозношћу очуваних остатака ове грађевине, али ће остати ускраћен за информацију да то није највећа и најмонументалнија грађевина римске цивилизације.
Ласкаву титулу највеће грађевине ипак је носио римски хиподром, познатији као „Circus Maximus“, саграђен у време владавине императора Калигуле. „Circus Maximus“ је имао импозантне димензије, 527 метара дужине, 100 метара ширине, а примао је око сто хиљада гледалаца.
Дуго се сматрало да је следећи по величини био чувени Цариградски хиподром, али су истраживања вођена у Сремској Митровици седамдесетих и осамдесетих година прошлог века утврдила да је други римски хиподром по величини у Царству био сирмијумски.
Међународна археолошка екипа, састављена од стручњака Музеја Срема, археолошког института „Smithsonian“ и универзитета „Денисон“, открила је остатке сирмијумског хиподрома. Ови стручњаци су најпре пронашли делове гледалишта, а затим и тркачке стазе и централне спине украшене египатским обелиском, који је откривен још давне 1939. године.
Димензије хиподрома су, после обимног истраживања, утврђена на 521 метар дужине и 100 метара ширине, што је само мала разлика наспрам римског хиподрома „Circus Maximus“, што нам даје за право да тврдимо да је капацитет гледалишта био исти, око сто хиљада нумерисаних места.
Датовање хиподрома је такође урађено врло прецизно и показује да ова импозантна грађевина датира из 313. године наше ере, за време императора Лицинија. Ипак, постоје индиције да је цар Лициније обновио постојеће здање које је изграђено за време цара Галерија, тетрархијског владара којем је Сирмијум био престоница.
С друге стране, ово релативно касно датовање не значи да Сирмијум није имао простор за игру и раније. Истраживачи Фрере и Лепер су утврдили да се на рељефу на стубу цара Трајана у Риму налази приказ Сирмијума и његове ратне луке. На том рељефу је, на периферији утврђења, приказан и велики колосеум.
О томе сведоче и многи прикази на римским опекама и каменим споменицима пронађеним у Сремској Митровици, који приказују гладијаторе и њихове борбе. Чак је и у античким летописима забележено да је најчувенији римски гладијатор Лyаос однео неколико победа у сирмијумском колосеуму.
Сирмијум – Макета; фото: Википедија
Уз ову грађевину се налазила сирмијумска царска палата која је била повезана са тркалиштем низом ходника. Ти ходници су водили до царске ложе на средини горњег спрата гледалишта.
Постојање царске ложе је утврђено и датовано, а имала је димензије 9.7 x 3.7 метара. Сам хиподром био је толико висок да је један део његовог спољног зида служио и као градски бедем. Колико је то било сведоче нам и подаци да је сирмијумски бедем био висок од 12 до 17 метара.
Сирмијумски хиподром је крајем IV и почетком V века доживео судбину других објеката намењених јавној забави у источном делу Царства. Крај циркуских игара у панонској метрополи као да је симболички обележен налазом веће количине коњских скелета у скривеном ходнику, у који су угинуле животиње биле бачене.
У V и VI веку, арена тркалишта је остацима привремених царских и варварских гарнизона, али и кућерцима становништва које је, бежећи пред огњем и мачем, тражило спас иза моћних зидина хиподрома.
Осим на каменим споменицима са именима гладијатора, сирмијумски хиподром се спомиње и у незаобилазном делу Амијана Марцелина “Res Gestae”. Амијан, описујући улазак императора Јулијана Апостате у Сирмијум, помиње да је цар другог дана своје посете граду приредио трке двоколицама, што је изазвало опште одушевљење и радост народа.
На простору хиподрома је 1867. године пронађен миљоказ посвећен цару Констанцију II, који је, у ствари, био постамент за цареву скулптуру у природној величини. Овај миљоказ се данас налази у Бечу, у лапидаријуму „Kunsthistorisches“ музеја и најбоље је очуван миљоказ пронађен у источној Европи.
Хиподром у Сирмијуму је имао истакнуто место и у ранохришћанским списима. Осим на Артемидином мосту, многе пресуде Хришћанима су извршаване и на простору овог здања. Чак се и у спису „Passio Sancti Demetrii“ наводи како је пријатељ Светог Димитрија Нестор, победио гладијатора Лyаоса, љубимца цара Максимијана, баш у арени сирмијумског хиподрома.
Руине Царске палате Сирмијум: фото: Викпедија
Трагови постојања сирмијумског тркалишта су видљиви и данас, пошто су делови резбарене камене ограде уграђени као декорација на многим јавним зградама у Сремској Митровици. Иако се сам хиподром налази још под земљом, нешто северније од остатака царске палате који су конзервирани и презентовани јавности.
Са друге стране, највећа одговорност и крива за заборављање ове монументалне грађевине пада на новинарску јавност, која је неретко објављивала како је Виминацијум имао једини амфитеатар на овим просторима. Чак и да оставимо по страни чињеницу да Виминацијум уопште није имао амфитеатар, несхватљиво је запостављати другу по величини грађевину у Римског царству, који је већ откривен, а онда поново затрпан.
Особа са детектором за метал је на оствру Вајт у Великој Британији пронашла 1.800 година стар брош од бакра, са угравираним словима „РМА“. Брош садржи игру ријечи која је, дословно, „фасцинантна“, сматрају научници.
Оваj бакарни брош садржи слова „РМА,“ који кад се чита с лијева на десно формира монограм за „Рома“ град Рим и његовог бога. Читано са десна на лијево формира монограм за „Амор“ латински назив за Купида, бога љубави. Значење може и да варира у зависности од других брошева који су се носили уз њега. Претпоставља се да су различита значења служила као заштита од злих сила.
Слова на брошу, који датира у вријеме када је Британија била под контролом Римског цартсва, садржи различита значења у зависности од тога како се чита. Када прочитате с лијева на десно, слова формирају монограм за „Рому“, име Рима и његовог божанства. „Рома се може читати и као Деа Рома, богиња која је била персонификација града Рима“, наводе истраживачи у раду који је објављен у часопису ‘’Lucerna“.
Међутим, када се чита са десна на лијево, иста слова чине монограм за „Амор“, латински назив за Kупидa, бога љубави. „Палиндром Рома – Амор је веома распрострањен у антици,“ истакли су истраживачи, позивајући се на чињеницу да се ријеч може читати сприједа или уназад изговорањем те исте фразе.
Постоји још једно могуће значење. Ако је особа која је носила овај брош, такође, носила други брош који садржи монограм Марса, бога рата, онда значење два броша у комбинацији може бити ‘’Рим (град) Марса’’ или ‘’Рим, миљеник Марса’’. Таква различита значења могла су имати сврху ‘’да збуне посматрача и да се на тај начин избјегне ризик од лоше среће од неког злог погледа“, наводе истраживачи.
Брош је у децембру 2015. године пронашла особа помоћу детектора за метал. Проналазак је пријаваљен у Portable Antiquities Scheme (PAS), који води регистар таквих открића.
Носио га римски војник?
У давна времена брош је ‘’вјероватно качен на тунику или плашт помоћу игле’’, каже Сали Ворел, један од аутора рада и савјетник за археолошке проналаске у ПАС-у. Онај који је носио брош је можда био римски војник или ветеран, наводи се у раду и додаје да су слични брошеви пронађени у римским војим гарнизонима у јужној Њемачкој и источној Европи.
Иако до сада ниједан римски гарнизон није пронађен на оствру Вајт, истраживачи претпостављају да су римски војници дошли на оствро, док су се римски ветерани могли и населити на њему.
Проналажење метала
У Енглеској и Велсу је легално да аматери користе детекторе метала за проналажење артифаката, све док имају дозволу од власника земљишта и избјегавају археолошка налазишта која су заштићена од стране државе. Поједина открића (попут оних направљених од племенитих метала) морају бити пријављена органима задуженим за антиквитете.
Иако је употреба детектора за метал које користе аматери легална, то је контроверзна пракса док неки професионални археолози сматрају да се тако могу оштетити археолошка налазишта.
Није познато да ли ће проналазач овај брош поклонити музеју или не.
