Трагедија православља и православног храма на Вису

О непрестаним притисцима на Србе и православље на Јадрану и јадранском залеђу постоји бројна документација. Било да сте читали Матавуљеву Пилипенду, Локрумске фалсификаторе, црквене архиве или судбину дубровачких Срба. нешто сте о томе сазнали. Ова прича говори о више стотина становника острва Вис који су одлучили да се врате у православну вјеру, оснују парохију и саграде цркву. Против њих се подигла бројна вјерска, етничка, идеолошка и политичка сила која је резултирала тиме да за само тридесет година избрише траг њиховог постојања на овом острву.

Православни храм Светих Кирила и Методија на Вису саграђен је 1933. године а срушен 1963. Припадао је далматинском владичанству. Храм је био српско-византијског стила, по пројекту архитекте Момира Коруновића. Имао је једну куполу, с развијеним уписаним крстом, са звоником на југозападном дијелу прочеља. Поред обиљежја српско-византијске архитектуре, Коруновић је храму додао и мање елементе готичких и ренесансних утицаја, заступљене у приморским градовима.

Прелазак у православље

Након слома Аустроугарске, на острву Вису је услиједио период владавине Италијана (1918-1921), током кога су многи Вишани хапшени. Одушевљено су дочекали српску војску априла 1921. године и постали привржени новој држави.

На Вису се раних двадесетих година двадесетог вијека појавио покрет римокатолика, који су без мисионарских залагања Српске Православне Цркве изразили жељу за повратак у православну вјеру.

Њихови преци су углавном били православни Срби који су се ту населили, а касније су у доба католичких власти покатоличени. То су били потомци некадашњих Срба досељених из Србије из Смедерева, након пада Српске деспотовине. По томе се и једно мјесто на Вису тада звало Смедерево.

Прихватање православља је договорено у јулу 1925. године, када се Иван Руљанчић састао са Томићем, Рокијем и двојицом Пећаревића. Затим је 15. новембра одржана скупштина којој је присуствовало око седамдесет људи, а предсједавао је најстарији од њих, Анте Елдан, који је истицао грчко поријекло. 

На скупштини су донијели одлуку о повратку у православље. Угледни вишки домаћин и посљедњи предсједник православне црквене општине рекао је:

„Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму – природније је: једном ногом на Вису, а другом у Београду”.

Један од ставова ове православне заједнице био је и:

„Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава – нека је и народна Црква. Бог је један те исти… Е, зато смо пригрлили свето Православље!”.

Званичан прелазак на православље одиграо се неколико дана пред католички Божић. Према римокатоличким матичним књигама рођених, може се утврдити да је у само три дана (21-23. децембар), много особа добило исписницу.

Најстарији међу њима били су Елдан или Елден Анте (рођ. 1851), Војковић Мате (рођ. 1859), Руљановић Шиме (рођ. 1861), Перић Иван (рођ. 1863), Житко Јаков (рођ. 1864), Радонић Мате (рођ. 1866), Пинчетић Доминик (рођ. 1870), Војковић Анте (рођ. 1870), Брајчић Анте (рођ. 1871), Руљанчић Иван (рођ. 1872), Радишић Анте (рођ. 1873), Кузманић Корадо (рођ. 1875), Цвитановић Доминик/Станко (рођ. 1878) и Пећаревић Јуре (рођ. 1878). У јануару наредне, 1926. године, исписани су Радишић Миховил (рођ.1859), Перић Никола (рођ. 1860), Божанић Јаков (рођ.1871) и Роки Проспер/Срећко (рођ. 1876), а до краја године још Пећаревић Јуре (рођ. 1869), Дарлић Стипан (рођ. 1869) и Дарлић Грго (рођ. 1872) у марту, Руљановић Марко (рођ.1861) и Руљановић Шиме (рођ. 1861) у априлу, Бакулић-Кандић Иван (рођ. 1862) и Мратинић Анте (рођ. 1864) у мају, Доротић Јуре (рођ. 1861) у јуну, Кларић Анте (рођ.1860) и Пухаловић Анте (рођ. 1860) у септембру, а Пинчетић Анте (рођ. 1874) у децембру. Бакулић Анте (рођ. 1853) се исписао у марту 1927. године. Ово су само најстарије особе мушког пола, које су прешле на православље, а било их је свеукупно много више.

Стјепан Роца, римокатолик који је прешао у православље, истицао је да је римокатоличка Црква у Хрвата увијек била погодни инструмент за спровођење страних утицаја и да је гушила изворне народне стваралачке замахе. Ватикан је фаворизовао латински као литургијски језик, гушећи глагољицу, и истовремено прогањајући свећенике који су служили мису на разумљивом, народном језику.

С друге стране, православни апологет истиче:

„док се по читавој Истри по нашим црквама не чује наш језик, дотле се у српско-православној цркви у Трсту, Задру и Ријеци и Пероју чује наша класична старославенштина“.

Било је и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало ријечима:

“Прешли смо из властитог увјерења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.”

Предсједник црквене општине, Иван Руљанчић, изјављивао је да „одбацује вјеру којој је више стало до Рима, него до народа, државе и краља“.

Лист далматинских радикала „Држава“ објавио је 23. јануара 1926. године писмо Руљанчића који је у име „Одбора Прелазника на Православље“ у први план ставио „чежњу и љубав према браћи Србима“ и „вјери предака“.

Утемељење парохије

Српска православна парохија на Вису службено је утемељена 1. јула 1926. године, што видимо из службеног прогласа у којем стоји:

Заступник Министра вера, Господин Министар просвете одлуком својом од 1. јула 1926. године изволио је одлучити да се на острву Вису (срез хварски) образује српско – православна парохија, коју сачињавају села: Кути са 34 дома и душа 123, Смедерево са 24 дома и душа 61, Лука са 10 домова и душа 27, Мала Банда са 18 домова и душа 44.

Први парох у Вису био је сплитски прота Сергије Урукало (1878–1944), који  је прву литургију на Вису одржао 24. јануара 1926. године. Тада су регистроване 52 породице православаца са 167 чланова. На литургији сљедећег мјесеца, придружило се још 12 породица, док су неки чекали одобрење за прелазак.

Приликом успостављања парохије у јулу 1926, наведено је 255 вјерника у 89 породица. Огромна већина оних који су прешли на православну вјеру, учинили су то крајем 1925. и током 1926. године. Наредних година је било много мање случајева, а неки су се поколебали и вратили на католичанство.

Бискуп Михо Пушић је крајем 1933. године, након освећења православне цркве, изњео податак да су до тада 292 особе са Виса прешле на православље, а у међувремену се њих 58 вратило у римокатоличку вјеру. Навео је да су 22 лица (Руљанчићеве присталице) прешла на православље након избора почетком претходног мјесеца, у знак протеста што Руљанчић није задржао позицију, јер је био надгласан.

Према бискуповим подацима, децембра 1933. било је 213 Вишана православаца и додатна 22 досељеника из других крајева. Према попису 1931. године, у Вису је било 217 православаца од 3.189 становника. По подацима Српске православне цркве било их је 310 пред почетак Другог свјетског рата.

Историчар Грга Новак, аутор једне од вишких „повјести“, наводи да је тридесетих година двадесетог века чак 180 „оточких обитељи“ прешло на православље.

Крајем 1926. године, на темељу расписаног конкурса, именован је и први вишки парох Станко Ивановић, ректор Цетињске богословије у пензији. Будући да је он умро већ у октобру 1927, новим парохом је 1928. именован Стеван Јавор, гимназијски вјероучитељ из Шибеника. Њега ће 1939. наслиједити Данило Букоровић.

О овом догађају писале су и новине “Време” у чијем напису стоји да су многи од мјештана изјавили: 

“…Отац је сину увијек причао о крају својих прадедова. У многим кућама биле су скривене иконе крсних слава и кандила. Неке од тих икона су сачуване…”.

Изградња и освештање храма

Литургије су се најприје одржавале у капели која је била уређена у коноби куће Драгошевића, близу општинске зграде. Због тога је крајем 1931. године вишка православна црквена општина покренула акцију за градњу храма.

Ту је кључну улогу одиграо начелник Руљанчић који је, у име вишке управе, бесплатно уступио земљиште за храм у средишту мјеста, на предјелу Равница. Православни храм је грађен током 1932. и 1933. године према пројекту архитекте Момира Коруновића. Објекат је својим положајем и величином доминирао у визури тадашњег Виса.

Укупна цијена градње била је 500.000 тадашњих динара, а средства су се скупљала по читавој Југославији. Градњу је у великој мјери финансирало Друштво Кнегиње Љубице из Београда, а прилоге је дало и локално становништво. Значајан допринос дали су и дубровачки соколи чије први старешина био др Мато Грацић.

За заштитнике храма симболично су проглашени „словенски апостоли“ св. Ћирило и Методије, што је имало конотацију повезивања два словенска народа (исто име носи католичка Црква Светих Ћирила и Методија на Чукарици, саграђена 1929. године, такође за владавине краља Александра).

Храм је свечано освештан 12. новембра 1933. године од стране далматинског епископа Иринеја Ђорђевића, уз асистенцију захумско-херцеговачког владике Симеона Станковића, три ђакона и тридесет и седам православних свештеника.

О освештавању цркве Политика је писала:

„Свечаност због истакнутог положаја самог острва и великих припрема које се за њу чине, излази из оквира обичне верске манифестације и несумњиво ће представљати националну светковину првога реда, на којој ће наши Приморци дати поново доказа своје високоразвијене националне свести и жарког родољубља“.

Владика Иринеј је том приликом у бесједи, између осталог, рекао:

„храмови се подижу само онима који уједињују људе, а никада онима који их потичу на међусобну мржњу… „Кад бих ја то радио, не бих био достојан проповједник ни хришћанских, ни словенских ни српских светаца, нити то може урадити ико ко вјерује у Бога и ко неће блатити божански наук Христов.“

Новине су писале да је освештању присуствовало више од шест хиљада људи. Паробродом „Карађорђе” стигло је из Шибеника више од хиљаду и двјеста православних излетника, међу којима око триста излетника из Београда, Загреба и Новог Сада као и шибенска градска музика. Паробродом „Раб” дошло је из Сплита још више од петсто излетника.

Приликом освештања храма, за свештеника је рукоположен један млади Вишанин који је исте године завршио богословију у Битољу (три су Вишанина током 20. вијека постали православни свештеници). 

За вријеме литургије пјевало је друштво „Шумадија” из Сплита. Послије освештања, шибенска музика прошла је кроз главне улице Виса, свирајући разне националне маршеве, црквена општина приредила је свечани банкет, коме је присуствовало триста званица, а на пространом тргу пред храмом било је народно весеље. Цијело острво Вис било је искићено југословенским заставама. Посвета је прошла у свечаној атмосфери без икаквих инцидената.

Отпор сплитске надбискупије и хрватских политичара

У другој половини тридесетих година све се више заоштравала политичка ситуација и национално питање у тадашњој Југославији, а то је утицало и на односе на локалном, вишком, нивоу.

Локална римокатоличка јерархија са Виса гледала је на обраћенике у Православље као на „изгубљене душе“. Она је стварала непријатељски став код својих вјерника, а мржња према покрету вишких православаца се отворено испољавала 15. јула 1934. године на „еухаристијском конгресу“ у Оребићу.

Тада се протестовало против подизања православних храмова у овом дијелу државе, а Одјељење за државну заштиту Министарства унутрашњих послова, у свом извјештају од 22. јула исте године Министарству правде, подвлачи:

„Сврха свих ових еухаристијских конгреса је искључиво та да се слављем и манифестацијом католичких маса покаже, да су поменути крајеви искључиво католички и да друге вјере немају моралног ослонца за њихов развој у поменутим мјестима“.

У нападима на православне Вишане посебно се истицао „Јадран“, огранак Хрватске сељачке странке за Далмацију. у којем се наводило да православна жупа на Вису ради:

“проти хрватства и проти католичанства.“

На нападе је одговарао Стјепан Роца, римокатолик који је прешао у православље:

„треба да се зна…да је српско-православна вјера по своме постанку и духу и по своме језику сва прожета славенским осјећајима. У њој је сливено божанство с национализмом…“

Као примјер вјерске толеранције, Роца је наводио искуство београдског надбискупа др. Рафаела Родића који је, на питање каква је атмосфера према католицима у Београду, изјављивао:

“Врло сам задовољан и ја и моји жупници. Српска православна браћа нам у свему иду на руку. Процесије пригодом разних свечаности, нпр. Брашанчево, привлаче пажњу православнога грађанства и свих власти. Потпуно сам задовољан и угодно се осјећам у Београду.“

Ово је према Роци требало да буде узор Вишанима римокатолицима у њиховом односу према православним суграђанима.

За православне Вишане наступило је много неповољније вријеме након што је ХСС 1936. године преузео вишку општину, увјерљиво побиједивши режимски ЈНС са 62% према 38% гласова и освојивши чак 21 од укупно 24 одборничка мјеста у вишкој општини.

Нови градоначелник је постао адвокат Иванко Фаролфи (1892-1945), члан вођства вишког ХСС-а још из доба Стјепана Радића. Та побједа је била потпуни отклон од политичке структуре која је доминирала у Вису још од стварања заједничке државе.

Инцидент са Чесима

Већ сљедеће године, догодио се инцидент. Делегација Чешке православне цркве од 153 особе предвођене владиком Гораздом Павликом и тројицом свештеника, у љето је требала посјетити Вис у склопу обиласка Југославије.

Чешки православни поклоници, предвођени својим епископом, претходно су посјетили манастир Раваницу, гдје су се причестили на гробу светог кнеза Лазара.

Након обиласка Београда, разгледања Опленца, група се преко Сарајева упутила на Јадран. Чеси су 11. јула 1937. године унајмљеним паробродом „Босна” од Метковића, преко Сплита, дошли до Виса.

За дочек је био задужен проф. др Душан Глумац, који је на Вису био с групом студената Православног богословског факултета. У знак добродошлице звонила су звона православног храма, а хор београдских студената пјевао је православне црквене пјесме.

Међутим, на дојаву из Сплита, у окупљеној маси свијета појавила се, према ријечима проф. Глумца, „нахушкана потплаћена непријатељска руља факина (носача) руковођена већ са познатим мачековским адвокатом Фаролфијем и проф. Замберлином, члановима клерикалне Пучке банке“ и спријечила пристанак брода.

Они су брод гађали парадајзима, јајима и камењем, а затим пресјекли конопце. Пријетили су моткама и узвикивали пароле: „Доље брадоње!”, „Доље влашки попови!”, „Доље ћирилица!”, „Живила независна Хрватска!”.

Демонстрантима су давали подршку дон Паво Томић, вишки жупник, и још неколико свештеника; он и његов комишки колега Динко Јерковић оптужени су за подстицање нереда, али је процес завршио у застари и без осуда.

Честити римокатолици, који нису учествовали у агресивним испадима, били су од фанатика физички угрожени. Лучки радник Ненад Балић пок. Илија задужен за пристајање бродова и искрцавање путника био је претучен и бачен у море. Неки од Вишана су након свега изјавили: „Нећемо више да будемо католици!“, и прешли су у православну цркву.

За физички напад су оптужени Петар Војковић, Павао Житко и Бранко Шушков. На суђењу у Сплиту двије године касније, оптужбе су одбачене, јер се није могло доказати ко је из масе учествовао у нападу. Војковић је у вријеме суђења био општински секретар Виса.

Приликом инцидента присутан је био и срески начелник са четом жандара, али „растеривање букача жандарским палицама“ није довело до пристајања брода. Капетан брода покушао је да оплови острво и људе искрца на другој страни, у Комижи, али је и тамо дошло до нереда. Чеси су се затим вратили у Сплит и наставили су дружење са Студентима Православног богословног факултета у манастиру Савина.

На крају је нападнут и проф. Глумац, на ког је бачена кригла док је пролазио поред кафане „Хрватски дом“, у којој су изгредници сједјели и пили пиво са среским начелником. Професор је остао присебан и одговорио је представнику локалних власти:

„Господине начелниче, је ли то мир и ред који сте требали створити да мирни грађани нису сигурни ни за свој властити живот? Ако ћемо се кукавички нападати, ја ћу довести моје студенте још вечерас и гарантујем вам да ће још ноћас сви ови кровови горети. Тражим од вас да ме један жандар одмах отпрати до нашег стана, јер ми у мраку није сигуран живот“

Студенти Православног богословног факултета дружење с браћом Чесима наставили су у манастиру Савина.

Кнез Павле био је упознат с инцидентом, а срески начелник се правдао да су православни излетници растурали антиконкордатске летке. Како су међунационални односи у читавој држави већ били врло заоштрени (то је вријеме конкордатске кризе), новине о овом догађају уопште нису писале.

Предратне године

Вис, под потпуном контролом ХСС-ове власти, године 1938. посјетио је Влатко Мачек. Организован је велики слет хрватског клуба „Јунак“ под хрватским заставама, и то на Равници, испред православне цркве. На Видовдан исте године, омладина је на цркву у предјелу Кут објесила црну заставу.

С друге стране, покушај Српске Православне Цркве да од општине купи кућу за свештеников стан вишка власт је у потпуности бојкотовала и радије ју је била спремна даровати установи за сиротињу.

Сљедећег љета (1939) „Сокол“ је покушао организовати свој редовни слет, али је уочи приредбе у ноћи преорана читав трг зван Равница на којем је требало да се одржи манифестација.

По проглашењу Бановине Хрватске, општа атмосфера у Вису, тада изразито ХСС-овској средини, постала је врло неугодна за некадашње прорежимске политичаре и њихове присталице. То је видљиво из седмичних извјештаја Среске (котарске) испоставе Вис упућених у Загреб, посебно у извјештајима писаних током септембра и октобра 1939. године, непосредно по проглашењу Бановине.

Тако се у извјештају за раздобље од 24. до 30. септембра помиње физички напад на капелника соколске музике, а 1. октобра од непознатих лица је нападнут и претучен бивши начелник и председник православне црквене општине Иван Руљанчић. Њему се, осим самог вођења православног покрета у Вису, замјерало то што је лоше водио финансијско стање општине те што је прогонио и малтретирао политичке противнике који су се сада у Вису налазили на власти.

О потпуној промјени политичке климе у мјесту рјечито говори закључак извјештаја:

„Они који су се истицали у соколском друштву и ранијим режимима, не излазе на улицу послије сумрака“.

На изборима за општинску управу у мају 1940. године, ХСС је још увјерљивије побиједио него 1936. године, тако да се режимска опција ЈНС-а сасвим пасивизирала, па је дио њених млађих припадника тада приступио илегалној Комунистичкој партији Југославије.

До избијања Другог свјетског рата, осипање међу православцима на Вису било је више него очито. Након што су остали без сваког политичког утицаја у Вису, полако су остајали и без својих посљедњих упоришта у неколико организација.

Тако су у новембру 1939. године остали без превласти у Југословенском друштву „Зора“, након масовног уласка у чланство присталица ХСС-а. Такође, потпуно се осуло чланство „Сокола“, који је спао на тек двадесетак активних припадника.

Други свјетски рат

Посљедња служба у храму одржана је у новембру 1941. године, након чега је италијански окупатор протјерао пароха Букоровића у Задар, гдје је страдао под прилично сумњивим околностима током једног од савезничких бомбардовања.

Послије капитулације Италије у августу 1943. године, контролу над острвом преузели су партизани, потпомогнути Енглезима и Американцима. Сва острва, осим Виса, преузели су Нијемци и усташе. Вис је постао значајно упориште савезника. Почетком 1944. године, Вис је бомбардован од стране нациста, када је храм претрпио оштећења.

Првих мјесеци исте године, храм је више пута отваран за вршење обреда, због православних вјерника који су придошли на острво као партизани или избјеглице из Далмације.

По доласку на Вис Врховног штаба НОВ и ПОЈ, неборачко становништво с Виса и пристигле избјеглице евакуисани су у логор Ел Шат на Синајском полуострву (Египат).

Успутна станица био је Бари, гдје су затечени четници. Вишки православци су напустили збјег и прикључили се четницима. Расељени су у државе широм америчког континента.

Рушење храма

Православаца је крајем рата остало врло мало на Вису, и даље на челу с Иваном Руљанчићем. Многи су били активни у партизанском покрету. У Сплиту су партизани 1944. године, због сарадње с четницима, стријељали проту Сергија Урукала, који је имао значајну улогу приликом формирања православне заједнице на Вису.

Због сложених поратних околности, нови православни свештеник није именован. Оштећена и запуштена православна црква, без врата, наставила је да пропада. Свети архијерејски синод СПЦ писао је 1. септембра 1947. године Комисији за вјерска питања да су их чланови Црквене општине с Виса обавијестили о намјери власти да поруше храм и да на његовом мјесту подигну партизански споменик. Синод је такође писао о прогону православних вјерника.

Иван Руљанчић је покушао да окупи преостале православце и уложи жалбу Јосипу Брозу Титу лично, а у томе се посебно ослањао на породице чији су чланови настрадали у Народноослободилачкој борби.

Замисао уклањања објекта заустављена је на неко вријеме. Руљанчић је умро 1953. године, тако да није дочекао рушење десет година касније. Владика Никанор је 1948. за привременог вршиоца дужности пароха на Вису одредио јереја Марка Плавшу, пароха из Сплита.

Народни одбор општине Вис упутио је августа 1959. године допис Комисији за вјерска питања, у којем се тражи рушење храма. Том приликом је изнесен податак да је од 310 православаца с Виса пред почетак Другог свјетског рата, њих 106 умрло, 30 се вратило на римокатоличку вјеру, 65 иселило и 28 напустило вјеру, тако да је свеукупно преостао 81 православац, а од тог броја је само 15 активно у цркви, док се остали сматрају пасивним вјерницима.

За рушење је требало добити сагласност Српске православне цркве, али се епископ далматински Стефан томе противио, наводећи да је конструкција добро очувана и да би се храм могао поправити. Епископ је такође навео да ниједна бомба није пала директно на њу, те да је у рату демолирана и опљачкана од стране домаћих издајника. 

До нових преговора дошло је 1963. године, када је Мићо Житко, предсједник општине Вис, боравио у Шибенику код епископа Стефана. Епископ је на крају пристао на рушење, уз новчану надокнаду од 12 милиона динара и дозволу за обнову цркве у Книну, потпуно срушене током Другог свјетског рата, коју су власти до тада одбијале издати.

Била је потребна сагласност Синода у Београду, али он није одмах пристао на то, јер су му православни Вишани упутили жалбу. Уговор о рушењу је на крају ипак потписан 12. децембра 1963. у склопу припрема за прославу 20-годишњице Титовог доласка на Вис, која је услиједила у септембру сљедеће године.

Звона и дио материјала пренесени су у Книн. На мјесту срушеног храма у граду Вису засађен је парк палми, док је у близини подигнут споменик с ријечима „Туђе нећемо – своје не дамо” из Титовог говора.

Дио материјала порушеног храма уграђен је у градско шеталиште, а добар дио је утрошен на изградњу споменика. Трагови православља на Вису нестали су рушењем цркве, а православни Вишани расијали су се по Србији и свијету.

Неки чланови ове заједнице постали су православни свештеници. Међу њима је најистакнутији био Антоније Пинчетић (рођ. 1910) Динков/Домиников, који је пред почетак Другог свјетског рата службовао у Пађенима код Книна, а након рата у Бискупији, Книнском Пољу и у самом Книну 1970-их, када је и пензионисан. Био је архијерејски намјесник за Книн. Антоније Пинчетић се упокојио у Аранђеловцу у Србији. Други познати свештеник био је Срећко Роки (рођ. 1911.) Срећков. Обојица су имали супруге из Србије.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори и литература:

Београдске дневне новине „Време“. 13. новембар 1933. стр. 5.
Београдске дневне новине „Правда“. 13. новембар 1933. стр. 2.
Сплитске дневне новине “Ново доба”
Грађа за историју Срба у Далмацији – Православље у Вису, Архив САНУ 10078/8
Глас привредно културне матице за сјеверну Далмацију, Шибеник, 17. новембар 1933.
Стјепан Роца, Више љубави… Јадран и православље у Вису, Држава бр. 368., 14 III.1928.
Душан Глумац „Спречена посета Горазда православној цркви на Вису – поводом 100 годишњице рођења епископа Горазда мученика“ (Православље бр. 303 од 1. новембра 1979)
Вељко Ђурић Мишина, Злочин је почео раније, Београд 2004.
Љубомир Дурковић-Јакшић, „Култ славенских апостола Ћирила и Метода код Срба“
Црква св. Ћирила и Методија на отоку Вис, Православље, новине српске Патријаршије, бр. 969.-970.
Дон Динко Јерковић, Сјећања дугогодишњег жупника
Горан Младинео, Примјер вјерског фанатизма: пријелаз вишких тежака на православну вјеру између два свјетска рата
Радован Пилиповић, Православна црква на Вису коју су комунисти срушили 1963.
Милош Црномарковић, Далматинска епархија Српске православнe цркве (1945-1991)
Слободан Зрнић, Православци на Вису (Порекло)
Патриот
Википедија

Сродни чланци:

Седам векова манастира Крупа у Далмацији (1317-2017)
Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)
Српски храм у Корчули задужбина је Немањића
Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских освајања
Манастир Богородица Стонска на Пељешцу (13-14 век)
Срби са Јадранског мора (Лудвиг Салватор)
Пилипенда: муке српске далматинске
Рашки попови у Херцег Новом 1647. године
Срби Католици (Никола Томазео)
Ћирилица код Срба католика са приморја
Срби из Пераста у запису из 1698. руског дипломате грофа Толстоја
У Дубровнику је 1890. године 87% становништва говорило српски
Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби
О приморским Србима

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома