Кочићеве Јелике и оморике

ПОДЕЛИТЕ
Своју прву песму у прози „Јелике и оморике“ Кочић је објавио у Српском књижевном гласнику, III/1903. књ. VIII, бр. 3, с посветом Павлу Лагарићу. Следеће године она је нашла своје место и у другој Кочићевој књизи („С планине и испод планине“, Загреб 1904).
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Utro_v_sosnovom_lesu.jpg

Јутро у боровој шуми (И. Шишкин и К. Савицки, 1886); Третјаковска галерија; фото: Википедија

Са чистог, блиставог неба просипа се жива, треперава, весела свјетлост. Мирише дријемовац, то рано, дремовно, планинско цвијеће. По влажним пропланцима зелени се задовољни, кочоперасти кукуријек, а са сувих присојних камењака, измеђ труле, спржене бујади, почињу се плавити миришљаве љубичице.

Птице слађано и складно цвркућу и, дрхћући у њежном, раздраганом узбуђењу, прелијећу с гране на грану. Кроз чађаве комјенове тихано шуми дим и весело, лагано се повија кроз танки, бледуњавосвијетли, прољетни ваздух, губећи се у тужној, леденој модрини јелове шуме што се поносито наднијела над селом.

Укочено, скамењено, величанствено дижу се јелике и оморике кроз ведру, насмијану свјетлост. Нешто су тужне, замишљене. Све се радује ускрслом, уздрхталом животу, а оне? Њима је све једнако: и прољеће, и љето, и јесен, и зима. Оне су увијек хладне, суморне, тужне, јер – срце пишти, нико га не чује; сузе теку, нико их не види.

Кад их год погледам, дође ми тешко. Зашто је природа према њима, према мојим милим и драгим јеликама и оморикама, тако немилостива срца била?

Јелике моје и оморике, и ја се више ничему не надам; и мој је живот као и ваш пун њежне, дубоке чежње; али – срце пишти, нико га не чује; сузе теку, нико их не види.

Ваше оштре, шиљасте бодље, то су следењене сузе – добро ја то знам! – а њихова зелена боја, то је чежња, дубока, њежна чежња за вјечито зеленим прољећем које нам неће никада доћи!…

Срца пиште, нико их не чује; сузе теку, нико их не види.

Петар Кочић (Стричићи код Бање Луке, 29. јун 1877 – Београд, 27. август 1916)
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_%D0%9A%D0%BE%D1%87%D0%B8%D1%9B_%D1%83%D1%99%D0%B5_%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%91%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%9B.jpg

Петар Кочић (Слика Јована Бијелића); фото: Википедија

Српски књижевник и политичар. Сматра се једним од првих писаца модерне у српској књижевности, али и личношћу која је својим животом и политичком делатношћу постала узор различитим политичким струјама у потоњој историји српског народа. Кочић је писао сва три књижевна рода — епику (приповетке, цртице и слике), лирику (песме у стиху и прози) и драму (драмске сатире). Највише уметничке домете достигао је пишући приповетке и драмске сатире. Поред тога што се сматра једним од првих модерних писаца српске књижевности, Кочић се сматра и првим великим српским писцем из Босне и Херцеговине, писцем који је увео босанског сељака у српску књижевност и писцем који је оживео сеоску приповетку.

Његове приповетке извршиле су широк утицај на следећу генерацију писаца међу којима се посебно издваја утицај које су извршиле на стваралаштво Иве Андрића.

Политичка делатност, пркос и челична непоколебљивост створиле су од Кочића историјску фигуру на чије су се наслеђе кроз потоњу историју позивале подједнако и десне и леве, српске и југословенске политичке идеологије.

Сродни чланци

Петар Кочић: Слободи (1912.)
Петар Кочић: Молитва
Петар Кочић: Мисли о Отаџбини
Петар Кочић – Критика Аустријске управе у Босни
У магли
Кочићев недокучиви народ и језик скривен у планинама
Кроз свјетлост
Кмети
Пјесма младости

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Поделите


Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.