Ратови између Келта и Срба и изгон дела Срба у Карпатију

У уводном делу своје Историје Аустроугарске монархије Јанко Крсник износи занимљиве ставове о далекој историји становништва Балкана. Књига је објављена 1877. године и нема података о њеном преводу на српски језик. 

Праисторијски период

Ако погледамо старине пронађене у гробовима у протословенским регионима између Висле и Дњепра, видимо да су прилично сличне онима ископаним на разним местима у нашој широј домовини. Из овога можемо са великом сигурношћу закључити да су Словени живели тамо, као и овде, у бронзаном добу. И за то имамо доказе и у историји.

Чувени руски историчар Нестор (с почетка XII века) извештава да су у античко доба живела разна словенска племена у подунавским областима (у Панонији) и даље на југу до Јадранског мора (у Илирији), али да су их касније из тих насеља раселили Власи (= Келти) и потиснули их иза Карпата својим саплеменицима. Овај извештај се слаже са другим од римских и грчких историчара, према којем су Власи око 350-336. године пре нове ере заправо напали поменуте крајеве, населили се у њима, и делимично потиснули, а делимично протерали дотадашње становнике.

Сасвим је природно да ови древни писци не помињу Словене међу прогнаним племенима, јер их нису ни познавали због њихове удаљености. Такође, многа имена градова, река, планина итд. нпр. Pleso (Блатенско језеро), Tsierna (= Чрна), Patisus (= Потисје), Serbitium (Србац), Bustricius (Бистрица), Karpatus (= Хребет) и други пронађени у каснијим временима у Подунављу, сведоче о њиховим древним словенским становницима.

Поред Словена или као њихови наследници, горепоменути Келти, које Словени називају Власима, живели су у бронзаном добу у регионима данашње Аустроугарске монархије. Био је то велики индоевропски народ који се населио у Западној Европи око 16. века пре нове ере. Овде су Власи заузели Галију и суседне земље на западу и истоку, наиме велики део Иберијског полуострва, северну Италију и јужну Немачку. Појединачне келтске трупе су се временом прошириле на југу до преко река Саве и Драве, у илирске и трачке земље, и на север до извора реке Висле, па чак и до Дњестра, у словенске крајеве.

Римљани, који су често долазили у непријатељски контакт са Власима, називали су их Галима, а Грци Галаћанима. Године 389. пре нове ере, Гали су напали Рим и, изузев Капитола, потпуно га уништили. Мало касније (око 350-336. године пре нове ере) друге пљачкашке банде су упале у илирске и подунавске крајеве, које су тамошње Словене победиле после много година крвавих битака, делимично их згњечивши, а делимично потиснувши иза Карпата. Од тада налазимо Влахе у крајевима између Дунава, Саве и Дрине, под именом Скорди. Не треба мислити да су сви Словени тада напустили земљу, већ да су неки остаци свакако остали на брдовитим, тешко приступачним местима, и чекали долазак нове браће.

Најмоћније и најраспрострањеније келтско племе на аустријском тлу били су Боји, у данашњој Бохемији, по којима је ова земља добила име, које сада користе само несловени: Bojohemum, Bojenheim, Böheim, Böhmen.

Поред Боја, треба поменути и Тауриде, које су Римљани касније назвали Норичанима. Живели су у планинским пределима данашње Штајерске, Корушке и јужног Салцбурга. Њихово име је изведено од келтске и старогерманске речи taur, тј. планина, што је у то време значило оно што су значили Горанци, људи са брда. Из ових првобитних седишта, Тауриди су се селили све даље и даље на југ, и мешали се са Карнима, Јаподима и другим илирским племенима. Поменути Скорди између Дунава, Саве и Дрине такође су били Келти који су се касније помешали са Илирима.

Римљани су сва племена између Јадранског мора, средњег Дунава и Балкана називали Илирима. Које су националности били прави Илири, научници никада неће утврдити. Само етимолошким тумачењем имена места и народних имена, без потврђивања историјских података, ништа се не може доказати.

Могуће је и готово сигурно да су у античко доба Словени живели на територији данашње Хрватске и Јадранског мора, изван илирских племена. Такође је могуће да су нека словенска племена, протерана из данашње Угарске од стране Влаха, пребегла у Илирију и сачувала своју националност на брдовитим, тешко приступачним местима. Ово мишљење поткрепљују словенска имена места, река итд., која се касније налазе у илирским крајевима.

Још је вероватније да су јадрански Венети који су живели на илирској обали били у сродству са словенским Венетима дуж Дунава и иза Карпата, али ни ту немамо потпуну сигурност.

Римски период

Сви ови народи су дошли под римску власт у првом веку нове ере, што им је донело римске обичаје. Римски утицај на ове народе био је велики, посебно у време Јулија Цезара, о чему сведоче градови названи по њему: Julium Carnicum (Зуглиј у Карнији), Pietas Julia (данашња Пула), Valis Julia (долина Зила у Корушкој) итд.

Са римским утицајем почиње такозвано гвоздено доба за наш крај, јер су људи такође научили да користе гвожђе од Римљана. Након Цезаровог убиства, ови разни народи су покушали да се ослободе римског утицаја, а илирски Јаподи су напали римска насеља Аквилеју и Трст (Tergeste). Године 34. пре нове ере, Октавијан је заузео град Метулу (Metula), који су Јаподи херојски бранили, и покорио илирска племена, док је келтска предао својим очусима Друзу и Тиберију, који су их покорили и проширили римску власт тамо до Дунава (15. пре нове ере).

Дунав је од времена римске владавине био северна граница римске власти, коју су Римљани штитили од напада дивљих народа делимично малом флотом, делимично тврђавама и војним положајима. Међу овим насељима, најважнија су била Laureacum на Анижи (данашњи Лорх, где се Анижа улива у Дунав) и Carnuntum (данашњи Петронел).

Освојене земље Римљани су поделили на провинције, међу којима су посебно важне биле Норик и Панонија.

Провинција Норик је обухватала долину Бистрице (Pusterthal) у Тиролу, Солнограшко (Салзбург), Горњу Аустрију до Дунава, Доњу Аустрију на десној обали Дунава до Головца (Каленберг), Корушку, Штајерску и мали део Крајске. Римљани су је поделили на приморски (подунавски) Норик (Noricum ripense), поред Дунава до гребена северних кречњачких Алпа, и на унутрашњи Норик (Noricum mediterraneum) на јужној страни.

Најпознатији градови у приморском Норику били су: поменути Laureacum, Ovilia или Ovilavis (данашњи Wels ob Travni), Juvavo (Солноград), Lentia (Линц); у унутрашњости: Noreja (Нови трг у Штајерској), Celeia (Цеље), Virunum и Tiburnia (у Корушкој).

Панонија на десној обали Дунава од Головца до ушћа реке Саве (што је такође била јужна граница ове покрајине) обухватала је данашњу Угарску област иза Дунава, Славонију, североисточни део Хрватске и источни део Крајске, Штајерске и Доње Аустрије. Касније, под царем Трајаном (98. до 117. п. н. е.), Горња Панонија (северозапад) је раздвојена од Доње Паноније (југоисток).

Познати градови у горњој Панонији били су: Vindobona (сада Беч), поменути Carnuntum (код Хамбурга), затим Scarabantia (Шопроњ, Оеденбург), Sabaria (Огерска Соботица, Стеинамангер), Petovio  (Птуј), Siscia (Сисак, где се река Купа улива у Саву), Aemona (Љубљана), Nauportus (Врхника); у Доњој Панонији: Bregetio (Сзони код Коморна), Aquincum (Стари Будим), Mursa (Осек у Славонији), Taurunum (Земун), Singidunum (Београд), Sirmium код Митровице на реци Сави.

На западној страни Норика налазила се Ретска провинција која је обухватала данашњу Гризију (у Швајцарској), Предарелску, велики део тиролске долине Бистрице) и уски појас некадашње Ломбардијске краљевине. Становници ових крајева били су углавном келтска племена, а дошли су под римску власт под царем Августом. У исто време, Римљани су покорили и Винделићане, који су живели од Лике до Ина и од Баварских Алпа до Дунава. Ова нова провинција је уједињена са Рецијом и касније је названа „Rhaetia secunda“, док је јужна, планинска земља названа „Rhaetia prima“.

Познати градови за време Римљана били су: Brigantia (Брегенца на Боденском језеру), Veldidena (Вилтен на Инсбруку), Tridentum (Трент на Адиђу), Augusta Vindelicorum (Аугзбург), Artobriga (Regina castra, Резен, Регензбург), Serviodurum (Штраубинг), Bojodurum (Кастра Батава, Пасов).

Од Паноније на исток простирала се римска провинција Дакија, која је обухватала источну Угарску, Трансилванију, Влашку, западну Молдавију и Буковину. На јужној страни Паноније налазиле су се следеће провинције: Далмација, најјужнији део Илирије, Либурнија, западни део данашње Хрватске и северни део данашње Далмације, Јапидија, између река Арзије и Теданије (Зрмања). Међу земљама на северној страни Дунава, које данас припадају нашој домовини, посебно је позната Бохемија, која је, након протеривања Боја, била део маркоманске државе, која се простирала и кроз Моравску и Шлезију (домовину Квада и Лига).

Да би сачували и романизовали освојене земље, Римљани су користили следећа средства: Учинили су их римским провинцијама и дали им римску управу; изградили су велике путеве и мостове за војне и трговачке потребе; испразнили су ове земље одабиром свих младића способних за оружје и уписивањем у римске легије у удаљеним земљама. Такође су основали неколико нових градова са јаким гарнизонима, који су, као резиденције највиших господара, ширили римску културу по целој земљи.

Извор: Јанко Крсник, Историја Аустроугарске монархије Љубљана, 1877.

Приредио и превео: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације
Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)
Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби
Заборављени српски кнез Борна
Ватиканска документа о Србима у Далмацији
Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини од X до XIV столећа
Аустријски државник фон Бартенштајн о Србима староседеоцима у Славонији
Средњовековни документи о Србима у Крајинама
Аустријски цар Леополд II о Србима староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома