Далибор Дрекић

Хаику: асиметрија палиндрома у краткој форми

Хаику је врста јапанске песме од три стиха (5-7-5) чија тема је најчешће природа (киго) и која садржи цезуру (киређи – после првог или другог стиха). Поред ритмичке функције, цезура има и семантичку улогу да одели два различита нивоа значења. Поред једноставности, хаику у себи садржи и дух зена, и пантеизам хиндуизма, и мистицизам и парадокс таоизма, и саосећајност будизма, и строгост конфуцијанизма, и примитивност шинтоизма…

 

Историјски, хаику је настао тако што су се из јапанске песме ренге издвојила прва три стиха. Први велики хаику песник био је Мацуо Башо (1644-1694) који је у овој форми остварио велике домете исказујући кроз њу универзалне вредности.

По правилу, традиционална форма хаику песме требало би да буде написана у садашњем времену, зато што се кроз хаику изражава суштина тренутка. Стихови треба да изражавају песниково директно искуство исказани кроз описе природе или стања из човековог живота. Уместо директног казивања емоције, оригиналну и дубоку мисао хаику песник преноси сугестивно, путем конкретне слике.

Ова врста песме обично нема наслов, велика слова и знакове интерпункције, а избегавају се икићења, улепшавања, рима, стилске фигуре попут метафоре, порећења и сл.

Прве хаику песме на српски језик превео је 1928. године Милош Црњански и окарактерисао их као „песме кратке као уздах” („Песме старог Јапана”, 1928).

 

Следећи примери хаику настали су у форми палиндрома са непотпуном симетријом, односно када се читају или посматрају са десна на лево задржавају истоветан смисао једино ако се пронађе граница између речи у изразу. Када је у питању непотпуна симетрија палиндрома, приликом обрнутог читања мора да се тражи граница између речи, за разлику од палиндрома исказаног потпуном симетријом.

АГЕНСИ СНЕГА
Далибор Дрекић, Београд, 2010.

Ромори ромоР
У силама мали сУ
Агенси снегА

АРОМЕ МОРА
Далибор Дрекић, Београд, 2010.
Diogen pro kultura magazin (summer haiku), Sarajevo, Bosnia and Herzegovina, 2012.

Ромори ромоР
И ничу по пучинИ
Ароме морА

ВРБА У МАГЛИ
Далибор Дрекић, Београд, 2013.

Белег Београд: Најлепша остварења са конкурса за фантастични и научнофантастични хаику „Врба на калдрми“ 2013.

Украј у јаркУ
Амалгам у магламА
Увио ивУ

Врба у магли

МОДЕЛ С ЛЕДОМ
Далибор Дрекић, Београд, 2010.
Зборник 22. хаику фестивала Оџаци 2011.

Агенси снегА
Недело и оледеН
Модел с ледоМ

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Како је Доситеј Обрадовић ударио темељ страној историјској школи

До данас смо сведоци непрестаних напора за доказивањем и оповргавањем историјих чињеница, изношења различитих историјских теорија, игнорисања очигледних и недвомислених доказа.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Arsa_Teodorovi%C4%87,_Dositej_Obradovi%C4%87,_1818,_oil_on_canvas,_National_Museum_of_Serbia.jpg

Доситеј Обрадовић (Арса Теодоровић 1818); Народни музеј

Са једне стране су у систему ухлебљени историчари, одшколовани на тренутно владајућој историјској школи. Они грчевито бране своје позиције, радна места, стечене титуле и објављене радове. Они вешто игноришу и заобилазе било какву дискусију о свему шта се коси са темељима њихове историјске школе, чекајући ваљда да неки „угледни“ универзитет или научник у иностранству покрене питања из српске историје, која они очигледно не смеју. Тада би се вероватно армија њих окомила на то отворено питање, утркујући се у томе ко ће први себи да припише истраживачку заслугу.

Са друге стране има свега и свачега, од проказаних историчара, лингвиста и других научника, који су се осмелили да поставе незгодна питања и дају незгодне одговоре, преко ентузијаста, који имају велике заслуге за откривање података и налаза скривених по светским музејима, библиотекама и збиркама, али улсед недовољног владања научном методологијом не умеју на прави начин да их представе, до заљубљеника у историју и шире јавности која с правом очекује одговоре на свако недоречено питање.

Уосталом, та шира јавност плаћа раднике у институту за историју САНУ и на другим институтима и факултетима управо због тога да би добијала одговоре на питања из српске историје.

Уместо тога добијамо кружни ток српске историјске науке у којем се преписује и дописује већ речено и утврђено. Често се и на темељу семинарских радова задатих студентима издају нове научне књиге и тако испуњава „квота“. Округлих столова и укрштања аргумената нема. Само игнорисање праћено подсмехом, другим речима – надобудност.

У овом тексту враћамо се самим коренима схватања српске историје од стране српских учених глава, а корен је нико други, него велики српски просветитељ Доситеј Обрадовић.

У Доситејевим речима које преносимо одсликава се један провинцијални став српског учењака који на основу тога што је видео света и прочитао књига према себи и свом народу гаји инфериорна осећања у односу на тај виђени свет и прочитане књиге. Да ствар буде гротескнија, Доситеј свој став излаже начином мудровања, те би човек могао помислити како се шалио:

„Под Карађорђем кад су хотели (Срби) историју писати, Доситеј је био противног мњенија, говорећи: Истину писати срамота је за нас, а лагати није лепо; зато нека пишу страни, пак ће се све руге приписати бар њиовом пристрастију.“

Јован Стерија Поповић, Забавни календар Винка Лозића. Милобруке. Афоризми. Записке , Приредио др Душан Иванић, 2003, 173.

Друштво српске словесности

Гласник Друштва српске словесности

Са друге стране имамо супротан пример изнет неколико деценија касније од стране Друштва српске словесности које је упутило јавни позив да се прикупљају подаци из наше историје овим речима: „Историја једног народа сведок је његовог суштествовања. Ако историје немамо, онда неће доцније нико моћи рећи да је Срба на свету било; али ако пропустимо да ми сами нашу историју израдимо него је туђину оставимо и од њега чекамо да нам је спише, онда нам је жалостна мајка.“

Србске новине, 19. јула 1851, стр. 316. („Јавни позив Друштва Србске Словесности да се прикупљају подаци из наше народне историје“ — потписао је секретар ДСС Ђорђе Ценић)

Овај апел Друштва српске словесности као да је мало ко прочитао те нам се до данас дешава да нам према Доситејевом савету историју пишу странци и идеолошки службеници странаца. А када се страни утицај или идеологија замени, замени се и коригује наша историја у пожељној мери.

То је можда и основни узрок данашњих накарадних уџбеника у којима историја подлеже идеологији, коректностима, добросуседским односима и путу у Европску Унију. Због тога се из њих избацују чак и српске жртве из ратова, душе које никоме ништа нису скривиле да би биле брисане од стране историјских учењака сопственог народа. Жалосна нам мајка.

Приредио: Далибор Дрекић

извор: Жарко Рошуљ „Сатирична штампа о краљу Милану“, Зборник Матице Српске за књижевност и језик, књига LVII, свеска 1. 2009. стр. 45-46

Нобел добио Дилана, а Аристотел се запрепастио

Можда сте чули вест да је Нобел добио Дилана. Или је обрнуто… Свеједно. Уствари, вест је да је свеједно.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Bob_Dylan_in_Toronto1.jpg

Боб Дилан (Massey Hall, Toronto, April 18, 1980) Photo by Jean-Luc Ourlin); фото: Википедија

И сам Алфред Нобел је био запрепаштен и шокиран начином на који је свет употребљавао његов изум – динамит и због тога је основао фонд за додељивање награде – како би био запрепаштен начином на који свет додељује његову награду.

„Правда се може наћи једино у машти“ – пророчанске су речи овог шведског научника који је о свом завештању рекао: „Планирам да након смрти за собом оставим мноштво идеја о миру, али сам скептичан да ће то имати некакве резултате.“

Многе од нас који смо одрасли уз Дилана и много га волимо, ова вест је запрепастила, због тога што смо одрастајући уз Дилана повремено имали прилику и нешто да прочитамо.

Можда не може свако да уочи разлику између Ђорђа Балашевића и Васка Попе или између Боре Ђорђевића и Данила Киша, али сам сигуран да Бора и Ђорђе ту разлику знају и никад не би пристали да се сврставају у исту категорију са овим песницима.

Дакле, ко је следећи? Леонард Коен?, Фил Колинс? Стинг? И који ће од светских књижевника следеће године да прихвати награду за књижевност, за коју се сада више не зна да ли је баба или је жаба?

Ни образложење за доделу ове награде није ништа мање шокантно: Секретарка Шведске академије Сара Данијус рекла је да је Дилан добио Нобелову награду за књижевност јер је „створио нове поетске изразе у великој традицији америчке поезије“.

Можда би то са америчком поезијом и прошло без веће реакције да Сара није подбола антику и тако опасно разљутила Аристотела: „Ако погледате далеко у прошлост… открићете Хомера и Сафо. И они су писали поетске текстове који су били намењени изовођењу, и исто је и када се ради о Бобу Дилану. И данас читамо Хомера и Сафо, и уживамо у њиховим делима. Можемо и треба да читамо и њега.“

„Духовитост је дрскост која је стекла образовање“ – Одмах је реаговао чувени антички филозоф и љутито додао: „Најгора форма неједнакости је када покушате неједнаке ствари учинити једнаким.“ Упитан да прокоментарише речи представнице жирија, Аристотел је са жаљењем изјавио „Ниједна изузетна душа није изузета од одређене мешавине лудила.“

Али да се вратимо Дилану и његовом схватању поезије, са становишта рокенрол песника који ствара „нове поетске изразе у великој традицији америчке поезије“.

О поезији Дилан каже:
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Aristotle_by_Jusepe_de_Ribera.jpg

Хосе де Рибера – Аристотел. Уље на платну, 1637. фото: Википедија

„О како је кул кад вас називају песником! Али то ми није нимало помогло, није ме нимало усрећило. Хеј, волeо бих и сам да се називам песником, али, нажалост, не могу због свих осталих бедника који деле исту титулу. Ко је на крају био прави песник? Ален Гинзберг? Он је песник. Бити песник не значи нужно да морате исписивати ретке речи на папиру. Знате ли на шта мислим: један од камионџија који полако хода степеништем у мотелу је песник. Говори као песник. Прави песници, старци, смрт, пропадање, људи попут Роберта Фроста који певају о гранама и дрвећу, али то није оно шта нам треба. Ален Гинзберг је једини прави писац којег уважавам. За остале нема пуно поштовања или разумевања. Такво сврставање само би ме довело у исту категорију с људима с којима не желим да будем. Рећи некоме да сам песник, било би чисто заваравање. Гледајте, свиђа ми се пуно људи, али свакако их не сматрам песницима.“

Е, па Дилане, сврстали те међу људе за које немаш пуно поштовања или разумевања, сврстали те међу људе са којима не желиш да будеш, а ти се ниси бунио. Шта ће на то да каже камионџија који полако хода степеништем у мотелу?

А шта је рекао Аристотел? – „Тачно је да је „Немогуће да се све доказује“ али би требало да „Музика има моћ да обликује карактер.“ – „Драг ми је Дилан, али ми је истина дража!“. – закључио је филозоф и вратио се у антички поредак ствари и појава.

Ову доделу можда је најбоље одсликао оштар став шкотског писца Ирвина Велша, аутора „Трејнспотинга“, „Ја сам Диланов фан, али је све ово непромишљена носталгична додела избачена из покварене простате сенилних, фрфљајућих хипија

Сасвим заслужено, Дилан је добитник бројних награда и признања, међу којима су Оскар, Златни Глобус, неколико Греми награда за најбољи музички албум, почасни „Пулицер“, место у Рокенрол холу славних, амерички Орден слободе, француска Легија части… Нобелову награду за књижевност није заслужио, у најмању руку због неколико стотина врхунских књижевника који стварају широм света.

Било како било, текст ћу завршити симболичним речима Боба Дилана о истини и лажи у данашњем свету:

„Сва истина на овом свету је само додата једној великој лажи.“

Сара Денијус проглашава добитника Нобелове награде за књижевност:

 

У прилогу се неке од реакција признатих светских књижевника:

This slideshow requires JavaScript.

Далибор Дрекић

Књига српског афоризма „Један за све“

На промоцији књиге афоризама „један за све“, одржаној у „Кући Ђуре Јакшића, окупио се један број аутора заступљених у књизи и заљубљеника у сатиру. Књигу која садржи петсто најбољих афоризама од петсто најбољих српских афористичара представио је њен аутор Горан Радосављевић и сатиричари Миливоје Јозић, Срба Павловић Селадон и Витомир Теофиловић.

О разлозима и мотивима за ову књигу Горан је рекао:

„Ако живите, или дуже боравите у Србији, чиниће вам се да је сваки Србин у ствари афористичар, јер другачије нећете моћи да објасните себи како су Срби опстали у свим тешким временима у којима су живели, сем да су морали бити окренути хумору и сатири. Готово да сви Срби пишу или су изрекли бар један афоризам. Тај брох српских афористичара је један од разлога који може да потврди да је српски афоризам на трону светског афоризма“

На крају се захвалио свима који су му помагали у њеној реализацији:

„Свакако ове књиге не би било да ми у њеној реализацији нису помагали: Раде Јовановић, Вита Теофиловић, Жељко Марковић, Јово Николић, Перица Јокић, Горан Мракић и Владица Миленковић“

Присутни аутори говорили су своје афоризме, а вече је употпуњено и лепим музичким програмом у извођењу Милана Павловића.

  • Обећавају капом и шаком, а обавили само шаком – Радован Ристовић

 

– „Први Вучићи се у воду бацају“ – Синиша Вулетић

  •  Ако желиш да се твој глас далеко чује, реци га неком у поверењу. – Амет мамутај Лари
  • „Старост сам дочекао у Србији, зреле године у заједници Србије и Црне Горе, младовао у Свазној Републици Југославији, детињство у Социјалистичкој Федеративној републици Југославији, а рођен сам у Пизди Материној“ – Срђан Симеуновић Сендан
  • „Ако ЦИА жели и мене да прислушкује, мораће да ми уплати кредит за мобилни телефон“ – Душан Пуача
  • „Док сам спавао, пријатељ ми је отео жену. Нисам ни сањао колики ми је то пријатељ“ – Саво Мартиновић
  • „Рупе у буџету закрпиће исти онај кројач који цару сашио ново одело.“ – Марина Раичевић

„У недостатку мозга, код старлета силикон попуњава празнине“ – Тања Петровић

  • „Толико ми се смркло, да ће бар двојици да сване“ – Зоран Чојчић

Скадарлија, Београд, 17.9.2016.

Далибор Дрекић

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)

Владислав Петковић Дис (Заблаће, 1880 – Јонско море, 1917) радио је као учитељ и царински службеник. а потом био извештач са фронта у Балканским ратовима. За време Првог светског рата, преживео је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску где пише своју последњу збирку песама Недовршене песме. При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће и потапа немачка подморница код Крфа.
Владислав Петковић Дис

Владислав Петковић Дис

Дис је песник ирационалног, он слике налази у подсвесном. Песник је суморних расположења и чак очаја, његов је израз сетан и музикалан.

Јован Скерлић га је критиковао, јер се Дис није уклапао у његов идеал напредног песника. Каснија критика, почевши од Исидоре Секулић, уврстила је Диса међу најбоље српске песнике налазећи да је увео у српску поезију модерну поетику и нов сензибилитет, и поред извесних језичких небрижљивости.

Књигу Утопљене душе Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку, јер није било издавача који би објавио поезију песника за коју је Јован Скерлић, тада најутицајнија личност српске критике, тврдио да „јесте једна неука и груба имитација“.

Поезија „Утопљених душа“ је негаторска, болећива, плачна и црна. Уводи у њу бодлеровске мотиве што представља новину, али ту је присутан и мотив умрле драге, који налазимо и у народној лирској поезији. Његова поезија иде у ирационално, у њој су Дисови снови и његове тишине.

Збирка поезије „Ми чекамо цара“ написана је 1913. године. Његови кафански пријатељи су говорили да би било боље да ју је насловио „Ми чекамо пара“. У овој збирци песник је настојао да изрази славу своје отаџбине. То, међутим, није радио кликћући у националном поносу, као други песници, него је тужно лутао по згариштима и трулежи. Најпознатије и уметнички највредније песме Владислава Петковића Диса су: „Тамница“, „Можда спава“ и „Нирвана“.

НАШИ ДАНИ

У време када је Србија улазила у једно од најбурнијих и судбоноснијих раздобља своје историје, кад се налазила пред ратовима (балканским и првим светским), све мање је било места за мрачна расположења и за друштвену критику. Па ипак, 1910. Дис пише песму Наши дани, пуну огорчења, потресну лирску оптужницу, јединствен тестамент српског родољубља.

Успиње се десет строфа ове песме у сам врх српске сатиричне поезије. Ни у најбољим Домановићевим сатирама није овако аветињски туробан, овако језив „спровод слободе“, на који су се сјатили ројеви моралних пажева, легије ћифта са исхереним и националним заставама. Гнушајући се тмине и моралног смрада што су одасвуд притиснули, Дис укључује у овај лирски опис пакла све што је Домановић немилице кресао у брк не само народним вођама него и народу. Наши дани је лирска синтеза Данге, Мртвог мора, Страдије, Вође… То је уједно и грмљавина поротника страшног суда и ропац дављеника. То је песма пробуђене савести, поштене побуде, одважне једноставности. Потекла је из душе што је прегорела све опасности које вребају у земљи где ноћ уме да поједе и у по бела дана, где се за критичку реч бива линчован и здрав затваран у лудницу. То је песма искрености и истине коју можемо проверавати чак и по новинским извештајима. Песма Наши дани опевала је мисао Јована Цвијића, о „кризи идеја и начела, кризи установа и уређења, династичних преврата, кризи државног опстанка и са свим тим везане кризе савести које сву душу потресају…“.

У песми Наши дани лирским језиком је сажета црна хроника почетка двадесетог века. Како песник потресно сведочи, били су то дани великих разочарања. Мајски преврат из 1903, како је негде записано, изменио је сиротињи јеловник тако што су са „лука и сирћета прешли на сирће и лук“. Србија је постајала све гаднији „вашар политичких коцкара, трговаца класа и лиферација, продаваца части и достојанства“. Док је једном руком делила својој деци оружје и униформе, држава је очекивала од песника да је називају Великом Добром Мајком. Нису јој били довољни добровољци. Критичко родољубље Наших дана постаје незамисливо и, чак, опасно. Тражиле су се химне, ратничке песме, борбени занос. Тако ће и најсненији песник српског језика зараћеној домовини понудити стихове усиљене хероике у збирци Ми чекамо цара.

Текст преузет из предговора књиге Изабране песме – Владислав Петковић-Дис који је написао Владимир Јовичић (стр. 12-13). Књига је објављења у издању ИРО „Вук Караџић“ из Београда, 1986. године.

Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
К’о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к’о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)
Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава
Милован Глишић: Сигурна већина
О љубопитљивости и питољубивости
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)
Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)
Мекушац – лекција о страху од побуне

 

Сатиричар Раде Јовановић (1939-2016)

Један од најбољих и најпродуктивнијих српских сатиричара Раде Јовановић објавио је седам књига епиграма, сатиричних афоризама и афоризама о спорту и женама и мушкарцима.

Раде Јовановић

О инспирацији, афоризмима и свом књижевном раду овако је говорио:

– „Најпрецизније је рећи да афоризми настају, попут блицева, изненада, баш као што и нестају брзином светлости, уколико их на неки начин не забележите. Слободно могу рећи да сам пропустио да забележим море антологијских афоризама стога што су ми падали на памет ноћу у очекивању сна или у ситуацији кад нисам имао услова да их нотирам.

Није ми жао, јер живот је неисцрпна ризница шанси да афористичар осети инспирацију, што доводи до апсурда да су неки добри афоризми остали да живе захваљујући само оловци и парчету папира.

Ипак, за сваку врсту афоризама је инспирација конкретна: политика, спорт, љубав, а то значи обичан живот, јер се они сами казују, а афористичар их само обликује и по томе се деле писци афоризама на добре и слабије.

Поседовање талента је пресудно, јер мало је речи, а превише порука у афоризму и ту је проблем!“

– „Основна инспирација је човек који емитује натпросечну глупост, поквареност, лаковерност, лакомисленост, а паралелно с њим НАРОД који баштини сличне или исте одобине.

Од професија су најизазовније оне које људима дају прилику да се покажу у најнегативнијој слици, што им омогућује нарочито политика.“

О човеку најбоље говоре његова дела:
Народ који је у говнима до гуше, има разлога да живи високо уздигнуте главе! Прошао сам цео свет, али нигде народ не живи лепше него на нашој телевизији!
Сиротиња је и душом и телом уз вођу. Да није било њега, не би ни ње било! Власт не жели да слуша савете паметнијих од себе. А глупље не може нигде да нађе!
Радници су нам бедно плаћени. Срећом – ретко! У Србији живи пола милиона избеглица и десет милиона оних који нису успели да побегну!
Познати политичар се оправдано развео са супругом. Мислио је да је само политика курва! Колико наши политичари серу, да не једемо говна, могли бисмо хранити целу Европу!
На време су извезли мозак. Сада имају само бирачко тело! Кад платим струју, кирију, воду, остаје ми да одјавим телефон!
Паметнима се не може помоћи… Они све разумеју! Добили смо најзад и школоване полицајце. Имаће убудуће у Србији ко да просипа памет!
Спреман сам да погинем за вођу. Мада је ред да и он учини нешто за себе! Могу да бирам: или ћу бити марионета или ће ми живот висити о концу!
Ко је ЗА, нека дигне два прста. Ко је ПРОТИВ, нека дигне главу! Метак у слепоочницу – решење близу памети!
Гуске су спасле Рим. Ми још експериментишемо са овновима! Проклета је земља која има овако срећну сиротињу!
Укинули су смртну казну. Сад је живот дефинитивно најтежа казна! У почетку беше реч. То је само још један доказ да је највеће зло слобода говора!
Неодговорно лице украло је гласачку кутију. Сва срећа што су се резултати знали унапред! Корисно је резултате избора знати унапред. Да би се избегле мућке при бројању гласова!
Важно је да вас доведу пред стрељачки вод. Даље можете и везаних очију!  Данас је међу интелектуалцима најлакше препознати кукавице. Не смеју да кукају!
Како је Раде видео смисао и утицај српске сатире код нас и у иностранству:

– На ком језику се не разуме српски афоризам?

„Ово питање изазива најапсурднији могући одговор. Српски афоризми су неразумљиви само на НАШЕМ МАТЕРЊЕМ језику, јер како разумети да један просечан грађанин не разуме већ двадест година подвалу политичара који полазе од чињенице:

Дајте Србима какве год хоћете изборе… Они НЕ БИРАЈУ! А та подвала се завршава дилемом: Зашто питате политичаре како су се обогатили. Не питају ни они вас како сте осиромашили! На сву срећу српски афоризми се преводе на све светске језике и трагедија је што на освнову тога може да се претпостави да о Србима и Србији много више знају наши људи који су далеко од домовине.“

Наводи Радета Јовановића преузети су из извода из разговора са Зораном Жеравчићем (2012)

Афодвобој између Слободана Симића и Радета Јовановића током вечери „Сима и пријатељи“ (мај 2015.).

 

Далибор Дрекић

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Мит о фантомкама

Ако привреду заснивате на фирмама које су фантомске, нормално је да њихови радници носе фантомке, да вам руше град у трећој смени, да спроводе насиље и да о томе нико ништа не зна. Не очекујете ваљда да се огласи њихов синдикат, или да имају пријем код градоначелника?
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%97%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%9A%D0%B5_%D0%A1%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B0#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Albania_Shkoder.jpg

Рељеф у мермеру који приказује младу Гојковицу, узидану у темеље тврђаве. Музеј у оквиру комплекса тврђаве Розафа у Скадру; фото: Википедија

Фантомске фирме које ноћу руше град имају код нас вишевековну традицију. Могло би се рећи да су оне у самом корену настанка српске привреде. Старије су и од Лазаревића и од Немањића, а њихов карактер указује на митско порекло.

На примеру зидања и рушења једног града види се сва проблематика и комплексност српских фантомских фирми.

https://www.gutenberg.org/files/38571/38571-h/38571-h.htm#p070

Зидање Скадра – Вила руши зидине Скадра (Војислав Петровић – Hero Tales and Legends of the Serbians, 1914.)

Једном давно три брата су основала грађевинско предузеће са намером да изграде град:

Град градила три брата рођена,
До три брата, три Мрњавчевића:
Једно беше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора;
Не могаше темељ подигнути,
А камоли саградити града:

Три године дана са триста мајстора нису могли ни темељ да направе. А ево и разлога зашто:

Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.

Фантомска фирма у власништву виле у трећој је смени обаљивала све шта би триста мајстора у прве две смене изградило. Како у оно време фантомке нису биле у моди, вила је морала да се крије и са планине оглашава интересе своје фирме:

Кад настала година четврта,
тада виче са планине вила:
„Не мучи се, Вукашине краље,
не мучи се и не харчи блага!
Не мож, краље, темељ подигнути,
а камоли саградити града,
док не нађеш два слична имена,
док не нађеш Стоју и Стојана,
а обоје брата и сестрицу,
да зазиђеш кули у темеља:
тако ће се темељ обдржати,
и тако ћеш саградити града.“

Као што се може закључити из њене поруке краљу Вукашину, основни интереси сваке фантомске фирме остварују се увек путем насиља. Некад је то било узиђивање, а данас премлаћивање, везивање и застрашивање.

Познато је да су такве фирме по својој природи агресивне и упорне у остваривању својих интереса, али изненађује немоћ и неодлучност краља Вукашина да се супротстави.

Ако у привреди толеришете фирме које су фантомске, нормално је да њихови радници носе фантомке, да вам руше град у трећој смени, да спроводе насиље и да о томе нико ништа не зна.

Далибор Дрекић

О рибама и коралима

Драган Николић – Гага (Београд, 20. август 1943 — Београд, 11. март 2016) био је југословенски и српски позоришни, телевизијски и филмски глумац. Због стила глуме је од стране обожавалаца окарактерисан као Шмекер са карактером господина.
Драган Николић

Драган Николић; фото: јутјуб снимак

О рибама и коралима

Корални гребен настаје хиљадама година.
Многе рибе се туда врзмају,
разне врсте настају и нестају,
али само корали имају привилегију да га стварају.
Тако некако се развија и град,
са рибама и коралима.
Једни мисле да је важан само трен,
колико вешто умеш да пливаш,
а други знају да је битније трајање.
колико си спреман да се уградиш
у гребен.
Далибор Дрекић
Украс 1
Нешто лепо

 

Драган Николић је у серијалу „Нешто лепо“ говорио текстове које је покојни драмски писац Слободан Стојановић („Више од игре“) својевремено писао за Љубу Тадића. У свакој епизоди серијала по једнa прича у култури, уметности и животу на неки начин примећује нешто лепо. Све епизоде снимане су на чувеним и репрезентативним местима која мапирају Београд као видео-разгледницу која нас упућује како да разумемо град и људе који у њему живе.

Прва епизода – чувена београдска Каленић пијаца
Друга епизода – Топчидер: О свадбама
Трећа епизода – Ташмајдан: О зрелости, лекција прва
Четврта епизода – Кафана Каленић: О зрелости, лекција друга
Пета епизода – Калемегдан: О штапу
Шеста епизода – Кнез Михаилова: О (не)озбиљности
Седма епизода – Калемегдански парк: О деци
Осма епизода – Трг Републике: О бригама
Девета епизода – Скадарлија: О глупости
Десета епизода – Теразије: О свакодневици
Једанаеста епизода – Пристаниште: О агогији
Дванаеста епизода – Железничка станица Топчидер: О историји
Тринаеста епизода – Савамала: О срећи
Четрнаеста епизода – Топличин венац: О тикванима
Петанеста епизода – Калемегдан доњи град: О лагању
Шеснаеста епизода – Ушће: О сањарењу
Седамнаеста епизода – Хотел Москва: О плакању
Осамнаеста епизода – Савски кеј: О слатком животу
Деветнаеста епизода – Бранков мост: О кафанама
Двадесета епизода – Библиотека: О причи и приповедању

Пут понижења и увреда – Евроатлантски окултизам

Поред окултног значаја, датуми имају велики симболички значај јер се бирањем одређених датума шаљу недвосмислене поруке и симболички поништавају или релативизују неке националне или међународне тековине и историја.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%93%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%82%D0%B8_%D0%BD%D0%B0_%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%BC_%D1%83%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0%D0%BC%D0%B0_%D1%82%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BC_%D0%9D%D0%B0%D1%82%D0%BE_%D0%B1%D0%BE%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0_%D0%A1%D0%A0_%D0%88%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B0.jpeg

Графити на новосадским улицама током НАТО бомбардовања; фото: Википедија

28. јун – Видовдан

Када желе да вас понизе, моћници то раде веома прорачунато и без трунке случајности, када су датуми у питању. Тако ћете, на пример, изручивање свог бившег председника Хагу одрадити ни мање, ни више, него на Видовдан (28. јуна 2001.). Милошевић је тада изјавио: „Знате ли да је данас Видовдан, Срби?“. Бивши председник изручен је мимо одобрења Врховног суда чије судије нису хтеле да потпишу документ о изручењу. Потписао га је помоћник тадашњег министра правде, чиме је прекршена сва правна регулатива, а изручење се може сматрати неуставним, а учесници кривично одговорним.

Тајна конвенција коју је Србија под утицајем Аустроугарске и Хабсбурга потписала 1881. потписана је 28. јуна на инсистирање Аустроугарске да буде баш тај датум. Била је то срамотна капитулација без рата, јер су Србији наметнута ограничења и рестрикције да не сме да се меша у односе преко Дрине, Саве и Дунава. Такође, Србија је у тој конвенцији прихватила услов по којем не сме да постоји заједничка граница између Србије и Црне Горе, а Србија не сме да шири своје границе јужно од Косовске Митровице. Српска власт је пристала да ни у ком облику неће пристати на помоћ треће стране у случају рата.

Новијег датума је видовданско понижење Срба од стране суседних Хрвата: Устав Хрватске у којем су Срби избачени као конститутивни народ донет је 28. јуна 1990. године.

И конференција „Западни Балкан и НАТО пре и после Варшавског самита“, на којој је било речи о процесу евроатлантских интеграција у региону и о сарадњи у суседним државама, одржана је у Београду 28. јуна 2016., у организацији Центра за евроатлантске студије.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Belgrade_durnig_NATO_bombing_of_Yugoslavia.jpg

НАТО бомбардовање Београда

Годишњице и верски празници

Многима тада није упало у учи да је тачно на стогодишњицу анексије БиХ, на Огњену Марију, Радован Караџић изручен је Хагу. Случајност или не?

За ову тему је итекако важно поменути савезничко бомбардовање цивилних циљева у Србији и Црној Гори на дан православног васкрса 1944. године. На једној неексплодираној бомби писало је: Срећан ускрс!“ на српском језику. Из тога и из циљева који су гађани можемо закључити да су те бомбе биле упућене српском цивилном становништву, више него немачкој војној сили. Тада је бомбардован само простор Србије и Црне Горе и ниједна друга бивша република Југославије.

Узгред да поменемо да се овакви датуми не бирају само у случају Срба, него се народи широм света понижавају на њихове највеће верске и националне празнике или се догађаји планирају на важне датуме сатанистичких ритуала. Тако је, на пример, Садам Хусеин обешен баш у време великог муслиманског сунитског празника.

Довођење Срба у ред – насловница Тајм Магазина поводом масовног бомбардовања Срба, 11. септембар 1995. године

Да долазак Тонија Блера у Србију 2015. године није био само ради испијања бесплатне кафе показују догађаји који су потом уследили.

Велика понижења српски народ морао је да истрпи на њему значајне датуме. То је тактика затирања сећања кроз постављање дуплих или тродуплих годишњица. Тако је укидање суверенитета Републике Србије на Косову и Метохији и добијање умањеног Ахтисаријевог плана у преговорима српске Владе, Хашима Тачија и представника ЕУ (Кетрин Ештон) и САД (Филип Рикер), изведен у две фазе.

Прво је 17. априла, на годишњицу капитулације Краљевине Југославије од 1941. године, у деветој рунди преговора Влада Србије усмено прихватила 15 тачака које је Брисел предложио. Затим је Влада прихватила споразум и писмено 22 априла, на годишњицу када је у Бечу 22. априла 1941. постигнут је Немачко-Италијански споразум о подели окупиране Југославије којим је највећи део Косова и Метохије припао италијанском протекторату Албанији.

https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/a/ab/Master_RTS.jpg

Радио-телевизија Србије, у нападу је страдало 16 новинара; фото: Википедија

Следило је заседање Скупштине 26. априла на годишњицу понуде потписивања Лондонског уговора од стране сила Антанте 1915. којим је наводно нуђена тзв. Велика Србија.

Такође је интересантно што је за датум састанка премијера Србије Александра Вучића и председника Албаније Исе Мустафе у Бриселу 2016. да преговарају о Бриселском споразуму изабран баш празник Светог Саве.

Ивица Дачић је 18. марта 2015 у Бриселу потписао „Индивидуални акциони план са НАТО, који је један корак до уласка. По том плану подразумева се потпуна приватизација свега и пропаганда у корист НАТО.“

Зашто баш 18, марта? Осамнаестог марта 1999. у Рамбујеу је завршена конференција за Косово, а потписивањем албанске стране отворен је пут за бомбардовање Србије.

Демократија се доводи бомбама

Можда некоме није познато да се канцеларија НАТО налази баш у згради министарства одбране Републике Србије. А сећамо се и да је за потписивање војно-техничког споразума изабрано баш Куманово због места у којем је извојевана одлучујућа битка за ослобођење старе Србије (Рашке, Косова и Метохије и Македоније)

Сви знамо када је Дан Државности Републике Србије – 15. фебруара на Сретење. Тај 15. и 16 фебруар се празнује државност коју је овај народ остварио. Али многи можда не знају да је Европска унија баш 16. фебруара 2008. одлучила да покрене „Мисију владавине права Европске уније на Косову и Метохији – такозвани ЕУЛЕКС КОСОВО“ и тиме управо нарушила државност Републике Србије. Дан касније, 17. фебруара 2008. органи привремене самоуправе на Косову и Метохији, уз политичку и организациону подршку ЕУ и САД, озваничили су то једностраном одлуком о проглашењу независности Косова и Метохије од Србије.

Од 31. марта до 02 априла 2015. године у Скупштини Републике Србије одржана је седница Парламентарне Скупштине НАТО.

Мета

Зашто баш од 31. марта до 02. априла?

У јеку злочиначког бомбардовања тих дана српска војска је заробила три нато војника на македонско-српској граници.

Бесомучно су рушени мостови (срушен Петроварадински), бомбардовани српски градови (Пећ, Београд, Куршумлија…), рушени верски објекти и убијани цивили.

02. априла, између осталог, у селу Ногавац, општина Ораховац, погинуло је 11 лица а 5 је задобило тешке телесне повреде. Током напада на Куршумлију погинуло је 13 цивила и оштећено око 500 цивилних и религијских објеката као што су манастир Пресвете Богородице и Светог Николе из 12. века…

Сатанистички ритуали

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије званично је почело 24. марта 1999. године у 19 часова и 55 минута. Многима вероватно није познато да је 24. март један од најважнијих датума у календару сатанистичких ритуала. То је Дан младе Сатанине (The Bride Of Satan Ritual) – изигравање свадбе Сатане, сексуално терорисање женске особе.

Пресуда Радовану Караџићу била је заказана за 24. март 2016. Да ли је и то случајност’? Можда наизглед није у складу са темом да је први ресторан Мекдоналдс у Београду отворен 24.03.1988. године.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%9D%D0%B0%D1%82%D0%BE_%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D1%81%D1%80%D1%83%D1%88%D0%B8%D0%BB%D0%B0_%D0%9C%D0%BE%D1%81%D1%82_%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B5_%D0%BD%D0%B0_%D0%94%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D1%83_%D1%83_%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC_%D0%A1%D0%B0%D0%B4%D1%83.jpeg

Мост слободе у Новом Саду након бомбардовања

До дна

Да ли би адекватан одговор на понижења био да се 31. марта у згради срушеног генералштаба организује манифестација „Радост Европе“, у срушеној згради РТС-а трибина о новинарским слободама, а у Буђановцима изложба стелт технологије? Можда и нека конференција о култури касетних бомби или о лековитим својствима осиромашеног уранијума?

Остаје нам да видимо какве су нам ритуалне увреде и понижења припремили наредних година.

Хронологија НАТО злочина над Србијом
Хронологија НАТО бомбардовања Србије
Хронологија НАТО бомбардовања Београда

Извори:
Восток Вести
Србски ФБ репортер
NATO PARLIAMENTARY ASSEMBLY

Чика Раша Попов и читање уназад

Књижевник и новинар Раша Попов родио се 1933. у Мокрину, на северу Баната, а хумор му некако јужњачки топао. Његов Мокрин већ је познат по најлепшим гускама, најтврђим јајима и песнику Мирославу Мики Антићу. Тако мало место, а тако много знаменитости.
Раша Попов

Раша Попов; фото: Јутјуб снимак

Управна зграда „млина преко пруге“ у којој се Раша Попов родио сада је пуста, али срећом још увек постоји. Молићемо Бога да је капитализам не препозна као атрактивну локацију.

Раша каже да је био ћутљиво и болешљиво дете, а израстао је у причљивог песника са здравим хумором. Болешљивост му је ускратила и игру и хумор, али се та лава у њему годинама скупљала, и на радост деце доживела ерупцију која траје пола века.

Највише воли да засмејава људе и то му полази за руком, ако устане на леву ногу, а ако устане на десну и никога тога дана не засмеје буде веома несрећан. Зато поручујем свима који сретну чика Рашу: „Насмејте се и ако је устао на десну ногу – да нам чика Раша не буде несрећан!“.

Почео се школовати у Мокрину, а затим је школу похађао истовремено у три иста града – у Бечкереку, Петрограду и Зрењанину. Било је много за једно дете да истовремено учи у три града, због чега је Раша школу наставио у Новом Саду, а факултет у Београду.

Новинарством је почео да се бави у новосадском Дневнику, али пошто назив „Дневник“ звучи исувише озбиљно, Раша је побегао у „Младост“ и, како се чини, у младости је и у седмој деценији.

Раша Попов потписује књиге на сајму 2012.; фото: Википедија/Djodjes

Увек је био немаран према својим текстовима па их је на стотине расуо по разним новинама и часописима. Наћи ће се ваљда нека вредница која ће исправити Рашину немарност и све те текстове сакупити и објавити.

Емисије за памћење

А тек емисије са радија и телевизија које су нас некад увесељавале, данас неправедно леже по каквим таванима и подрумима. Оданде нам снимци говоре колико смо себични па ускраћујемо нашој деци оно што смо највише волели.

На свом животном путу Раша Попов је давно налетео на још једног човека који му је много сличан – био је то Љубивоје Ршумовић, познат и као Ршум. Њих су двојица усрећили више деце него сви деда мразови света заједно.

Сви данашњи ТВ канали који откривају разна светска чуда нама нису били потребни, Све смо ми то сазнали од Раше, Ршума, Бранка коцкице и многих других свезналица нашег детињства.

Најпознатије је Рашино учешће у радио и ТВ серијама и емисијама „Фазони и форе“, „Шешир без дна“, „Варошарије“, „Радост сазнања“, „У сну сан“, „Рађање светлости“, „Видови фашизма“…

ВО ПОПАШАР

Збирка „Трулеж зглаве“, Књижевна заједница Новог Сада и Кикинде, 1991., стр. 94-95

Јава
У мају сан има мисо
Не гаси бол
За себе нас наде сеју
Човечна песма
Дан и бол ми душа
Нада пса рањава
Са псима тугује невин покушај
Ено то сечиво пали сан
дебелог ума
Ту ужелели смо се битке нове
И цура накита
Ови шапа немају
О ни вилица
Беда нове идеје
Носе мак Озирису
Апис ушато птиче
Лети га Богу Ра
И тема подвезан ух Апис
И тема паса
Пси не лове
Волови спавају
Хор певај мушки Ц
Ево политика да кити лопове
Цик
Шум јаве прохујава
Пси волове воле
Ни спаса памети
Сипаху на зев до памети
А ругоба ките лечит
Поташу сипа у сир
Из ока месо не једи
Ево наде
Бацили вино у јаме
На паши во
Атика на руци
Ево нек ти бесомсиле
лежу у таму голе
Бедна сила повиче
Сотоне јашу
Копни вене југ
у тами спасавања
Распада наш уд им лоби
Надам се Панчево
Чује се дан са небеса
Зло бисаге носи Мами нас у јаму
Авај

Као водитељ ТВ дневника, Раша Попов се трудио да приказује вести и из прве и из друге руке, а пре свега сликовито. Тако је знао да преко целог екрана рашири гледаоцима новине, или донесе глобус да би дочарао долазак комете – па нека се и сами увере.

Хтели су неки страшни људи-политичари и да га избаце са телевизије, али је увек ту био Бог и сви они добри људи који су га штитили.

Раша је сину, кћери и унуку испричао преко 2500 бајки па је 2007, године решио да постане Гроздана Олујић и објавио књигу „Бајке за 21. век“.

Он зна да је много тешко написати добру песму, али нам је у свом упутству „Како написати најгору песму“ открио да нимало лако није написати ни најгору.

Када је почео да пише сатиричне песме, Раша није могао да се заустави, и написао је сатирични еп „Спев о транзицији“ (Тиски цвет, Нови Сад, 2009.). Али за то није крив песник, него је криво време у којем живимо.

Када га је један критичар прозвао Че Геваром, Раша се бранио: „Ја нисам Че Гевара. Ја никад не бих ишао у шуме са наоружаним људима. Ја сам револуционар из фотеље.“

У неким далеким енглеским градовима Раша је био лектор за српскохрватски језик – То су они људи који вас стално подсећају колико не знате да читате и пишете. И колико год се ви трудите, они увек нађу неки зарез који је побегао са лица места.

Још је много тога био Раша Попов – и главни уредник у Матици српској и есејиста и критичар и издавач. – како све то озбиљно звучи

У збирци „Трулеж зглаве“ (сатиричне и друге песме), Књижевне заједнице Новог Сада и Кикинде, Раша Попов је 1991. године објавио две песме у форми дволичног палиндрома. „ВО ПОПАШАР“ и „УЂЕ ЖЕНА“. Песме се од почетка ка крају и од краја ка почетку, слово по слово, једнако читају.

РАША ПОПОВ – ТРУЛЕЖ ЗГЛАВЕ, 1991.

О овој својој збирци Раша је рекао:

Раша Попов

Трулеж главе

„Велике политичке катастрофе наступају зглаве, и то као трулеж, зато сам тако и назвао ову своју књигу сатиричних, политичких и оних обичних, лирских песама. Једна од мојих најранијих песама настала је тако што сам идући упицама Лондона, на једној белој табли приметио да пише „Живот је брате сладак, ко би желео да умре?

То је очигледно била политичка реченица, јер је те,`65. године, ескалирао рат у Вијетнаму. И онда ја пожелео да довршим ту песму, јер мрачњацима живот није сладак – они желе да потврде своју егзистенцију у крви других људи. О, где сте она срећна, глупа времена када су југословенски буџовани ишли у лов на срндаће, а не у лов на људе?“ (НИН, 19. 7. 1991. године)

УЂЕ ЖЕНА

Збирка „Трулеж зглаве“, Књижевна заједница Новог Сада и Кикинде, 1991., стр. 83.

1.
Монарх удовица
будућа и сад је
у сети суха
Желела да се уда
Нуде јунаке мале
телом, салом
Големе: назимад
Ко ружа леп иде
Они маме на лик свеж
Упитала га лењо:
Кита лиром?
2.
Морила ти коње
Лагала ти пужевски
Лане мамино Едипе
Лаж урок
Да ми занемелог
мола смоле тела
Мекану једу наду
Е сад але лежаху сите су
Еј да си!
А ћуд убаци воду
Храном А НЕ ЖЕЂУ

Добио је бројне награде и то више милиона награда. Најзначијне награде се не могу набројати јер би се морала скупити сва она деца којима је на лице донео осмехе. Не једном београдском фестивалу песника управо деца су га прогласила витезом пролећа.

Он је велики гурман, да не поверујеш да је из Војводине. Данас живи у београдском насељу Палилула и ја се због тога осећам много сигурно јер знам да је ту близу.

Иако је познат и као велики изумитељ, Раша баш и не воли новотарије. Највише му смета што коцкарнице и кладионице уништавају стару београдску кафану која чува дух овога града.

Каже да је више волео историју од књижевности, и ето, нашао је компромис – преко књижевности ушао је у историју.

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Српске палиндромне речи

Захваљујући бројности продуктивних префикса и суфикса који у српском језику учествују у творби речи, разноликости граматичких облика променљивих речи и ортографским особинама, отворене су велике могућности за настанак нових палиндромних речи и израза. 
Ићи

Ићи

1. ФОНЕТСКИ И ОРТОГРАФСКИ УСЛОВИ

Колико је ортографија једног језика битна за употребу палиндрома показује пример три графеме у два, донедавно равноправна српска писма – ћирилици и латиници.

Реч је о једнографемским ћириличним словима „љ“, „њ“ и „џ“ која у латиници имају облик диграфа: „lj“, „nj“ и „dž“. На примерима именица „Ања“ („Anja“), „Аља“ („Alja“) и „аџа“ („adža“) уочава се да њихов одраз у огледалу даје идентичне графемске облике у ћирилици, док се у латиници они мењају у „Ajla“, „Ajna“ и „Ažda“

Довољно је само погледати однос графема и фонема унутар једног језика (нпр. диграфи „ph“, „th“, „sh“, „ch“ у енглеском језику) те увидети предности и недостатке који утичу на грађење палиндромног израза у том језику. 

У два претходна века код многих европских народа долази до покушаја упрошћавања графије, тј. њеног свођења на адекватну употребну меру. Што због недостатка свести о потребама такве реформе, а што због конзервативног приступа језичком питању, многи су језици остали тек на покушају или делимичном решавању овог проблема.

Усвајањем Вуковог система знакова српски језик је успео да, елиминишући све сувишне знакове, изједначи однос изговорене и писане речи, односно да азбуку у потпуности прилагоди фонолошкој структури језика.

Након што је ова реформа учинила српски најсавршенијим индоевропским језиком на ортографско-фонетском плану, отворене су, поред осталога, и нове велике могућности за употребу палиндрома у различитим областима, а пре свега у књижевности.

2. ГРАМАТИЧКЕ ОСОБИНЕ

Не мали број непроменљивих речи у српском језику задовољава форму једноличног или дволичног палиндрома. Променљиве речи могу да се јаве у форми палиндрома у једном или више својих облика, што зависи од начина деклинације или конјугације.

3. ТВОРБА РЕЧИ

Начин творбе речи у српском језику – и оне префиксално-суфиксалне и творбе извођењем и творбе слагањем – погодује стварању мноштва палиндромних речи. На примеру грађења неких придева и глагола може се видети какав је значај творбе речи за настанак палиндрома:

а. префиксално-суфиксална творба:

Помоћу префикса екс- [а. бивши; б. изван домена некога или нечега] и продуктивнног придевског суфикса-ски код великог броја придева добијамо палиндроме, као у: „експапске“ [које су се односиле на папе, експапински: ~ двор, ~ нунциј]; исто тако и „ексрадарске“,„екслукулске“ „ексаласке“ итд;

Префикс на- код облика трпног глаголског придева са суфиксом -ан је један од најплоднијих када је питању настанак палиндрома.

Поред забележених облика (набубан, надодан, накукан, наљуљан, напипан, напупан, насисан, натопотан, начучан, нашишан…) он пружа могућност за настанак нових код глагола попут: „бибати се“, „бобати“, „бубати“, „гегати“, „куцукати“, „нунати“, „разарати“, „џуџати“ итд.

префикс на- у примерима накрив, нажут, насив, нацрвен особину означену основним придевом чини слабијом или непотпуно израженом.

Када префикс над- (апстрактно значење супериорности, надмоћи, превазилажења) употребимо са трпним глаголским придевом глагола „коктати“ добијемо палиндром „наткоктан“ [1. надјачан у кокодакању, кокотању, какотању: 2. фиг. а. надјачан повишеним гласом. б. надјачан досадним и непријатним говором, надбрбљан].

Исти је случај и са глаголима „крктати“ (наткрктан), „паптати“ (натпаптан), „прптати“ (натпрптан), „хухтати“ (натхухтан) итд.

Када се префикс назови- (привидно, само у теорији, само на папиру) употреби са придевом „возан“ (слободан за пролаз возова) добије се занимљива реч „назовивозан“* (који је само привидно возан, слободан за пролаз возова: ~ колосек, ~ правац.)

На основу одречног префикса не- и граматичког наставка трпног глаголског придева -енкод глагола „добости“, „дободем“ свр. [а. победити, одолети у бодењу, надбости (о борби рогате марве, особито волова). б. фиг. изаћи на крај с неким или нечим, одолети, доакати; с муком, напором учинити нешто.] добијамо недободен. Исто тако од глагола „ражарити“ добијамо неражарен, од глагола „разарити“ неразарен, од глагола „дати“ недаден, од „жећи“ нежежен, од „роморити“ нероморен, од „ткати“ нечен, од „черечити“ нечеречен итд;

Префикс о- са придевима ублажава степен особине дате у основном придеву: овараво, ого, огрго; омањем, отежи, олака, отужан. Са глаголима овај префикс означава шире обухватање радње, тј њено деловање у потпуности: оајао*, оакао*, оахао*, оиљио*… („ајати“, „акати“, „ахати“, „иљити“).

Са суфиксом -овит(који означава количину или јачину нечега) и именицом „мотив“ добијамо придев „мотивовит“* (који има много мотива; који има јаке мотиве) који у дативу једнине мушког рода, у инструменталу једнине женског рода и у инструменталу једнине средњег рода даје палиндром „мотивовитом*“.

б. творба слагањем:

Када префикс високо- (дату особину приказује у великој мери, наглашено упадљиво, много) додамо придеву „сив“ добијемо нови описни придев високосив (који је у великој мери, наглашено сив, који је веома упадљиво сиве боје, много сив);

Слагањем два придева „наг“ и „поган“ добијамо нагопоган*(који када је наг, огољен има својство прљавог, нечистог; поквареног, опаког, рђавог; срамотног, гадног, ружног; бесног, горопадног; кривоверног, поганског).

Исто тако могу настати нови придеви начетотечан* (који има својства да је начет и да је у течном стању, који може да тече зато што је начет), нажутотужан* (1. који делује тужно попут чега нажутог, попут нажуте боје. 2. који је истовремено и нажут и тужан.) итд.

в. полусложенице:

„лагер-регал“* [регал (део намештаја) који служи као стовариште, складиште]…

4. ПРИЛАГОЂАВАЊЕ СТРАНИХ РЕЧИ И ИЗРАЗА

Прилагођавање страних речи и израза доноси српском језику непресушан извор нових палиндрома, пре свега у топографији [„Aвонова“ (engl. Avon), „Рур“ м (нем. Ruhr) итд.], именима и презименима [„Кук“ (енгл. Coke, Cook), „Ласал“ (Lassalle) итд.], стручним терминима и осталим речима и изразима [„кик“ м (енгл. kick), „Тот“ м (енгл. Thoth), „тет – а – тет“ (фр. tête-à-tête) итд.].

Занимљива је судбина речи „дуд“, која је из арапског, посредством турског ушла у српски језик, а која је у арапском језику такође палиндром: تُوْت (tuut, консонанти t-w-t).

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Сотад Маронејац, Александријска школа и језичке игре

У античкој Грчкој налазимо једне од најстаријих примера палиндромног израза. Као први писци палиндрома наводе се припадници Александријске школе, песник Сотад Маронејац (Σωτάδης Μαρωνείτης 3. век п. н. е.), пореклом из трачке Маронеје и његови следбеници „Сотадисти“.
Античка Грчка, фарса

Флијак, флијачка античка фарса; фото: Википедија

Користећи у текстовима разне технике употребе речи, Сотад и сотадисти су помоћу опсцених пародија и сатиричних поема смело и агресивно нападали македонског краља Египта Птомолеја II Филаделфа (Πτολεμαῖος Φιλάδελφος, 309–246 п. н. е.) и његове следбенике.

Сотад је стварао стихове у форми дволичног палиндрома, чије је обрнуто читање давало супротно значење. Зато се ова врста стихова понекад и назива сотадичким стиховима („Σωτάδεια ᾄσματα“), а варијанта јонског тетраметра којом је писао назива се „сотадејон“.

Писао је на јонском дијалекту, пре свега, сатиричне, погрдне и еротски обојене љубавне песме зване „Флиакес“ („Φλύακες“) или „Кинаидои“ („κίναιδοι“), које су биле рецитоване уз пратњу мимичког плеса. У песмама је исмевао ликове из грчке митологије, попут оних из Хомерове Илијаде. Сличан стил користио је пре Сотада песник Пирес из Милета,

Према Плутарховим речима, превелика слобода којом се изражавао донела је Сотаду велике невоље. Поводом венчања фараона Птоломеја са сопственом сестром Арсиноом (Αρσινόη) написао је погрдне и клеветничке стихове, због чега је био ухваћен и затворен у тамницу.

Сматра се да од Сотада потиче израз „Забадаш своју оштрицу у грешну рупу!“, употребљен у Плутарховом делу „Образовање деце“ ((Plutarch, 46-119 г. „De educatione puerorum“, 14).

Плутарх наводи да је Сотад у затвору остао веома дуго, али према грчком реторичару и граматичару Атенеју Наукратити (Ἀθήναιος Nαυκρατίτης, 2. век), Сотад је убрзо потом побегао из Александрије на острво Каунус.

Фараон је у потеру за њим послао свог адмирала Патрокла, који га је недуго затим ухватио и у оловном ковчегу бацио у море.

Сотадички тетраметар (сотадејон)

Сотадички тетраметар (сотадејон)

Фрагменти у преписима

Сотад је имао много имитатора међу грчким и латинским песницима међу којима су и Ксенарх, Александар Етолијанац, Квинт Еније (Quintus Ennius 239-169 п. н. е.), Луције Ације (Lucius Accius, 179-86 п. н. е.), а чак је извесни грчки свештеник Арије оптужен од стране Атанасија да је писао песме у „сотадичком стилу“.

На жалост, до данас је сачувано само неколико редова оригиналних Сотадових текстова.Наводи стихова садржани у „Антологији моралних израза“ („εκλογών αποφθεγμάτων υποθηκών“) које је стоички филозоф Јоан Стобеј (Ίωάννης Στοβαῖος, 5. век) наводио из грчких трагедија сматрају се непоузданим.

Два кратка прегледа стихова нађена су у Квинтилијановим текстовима (Marcus Fabius Quintillianus, од око 39. до око 100.), а Квинт Еније је превео неколико песама ове врсте и укључио их у своју књигу сатира под именом „Сота“ („Sota“).

Атенеј Наукратита помиње коментаре о Сотадовом раду од стране његовог сина Аполонија и Каристија из Пергама (2. век п. н. е.), Забележено је да је Сотад намеравао да препева и целу Илијаду у форми палиндромног стиха.

Далибор Дрекић

Литература:

Strabonis, Geographica 1453. (Firmin Didot Parisiis, 1853.),
Marcus Valerius Martialis – Epigrammatum, 1607. (in English, 1897 edition),
Harold N. Fowler, A history of ancient Greek literature, 1902.
Symbolica Aegyptiorum sapientia 1647.
The history of Egypt under the Ptolemies 1838.
John WilliamDonaldson, The theatre of the Greeks; a series of papers relating, 1811-1861
A classical dictionary of Greek and Roman biography, mythology and geography 1894.
A new and copious lexicon of the Latin language 1838.
Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Том 3,
William Smith, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1867.
Википедија – Sotades 

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

О игри и игрању речима у књижевности

Готово да нема народа у чијој се митологији, религији или филозофији најзначајнији мудраци нису изражавали путем разних језичких загонетки. Значај игре речима био је велики зато што су се речима некада придавала мистична својства, у складу са веровањем у повезаност звука и смисла, знака и означеногa („nomen est omen“).
Едип и Сфинга

Едип и Сфинга (480–470 пне)

Иако се језичке игре јављају од најранијих времена, у сумерским, семитским и асирским документима, њихова права историја почиње од времена античке Грчке и Рима. Код старих Грка се игра речима, односно вештина загонетања сматрала највишим нивоом мудрости и образованости.

Међу најранијим састављачима анаграма били су кабалисти који су сматрали да је свет настао посредством језика, односно да је свети текст Тора почео да се обликује у смисаону причу од тренутка када је Адам починио грех.

Од средњег века до данас анаграмима и палиндромима аутори скривају своја имена када из страха или каквог другог разлога желе да остану анонимни, али да ипак оставе траг свога ауторства.

У средњем веку била је заступљена у верским полемикама, а касније, у свим књижевним правцима у којима је акценат био на субјективном доживљају (ренесанса, барок, импресионизам, авангарда, постмодернизам, надреализам итд.).

Дефинисање и подела игре речима

Игра речима се некад дефинише толико широко да обухвата и одређене стилске фигуре, а некад се своди тек на хуморни ефекат добијен употребом речи. Обе крајности подједнако су погрешне и површне јер, или превиђају неке њене елементе, или додају елементе које она не садржи.

Потребно је разграничити игру речима од афективних деформација речи и од стилских фигура, пре свих од фигура понављања са којима се најчешће поистовећује.

Наиме, игре речима не извиру из природе самог језика као што је то случај са стилским фигурама и говорним афектима, већ обично у језик уносе нове, њему несвојствене елементе и подривају уобичајени ток комуникације.

Управо то неочекивано распоређивање, повезивање или замењивање језичких јединица, главно је њено обележје. Код једноличних палиндрома, нпр. тај елеменат је идентично значење речи и израза при њиховом обосмерном читању („Ана“, „Рим или мир“), значење које се није развијало услед природе самог језика, већ га је аутор открио као могућност.

Често се превиђа подела заснована на два појавна облика игре речима – говорном (звучни ефекат) и писаном (визуелни ефекат), а управо облик у којем настаје понајвише одређује њен карактер и сврху.

Палиндромима је акценат пре свега на визуелном доживљају, за разлику од игара речима садржаним у питалицама, брзалицама, пословицама, здравицама, псовкама, загонеткама, анегдотама, вицевима…, које се првенствено заснивају на гласу, звуку, акустици (и на фигурама попут синонимије, хомонимије полисемије…).

Једна од карактеристика звуковне игре речима је да она најчешће настаје као производ усмене књижевности или шале у свакодневном говору, док је игра речима као визуелна појава најчешће производ писане, „књишке“ литературе.

Наслеђе, ауторитети и књижевна критика

Домаћа књижевна критика дуго није била наклоњена било каквој врсти игре речима осим, донекле, оним присутним у загонеткама, питалицама, брзалицама и сл. које красе нашу народну књижевност. Главни узрок оваквог схватања лежи у дисконтинуитету српског књижевног наслеђа који је довео до тога да су се критичари дуго ослањали само на један његов део, док су остале занемаривали.

Неприкосновеност устоличених ауторитета, као и преписивачки карактер дела књижевне критике такође су битно утицали да скрајнута и неиспитана остану многа битна подручја нашег језика и књижевности.

Вукова језичка реформа била је утемељена на народном стваралаштву, а истовремено и на негирању вишевековног српског књижевног наслеђа, оствареног од средњег века до предромантизма.

Због таквог правца реформе у српској књижевности XIX века главни акценат стављао се само на оно што је прикупљено од народне књижевности и оно што је у романтичарском духу представљало подражавање те исте књижевности.

Читаво превуковско књижевно наслеђе било је означено као црквено и ненародно, и као такво најурено из друштвених токова. Због тога и не чуди што се при дефинисању игре речима говорило само о акустици јер је у усменој књижевности, из које се дефиниција изводила, присутан само њен акустички елеменат.

И у развијеном реализму крајем века највише се пажње обраћало на фолклорне елементе у језику књижевног дела, док су остали аспекти језика углавном остајали скрајнути.

Укратко, Вук се устоличио као неприкосновени ауторитет, а народна књижевност као основни узор по којем се све одмеравало, што није оставило већих могућности за другачији приступ приликом анализе књижевног дела.

Иако се крајем XIX и почетком XX века српска књижевност све више ослобађа романтичарске искључивости, у књижевној критици се устоличио нови ауторитет, који са собом доноси и нове искључивости.

Темеље новог/старог схватања односа писца према речима у књижевној критици поставља Јован Скерлић (1877-1914), који у својој историји српске књижевности свако играње речима карактерише, ни мање ни више, него као неприродност изазвану одсуством здравог разума:

„У појединим књижевностима има тренутака када завлада царство речи, и када се књижевност одвоји од природности и здравог разума. То су доба када се све сведе на игре речи, на неочекиване и сликарске ефекте помоћу речи, на претеране фигуре, китњасте гирланде, на замршене парафразе, усиљене инверзије, самовољне и често бесмислене неологизме. Такви су били маринисти и кончетисти у Италији, такав је био еуфуизам у Енглеској, гонгоризам и култизам у Шпанији, маниризам у Немачкој, прециозност у Француској. То исто, ту исту логоманију, представља у српској књижевности Лаза Костић.“.

Као што се да приметити, Скерлић износи негативан став према било каквој врсти игре речима, без ограде, дубље анализе или бар једног позитивног примера у некој од наведених књижевности.

Да ли по инерцији, или због дуго неприкосновеног Скерлићевог ауторитета по сваком књижевном питању, део српске књижевности у којем до изражаја долази игра речима остаје запостављен и најчешће сматран мање вредним.

Писац који се на било који начин поиграо речима, учинио је то, по мишљењу критике, само и искључиво хумора ради, или како Скерлић каже, због одсуства здравог разума.

Да игра речима није само игра, а да поготово није само хумора ради, показују бројни примери писаца којима се не може олако прикачити фраза „лака садржина“, фраза која се у српској књижевној критици толико често веже за игру речима да би јој могла постати синоним.

Примера је толико да готово и нема значајнијег српског писца или песника који се није опробао у некој од игара речима, али се, са друге стране, мало који од критичара одважио да томе прида већи значај.

Робујући устоличеним узорима добар део књижевне критике је у двадесетом веку по питању односа према језику књижевног дела и игри речима уопште био више преписивачки него истраживачки

Игра речима у речницима и литератури

Дефиниције игре речима и/или каламбура (фр. calembour) у општим речницима су или непотпуне или непрецизне, и углавном не праве разлику између ова два појма.

У шестотомном „Речнику Матице Српске“ игра речима се дефинише као „духовита досетка, основана на употреби једне речи место друге или на замени значења речи које звуче једнако, а имају различито значење; каламбур“, а каламбур као „игра речима које једнако или слично звуче, а имају различито значење, нижа врста фигуре.“.

Када у истом речнику упоредимо дефиниције појмова „каламбур“ и „каламбурист(а)“ („онај који се у писању служи каламбурима.“). долазимо до парадокса да се у првој дефиницији помиње само акустички елеменат, уз одсуство визуелног, док је у другој дефиницији обрнуто.

Према „Хрватском енциклопедијском рјечнику“ и „Обитељском лексикону“ игра речима је: „шаљива досјетка основана на рјечима које звуче једнако, а значење им је различито, паронимија“, а каламбур: „игра ријечима које звуче једнако или блиско, а имају различита, двосмислена значења.“.

У Вујаклијином „Лексикону страних речи и израза“ каламбур је дефинисан као „досетка, игра речи која се састоји у употреби речи са двоструким значењем.“, а у „Рјечнику страних ријечи“ Желимира Домовића каламбур се дефинише као „досјетка, игра ријечи која се састоји у упораби ријечи с двоструким значењем…“.

И у „Теорији књижевности“ Иве Тартаље (стр. 113.) игра речима „позната и по француском називу каламбур настаје довођењем у везу речи које су само по својој гласовној подлози блиске или се тако прекроје да њихови гласови изненада блискост успоставе.“

Свим овим дефиницијама заједничко је то што акценат стављају само на једна, најчешће звучна својства речи, израза и реченица.

У Рјечнику страних ријечи Братољуба Клаића дефиниција по којој је каламбур „игра ријечи, метабола (в.), досјетка с ријечима које имају двоструко значење или које звуче једнако, а имају различито значење“, много је одређенија, јер обухвата и акустична и визуелна својства речи.

Другачије, потпуније, и са јасном разликом између појмова „игра речи“ и „каламбур“ су дефиниције у „Речнику САНУ“.

Игра речи овде је дефинисана као „врста ниже фигуре, досетка заснована на духовитом, вештом поигравању речима, на подударању њиховог склопа постигнутом нарочитим комбиновањем речи или подешавањем њиховог облика, каламбур, метабола“, а каламбур као „игра речима истог или сличног гласовног склопа, а различитог значења; шала.“.

У Првој дефиницији се нигде не помиње акустички елеменат као једино својство игре речи, него се, напротив, указује на склоп речи који се постиже „нарочитим комбиновањем речи или подешавањем њиховог облика“.

Дефиниција из академијиног речника, дакле, једина је која говори и о облику речи, а не само о њиховом акустичком својству.

Са друге стране, дефиниција каламбура сведена је на ону ужу меру која је у осталим речницима приписивана игри речи – да је он тек подврста игре речи заснована на поигравању „речима истог или сличног гласовног склопа, а различитог значења“.

Игра речима у речнику књижевних термина
За схватање односа књижевне и стручне јавности према игри речима посебно је битна најшира и најпотпунија дефиниција дата у Речнику књижевних термина (Нолит, Београд, 1985.).

Као прво треба напоменути да под одредницом „каламбур“ не постоји садржај, него она упућује на одредницу „игра речима“.

Речник књижевних термина

Читав текст о игри речима односи се на прву групу, (оних заснованих на гласу, акустици), а да се примери друге групације (анаграми, ребуси, палиндроми, липограми, логограми…) ни не помињу.

Када се, даље, изричито закључује да особине појединих језика никако не утичу на појаву игре речима, већ да су то пре свега политички и културни чиниоци, опет се говори само о првој групи игара речима.

Наравно да игра речима не извире из самог језика, али елементи који чине одређени језик и правила која унутар њега владају обезбеђују боље или лошије услове да би нека врста игре речима била више или мање развијена.

То се посебно односи на оне засноване на визуелном ефекту чија је садржина превасходно подређена задовољавању строжије писане форме и за коју звучни елементи имају секундарни значај.

Даље се у речнику књижевних термина даје дефиниција игре речима („О и. р. говоримо онда ако се поједине ријечи у реченици групишу по сродном звуку, тј. било по потпуној, било по дјеломичној хомонимији…“), а потом се истичу само својства заснована на акустичности, тј. на вези акустичке слике и значења речи, а да ни говора нема о игри речима заснованим на визуелном ефекту:

„У оном часу кад се ријечи у ланцу говора више не вежу по значењу него по звуку, тј. кад се значење једне ријечи веже уз акустичку слику друге ријечи, па звукријечи задобива улогу која му у нормалној функцији језика не припада, него ту нормалну функцију онемогућује, онда смислени језик прелази у и. р. Због тога о и. р. смијемо говорити само у оним случајевима гдје се природна и неразлучна фузија акустичке слике и значења у ријечи ломи на двоје и ријеч дјелује тако рећи на два колосјека.“ Следи невероватна констатација да „Није потребно дијелити и. р. на подврсте јер таква диоба није ни од какве користи…“ јер „Подврсте и. р. природно се дијеле према начину како се асоцирају акустичкеслике ријечи.“

На крају се наводе примери народне етимологије, ономатопеје и припадници одређених друштвених слојева који се буне против стварности „али немају снаге или смјелости да задру у стварност, па се иживљавају у тим гласовним комплексима. Тако је њезин значај редовито агресиван.“.

Дакле, говори се само и једино о звучним особинама игре речима, без помена визуелних, као да се читава књижевност заснива само на акустичким сликама.

Закључак је да се игра речима јавља у сатири, вицу и пародији (акценат је на лакој садржини), а нема речи о каквој високој уметничкој форми (да за пример узмемо ехо-риму у поезији Десанке Максимовић, риму засновану на синонимији у песми „Гојковица“ Бранка Миљковића итд.).

На крају се као „Непревазиђени мајстори и. р.“ наводе Аристофан и Рабле и поново превиђајући визуелне особине игре речима наглашава: „Погрешно је поједином језику приписивати већу тенденцију и. р. од других језика, јер и. р. не извире из природе језика.“.

Када се оваквом тексту о игри речима и/или каламбуру из речника књижевних термина додају дефиниције из већине речника и лексикона, ни мало не чуди чињеница да у књижевној јавности влада погрешно мишљење о овој појави.

Слично би било када бисмо нпр. изводили дефиниције о стилским фигурама анализирајући само фигуре дикције, понављања и речи (тропе), а потпуно занемарујући фигуре конструкције и фигуре мисли.

Далибор Дрекић

Литература:

Вук Стефановић Караџић, Граматички и полемички списи, Београд 1894.
Вук Стефановић Караџић, Вукови записи о језику и књижевности, СКЗ, Београд 1964
Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд 1914.,
Речник српско-хрватског језика 1-6, Матица Српска, Нови Сад 1976.,
Речник САНУ,
Речник књижевних термина,
Иво Тартаља, Теорија књижевности,
Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза,
Желимир Домовић, Рјечник страних ријечи,
Братољуб Клаић, Рјечник страних ријечи,
Хрватски енциклопедијски рјечник,
Хрватски обитељски лексикон.

Текстове са темом палиндрома,  сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Први српски хумористички листови – претеча модерног стрипа
Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Зорка Лазић – уредник сатиричног листа Врач погађач
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића
Како је Радоје Домановић доживео Мајски преврат
Погреб два раба – песма због које је Бранислав Нушић завршио у затвору
Од бомбе до клозета: Сви атентати на краља Милана
Вељко Коцкар – Српски сатиричар и стрип цртач кога су комунисти стрељали 1944.

 

Веровање у магичну моћ палиндрома кроз историју

Велику улогу палиндрома у историји људске цивилизације показује њихова заступљеност на различитим амајлијама, талисманима, гемама и многим другим предметима који су служили у магијске сврхе. 
Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν

фонтана у граду Серу; фото: Википедија/Марсиас

Како се веровало да реч написана обрнуто губи своју магичну моћ, палиндроми су били изузетно цењени, јер и при обрнутом писању имају исти облик и значење, а тако и имуност на одузимање моћи.

Плутарх (Πλούταρχος, 46-120) је саветовао да палиндроме треба да изговарају опседнути како би се ослободили злих духова. Један број палиндрома понавља се кроз векове, иако су одавно изгубиле јасно значење и везу са језиком из којега су потекле. Њихов корен најчешће може да се прати до старог грчког, коптског, јеврејског, сиријског или неког од ишчезлих језика. 

Тако се нпр. више палиндрома, међу којима и реч „абланатаналба“ („ΑΒΛΑΝΑΘΑΝΑΛΒΑ“) са грчког папируса о магији доводи у везу са хебрејским Ab-lanu-atha („Ти си наш отац“).

Попут српског обичаја по којем се деци дају лажна имена или имена са јаким заштитним својствима (као што је име „Вук“, „Гвозден“ и сл.), у појединим историјским раздобљима у Европи је постојао обичај да се имена деце скривају помоћу анаграма или палиндрома. 

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Телугу спев о љубави Кришне и његових пратиља

Дело од пет певања „Пааријатапахаранам“ тамилског песника Нанди Тимане садржи мноштво разноврсних палиндромних израза, стихова и песама. базирано је на причи из „Харивамсама“ о љубавном конфликту између Кришне и његових пратиља Рукмини и Сатјабхаме.
Кришна, Сатјабхама, Индија

Брак Сатјабхаме са Кришном, из Багавата Пурана; фото: Википедија

Телугу је језик из дравидске језичке породице којим се служи око 55 милиона говорника. Палиндроми су у овом језику такође слоговни, као и у санскриту. Као и у другим писмима заснованим на брахминском прототипу и у Телугуу палиндромне речи нису честа појава („јалаја“, „канака“, „канука“, „Китики“, „кулуку“, „мадама“, „мисими“, „најана“, „натана“, „сараса“, „валува“, „викатакави“, „чериче“…).

Индија, Карта

Језици у Индији; фото: digirev

Палиндромни израз „ВикаТакави“ („vikaTakavi“: „вешт песник“, „песник комедијаш“) према легенди, измислила је у 16. веку хиндуистичка богиња мудрости Сарасвати као епитет дворском песнику Вијајанагара царства Тенали Рамакришни, након што ју је преваром наговорио да му дарује и богатство и мудрост, иако је изричито тражила да одабере само једно.

Слоговним палиндромом назива се истоветан резултат који се добија при обратном читању односно слушању слогова неке речи, израза или реченице. Пример таквог израза је француско име „Лаконик Никола“ („Laconique Nicolas“: la co ni que ni co la), а у српском језику то су изрази попут: „нема мане“, „сам нисам“, „дно је једно“ итд.

Примери палиндромних речи у Телугу језику

గుడుగు – Популарни лик из дечјег романа.

వికట కవి – („vi-ka-Ta-ka-vi“) „вешт песник“ „песник комедијаш“

Нанди Тимана: „Пааријатапахаранам“ 

Дело од пет певања „Пааријатапахаранам“ тамилског песника Нанди Тимане (око 1475 до око 1540) садржи мноштво разноврсних палиндромних израза, стихова и песама.

Нанди Тимана је био угледни члан чувене групе девет песника зване „Астадиђаја“ (девет слонова). Познат је и под надимком Муку Темана (Mukku: „нос“), због своје чувене песме о предивном женском носу.

У свом раду прибегавао је разним поетским експериментима, од песама званих Читра Кавита (магичне песме), преко палиндромних у сарватобадра облику, до Габха Кавита (скривене песме), где читава песма има два различита значења.

Спев „Пааријатапахаранам“ базиран је на причи из „Харивамсама“ о љубавном конфликту између Кришне и његових пратиља Рукмини и Сатјабхаме.

Иако се данас претежно објављује на Телугу језику, оно је изворно настало на санскриту. Песме су писане у тзв. „кандам“ метру, а разликују се по томе што прва представља линијски палиндром или полипалиндром док су друге две написане монопалиндромним изразом.

Трећа песма састављана је од само два „слова“ алфабета „на“ и „ма“, а односи се на похвалу Богу која се изражава речју „нама“.

Песме из дела „Пааријатапахаранам“ Нанди Тимане
1. Полипалиндром (линијски палиндром)

dhIra S’ayanIyaS’aradhI
mAravibhAnumatamamata manubhAviramA
sArasavananavasarasA
dAradasamatAratAra tAmasadaradA

Превод: 

Одважан да лежи на постељи океана!
Красан да изгледа као Бог љубави!
Свет да буде обожаван!
Спреман да прихвати жртвене дарове!
Богат да носи блиставе бисерне огрлице!
О рушитељу злих сила! Поздрави теби!

2. Монопалиндром

nAyaSaragasAraviraya
tAyanajayasArasuBhagadharadheeniyamA
mAyanidheeradhagaBhasura
sAyajanayatAyaravirasAgaraSayanA!

3. Монопалиндром од два слова алфабета „НА“ и „МА“

manamuna nanumAnamu nU
nanu neenAma manu manumananamunu nEma
m&muna mAna nan&nu man&nana
manu manu nAnAmuneenamAnAnUnA !

Приредио и превео: Далибор Дрекић

Литература:

Nandi Thimmana (Cilakamarti Laksminarasimham), Parijatapaharanamu, 1938.
Mukku Timman Aryuni pArijAtApaharaNamu,“ EMESCO „sampradAya sAhiti“ series No. 6, M. Seshachalam & Co., 1991 (with an introduction by Sree viSvanAtha satya nArAyaNa)
Википедија 1. и 2.

Сродни чланци:

Телугу спев о љубави Кришне и његових пратиља
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Палиндроми у тамилској религиозној поезији из 7. века
Читање речи уназад – палиндроми речи или палинграми
Шишупала Вада – Санскртски еп о борби бога са човеком
Магични квадрати бројева у Индији од ведских времена до данас

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога

Киратарјунија, санскртска епска песма из 5. века која описује битку између Арјуне и бога Шиве у облику планинског ловца, најцењенија је песма написана на санскрту. Позната је по својој језгровитости, дубини и вербалној сложености, уз мноштво описа, сложених метафора, поређења, палиндрома и магичних квадрата.
Санскрт, Киратарјунија

Долазак Арјуне са војском небеских девица (apsaras) и музичара (gandharvas) (Kangra 1820.); фото: Википедија

Санскрт је класични језик индијске цивилизације писан на Деванагари писму, који је и данас у употреби у Индији када су у питању поједине званичне функције. У поезији писаној на санскрту често се могу наћи слоговни (aksharas) паландроми приличне сложености. који се у санскрту називају и „гатицитре“.

Два од шест махакавја или великих епских спевова класичног санскрта, „Киратарјунија“ и „Шишупала Вада“, издвајају се бројним примерима слоговног палиндрома и палиндромног магичног квадрата.

Слоговним палиндромом назива се истоветан резултат који се добија при обратном читању односно слушању слогова неке речи, израза или реченице. Пример таквог израза је француско име „Лаконик Никола“ („Laconique Nicolas“: la co ni que ni co la), а у српском језику то су изрази попут: „нема мане“, „сам нисам“, „дно је једно“ итд.

Киратарјунија (Sanskrit: „किरातार्जुनीय“ „од Арјуне и Кирате“) је санскртска кавја, епска песма од деветнаест певања која описује битку између Арјуне и бога Шиве, који је узео облик планинског ловца тзв. кирата..

Написао ју је Бхарави у 5. или 6. веку, и то је једино његово познато дело. Киратарјунија је најцењенија песма написана на санскрту, позната по својој језгровитости, дубини и вербалној сложености. Приповедање је повремено загушено описима, сложеним метафорама и поређењима.

Двадесет и пета строфа петнаестог певања је пример форме стиха сарватобадра („савршен у свим смеровима“), магичног квадрата састављеног од слоговних палиндрома и акростихова. Свака његова линија (pada) је палиндром, а строфа остаје непромењена и када се чита вертикално према доле или према горе.

Киратарјунија - Махабхарата

Епизода Киратарјуније, рељеф из Махабхарате, 12. век; фото: archive

25. СТРОФА 15. ПЕВАЊА ПЕСМЕ „КИРАТАРЈУНИЈА“

СТИХОВИ:

देवाकानिनि कावादे
वाहिकास्वस्वकाहि वा ।
काकारेभभरे का का
निस्वभव्यव्यभस्वनि ॥

СЛОГОВНИ ПРИКАЗ: 

devākānini kāvāde
vāhikāsvasvakāhi vā ।
kākārebhabhare kā kā
nisvabhavyavyabhaasvani ॥

Превод:

„О човече који желиш рат! Ово је то бојиште које узбуђује чак и богове, где се битка не води речима. Овде се људи боре и дају своје животе не за себе, него за друге. Ово поље је преплављено гомилом полуделих слонова. Овде сви морају да се боре, и они који су жељни битке и они који нису.“

Слично овој, и двадесет и трећа строфа истог петнаестог певања идентична је двадесет и другој строфи читаној унатраг, слог по слог.

Овакво мајсторско владање језиком показује да је лингвистичка наука у Индији и пре више стотина година била на веома високом степену развоја.

Приредио и превео: Далибор Дрекић

Литература:

Bhâravi, Kirâtârjunîya, Nirṇaya-Sâgara press, 1885.
Википедија

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Телугу спев о љубави Кришне и његових пратиља
Палиндроми у тамилској религиозној поезији из 7. века
Читање речи уназад – палиндроми речи или палинграми
Шишупала Вада – Санскртски еп о борби бога са човеком
Магични квадрати бројева у Индији од ведских времена до данас

Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас

У арапској књижевности, од средњег века до данас, па и у самом курану, налази се мноштво палиндрома. Они су посебно присутни у макамама, књижевној форми арапске уметничке прозе блиској западној концепцији кратке приче, која се одликује мноштвом вербалних трикова, шала, загонетки. Ове реалистичке цртице, мале сцене или епизоде испричане у римованој прози, представљају врхунац арапске средњовековне уметничке прозе. Поред палиндрома веома су присутни у арапској традицији и њима блиски магични квадрати, пре свега код арапских математичара, али и код астронома, астролога, мистика, илузиониста, уписани у гемама, амајлијама и талисманима…
Харири - Макаме

Илустрације ал-Хариријевих макама 13. век (Национална библиотека у Паризу)

Арапски палиндроми: У арапском језику својство палиндрома означава се појмовима „القراءة العكسية أو الطردية“ („обрнуто читање“) и „المتناوب“. С обзиром на начин писања у којем се изостављају самогласници, многи изрази у писаној форми имају палиндромни облик: нпр. израз из Курана „Ве рабека фе кебир“(„رَبَّكَ فَكَبِّرْ“; „И објави величину једино свог Бога.“) пише се „РБКФКБР“ (Куран, Суратул Мудатхир, трећи стих).

Примери палиндрома на арапском језику

تُوْت“ – [tuut, консонанти t-w-t] „дуд“

خَوْخ“ – [khawkh, консонанти kh-w-kh] „бресква“

لَيْل“ – [layl, консонанти l-y-l] „ноћ“

ليبيا“ – „Либија“ иако је графички палиндром, при обрнутом читању не звучи исто.

ربك فكبر“ – „Реци да је твој Бог велик.“, пример из Курана.

حصان ناصح“ – „Паметан коњ.“

حوت فمه مفتوح“ – „Кит са отвореним устима.“

دام علا العماد“ – „Може његова висост ‘Емад’ да истраје заувек.“

كل في فلك“ – „Свако у орбити…“ Куран [21:33] и [36:40]

كمالك تحت كلامك“ – „Твоја честитост је мања од твоје приче.“

سر فلا كبا بك الفرس“ – „Твој коњ не посрће док га јашеш.“

مودته تدوم لكل هول و هل كل مودته تدوم“ – „Његова љубав истрајава кроз све грозоте, а да ли свака љубав истрајава?“

Макаме

Када је у посткласичној арапској књижевности сликовита проза, првобитно резервисана за религиозне прилике, постала битан део уметничког стила, у књижевности се појављује мноштво вербалних трикова, шала, загонетки и др.

Реторичка уметност налази много величанствених израза у макамама, књижевној форми арапске уметничке прозе блиској западној концепцији кратке приче. Ове реалистичке цртице, мале сцене или епизоде испричане у римованој прози, представљају врхунац арапске средњовековне уметничке прозе.

Духовни поглавар у Басри, књижевник, граматичар и најбољи арапски реторичар ал-Харири ((1054–1122) написао је педесет макама, које говоре о авантурама Абу Заида из Сарујија. Свака је насловљена именом једног од педесет ондашњих муслиманских градова. Карактерише их језичка профињеност, велики песнички дар изражен кроз обиље двосмислености, асонанци, алитерација, палиндрома и других игара речи, као и нагле промене – од озбиљности до шале, од сировости до узвишености.

Сви рукописи, као и новија штампана издања макама украшавани су, по правилу, са по стотињак илустрација. Хариријеве приче биле су дубоко укорењене у простом арапском свету јер реално описују средњовековни начин живота и обичаје. Његов рад је био високо цењен и опонашан на истоку, код Сиријаца и Хебреја, и код муслимана у Индији.

Палиндромни магични квадрати

Арапским математичарима су бројевни магични квадрати или „wafq ala’dad“ („хармонични распоред бројева“) познати од седмог века, када су Арапи дошли у контакт са индијском културом.

Арапски астролози користили су их за израчунавање при изради хороскопа, због чега им се и приписује настанак астролошког начина примене квадрата.

Магични квадрати трећег и четвртог реда испуњени бројевима или словима чест су мотив на арапским гемама, талисманима и амајлијама (нпр. квадрат четвртог реда испуњен са четири слова Алаховог имена).

Почетком деветог века тумачио их је Табит ибн Кура, а први квадрати од 5. до 9. реда појављују се 983. г. у багдадској „Енциклопедији братства чедности“ (Rasa’il Ihkwan al-Safa), коју је саставила група арапских учењака. Неки од тих квадрата, попут Шамс ал Марифа, касније су кориштени у комбинацији са магичним словима као помоћно средство арапских илузиониста и мађионичара.

Између 11. и 14. века арапски математичари, попут Ахмада ал-Бунија, Аз Зињанија и Ибн Кунфундија, открили су низ једноставних правила за креирање магичних квадрата, а од 13. века квадрати су доживели препород као астролошки и магијски феномени.

Магични квадрати су дубоко уткани у културу народа северозападне Африке, у њиховој уметности, архитектури, на народним ношњама, маскама, верским предметима и као средство за прорицање. У раном 18. веку математичар, астроном, астролог и мистик Мухамед ибн Мухамед представио је начин за прављење квадрата непарног реда.

(Преводи палиндрома на српски: Далибор Дрекић)

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна
Арапски бројеви и магични квадрати бројева

Рабош: древни календар и систем рачунања

Примере писања са десна на лево и бустраседонског писања налазимо у Рабошу, јединственом сачуваном словенском календару и рачунској књизи са знаковима и цртежима („цртама и резама“) урезаним у дрвету различите дебљине и облика.
Рабош, Календар

Рабош календар на комаду керамике, Пловдив, Бугарска; фото: islan.dir

Рабош плочице и штапови

Још је Црноризац Храбар (Х век) наводио разлику између два начина писања код Словена: првом, којег је називао писање „чертами и резами“ и другом којег је подводио под назив „писање туђинским писмом“, било да се ради о грчком или латинском писму. Још пре примања хришћанства Словени су писали „чертами и резами“ и по њима гатали и гледали будућност. Календар записан „цртама и резама“ недавно је откривен на глиненим судовима из другог и четвртог века. Обзиром да је усклађивање календара дуг процес, мирно се може тврдити: наши словенски преци имали су календарска знања пре више од две хиљаде година.

Реч „рабош“ има више значења:

1. урез, рез (као у њемачком дас Kerbholz, kerben – ставити на рабош),

2. зарез као знак (нпр. на уву свиње),

3. рачун,

4. памет.

Други називи за рабош су рабуш, роваш, реваш, рваш, ровка риза, зариза, роска, розга, розаљка (Србија, Далмација, Босна и Херцеговина), четула. (Бугарска), робус (Источна Србија).

Розаљком се назива израђено дрвце којима се служе чобани, због тога што је розано, односно исписано. Розаљка може бити и молитвени рабош по којем старци и старице пребиру молитве. „Малене рабоше носили су људи у руци, држали у џепу, за пасом, у торбаку, у њедрима итд., а великим штапом би се штапали.“

Систем рабоша

На рабошу су се знаци резали с десна на лево, односно почињало се са врха рабоша, па се ишло ка руци која га држи. Систем је био сачињен од седам знакова за бројеве од 1 до 1000 и додатака: тачке, праве и косе линије и крста, који су могли бити неизрезани и изрезани.

Тачка је означавала број један (.=1),

Право подрезана а неизрезана црта означавала је број 5 (I=5).

Право подрезана и изрезана црта означавала је број 10 (I=10)

Косо подрезана и неизрезана црта означавала је број 50 (/=50)

Косо подрезана и изрезана црта означавала је број 100 (/=100)

Подрезан а неизрезан крст означавао је број 500

Подрезан а изрезан крст означавао је број 1000

Древни календар

Рабош је био први писани календар који је служио за бележење важних појава и догађаја у годишњем соларно-лунарном календарском циклусу (равнодневице, дугодневице, краткодневице, различити празници). Због своје велике практичности рабош је био широко распрострањен и у народу се користио до скорашњих времена. Рабош се намештао првог уштапа (пуног месеца) после краткодневице.

Рабош који је имао улогу календара, односно служио за рачунање времена састојао се од једне дуже дебље гредице са четири брида правилно подељена на три дела – они су представљали месеце у години. По ивицама и страницама урезиване су ознаке за дане; оне једноставне означавале су обичне дане, а посебне ознаке означавале су битне празнике. Дрвени календари били су део опреме балканских чобана, који су дуже време у години боравили са стоком на планинским пашњацима.

Календари су се читали бустрафедонски, први ред с десна на лево, други с лева на десно, трећи с десна на лево итд. Ово писмо је доказ културног и историјског развоја Словена, независно од византијско-римског утицаја.

Рачунање на Рабош

Једна од улога рабоша била је да помаже памћењу бројева, приликом новчаних или неких других договора. Исписиван је на дрвету и корићен за споразумевање, а у смислу дрвене дашчице забележен је и деминутивни назив ровашица (tessercula, tessera)

Осим што су били народни начин за рачунање времена, рабоши су кориштени и као средство за утврђивања дугова („рачунање на рабош“), односно, били су дневна рачунска књига у којој су се бележила сва примања и издавања у току дана.

Две дрвене плочице, једна за повериоца, а друга за дужника, зарезивале су се тако да представљају допуну једна другој. Када би дуг био измирен, плочице су уништаване. Календари су се читали бустрафедонски, први ред с десна на лево, други с лева на десно, трећи с десна на лево итд. Ово писмо је доказ културног и историјског развоја Словена, независно од византијско-римског утицаја.

Иако је ову примарну улогу рабоша заменио трговачки блок и данас се често чују осветничке узречице „Метнућу те на рабош!“ и „Записаћу те на рабош!“ у значењу „Добро сам те прибележио!“ или „Добро ћу ти упамтити!“

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:

Миле Недељковић – „Древност српског календара“, Српско наслеђе, 09. 1998.
Дуња Матић Станишић – „Српски календар“, Београд
Срећко Лоргер – Рабош (Роваш), „Слободна Далмација“ 19. 05. 2003.
Веселина Колева – Bulgarian Wooden calendars

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа

На основу атестинских таблица из предримскога периода (Es 23, Es 24, Es 25 и Es 26) нађених на локалитету Есте, југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор открио је словна правила венетског писма и венетске граматике. 
Етрурске златне таблице

Етрурске златне таблице из Пирга; фото: Википедија

Ови написи представљају најбоље сачуване венетске писане споменике. Многи венетолози су покушавали да их растумаче помоћу латинског језика сврставајући венетски у италску, односно кентумску групу језика. 

Бор је помоћу примера различитих облика глагола „јекати“ успео да докаже да је реч о словенском језику, а његову тезу додатно су појаснили Иван Томажич у огледу „Чудноват споменик наших предака“ и Антонин Хорак у огледу „O Slovanech úplně jinak“, Визовице, 1991.“. Теорију је помоћу понављања многих сугласничких скупина и словенских корена речи (брб, врв, грг, дрд, крк, мрм, прап, прип, прп, срс, трт, шрш…) потврдио Д. Капља.

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани зато што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су и због забаве користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.

На везе између етрурског (тј. расенског) и данашњег српског језика указали су бројни научници, пре свих, Светислав Билбија и Радивоје Пешић. Дешифрујући га, Билбија је приметио да његових 26 слова, када се напишу наопако (с лева на десно), наликују словима српске ћирилице.

И сам корен многих етрурских речи идентичан је корену српских речи истога смисла. Светислав Билбија, а потом и Радивоје Пешић и Божидар Митровић су у овом писму нашли и потврде објашњења имена „Словени“ (КолоВени: коло=сунце, Венетс=лоза, род: род сунца, лоза сунца) и „Расени“ (РасСени: сенке сунца). 

Етрурски етноним из 6. века пре наше ере, написан као две речи (Златне таблице, Пирг)

Италска и балканска варијанта

Зависно од простора где се употребљавало, етрурско писмо је временом модификовано, због чега се разликују две основне варијанте: италска (на простору данашње северне Италије, Словеније и Истре) и балканска (простор Балкана и северног дела Мале Азије).

Упоредни приказ етрурског, феничанског, латиничног и винчанског писма

Венетска култура

Процвату венетске културе претходила је лужичка култура на простору данашње источне Немачке (1500 – 1100 п. н. е.), која се око 1200. године ширила на све стране Европе.

Етрурска азбучна таблица

Етрурска азбучна таблица за писање у воску (археолошки музеј у Фиренци инв: 93480); фото: revijasrp

Венетски споменици који датирају из периода 10-6 века п. н. е. пронађени су по целој средњој Европи, Швајцарској, сверној Италији, Аустрији, Словенији, на простору целог Балкана до Румуније, Бугарске, Македоније и Грчке (Retija (Реција), Venetia (Венеција), Vindelitia (Винделиција), Norik (Карантанија), Moravia (Моравска), Panonia (Панонија), Istria (Истра) и Dalmatija (Далмација)), а један правац ширења Венета доспео је и до Скандинавије.

Битна карактеристика венетске културе била је спаљивање покојника, односно њихово закопавање у жар на великим гробљима. Због тога се она често назива културом урнених поља (нем. Urnenfelderkultur, енгл. Urnfield culture).

Између 10. – 6. века п.н.е. становници ових места у историјским изворима, називају се Венети, а неколико стотина година називају се Венеди, Венди и Винди.

Обједињени културни простор Венета који се простирао између Балтичког и Јадранског прекинула је најезда Келта (око 400. г. п. н. е.) који су густо населили средишње делове тог простора, док се у Скандинавији и јужно од Алпа задржала оригинална венетска култура.

На пример у Падској низини и на јужној страни Алпа и даље су настајале нове провинцијске венетске културе (Este, Villanova, Golasecca, Melaun, источни и западни Hallstatt).

Римски историчари као што је Плиније, Тацит и Прокопије (Plinius, Tacitus and Procopius) помињу сродна племена као што су Венети, Енети, Славини и Анти (Veneti, Eneti, Sclavini and Anti) која у првом и другом веку живе на северу око реке Дњепар до југа око реке Висле.

Венети се помињу и у списима бројних античких аутора, као што су Страбо, Помпоније, Мела и Касије Дио (Strabo, Pomponius, Mella, Cassius Dio), који их смештају широм источне Европе, као и на крајњем југу, у Малој Азији.

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

У Хомеровој Илијади Венети се помињу као савезници Троје што указује на могућност њиховог живљења на Балкану и пре 8 века п. н.е .

Херодот (Herodotus) у 5. ветом веку п. н. е. помиње становнике Балкана које назива Енети (Eneti).

Квинт Куртије Руфус (Quintus Curtius Rufus) помиње Венете као део војске Александра Великог у 4, веку п. н. е.

Анаграми

1. натпис са таблице ЕС 27 нађен у једном венетском гробу: „В дан донасто… Рејтијаи“ („Данас (дарове) доносим Рејтији“ – божанство у Рејтији, где је натпис положен у гроб) могуће је читати и као „Вдан до нас то… реи ти јај“ („Сада од нас ту у рај ти пођи“).

2. На једном пирамидалном надгробном споменику пише: „Јего рајтевиој лор.“ („Њега витештва, [водитељства], жара.“), чији анаграм има сасвим другачији смисао: „Јего раи те вијој лор“ („Њега к рају сада води душа.“).

Палиндроми

1. На везе између речи српског и хебрејског језика у својим анализама указује Анђелија Станчић Спајић која посебну пажњу посвећује оним старим хебрејским речима чије се порекло не зна. Њих ауторка тумачи архаичним речима српскога језика доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца. Интересантно је да и само име „Ербис“ којим су стари Хебреји себе називали Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру.

2. напис /„.u.konagalkno.s.“/ „Уконахал к нос.“(„Скончао који нас.“) или „Укона хал к нос.“ („Смрт нас сконча.“), који се од назад чита „Сон к лахан оку.“ („Сен да лагана оку.“), у целини значи: „Ти који си нас скончао (Смрти, ти која нас скончаваш), дај да сен буде лагана оку.“. Лигатуре у напису дају неколико начина за његово тумачење од који је М. Бор одабрао палиндромно као најприхватљивије. Пример је нађен на урни ЕС 89, која се чува у националном музеју Атестино.

Венети, Етрурци

Урна ЕС 89, национални музеј „Атестино“; фото: trinitas

3. Две бронзане чаше нађене су у Идрији крај Бача у Словенији (ИС 1 и ИС 2). На првој се здесна на лево чита текст „HATOR V HAN V(I)HAL.“ („Ту сам погинуо (умро) с клетвама.“), а слева на десно „LA HIVNAH V ROTAH.“ („Којима (сам) у огањ ушао.“). На другој је уписан исти текст, али у обрнутим смеровима. Матеј Бор је цео израз превео као „Ту сам погинуо (умро) с клетвама“ / „којима (сам) у огањ ушао.“

Венети, Етрурци

Натписи ИС 1 и ИС 2 из Идрије и Тергест; фото: trinitas

4. Венетски натпис „Дар о тла.“ („Дар земље“) који уназад гласи „Ал то рад.“ („Али то рад.“) показује словенски смисао за хумор у старим временима.

5. Да су стари Словени поред хоризонталне палиндромне симетрије познавали и вертикалну показује натпис са жртвене посуде Ca 4 bis у којем је графема „А“ окренута наопако да би задовољила форму.

Венети, Етрурци

Прва и друга страна жртвене посуде CA 4 bis: фото: Korenine

прва страна: 

слева: „KSAISTR / KS AIS TR.“ (словеначки: „V kesanju počivaš Tromožjadi.“) – „У покајању почиваш Троможјади“; 

здесна: „RTSAIKS / RT S AI KS.“ (словеначки: „Grob si, počivaj v kesu!“) – Гроб си, почивај у цику;

– друга страна:

слева „VIKSKSAI / VI KS KS AI.“ (aja ks ks aja) (словеначки: „Potuj v kesu, v kesu počivaj.“) – „Путуј у цику, у цику почивај.“;

здесна: „AIKSKSVI / AI KS KS VI.“ (словеначки: „Počij, ki si; kar si – potuj.“). „Почиј, која си; што си – путовање.“

6. Престо на Госпосветском пољу има две стране: источну „Војводски престо“, која датира из првог века п. н. е., и западну „Бискупски престо“ из четвртог века нове ере. На свакој страни трона је по један напис у складу са њиховом наменом и сврхом коју су имале особе које су на њима седеле. Написи имају једно значење када се читају слева, друго када се читају здесна, а када се обострана значења читају заједно, имају комплементарно значење.

Источни престо припадао је краљу или војводи, који је био и главни судија, због чега стоји „Суди злочинцу!“ („Sodi zločincu!“)- унапред и „Докажи невиност!“ („Dokaži nedolžnost!“) – уназад. Западни престо користио је углавном норишки бискуп или надбискуп, због чега је и напис на њему верског карактера: „Веруј у светој вери.“ („Veruj, a svetа verа.“) – унапред и „Васкрснућеш из мртвих.“ („Oživiš od smrti.“) – уназад.

7. Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији (Данашња Турда у румунској Трансилванији) на себи такође има палиндромни напис који је кружно исписан на њеном постољу. Када се слика сфинге 1847. године појавила у лајпцишким Илусторваним новинама (Illustrierte Zeitung), словеначки песник Франце Прешерн уочио је да се ради о словенском писму. На могућност двосмерног читања израза указао је у писму новинару и политичару Јанезу Блајвејсу (Janez Bleiweis, 1808-1881).

Венети, Етрурци, Дачани

Бронзана сфинга из Потаисе; фото: Korenine

с лева – Nad s rase reith i tam i am i. (Нађи си Расе Рејтијо тамо и овде.) – Рејтија је име богиње.

с десна – Ima imati thieri sari dan. (свитање дана мора имати трагове – путеве.).

Испод постоља сфинге је врх којим се она забадала у земљу или дрво. 

С обзиром на то да су у Потаиси биле смештене легије императора Септимија Севера (Septimius Severus, 193-211), могуће да је у питању расенски војнички симбол.

8. Натпис „глинени печат“ PA 19 са латиничним и венетским словима (G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, стр. 376.)) допушта такође двосмерно тумачење:

са лева – „K e u tini“ („Који је у тињу/огњу“) – односи се на венетски обичај спаљивања мртвих.

са десна – „I ni t u ek“ („И сада ту у јекању/плачу.“).

Венети, Етрурци

Натпис са латиничним и венетским словима; фото: Korenine

9. Натпис Ес 86 /vhrutana.i/ на глиненој урни  величине 150×65 mm (G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, стр. 204-205)) садржи слова окренута у смеру са десна на лево.

са десна – „Vi rut anai!“ („У гробу почивај!“)

са лева – „Ian a tur iv!“ („Ради на путу  живота!“)

 

Венети, Етрурци

Натпис на глиненој плочици Ес 86; фото: Korenine

Најстарији венетски запис

10. До сада најстарији венетски запис „Ес 120“ нађен је 1931. на дубини од око пет метара на локалитету Сколо ди Лоцо у близини Есте у Италији. Израз „alkomnometlonikosenogenesvilkenishorviontedonasan.“ на спољашњој страни добро очуване бронзане посуде из средине шестог века п. н. е. угравиран је у непрекидном низу без знакова интерпункције.

Многи италијански, француски и немачки венетисти били су у проблему да поделе и растумаче овај непрекинути текст. Полазна грешка њихових тумачења била је покушај да се венетски језик представи као део кентумске, грчке, латинске или германске језичке скупине. Њихови резултати сводили су се на то да се свака реч у изразу којој се не може растумачити значење прогласи за име некаквог венетског божанства, што са лингвистичког становишта делује недовољно убедљиво. 

Са друге стране, компаративна тумачења Матеја Бора, базирана на словенским језицима, показала су да је присуство словенског језика од давнина укорењено у северној Италији и околном простору на којем су Венети живели.

Венети, Етрурци

Бронзана посуда са венетским записом: Es 120; фото: adolfozavaroni

Иако положај слова упућује на то да бисмо га требали читати одозго на доле. текст је у ствари асиметрични палиндром уочљив када се чита одоздо: „NA SAN ODET NOI VROH SI NE KLI VSE NEG ON E S OKI SNOL TEMON MOK LA.“ („Можда Ђаво који иде на спавање нема све да клија за њега, али боље нека је склопљених очију као канап на разбоју мрачне влаге.“), а када се затим поново изврши инверзија добија се симетрични палиндром и израз са другачијим значењем: „AL KOM NOMETL ON ŚI KOS E NOGE NE SVIL K E NIS HOR VION T E DONASAN.“ („Али коме је он бацио парче? Можда је једно понуђено теби, из подземља горе удвајајући, није дошао да науди.“).

Док је први палиндром оптимистична опомена мрачним силама да пазе да се семе у посуди не уплесниви, унутар другога се крије порука како израз треба читати: „NIS HOR VION.“ („Одоздо на горе удвајајући.“). Ова порука јасно упућује и на графички приказ записа представљеног у форми избијања клице из посађеног семена. Почињући текст одоздо, записивач је такође имао намеру да превари Ђавола ређајући слова наопако.

Изненађује граматичка правилност израза и невероватна сличност старог венетског израза и 2500 година млађег словеначког књижевног и дијалекатског језика у којем преводи израза гласе:

1. „NA SEN ODET, NAJ VRAG SI NE KLIJ VSE, NEGO ON Z OČMI LE JE SNUL TEMEN MOK!“ (И след речи и структура реченице су готово идентични.)

2. „ALI KOMU NEMETEL ON SI KOS JE? NOGE NE ZVIL KI BI, NIZ GOR VIJEN, KI TI JE DONAŠAN!“

Венетски натпис Es 120 има паралелу у старофригијској наредби из 5 века пре наше ере „E STAT OIAV VUN!“ („Неплодност држи подаље!“). Сличност венетских текстова са словенским текстовима из Тракије, Дура Европоса, са фригијским, словенетским и другим старословенским записима показује велику хомогеност Словена на језичком пољу.

Приредио: Далибор Дрекић

Литература:

A Janežič, Slovensko nemški slovar, Verlag der Buchdruckerei der St-HermagorasBruderschaft, Celovec 1926.
A Marinetti, AKEO I Tempi della Scrittura, Veneti antichi. Alfabeti e documenti, TIF Cornuda, Montebelluna, Museo di Storia Naturale e Archeologia, Cornuda 2002
B Grafenauer, Zgodovina Langobardov, Obzorja, Maribor 1988
Brižinski spomeniki, ZRS SAZU, Ljubljana 2004.
Чудинов В.А. Дешифровка венетских и этрусских надписей Матеем Бором (Рецензия на книгу “Венеты”) // ГУУ. Экономика. Управление. Культура. Сборник научных работ, выпуск 6. М., 1999.
Чудинов В.А. Мировоззренческая основа названий славянских племен // Мир человека и человек в мире. Сб. ГАСБУ, М., 1997,
Чудинов В.А. Глубинные слои русского языка как хранители древнейшей культуры // Вторые культурологические чтения.. Сб. ИППК МГУ. М., Диалог, 1997
F. Bezlaj, Jezik in slovstvo 1964, lX, 65 – 68
F Ramovš, Kratka zgodovina slovenskega jezika, ZRC SAZU, Ljubljana 1995.
F. S. Smole, Nekaj o venetskih napisih, zbornik četrte mednarodne konference Evropski staroselci, Ljubljana, 2006,
F Žagar, Slovenska slovnica in jezikovna vadnica, Obzorja Maribor, 2001.
G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, LLV II)Lejeune M., Manuel de la langue vén`ete, Hdlb., 1974.
G Fogolari, A L Prosdocimi, I Veneti antichi, Lingua e Cultura, Padova 1988
G Tomezzoli, M Silvestri, Venetic Language Database, 02-30/07/04
I Tomažič, Slovenci Kdo smo? Od kdaj in odkod izviramo?, Editiones Veneti, Ljubljana 1999
J Kastelic, Umreti ni mogla stara Sibila, Modrijan, Ljubljana 2000
J Šavli, M Bor, I Tomažič, Veneti naši davni predniki, Editiones Veneti, Ljubljana 1987.
J Toporišič, Slovenski pravopis, Založba ZRC, ZRC SAZU, Ljubljana 2001, (SP)
K Sturm Schnabl, Nismo več vredni od drugih, manj pa tudi ne, Književni listi, Delo, 24. junija 2002
Kucharski Jędrzej // Powszechni dzennik krajowy , 1829.
Kucharski Jędrzej // Pamiętnik naukowy Krakowski, 1838.
Leciejewski Jan, dr. Runy i runiczne pomniki słowiańskie. Lwów-Warszawa, 1906.
M Lejeune, Manuel de la langue Venete, Carl Winter, Universitätsverelag, Heidelberg 1974.
M Pallottino, G Mansuelli, A L Prosdocimi, Il Venetico, Lingue e dialetti dell`Italia antica, vol.VI, Roma 1978, 257-380
M Peruš, Vse v enem, eno v vsem, DZS, Ljubljana 1995.
M Pleteršnik, Slovensko – nemški slovar I – II, Založilo knezoškofijstvo, Ljubljana 1894-1895
M Snoj, Slovenski etimološki slovar, Mladinska knjiga, Ljubljana 1997, (SES)
Нерознак В.П. Венетский язык // Лингвистический энциклопедический словарь. М.,1990.
Попов А.И. Названия народов СССР. Л., 1973.
R L Lenček, Izbrane razprave in eseji, Slovenska matica v Ljubljani, 1996.
Šavli Jožko, Bor Matej, Tomažič Ivan. Veneti. First Builders of European Community. Tracing the History and Language of Early Ancestora of Slovenes, Wien, 1996.
[Воланский Фадей [Тадеуш]]. Памятники письменности славян до Рождества Христова // Новые материалы для древнейшей истории славян вообще и славяно-руссов до рюриковского времени в особенности с легким очерком истории руссов до рождения Христова. Издание Егора Классена. М., 1854

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Шта је наопако написано у Лучи микрокозма?

Један од највећих српских песника, Петар Петровић Његош (1813-1851) послужио се палиндромима када је у претпоследњој и последњој строфи четврте песме „Луче микрокозма“ именовао три Сатанине слуге, Наполеона, Цезара и (Алекса)ндра Великог именима Ноелопан, Разец и Аскела.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Njegosh_vladika.jpg

Петар II Петровић Његош (Јожеф Томинц 1837); фото: Википедија

У претпоследњој и последњој строфи четврте песме „Луче микрокозма“ Његош три Сатанине слуге, Наполеона, Цезара и (Алекса)ндра Великог именује њиховим наопако окренутим именима –  Ноелопан, Разец и Аскела. Ово певање открива Сатанине амбиције о успостављању власти на небу, али и на земљи, где су му главни помоћници ова тројица војсковођа.

Нимало случајно, њихова имена Његош наводи наопако и, користећи ананим, односно дволични палиндромни израз (versus Diabolicus), супротставља божјем уређеном свету потпуно супротан, као у огледалу контрастан Сатанин свет хаоса, нереда и анархије.

Карактеришући даље духове поднебесја он им, опет палиндромима, додељује епитете зла и пакла: Алззенк – кнез зла; Илзхуд – дух зли; Алзавалг – глава зла; Обенизрем – м/е/рзи небо и Ајобаз – Забоја (свађалица, склон боју), користећи се притом и вокалним „л“ – које је реткост у српском језику.

Дакле, у првом случају, када су у питању лична имена, Његош просто обрће редослед слова у речи, док у другом случају, када даје епитете, он пре инверзије прво спаја две речи..

Његош

Луча Микрокозма

„Сатанини злоумишљеници
иду к њему с општег договора:
Алззенк, Илзхуд и Алзавалг горди,
Обенизрем и Јаобаз злобни,
зломе цару тешку круну дају,
с којом круне своју погибију
општом вољом изгубљене војске.

„Ево Адам, ево Ноелопан,
ево Разец и ево Аскела:
од њихова несретњега лика
отпадника неба поздрављају,
куну му се бит дружина вјерна,
само своју ријеч да одржи
– да их круни самодржавијем
по над једним, ка је река, миром.“.

Пишући наизглед неразумљиве речи великим словима, песник их претвара у лична имена и тако им даје јединствено значење, које до краја може бити остварено само ако се тумачи кроз форму палиндрома.

Интересантно је да Његош не изврће Адамово име, него га оставља откривеним. Адам, по њему, спада између божијих и Сатаниних сила, са могућношћу избора и непрестаним колебањем, о чему се говори у петом певању, приликом описивања побуне на небу.

Класичан пример магијског дејства наопаког читања личног имена налазимо и у роману „Три мускетара“ Александра Диме где Арамис под утицајем духовног сна обрће своје име верујући да се тако савлађују зли духови.

Оштра просторна симетрија: рај-пакао

Филозофско-верски спев „Луча Микрокозма“ показује путовање душе кроз космичка пространства на којем јој се откривају небеске и божанске тајне. Цела просторна њена слика је у оштрој симетрији, у складу са устаљеним хришћанском симболима и значењима. Простор је јасно подељен на леву и десну страну универзума, где се десно семиотизује као смер раја (реда, исправности и верности), а Лево као смер пакла (нереда, хаоса, несталности). Божански свет, дакле, одликује хармонија и уређеност, а Сатанин дисхармонија и негирање, односно рушење те уређености.

Универзални код природе

Подстакнут загонетним Његошевим изразом „Согласије опште“ Милоје М. Ракочевић у свом делу „Језик и стил у релацији са структуром и композицијом“ покушава да пронађе универзални код природе у његовим делима,

Он полази од претпоставке да је Његош, по узору на Хомера и Дантеа, сопствени систем слова и речи прилагодио природним законитостима, односно систему природних бројева, и тако створио унутрашњи скривени код. Читава Структура Луче изграђена је на симболици бројева, међу којима су најзаступљенији бројеви шест и десет.

Инверзна секвенца Хомеровог решења збира укупног броја стихова у Илијади и Одисеји (110110010011011) „представља други случај избора, а то је заправо Његошев избор“ (001001101100100).

Сврха таквог додатног кодирања дела је постизање јединства „композиционе форме и поетско-филозофског садржаја“. Ракочевић наводи: „…Његошев језик и стил, осим што су средства уметничког израза и исказа, истовремено су у функцији Његошевих кодогених, кôдних и кодирајућих поетско-филозофских система…“.

Ракочевић показује како је Његош разним симетричним распоредима стихова водио рачуна да форма Луче буде заснована на палиндромним бројевима.

Посебна пажња посвећена је стиховима у којима се појављују речи „број“ и „слово“. Сабирањем редних бројева стихова с речју „број“ долази се до палиндромног броја 55955, а сабирањем редних бројева стихова с речју „слово“ долази се до палиндромног броја 09390.

Фибоначијеви бројеви и златни пресек

Број стихова у шест песама „Луче” изабран је тако да се, гледано по паровима песама [(I /IV) (II / V) (III / VI)], налази у строгој релацији са Фибоначијевим бројевима (одступање је минимално у другој и трећој једнакости, тек на трећој децимали).

Како је то могуће кад Његош ништа није могао знати ни о Периодном систему Мендељејева, а камоли о генетском кôду? Могуће је изградити системе и/или кôдове такве да буду у најбољој могућој – симетрији, пропорцији и хармонији, у чијој основи је златни пресек.

Литература:

Милоје М. Ракочевић – Епистеме Библије, зборник: „Религија и епистемологија“, Београд 2006. (стр. 221-243)

Милоје М. Ракочевић – Језик и стил у релацији са структуром и композицијом (на примерима из Његошевих дела), Београд 2003.

Милоје М. Ракочевић – Универзална свест у поимању универзалног кода, Чигоја, Београд 1996.

Татјана Бечановић,  Симболички знакови у Лучи Микрокозма (О значењу бројева и простора пјесничкој космогонији)

Приредио: Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.