Живот је највећи универзитет

Поделите

Текст „Живот је највећи универзитет“, који се приписује владици Николају Велимировићу, представља дивну, филозофску и дубоко хуману мисао о природи људског учења и знања. У њему се укида класична, елитистичка подела на „школоване“ и „нешколоване“, постављајући сам живот као врховну институцију.

Живот је највећи универзитет; фото: Гемини ВИ

Владика Николај нас подсећа да учење није процес који се дешава само у учионицама. Универзитет природе је отворен 24 часа дневно, а „студенти“ смо сви – од рођења до смрти. Чак и тренуци када мислимо да мирујемо, попут сна, представљају део процеса у којем наша душа „бди и учи“. Ово нам говори да је свако искуство, свесна или подсвесна активност, заправо лекција која обликује нашу личност.

Живот је највећи универзитет

Бог је наредио свима створењима, да уче и буде душу човекову. Нема ни једног тренутка времена нити иједног корака пространства, који не даје лекцију човеку. Чак и сан. Јер спавање одмара само тело, док душа бди и учи. Многу загонетку, коју ти јава није решила, сан ће ти помоћи да решиш. Сви смо ми у школи од рођења до смрти.

Не постоје у свету људи нешколовани.

Нема дивљака на кугли земаљској, који не би могао неким својим специјалним знањем и умењем застидети највећег научника светског.

Самим рођењем ми се сви уписујемо на универзитет природе, и учимо се на њему дан и ноћ, до саме смрти.

Главна знања добијају се ту, лагано и неосетно, као што се говор учи лагано и неосетно, и као што тело човеково расте лагано и неосетно.

Колико је заједнички језик у људи учених и неучених, још је већи капитал укупног заједничког знања њихова.

Св. владика Николај Велимировић

Украс 1

Аутор руши предрасуде према људима који нису прошли кроз формално образовање. Сваки човек, без обзира на свој друштвени статус или образовање, поседује специфична умења, вештине и мудрости које могу задивити и највеће светске научнике.

Учење о животу, о људским односима, о природи и Богу – то су лекције које добијамо „лагано и неосетно“, баш као што дете учи да говори или како тело расте.

Занимљиво је како аутор пореди стицање знања са растом тела. Знање није нешто што се само „напамет буба“, већ нешто што се упија кроз живот. Ово указује на органску природу сазнања – оно постаје део нас, нашег бића, нашег карактера, уместо да остане само скуп информација у глави.

Текст носи дубоку поруку о једнакости међу људима. Када схватимо да смо сви „студенти“ на истом факултету живота, лакше развијамо емпатију према другом човеку. То нас учи да никога не потцењујемо, јер свако од нас носи свој „капитал знања“. Управо та разноврсност искустава чини укупан заједнички капитал знања човечанства огромним и непроцењивим.

Овај текст је химна људском искуству. Он нас охрабрује да будемо будни и пажљиви према свету око себе, јер „нема ни једног корака простора“ који нам не доноси нову лекцију. Владика Николај нас позива на понизност пред животом, указујући на то да је мудрост доступна свакоме ко је спреман да посматра и учи, без обзира на формалне дипломе које је или није стекао.

Приредио: Далибор Дрекић