Писмо патријарха Павла лорду Питеру Карингтону, октобра 1991.

Поделите

Писмо патријарха Павла лорду Питеру Карингтону, упућено октобра 1991. године, представља један од најзначајнијих и најдискутованијих докумената Српске православне цркве (СПЦ) из периода распада Југославије. Лорд Питер Карингтон је тада председавао Конференцијом о Југославији (Хашка конференција), која је покушавала да пронађе мирно решење за југословенску кризу.

Патријарх Павле (Математичка гимназија); фото: Википедија

У јесен 1991. године када су ратни сукоби у Хрватској ескалирали. међународна заједница је преко Карингтонове конференције настојала да дефинише будући статус република које су прогласиле независност. Патријарх Павле, који је на чело СПЦ дошао годину дана раније, овим писмом је изнео став Цркве о положају српског народа у Хрватској.

Патријарх повлачи директну паралелу између Независне Државе Хрватске (НДХ) и тадашње хрватске политике под вођством Фрање Туђмана. Помињање страдања Срба у Другом светском рату требало је да упозори међународну заједницу на страх Срба у Хрватској од понављања геноцида.

Патријарх артикулише став да, ако Хрвати имају право да напусте Југославију на основу права на самоопредељење, то исто право морају имати и Срби у Хрватској, који не желе да живе у држави коју доживљавају као „нову НДХ“.

Писмо јасно заступа став да територије на којима су Срби чинили већину или су историјски били присутни не могу остати у оквиру независне Хрватске, већ морају остати у оквиру заједничке државе са Србијом.

Кључна порука је да након историјског искуства суживот није могућ, што је патријарх илустровао поређењем односа Јевреја и Немаца након Другог светског рата.

Писмо је у Републици Српској Крајини доживљено као морална подршка и потврда њиховог права на борбу за опстанак и самоодбрану.

Писмо је код Хрвата дочекано као доказ „великосрпске политике“ и директног мешања Цркве у политичке сукобе, с циљем да се оправдају територијалне претензије.

Патријарх Павле у Канади 1994.; фото: Википедија/Vujcic

Лорд Карингтон и међународне дипломате су у овом писму видели потврду чврстог става СПЦ.

Писмо патријарха Павла лорду Питеру Карингтону, октобра 1991.

„По други пут у овом веку српски народ је суочен са геноцидом и изгоном са територија на којима је вековима живео. Први пут се то догодило током другог светског рата, под тзв. Независном Државом Хрватском, преко 700.000 Срба заклано је и уморено. Са поновним проглашавањем независности Хрватске и изричитим признањем њеног представника Фрање Туђмана да је тзв. НДХ њена претеча у том наводно непрекинутом хиљадугодишњем континуитету хрватске државности, започело је ново, а по могућим последицама можда и погубније страдање Срба у Хрватској.

Ти наши сународници, исте вере и крви, суочени су са следећим кобним избором: или ће се оружјем у руци изборити за опстанак у истој држави са матицом српског народа, или ће бити присиљени да се из те нове НДХ пре или после иселе. Трећег нема. Зато их српска држава и српски народ морају заштитити свим легитимним средствима, укључујући и оружану самоодбрану српских живота и свих српских крајина. Територије на којима је српски народ вековима живео и на којима је априла 1941. имао етничку већину пре геноцида извршеног над њим од стране хрватских квислиншких власти, не могу остати у саставу било какве независне Хрватске, већ се морају наћи под заједничким државним кровом са данашњом Србијом и свим српским крајинама.

Време је да се схвати да жртве геноцида и његови негдашњи, а можда и будући, виновници не могу више живети заједно. После другог светског рата нико није присиљавао Јевреје да живе заједно са Немцима у истој држави. Срби су, међутим, били присиљени да живе заједно са Хрватима, додуше у оквиру Југославије…

Границе те Хрватске нису ни историјске ни етничке, него одређене вољом Јосипа Броза Тита, вође комунистичке револуције у Југославији, а Хрвата по народности. Оног тренутка кад су Хрвати прогласили независност такве Хрватске, Срби у Хрватској су, користећи то исто право народа на самоопредељење до отцепљења, одлучили да живе у крњој Југославији, односно у држави у којој ће бити матица српског народа. У противном, пре или после били би изложени затирању свог националног идентитета, своје вере и имена, а можда и прогонству и физичком истребљењу. Онима који су вековима унијатили и покрштавали, а у другом светском рату и физички затирали Србе само због тога што су Срби и православни, више се не може веровати.

Српска православна црква овим се не залаже само за историјска и демократска права српског народа већ жели да стане на страну правде и истине, универзалних и хришћанских принципа, на којима би морали да се заснивају односи међу људима и народима.“

Патријарх Српски Павле

Украс 1

Ово писмо је и данас предмет анализа историчара и теолога. Критичари често истичу да је његов језик био изузетно оштар и да је, упркос позивању на „хришћанске принципе“, послужио као идеолошка подршка оружаном сукобу.

Патријарх Павле у манастиру Вољавча 2005. фото: Википедија

С друге стране, заступници става СПЦ истичу да је патријарх Павле само пренео вапај верног народа и покушао да спречи оно што је Црква видела као неминовно етничко чишћење Срба из Хрватске, које се неколико година потом заиста и догодило.

Ово писмо остаје важан документ који сведочи о улози Цркве у једној од најтежих криза на Балкану, где су верска и национална питања била дубоко испреплетена са политичким одлукама о распаду државе.

Приредио: Далибор Дрекић