Ћирилица

Српска ћирилица и муслимани Босне и Херцеговине

​И кад су пали под турску власт, сви Босанци и Херцеговци су употребљавали ћирилицу уколико су уопште били писмени.
Босанчица

Брзописна ћирилица или Босанчица

Проф. Константин Јиречек је у Јагићеву Архиву за 1899. навео in ekstenso многа писма и исправе с краја XV и почетка XVI века нађене у Стону, на острву Пељешцу. Међу њима има подоста писама упућених из Босне односно Херцеговине. Тако пише 1512. са Неретве Ђуро Радашиновић кнезу у Стон;1514. Вићенцо Божидаровић из Новог Пазара туторима Илије Николе Радина; 1526. Ђуро Русковић из Врхбосне (Сарајева) Стјепану Живановићу; 1550. Андрија Стјепановић из Босне Марину Симоновом; итд. све ћирилицом.

Сви пишу у дивном српском језику. Навешћу само почетак последњег писма: “Господину Марину веле драго поздравленија од мене Андрије. Потом јучера по Ферхату примих једну твоју и разумех све што ми пишеш изради коња. Коња сам продао, а захвалимо господству вашем на потруђењу. А сад да зна ваша милост како посилу Мехмеда Вујадиновића навлаш зашто јучера имах књигу од Пера … ”

У тексту своје расправе наводи Јиречек два примера из XV века: “Међу сведоцима у Врхбосни 6. марта 1479. датираног акта двојица су се ћирилицом потписала: Ја Ђура Рутошевић јесам сведок више реченом писму. Ја Петар Раделић јесам сведок овомуј писму више реченому. Исто тако на исправи из Сребрнице од 25. новембра 1490: Милко Прибинић слуга господству ви. Радич Остојић слуга ваш.“(Const. Jirecek, Beiträge zur ragusanischen Literaturgeschichte, u Archiv für slavische Philologie, XXI Band, 1899, S. 533–538.)

Изгледа да су сва речена лица хришћани. Али ћирилицом пишу и поисламљени Босанци и Херцеговци, за све време владања Турака у тим пределима. Они се зову Турцима, говоре само српски (други језик не знају) и пишу ћирилицом, на српском језику. То је правило од кога једва да има изузетака.

Они су се стално служили једно мало модификованом српском ћирилицом, која је позната под називом “босанчица”. У суштини је то српски ћирилица. Босанчица се развила из дукљанско-хумске рецензије којом су написана оба наша најстарија јеванђеља: Мирослављево и Вуканово. Њу су босански францискани називали “српским словима”. (БМ Недељковић. О босанчици, у Прилози за језик, књижевност, историју и фолклор, књ. XXI, 1955, стр. 274.)

Митрополит Стеван Стратимировић пише 1806. године да ћирилицом пишу “сви Серби восточнаго благочестија (в Венгрија, Сербији, Славонији, Босње и прочаја) идази Турки в Босње славенскаго поколенија, сами славенскими нашими писмени, но особено преобрајашченими писут”. (Јован Радонић, Летопис Матице српске, књ. 228, г. 1904, стр. 104.)

Сам проф. Владимир Ћоровић каже за босанско-херцеговачке муслимане: “Њихово писмо било је све до Окупације ћирилица, такозвано беговско слова, које су они сами звали, стара Србија ‘”.
(У књизи Босна и Херцеговина, СКЗ, Поучник I, Београд, 1925, стр. 63.)

Међу многобројним доказима употребе ћирилице од стране босанских бегова налази се и једна објављена збирка из њихове кореспонденције са властима Војне Границе. То је: Рудолф Строхал, Неколико ћирилских исправа о дописивању турских бегова са хрватским командантима у Вјесник Земаљског краљевског аркива за 1914, Књ. XVI.

​Бошко Десница наводи у својој цитираној колекцији Историја котарских ускока ћирилицом писана писма турских околних команданата самим млетачким властима. Тако писма крчког санџак-бега Мухамед-бега Дуракбеговића од августа и септембра 1675. (3 писма), команданта Книна Мехмед-бега Атлагића од августа 1675, задарског емина Исак ефендије из маја 1680, обровачког капетана од 2. јануара 1682. итд. Тада је северна Далмација била такође турска и команданти су били Босанци, који су, као сви други муслимани нашег језика, писали само ћирилицом.

Најпотпуније је о томе писао, поред Ћира Трухелке, Драгутин Прохаска (оба Похрваћена Чеха). Овај је у малопре поменутој озбиљној расправи о хрватско-српским писмености у Босни утврдио да се ово писмо раније звало српско: “Назив, српско писмо ‘био је у употреби код најстаријег босанског писца Матије Дивковића. Тек у новије време ово писмо називају, босанским ‘,, босанчица’. Ф. Јукић ју је још звао, азбука ‘(1850), а И. Берчић, босанска азбуква’ “(стр. 11).

Писац упоређује обе азбуке (стр. 13) и каже: “Сам поглед на ове упоредне редове показује да босанска слова нису ништа друго него курзивно ћириловско слова … Као језик за живи народни говор, босанска ћирилица је, природно, могла да буде без свих слова која су се у црквене књиге увукла из старословенског језика и с друге стране је потражила живе посебности гласова, које стари црквенословенски језик није познавао…”

Прохаска цитира српске писца А. Стојачковић и даје му право када тврди (у књизи Историја Восточни-словенскаго богослуженија и кирилског књижевства код Словена Западне цркве, Нови Сад, 1847) “да назив, босанчица нема никаквог оправдања, јер је босанско писмо проистекло из ћирилског курзивног писма“.

Чак и интерно турске власти, уколико нису писале арапским писменима, употребљавале су српски ћирилицу. То се нарочито може доказати откад је почела штампа у Босни и Херцеговини. Прва штампарија, после старих српских штампарија у Босни, уведена је 1866. То је тзв. Сопрон печатња. “У њој су се од 13. маја 1866. почеле штампати службене новине Босна, које су излазиле недељно једанпут на четири стране, од којих су биле двије ћирилицом а двије турским писмом и језиком. И полуслужбени Сарајевски цвјетник (Сарај џулшеј) штампан је такође ћирилицом и турским словима. “(Ђорђе Пејановић, Штампарије у Босни и Херцеговини 1529-1951, Сарајево, 1952, стр. 12).

И Осман Хаџић пише у Народној енциклопедији СХС, говорећи о Мехмед сахиром Курт-Ћехајићу да је “поред службених новина Босне уређивао у исто време и политички лист Сарајевски цвјетник – Џулшени сарај на турском и нашем језику, ћирилицом”.

На страни 21 поменуте књиге Ђорђа Пејановића стоји: “Године 1876. одвоји се Херцеговина од Босне и формира Херцеговачки вилајет са седиштем у Мостару.Ту је 1876. отворена и штампарија … У њој је 19. фебруара 1876. почео да излази лист Неретва, вилајетски службени лист, који је као и Босна, штампан на четири стране, двије ћирилицом и двије турским писмом и језиком. Лист је излазио до краја 1876. године, јер је од почетка 1877. укинут Херцеговачки вилајет … ”

У новосадској Застави од 28. септембра 1866. има један допис из Сарајева у коме стоји између осталог: “Сали Ефендија, родом из Чајнича, писар у Беговој џамији сад издаје Календар за 1867. годину са ћирилицом, и то најпре стари, па нови, па затим турски. ”

У броју од 17. октобра 1869. дописник из Сарајева јавља да је “Сафет-паша, кад је у Сарајево дошао, рекао: србски народ, србски језик, треба да се ћирилицом служи… Ко не верује, нека погледа у вилајетске званичне новине Босна, пак ће се одмах уверити, јер поред турског само србски ћирилицом све и сва на јавност издаје…“

​Из књиге: Хамдија Капиџић,” Застава “о Босни и Херцеговини, прва књига, Сарајево, 1953, стр. 74, 265.

Српска Босна, Застава

Српска Босна

Муслимани босанско-херцеговачки су за целог турског вакта писали или турски или српски: турски арапским писменима, српска ћирилским.

Мора се признати да је за турског вакта писменост у Босни била минимална, нарочито код муслимана. Код хришћана су свештеници одржавали писменост, посебно калуђери; код муслимана бегови, и то не сви. Зато је босанска ћирилица звата “беговским писмом”.

Тек уласком Аустрије у Босну и њеним форсирањем латинице, почињу муслимани да употребљавају латиницу. Али старији људи увек се служе ћирилицом. Тако пише Владимир Ћоровић да је Мехмед-бег Капетановић већину својих дела објавио латиницом “иако се у супротном служио у животу босанском ћирилицом” (Влад. Ћоровић, Мехмед-бег Капетановић, књижевна студија, Сарајево, 1911, стр.)

У Прилозима за књижевност, језик и фолклор Павла Поповића, год. XVII (1937), на страни 302 пише проф. Владимир Ћоровић: “Босанска влада је од првог дана (после Окупације) систематски ишла за тим, да муслимане свим средствима одвоји од православних. Стара беговска ћирилица сузбијана је са планом, и место ње је натурана латиница. ”

То је успело било код масе национално још несвесне. Па ипак, не само да су се Срби муслимани (а њих није било мало) служили ћирилицом, већ је она била прокламована као искључиво слова све босанско-херцеговачких муслимана српског оријентације. Тако у једном Програму из 1902. године, у коме су се Срби и муслимани БиХ били сложили на опозицију милитантном и дрском католицизму и слали многе меморандуме у Беч, стоји: “Народни и службени језик је српски а писмо ћирилица.” (Др Никола Стојановић , Босанска криза 1908-1914, Сарајево, 1958, стр. 15.)

Што се тиче православног народа Босне, православних Срба, може се без страха тврдити да њихова оданост ћирилици није имала премца. Они су је из пркоса стално употребљавали, и више би волели најгору патњу и најгору срамоту него да само каткад напусте ћирилицу и употребе “шокачка слова”. Има мноштво дирљивих примера о томе, од којих смо неке навели у II свесци овог дела. Овде само једну жалбу Бечком двору о покушајима окупаторских власти да свето српско писмо запостављају и гоне.

5. децембра 1896. је 14 црквено-православних општина Босне и Херцеговине послало цару аустријском “Први царски меморандум” у коме се, између осталог, жале “да за турског вакта није била прогањана српски народност и слова ћирилица…” (Владислав Скарић, Верско -просветна борба православних Срба, у књизи Босна и Херцеговина под аустроугарском управом, Колекција “Српски народ у XIX веку”, Београд, око 1940, стр.

Скарић говори о “шиканама и безакоњу које су православни Срби у Босни и Херцеговини отрпео” од аустријских управљача, и онда директно продужује: “У овим прогонима најревноснији су били многи… чиновници хрватске и пољске народности…”

Све је то тако било до Југославије. У првој су муслимани почели из пркоса да се служе латиницом, која је била равноправно писмо. У другој власти наређују не само њима већ и Србима православним да морају писати искључиво латиницом. Друго ништа се не може штампати. На ћирилици не сме да се појави ниједан јавни натпис.

О томе се свему доста подробно саопштава у II свесци овог дела, па нећемо понављати.

Чак су и хајдуци србски, приморски и околине, писали србском ћирилицом, увек ако су били православни, неки пут и католици. О томе даје подробна обавештења Радован Самарџић у студији Хајдучка писма. Прилог проучавању наше старије писмености, у Зборник Филозофског факултета Београдског универзитета, III књига, Београд, 1955, стр. 172-195.

Може се само још једном констатовати да данас, први пут у историји, ћирилица није више искључиво србско писмо, а тежња постоји да не буде уопште србско писмо. Поближе о томе на крају ове књиге.

Лазо М. Костић, Чикаго, 1963.

Убиј ме, нећу писати латиницом! – Како се у Црној Гори 1916. бранила ћирилица

Зашто смо се одлучили за чланак о страдању српских јунака Бјелопавлићана из 1916. године? Зато што смо одлучили да последицу физичког страдања због духовности, надовежемо на данашњост која није нимало лепша.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Proclamation_of_the_Kingdom_of_Montenegro.jpg

Проглашење Краљевине Црне Горе (1910), под српским црвено-плаво-белим заставама; фото: Википедија

Професор Веселин Матовић са супругом и 25 колега из Никшића и колегом Слободаном Чуровићем из Подгорице је стожер ћириличног писма у Црној Гори. Они су настављачи и чувари душевне кутије Бјелопавлићана. Они си ти о које се дугоноћне маказе тупе, баш као што су се турске сабље тупиле о кости наших предака, како рече Свети владика Николај Велимировић. Намерно кажемо дугоноћне маказе, јер сви који знају професора Матовића, знају за његову анализу сече српског језика, коју је изнео у својој књизи „Ноћ дугих маказа“. Вероватно ни сам професор Матовић није рачунао да ће Милогорци баш толико наставити са „чиргилизацијом“ о којој пише. Маказирањем српског језика у Милогори и превођење српског у непостојећи милогорски језик, само је наставак изваљивања српског угаоног камена из срца Ловћена.

Шта рећи за крај о учитељима Бјелопавлићанима? Њихове душе су у кутији коју држе чувари писма. Надамо се да ће се једног дана кутијица бјелопавлићких душа отворити и да ће захватити опијену и отромбољену заставу српства, намокрену англо-саксонском осиромашеноUранијумском латиницом. Надамо се да ће њихове душе спржити полураспад и да ће се иста застава ускоро виорити на Ловћену и Ртњу.

Уби ме, али нећу писати латиницом, ја сам Србин и пишем ћирилицом!

Професор српског језика Веселин Матовић чува успомену на жртву 14 учитеља из Бјелопавлића. Нису пристали да у школе уведу латиницу и да се избаце јуначке песме.

Ко зна да ли би ико поменуо, а камоли посветио неко своје дело успомени на жртву 14 угледних учитеља из Бјелопавлића, који су пре 97 година платили животима одбрану српског језика и ћирилице да није никшићког професора српског језика Веселина Матовића. Управо је изашла Матовићева књига “Ћирилица и латиногорица” између чијих корица се нашао и овај догађај, као и други из новијег времена који говоре о „ћерању“ српског језика и писма у Црној Гори.

А о томе нема позванијег да пише, јер је професор 2004. са супругом Радмилом и још 24 колега из Никшића и једног из Херцег Новог, остао без посла, када су стали у одбрану српског језика и ћирилице.

„Након увођења војне управе, окупатор је, почетком 1916. године посебне мере у Црној Гори спровео у школству. Наређено је да се у црногорске школе, уместо ћирилице, уведе латинично писмо, као и да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске песме и српска историја. Томе се одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавлића, њих четрнаесторо, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд“, каже професор Матовић.

Оставке које су потписали у војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916. овако су образложили:

“Ћирилица је српска историја-артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је известити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност”.

Вила, Лептир. Застава

Вила, Црна Гора

Након двоипомесечне истраге, изречене су им пресуде, као и тројици њихових наводних подстрекача, правницима: Николи Драговићу, Марку Јовићевићу и Радовану Бошковићу. Учесници побуне били су: Вуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, који су после издржавања казне од три месеца пуштени на слободу, док су једанаесторица њих (осуђени на четири односно пет месеци затвора): Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Брајовић, интернирани у мађарски логор „Болдогасон“, а касније у „Нежидер“, где су остали све до краја Првог светског рата.

Нажалост, о овом догађају, иако достојном да се уврсти у најлепше примере “чојства и јунаштва”, није сачувано много архивских докумената, и све што се о њему зна потиче углавном из дневника двојице његових учесника: Јакше Брајовића и Тома Драговића, који се налазе у власништву њихових потомака. Побуни су претходила два скупа бјелопавлићких учитеља у Даниловграду, на којима је дошло до неслагања око начина отпора (иступањем из службе).

Старији учитељи осим Илије Мијушковића нису се сагласили с пружањем било каквог отпора, и прихватили су лојално обавезе које су захтевале нова програмска правила, мотивишући то основном обавезом учитеља у описмењавању младих нараштаја. Насупрот њима, четранаесторо младих и тек свршених учитеља, не желећи да служе непријатељу, иако усамљени, чврсто одлучују да поднесу оставке.

Чиновник у команди био је Србин из Војводине. Покушао је да одврати младе учитеље од оставке:

„Ја сам Србин. Син сам попа православног. Ја вама и вашем народу желим добро. Бићете одмах стријељани“ – рекао је чиновник.

Међутим, учитељи су остали при своме. Одустајање од побуне подразумевало је сигурну егзистенцију и, у условима окупације, чак и прилично удобан живот, односно сигурну државну службу и „специјалне легитимације” које су их штитиле од интернације и обавезног рада.

„Ови се храбри људи одлучују на непристајање, сматрајући да онај ко хоће да остане доследан позиву српског учитеља ни у каквим околностима заветне вредности својих предака – ћирилицу и националну историју – не сме довести у питање“, наглашава наш саговорник. То видимо и из сведочења Сава Јововића:

“Примио сам се вршити дужности народоног учитеља под управом ћесарских и краљевских власти, верујући да ће бивши програм основних школа остати и даље. Наредбом из наставе избацује се ћирилица, српска историја и певање националних песама. Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историју значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности.Част ми је известити команду да са овим подносим оставку на своју досадашњу дужност”.

Слично је и у запису Јакше Брајовића:

„Промењени су сви уџбеници, осим за веронауку и математику, а и они су штампани латиницом. Кад сам добио овај акт, написао сам оставку и пошао у Даниловград да је предам у месну команду. Био сам учитељ у Гостињу.

Спавали су на голом патосу без икакве постељине, непрестано под надзором и уз претњу да ће бити обешени. Након изрицања пресуде (учињено ноћу) пребачени су у цетињски затвор, а одатле депортовани у „Болдогасон“. Учитељ Брајовић је три пута покушаво да побегне, али је сваког пута био ухваћен.

МИ НИСМО РОБОВИ

Током суђења (председник суда био је Чех, звао се Славик), иследник Хрват, питао је Брајовића:

„Зашто нећете овај школски програм, по њему се ради и у хрватским школама“?

Брајовић је одговорио:

„Ви сте тај програм прихватили јер сте робови. Ми нисмо робови, ми смо окупирана земља. Ви да сте слободни, у вашим читанкама биле би песме о вашим великанима – Штросмајеру, Зрињском, Франкопану, Гупцу и другима, а не о аустријским надвојводама и војводама хабзбуршким“.

ПОБУНА У УЛЦИЊУ

У јуну 1916. интернирана је и група учитеља из Улциња, који су се успротивили захтеву тамошњих муслимана и католика да се за њихову децу отвори посебна школа, што је било у супротности са црногорским законом. По том закону, који је донесен у Народној скупштини, а потврђен од стране краља Николе 1907.године, деца сталних држављана Црне Горе нису могла походити школе с туђим наставним језиком, док не сврше српску народну школу.

Милорад Ђошић

Извор: Ћирилица

Повезани чланци:

У Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком (Цетиње 1911.)
Краљ Никола: Слава српском народу! Слава господару Црне Горе, владици Раду!
Убиј ме, нећу писати латиницом! – Како се у Црној Гори 1916. бранила ћирилица
Сведочења предака Црногораца о њиховој припадности српском народу
Српство у Његошевим песничким делима
Ватикан тражио да се са Ловћена протера Његош

Лингвистичка карта свијета из 1741. са ријечима молитве “Оче наш“ на разним језицима и писмима

Synopsis Universae Philologiae је први рад из компаративне лингвистике Готфридa Хенселa (Godofredus Henselius, 1687-1767), њемачког лингвисте који је радио као ректор у Хиршбергу (Јелења Гора) у Доњој Шлеској или Шлезији. Пуни наслов овог обимног дјела на латинском језику гласи: Synopsis universae philologiae: in qua: miranda unitas et harmonia linguarum totius orbis terrarum occulta, e literarum, syllabarum, vocumque natura & recessibus eruitur. Cum Grammatica, LL. Orient. Harmonica, Synoptice tractata; nec non descriptione Orbis Terr. quoad Linguarum situm & propagationem, mappisque geographico-polyglottis. Дјело је објављено 1741. године у Нирнбергу. Друго издање појавило се 1754. године.

У књизи су представљени сви језици свијета познати у то вријеме заједно са различитим системима писања/писмима. У складу са тим временом и раширеним митом о Кули вавилонској, Хенсел је покушао да изведе поријекло свих језика из једне заједничке основе, из Адамовог језика, слиједећи филозофски есеј Пјера Беснјера (из 1675. године) о поновном повезивању језика (Pierre Besnier, La reunion des langues, ou L’art de les apprendre toutes par une seule 1674 / A philosophicall essay for the reunion of the languages, or, the art of knowing all by the mastery of one, 1675)

Адамов, Енохов и Нојев алфабет, Synopsis Universae Philologiae

Ова књига садржи најстарији лингвистички атлас четири континента, односно четири лингвогеографске карте “mappae geographico-polyglottae’’ у ком се налазе прве ријечи молитве ‘’Оче наш’’ на разним језицима и писмима у складу са географском распрострањеношћу језика. Наиме, гдје год је то могао, Хенсел је превео првих неколико ријечи “Оче наш, који си на небесима, да се свети име твоје“ на локалне језике.

Четири лингвистичке карте “mappae geographico-polyglottae“ са првим ријечима молитве Оче наш на разним језицима и писмима

Тo су:

Европа: ‘’Europa Polyglotta, Linguarum Genealogiam exhibens, una cum Literis, scribendique modis, omnium gentium’’

Азија: “Asia Polyglotta, Linguarum Genealogiam cum Literis, scribundique Modis exhibens“

Африка: ‘’ Africa Polyglotta Scribendi Modos Gentium exhibens‘’

и Америка: ‘’ America cum Supplementis Polyglottis‘’.

Sclavonico-cyrillica, Glagolitico Illyrica

Са обје стране и при дну ових мапа су дате алфабетске таблице за најпознатије писане језике. Слика горе приказује двије табеле са нашег говорног подручја.

На другим мјестима, као на карти Америке, приказани су неки од праваца миграција народа: нпр. о Бразилу је написано да су први људи тамо дошли из Африке. На карти Африке у доњем десном углу, наводи се да боје на карти означавају подручја која су населили потомци три Нојева сина: Јафетови ( «rubicundi» – ружичаста), Семови ( «oriundos» – жуто-наранџаста), Хамови ( «virides» – маслинасто зелена).  Наиме, од  Јафета, Сема и Хама воде поријекло три велике групе народа, односно три људске расе: Семити – жута (народи Азије и Америке), Хамити – црна (народи Африке) и Јафетити – бијела раса (народи Европе).

ЛИНГВИСТИЧКА КАРТА ЕВРОПЕ

Карта која приказује Европу има латински назив “Europa Polyglotta, Linguarum Genealogiam exhibens, una cum Literis, Scribendique modis, Omnium Gentium“, у преводу на српски: „Вишејезична Европа, која приказује генеалогију језика, заједно са алфабетима и начинима писања свих народа.“

Лингвистичка карта Европе објављена у дјелу Готфрида Хенсела “Synopsis Universae Philologiae“ из 1741. године

Било би занимљиво чути изворне говорникe и колико њихова варијанта молитве “Оче наш“ данас одступа од ових приказаних средином 18. вијека.

Детаљ лингвистичке карте Европе Готфрида Хенсела

Оно што је, такође, занимљиво, јесте да су ове карте међу првим тематским картама, ако не и прве, у којој се боје користе за разликовање различитих области.

Сања Бајић

Шта су мислећи Срби па и Хрвати говорили о ћирилици

Неколико мишљења мислећих Срба па и Хрвата о политичком потирању српског писма кроз векове:
Азбука; foto: Rasen

Азбука

“… један од најстаријих докумената Дубровника – уговор између Дубровчана и бугарског цара Асена II, из 1253. године – писан је српским језиком и ћирилицом”

(Предраг Драгић Кијук, Уметност и зло, стр. 72);

“Римско посланство, на челу са бискупом Петром Томом, стигло је у Скопље 1355. на двор српског Цара Душана, са понудом да папа прогласи Душана за “капетана хришћанства” и организује помоћ европских витезова у сузбијању турске најезде, а да српски цар призна папу за верског поглавара хришћанске цркве и да се царска породица поунијати. Када је то Душан одбио, бискуп Тома вратио се веома љут и, на повратку кроз угарске земље, поручио је краљу Лајошу да буде немилосрдан према шизматицима”

(Светозар Ћоровић, Дело Цара Душана);

“Иван Мажуранић, први ‘бан пучанин’ (1873-1880), …забранио је употребу ћирилице у Хрватској”

(П. Д. Кијук, исто, стр.69);

“… Дон Јаков Групковић (1831 – 1911), фрањевац и припадник Српске странке у Дубровнику (‘ватрени Србин’ и професор гимназије) пензионисан је због својих националних ставова. Када је хрватски праваш и римокатолички фундаменталиста Јосип Франк придобијао своје сународнике идејом по којој је ‘хрватство мост преко кога ће Аустрија даље да продре на Балкан’, Дон Јаков је парафразирао ту Франкову крилатицу речима: ‘По Франку, хрватство је кљусе на коме Швабо по Босни шета’. “

(Ј. С. Радојичић, Срби – биографски лексикон);

“… прекодрински Срби су увелико били виђени у крилу ‘матере свег хришћанства’, то јест папистичке организације. У овим деловима се увелико примењује поновна латинизација, а у Босни, након окупације и анексије 1878. те 1908. ствара се коалиција две конвертитске конфесионалности против аутохтоног српског и православног народа: у школама муслимани и католици морају да пишу искључиво латиницом…”

(П. Д. Кијук, исто, стр.);

“Потискивање Ћириловог, Савиног или Вуковог писма у Србији, упоредо с његовим ‘изопћењем’ у другим републикама са српским живљем, погађа срж националне својствености и културе”.

(Владета Р. Кошутић (професор Београдског универзитета), Страдања језика ћириличког (забрањена књига), Шабац, 1988);

“Изгледа ми, како неко рече, ћирилице још има само на гробљима. Да ли је живи могу очувати? Могу, али у томе неће нам помоћи никакве уставне промене и закони о заштити ћирилице, ако Срби не спознају себе, свој историјски и културни значај и не схвате да, ако сами не буду уверени у своје вредности, други их у то неће уверити”.

(Милка Ивић, професор универзитета);

“Шездесетих година, кад су у Новом Саду, преконоћ, скинути сви ћирилички натписи улица и стављени латинички, озлојађени грађани отидоше до градске општине да затраже објашњење зашто је то учињено у граду са српском већином. Начелник Секретаријата за правне послове, који их је примио, одговорио им је: “Немојте мислити да сам то ја наредио, као Хрват. Тако је одлучио и наредио председник градске општине, Тоза Марковић који је, као што знате, Србин”.

(Милица Грковић, професор универзитета);

“Ћирилица није само српска азбука, већ су се њом служили и Хрвати (…), што потврђују многи споменици, међу којима су и ‘Поваљска листина’ са Брача (из XIII столећа) и “Пољички статут (из XV столећа), а латиница се у Хрвата јавила, као трећа азбука, не из потребе да се претходно замени бољим, већ с политичких разлога, под притиском римске цркве, чему се хрватски народ опирао…”

(Јордан Моловић, професор);

“Ко управо зна што се хоће писму да буде што једноставније и што лакше, он мора признати да у читавој Европи, а ваљда и читавом свијету, нема писма које би се с те стране могло мјерити с азбуком коју је Вук сложио и употребљавао. Нема нигдје језика којему би човјек азбуку брже и лакше могао научити него ли је Вукова. Вјечну славу заслужује Вук у своме народу што му је створио савршену азбуку у којој је таман толико слова колико је у језику гласова, и то тако да свакоме гласу одговара своје слово, и то само једно.”

(Томо Маретић, хрватски научник, Граматика хрватског или српског књижевног језика, Загреб, 1963. стр. 26);

“Ћирилица је имала и раније своје тешке прилике, па је ипак успевала да им одоли. Она је у ствари делила судбину српског народа. Када се насртало на њу, насртало се и на српски интегритет и желело да се Срби обезличе.(…)

Један од првих погрома доживела је ћирилица за време Марије Терезије, када је бечки двор издао наредбу да се у српским школама уведе искључиво латиница. Томе се одлучно супротставила православна црква и народ српски. (..)

У време Шестојануарске диктатуре краљ Александар је предвидео и укидање ћирилице у интересу југословенства, али га је у томе спречио професор Александар Белић”.

(Др. Петар Ђорђић, професор универзитета);

“…Сматрам да би надлежни требало да поведу рачуна да се слово закона о равноправности писама оживотвори. Пре свега у четири републике: Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији требало би администрацију водити и на ћирилици. Она би морала да буде заступљена и у администрацији савезних органа, а у српском и црногорском уставу требало би да се нађе и одредба која захтева употребу ћирилице. Законом би требало регулисати и равноправну употребу оба писма и у Босни и Херцеговини и тако исправити садашњу праксу. Јер, тамо Срби нису у мањини. Напротив.

(Др Михаило Стефановић, универзитетски професор);

“Запостављање ћирилице је ниподаштавање националне традиције, културе и осећања…”

(Др Радомир Лукић, професор универзитета)

Одломак из текста др Радомира Батурана “Зашто се одричемо ћирилице?“.

Интегрални текст види на: Зашто се одричемо ћирилице?

Наредба о укидању ћирилице донета 1914. године

У склопу опште хистерије против Срба, која се после Принциповог атентата ширила целим подручјем јужне Аустроугарске, а највише на простору Босне, Далмације, Славоније и Хрватске, на удару је било све српско. Најчешће под оптужбом за шпијунажу хапшени су, затварани и убијани виђенији Срби – свештеници, учитељи, председници друштава, власници радњи… Пљачкана је и уништавана српска имовина, забрањен је рад српских друштава, затворене су српске школе, забрањена је ћирилица, забрањена је српска застава, укинута је крсна слава, забрањено је чак и ношење српске шајкаче.

Наредба о укидању ћирилице на простору Хрватске и Славоније, издата у Загребу 03. октобра 1914. године; фото: Национална и свеучилишна књижница

Преносимо вам текст наредбе Хрватско-славонско-далматинске земаљске владе о укидању ћирилице у „јавним нижим пучким школама“ краљевина Хрватске и Славоније, донете трећег октобра 1914. године. Наредба је објављена у Новостима бр. 270 (05. октобар 1914.).

Пошто је одлука закаснила и за наступајућу 1914/15. годину уџбеници су већ одштампани и „разаслани“, уредбом се одређује да се „они имаду одмах замијенити латиницом штампаним почетницама и рачуницама…“

Додајемо и обавештење које стоји на истој страни овога броја Новости, а односи се на јавне, званичне објаве у којима је такође укинута ћирилица:

Укидање ћирилице у јавним објавама; фото: Национална и свеучилишна књижница

Ћирилица је такође забрањена и у Босни, а пракса њене забране настављена је и у каснијем периоду. По уласку Аустроугарске војске у Србију скидани су и уништавани јавни натписи на ћирилици и замењивани латиничним. Сачувано је више уредби о забрани ћирилице у Србији, као и фотографије на којима аустроугарски војници скидају ћириличне натписе и замењују их латиничним. 

Борба против ћирилице, започета 1914. године траје читав век и посебно је била изражена у периоду трајања Титове Југославије, када је кроз институције наметана латиница. Добро је познат такав пример забране ћирилице у свим документима и публикацијама Југословенске Народне Армије. А колико су појединци, институције и установе у Републици Србији данас уистину српски најбоље можемо да видимо у њиховом односу према ћирилици.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор: Национална и свеучилишна књижница

Зашто (са)чувати азбук(в)у

Зашто (са)чувати азбук(в)у[0]

Језик и писмо су толико значајни, да би у вези са њиховом одбраном и заштитом требало да буду у сталном контакту лингвисти, археолози, историчари, правници и експерти из одбрамбеног система.

Стела са коптским натписом; Музеј Ромерa и Пелизеja, Хилдесхајм; фото: Википедија

Изговорена и написана реч представља „циглицу“ свемира – својеврсни информационо-смисаони стојећи талас… Иза свих атома и молекула стоји мисао, односно мисао претходи свему постојећем. Азбук(в)а је „царски“ систем теорије језика. Где је постојала цивилизација, тамо је било писања и читања, то је тачно како за далеку прошлост, тако и за данашњицу… Слова су у таквом систему симболи квалитативно различитих апстрактних елемената… Изговорени звук је слово текста… Ако некоме ови искази звуче мистично, то је само знак да му недостаје знање.

Често сам на својим предавањима говорио о значају језика и писма. Чак сам напад на њих, уз рат појмовима, означио као најопаснију врсту рата. Зашто? Зато што напад на језик и писмо има најдеструктивније ефекте – додирује извор, постање и само извориште космоса и цивилизације. У Србији из дана у дан нестаје ћирилица, као да је опет „четрдесет пета“ и као да су комунисти поново на власти. У то време су забрањивали да се пише ћирилицом.[1]

Мислим да је време преображаја научне слике света која се одиграва – преображаја у правцу некласичности, ка тоталној некласичности будуће бити човечанства, погодно да научници остваре своју улогу у заштити планете Земље. Да би успели у својој намери, потребно је да, обједињавањем теорија у универзалну теорију, осветле и освесте важност језика и писма. Постоје прогнозе да се ускоро завршава раздобље људске, до крајности доведене, специјализације и да наступа време новог универзализма. Наводно, требало би да се та идеја оствари до 2023. године.

Неко упорно вековима ствара планету лажи

Кажу да је најстарија вера имала назив и јесте била РазУМ (Рода првобитног ум / вера / веда / вид / знање).[2] Тај став ме подсећа на истраживања Валерија Чудинова у вези са прехришћанским ведизмом.

Петроглифи у Долини месеца (Јордан); фото: Википедија

Очевидно је да се негде морају срести Генадиј Генадијевич Дљасин, Анатолиј Кљосов, Валериј Чудинов, Ернст Мулдашев, Александар Трофимов, Франсоа Жакоб, Томислав Терзин, Петар Јаћимовић, Божидар Митровић, Радован Дамјановић, Славиша Миљковић, Слободан Филиповић и Миленко Николић, не би ли разрешили мистерију старости азбук(в)е, а исто тако Срба и Руса. Ко је најстарији? Типујем на то, да су настали истовремено, јер су као и сам Бог нестворени и самостварајући. Постојали су одувек и непрестано напредују, односно непрестано би напредовали да није језуитско-вавилонских деструктиваца.

Уосталом, дешифровање ДНК-кода открива да људи поседују језик знатно старији од хијероглифике, стар колико и сам живот, најживљи од свих живих језика… О овоме би требало да размисле сви непријатељи србско-руског рода, односно сви који не знају да је реч о истом (на)роду. Зато све време кидишу на тај род под маском да нападају православље.

Познато је да је од 17. века па све до почетка 20. века језуитско-вавилонска логографско-глосаторска радионица, из разлога непознатих обичним људима, прекројила историју, можда и убацила у њу близу 1.000 година. По мојим схватањима, највећи грех приликом онесвешћивања људског рода учињен је лажима у вези с писмом – азбук(в)ом. Римска империја је, преко Римске курије и Ватикана, пресудно пресудила србском језику и азбуци када су глосатори попут Вука Караџића и Ђуре Даничића насели на утицај језуита и пристали да предају језик римо-католицима, измене име Серби у Срби и назову србску азбук(в)у – Ћирилица.

Да је заиста Ћирило (са Методијем) измислио азбуку, ово би се писмо морало звати константиновица, по његовом имену Константин (Филозоф). Латинском преваром ово писмо је названо ћирилица. Познато је или можда није, да је Константин прекрштен у Ватикану, неколико дана пре него што што је издахнуо (отровали су га). Тамо су му наденули име Ћирило, будући да је то име сазвучно са називом сакралне азбуке, која се тада звала Курилица. Касније су исто писмо преименовали у глагољицу (јер је преносила/говорила/глагољила тајно знање, баш како се ејакулацијом врши оплодња, рађају деца и тиме васкрсавају преци.[3]

Наведено се слаже са ставовима Славише Миљковића и Божидара Милосављевића, па понешто треба научити и од њих. Славиша Миљковић у књизи Нови србски митолошки речник у вези с појмом ПОТОП пише: „Потоп – библијска прича о светском потопу која се појављује у неким локалним варијантама у многим паганским религијама нарочито код Вавилонаца, Грка и Римљана. Срби се овде, наравно, не помињу. Да су Срби и те како упознати с том појавом и да су и сами били њоме погођени (в. Кали), сведочи сама реч ПОТОП. Она је палиндром (исто се чита из оба смера) што треба да сугерише суштину која се налази иза те речи: У општем потопу вода наилази са свих страна. Да ли и други народи ‘размишљају’ на тај начин?“[4] Овде треба додати да још постоје предања да су Потоп (Ноева барка) и спасење србски мит. Међу србским митовима је и мит „О зноју лица свог“, у којем се описује посета Бога планети Земљи.

Ускоро ће, можда, ако се настави прогон Срба и свега србског, забранити у свим земљама света књиге у којима се помињу Срби, попут књиге The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World,[5] у којој се, међу најважнијим светским митовима, налазе и два поменута србска мита.

Није само Божидар Милосављевић писао о азбук(в)и и значењу слова, али је у својим радовима успео да одгонетне оно што нису руски научници, а значајно је за сва писма света: „Осим редоследа слова, потребно је познавати првобитна значења, која још увек познају врсни светски филолози. Из приказане следеће поруке јасно се уочавају четири реченице које гласе:

‘Аз – Буки – Веди – Глагоље – Добре [Ја Бог видим речи (дела) добре]. Ест – Жива – Сила – Земљиног – Иса (Јесам жива сила Земљиног простора). И – Мјем – Како Људи – Мисле (И знам како људи мисле). Наш – Оче – Покоја – Реци – Слово – Твердо – Ук [Наш Оче Свемира реци слово (закон) потврдног учења]’.[6]

У првој реченици, према објашњењу Божидара Милосављевића, Бог људима ставља до знања да види речи добре, што је опомена људима да воде рачуна шта говоре, јер иза речи долазе дела, па их упозорава пре извршења лоших дела – односно на време, да не би грешили.

У другој реченици Бог свим људима (јер је Винчанско писмо можда и најстарије и припада почетку људске цивилизације), ставља до знања да је Он жива сила Земљиног простора, из чега људи треба да схвате ко је створио живот на Земљи и ко га одржава.

У трећој реченици Бог људима ставља до знања, да зна како они мисле. Што је свакако тачно, јер ако их је ОН створио ОН и зна и како мисле; дакле, упозорава људе да нису у стању да сакрију своје мисли.

У четвртој реченици људи се обраћају Богу с молбом да саопшти закон потврдног учења, односно да им предочи законе позитивног понашања, а то су десет основних Божјих заповести.“

Заиста је чудесно, да се Азбука толико дуго одржала упркос развоју људског рода, кретањима људи, развоју и рачвању језика, ратовима, брисању историје… Можда се непријатељи Срба, Руса и Словена нису сетили Азбук(в)е, или нису знали довољно да је унаказе, те нису сва писмена измешали, будући да је редослед слова у азбуци из давнина до нас дошао практично неизобличен. То је посебно нагласио Генадиј Дљасин у књизи Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења.

Прошло је најмање 5980 година од настанка Азбуке. Заљубљеници у србску историју сматрају да је реч о исконској Србици, у ствари холограмско – фонетско – менталној поруци. Срби су уверени да потичу од Творца, који је створио живот на Земљи и Човека, који може самостално да мисли – и примио је писменост. То што Срби сматрају да потичу од Прадавног, што никако не значи да сви остали људи не потичу од Творца. Питање је, колико су се други народи потекли из истог корена, кроз историјски развој удаљили од такве помисли, иако имају исто право на Творца.

Само Србица, произашла из Винчанског писма, носи у себи Божију поруку. Занимљиво је да Винчанско писмо не помињу у својим радовима Генадиј Дљасин, Виталиј Чудинов и Александар Субето. Зато и треба да се састану са истраживачима који знају за Винчанску културу.

Азбук(в)а је више од писма

Азбука, према знањима Генадија Дљасина, представља строг систем, као и хемија, уз то истовремено и фонолошки и лингвистички и психолошки и природно-научни. Елементи тог система су слова названа „мисли-слова“ или „молекули свести“… Јединствена „праазбука“ људске цивилизације, извор и праоблик свих савремених (нехијероглифских) азбука, постојала је одувек…[7]

Због недовољног знања и хаоса у историјској и лингвистичкој науци, др Генадиј Дљасин је у сјајној књизи Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљењауспео да напише довољно нетачности, које на срећу недовољно утичу на истину о писму: „Ћирилицу су створили словенски просветитељи Ћирило и Методије на основу грчке азбуке“, „Из феничанске азбуке су настале грчка и арапска азбука“. Дљасин се запитао: „Како се десило да су Угарићани користили јединствену хармоничну азбуку – код? Исту као и савремена! Одакле су је узели?“

Књига у којој је упоредио истоветне структуре азбук(в)е и аминокиселина у беланчевинама је од капиталне вредности, јер је узгред спознао како човек мисли и повратну спрегу између језика и мисли, као и између микрокосмоса и макрокосмоса. Његов изузетно умни ментор, академик Александар Иванович Субето, ставио је печат на отворено и неспутано размишљање Дљасина. Написао је: „Космогенетска прогресивна еволуција видљиве васељене, довела је до појаве биосфере и човека, људског разума на Земљи, подређена је општем закону ‘сужавајуће спирале развоја’ или ‘конуса сужавајуће спирале’ у којој се опажа померање у симетрији – асиметрији деловања закона конкуренције и кооперације, механизма повратне спреге са кашњењем на бази одабирања (селекције, филтрације и томе слично) и престижуће повратне спреге (интелекта система) у смеру: Од закона конкуренције – ка закону кооперације и од механизма одабирања ка механизму интелекта… Кроз развој човека и космоса долази до кооперирања простијих структура у сложеније… При томе, цикличност је основно својство сваког облика кретања… Закон дуалности управљања и организације система открива дуални карактер системског наслеђивања у еволуцији, тј. у сваком чину рађања новог система спајају се две струје наслеђивања: На нивоу надсистема и његовог ‘подсвета’ и на нивоу надсистема и његовог ‘надсвета’… Свет, природа и еволуција су креативни… Тако људске мисли стварају космос (прим. РС). Чини се да азбука одражава ‘конус сужавајуће прогресивне еволуције’ звучне многоликости и да је помоћу ње пренета семантика у процесу антропне еволуције, при настанку система ‘говор-језик’ у људском друштву… Периодично понављање у азбуци се указује као понављање циклуса (периода) у ‘звучној еволуцији’ људског говора… Стога, ‘Семантичка Васељена’ може одједном неочекивано почети да говори са људима на језику азбуке људског језика, као и генетски код свега живота на Земљи“.[8] Зар то није сјајно, неспутано размишљање, које одгонета многе тајнописе мишљења?

Језик и писмо се прожимају

Али шта је с језиком који се само одсликава, исписује, означава и приказује писмом? Није тешко утврдити истину, уколико се сачини мозаик од проверено истинитих тврдњи. Србско порекло и језик су одличан пример за то. На пример, Бела Хамваш је у књизи Scientia Sacrat I, објашњавајући древне сутре, забележио: „Записи значења слика начињени су у сутра стилу. Сутра је елементарни метафизички додир који буди… Сутра је у највећем броју случајева, без обзира од колико је речи састављена, увек за једну реч краћа од потпуне реченице. Ако је за продрмавање потребно шест речи, онда каже само пет. Шеста је кључ који даје или Учитељ или га треба наћи… Најдубљи садржај сутре увек је метафизички и апсолутан… Свака битнија реч метафизике је грчка или латинска. Све речи општег обележја су грчке или латинске. На ова два језика се може изразити универзална духовност баштине… Што је језик старији, он је више метафизичан… Када не би било тако, не бисмо били принуђени да сваку нашу универзалну реч преузимамо из кинеског, санскрта, грчког или латинског језика…“.[9]

То значи да без наведених језика нема повратка у будност – нема повратка у бивство, нема освешћења и нема опстанка. Шта Хамвашове тврдње значе знају само Срби, и то они који тврде да су санскр‹и›т, грчки и латински језик произашли из протосрбског језика. О кретању протосрба на свој начин је писао Анатолиј А. Кљосов у књизи Порекло Словена, јер је суштински доказао да су заједнички преци Срба и Руса стигли у северне делове Индије, те не чуди што је санскр‹и›т веома сличан србском језику. Александар Љубиша је у свом напису „Тагоре у Београду“ записао: „Алокананда Митер (унука славног песника Тагореа, који је писао на бенгали језику), као студент на Оксфорду, а затим и директор Института за статистику у Калкути, више од тридесет година изучавала је србски језик, о чему је написала: ‘Као студент словенских језика на Оксфорду, раних педесетих година, приметила сам извесну сличност између бенгали и србског језика, а касније, кад сам преводила србску постреалистичку поезију на енглески језик, постала сам сигурна да дубока веза мора постојати између ова два језика (бенгали и србског) и да она вуче своје порекло из санскрита’.

Уосталом, санскритолог Бранислава Божиновић је написала да не постоји србски језик и санскрит, јер је то исто.[10] Врхунац њеног истраживања је Речник сродних србских и санскритских речи, у три тома, објављен у издавачкој кући „Пешић и синови“, 2000. године. Тим делом Бранислава Божиновић је непобитно доказала не сличност, већ готово идентичност србског и санскритског језика. Наведени став је веома значајан, будући да се верује да је санскрит прајезик, из кога су настали сви светски језици.

Најбољи пример су тзв. турцизми. Бранислава Божиновић је записала: „Ово варварско племе упало је у Индију готово три века пре Косовске битке, где се сусрело са цивилизацијом на врхунцу и обогатило језик позајмицама из санскрита и од њега насталих живих језика. Већина речи које су Вук Караџић и лингвисти после њега назвали турцизмима, заправо су турске позајмице из Индије. За ту тврдњу нека као аргументи послуже речи: кабадахија, диван, ат. Већина србских речи везаних за религију као што су: црква, кандило, олтар, пост, Бог, вишњи и многе друге, налазе се у санскриту заједно са националним обележјима: свилен јелек, антерија, опанак.“

С друге стране, повезаност србског и латинског језика објаснио је Павле Соларић у књизи Римљани словенствујући, где је  навео бројне податке везане за живот и језик предака садашњих Срба. У вези с простором на којем су живели написао је: „Од Солунског до Венетског залива, живи један те исти народ, на том Илирском полуострву које су наши звали Сербским тропољем. Уосталом, и мора која га ограђују имају сербска имена: Црно, Бело и Сиње!… Ондашњи разноимени у Италији народи нису говорили римски, до настанка Рима, док нису од Римљана били покорени и са њима помешани; тако се у језику Римљана наћи може велики број коренова речи из језика који данас зовемо Словенски… Садашњи римски (италијански) језик није најрођенији син староримског. Наше називање тога језика Сербским старим, не смета нимало другим народима Словенским, да га зову, ако пристојним себе сматрају, општесловенским, признајући у њему општи најчистији корен и најлепше стабло свег садашњег Словенства: ми знамо, да је он највећма наш, и зато га не можемо не називати нашим… Преко 700 речи (а могло би их се вероватно јоште која стотина напабирчити), што ми Словени за наше (речи) у латинском (пре)познајемо језику, нису самоусамљене и без даљег расплођавања, но су све саме  к о р е н с к е   р е ч и, које премного имају обилних својих и изведених и сложених речи и у нас и у Латина, што показује њихову домаћост и овде и онде – домаћост на Тибру, на Дунаву и Волги… У највише Словенских речи Римљани су заменили по који наш гласак каквим другим…“.[11]Закључна реченица познатог истраживача све одгонета: „Истина је, да је Грцима данашњим Јелински језик, и Италијанима Латински, неупоредиво неразумнији, него ли нама наш стари (језик)…“.[12] Овде је важна још једна историјска чињеница о којој су писали немачки и француски историчари. Она је права информациона „бомба“. Хериберт Илиг је у књизи Да ли је Карло Велики икада постојао написао да су „стари Грци“ и „стари Римљани“ само баналне измишљотине. Можете погледати податке у књизи Карло Велики није постојао аутора Миленка Николића.[13]

Да, Бела Хамваш је у праву да је сва цивилизацијска баштина заснована на језику из којег проистичу санскрт, грчки и латински језик, те да је тај језик најважнији за повратак у „златно доба“, када је девет мостова повезивало Земљу и Небо.  

Мисли опште са молекулом ДНК

Пјотр Гарјајев сматра да спој речи и генома омогућава непредвидиве манипулације с апаратом наследности, а Генадиј Дљасин сматра да између речи и генетског инжењеринга нема ниједног корака, то је једно те исто. Када се запитамо шта ће бити с људским родом на планети Земљи, треба да буде увек присутна истина – азбук(в)а је одувек постојала и увек ће постојати. Ништа од постања није случајно, то најбоље потврђују процеси програмирања, клонирања и све постојеће структуре засноване на принципу „што је горе, то је и доле“. Све више научника сматра да је став да је живот настао услед случајног садејства молекула, исто толико апсурдан и невероватан, као и тврдња да ураган од делова разбијених објеката може довести до склапања Боинга-747… Азбук(в)а је код не само беланчевина, не само људског мишљења – то је универзални животни код читавог универзума. Зар то није довољан разлог за њено (о)чување?

Будући да је Пјотр Гарјајев са својим тимом научника доказао да молекул ДНК разуме језик и писмо и да је веома важно шта је записано у прикупљеним информацијама у молекулу, требало би водити рачуна о томе који облик информација разуме молекул ДНК. На пример, Франсоа Жакоб, добитник Нобелове награде за биологију је 7. маја 1965. године рекао: „Генетске информације се не записију посредством идеограма као у кинеском писму, него посредством азбуке типа француске – или чак Морзеове азбуке…“. Нормално је да то каже Француз. Међутим, то је још један доказ да сваки народ треба да чува своје писмо.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Uro%C5%A1_Kne%C5%BEevi%C4%87_-_Vuk_Stefanovi%C4%87_Karad%C5%BEi%C4%87.jpg

Урош Кнежевић – Вук Стефановић Караџић; фото: Википедија

Осим тога, научници су у лабораторијама забележили звуке којима ћелије размењују информације, „пиште“ једна другој. Таква информација је у сагласју са ставом да није само мозак уман, већ да је и срце умно и да су и ћелије умне. Постоје разрађене методе за комуникацију са умним ћелијама, које практикују Георгиј Николајевич Ситин, Лариса Фотина и Генадиј Јаковљевич Темњиков. Информације су код ћелија записане у молекулима ДНК и делимично репродуковане у свакој беланчевини. Уосталом, лакше је поверовати да ћелије „разговарају“ међусобно на језику аминокиселина (или триплета ДНК) него на језику којим међусобно разговарају људи. Памћење информација у води, водонику и фотонима је још један доказ да постоји микрокосмос и макрокосмос у сфери размене информација и да су информације настале из мисли и писма наталожене у обе структуре, те да се могу користити као светска баштина када мозак ради у алфа стању (стању тзв. дремежа). Да је азбук(в)а универзална и универзумска, доказује и истина да је цивилизација Маја имала исти редослед азбуке![14] Много је и све више радова о значају азбук(в)е, зато не треба никако заборавити рад Адолфа Васиљевича Зиновјева Тајнопис ћирилице (Владимир, 1991.) када се истражује азбука.

Иако се тешка срца замера браћи било шта, посебно када је реч о истовременој, вишевековној угрожености, добро је написао Божидар Митровић у књизи Геноцид над Римљанима и Словенима: „Опрости Русијо, ми Срби не можемо бити са тобом више ни у каквом савезу, док ти не почнеш сама собом да управљаш, док не престанеш да тргујеш својим савезницима и док не престанеш да издајеш мрвице и празне пароле. Ми не можемо бити више са тобом, док се не ослободиш од антисловенских екстремиста, који по руским телевизијским каналима пуштају антисрпске и антисловенске вести и програм…“

Напомене:

[0] Некада се и у С(е)рба говорило Азбуква, а сада се каже Азбука. Словарица се увек називала Буквар. Буквар из којег се уче слова из Азбуке називају у школама и Азбучник. Код Руса се за реч каже слово, а слово је буква, те је од тога Азбуква. Ето још једног доказа да су глосатори попут Вука Караџића починили грех у оба братска народа.
[1] Петар Јаћимовић, Српска ћирилица – нека буде што бити не може, стр. 106.
[2] Божидар Трифунов Митровић, АзБучна математика Винче, стр. 17.
[3] Исто, стр. 59.
[4] Славиша К. Миљковић, Нови србски митолошки речник, стр. 294.
[5] Два наведена мита су пресудна за библијско Постање. Занимљиво је да међу носиоцима митова нема ниједног европског (осим србског и грчког – приказан је један грчки мит), а камоли неког народа насталог преверавањем из србског рода. Видети: Philip Neil, The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World, стр. 17 и 49–51.
[6] Постоји више варијанти азбуковног низа слова. На пример: Аз, Буки, Вједи, Глагољ, Добро, Јест, Живјете, Земља, Иже, Како, Људи, Мисљете, Наш, Он, Покој, Рци, Слово, Твердо, Ферт, Хјер, Черв. И тумачења могу да буду другачија. На пример, Ја + Бог + Видим + Речи + Добре + Јесам + Жива + Сила + Земљиног + Простора + И + Знам + Како + Људи + Мисле + Наш + Оче + Свемира + Реци + Закон + Потврдног + Учења. Но, реч је о небитној разлици насталој вековним преношењем и обрадама. Наведено објашњење је старо више векова у српском роду. Др Божидар Милосављевић је само подсетио на његово постојање. Тако су Срби и посредством писма непрестано показивали своју искрену веру у Бога и приврженост Богу. Нису само Срби покушали да споје бројке и слова са Творцем. Зато је важно да се искорите техничка и технолошка знања за утврђивање истине за добробит универзалног човека. Међутим, веома је важно да се зна да су научници из области физике потврдили однос човека у Бога, који произилази из Азбукве.
[7] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 20.
[8] Исто, стр. 161–171.
[9] Бела Хамваш, Scientia Sacrat I, стр. 59–61.
[10] Бранислава је била прави ерудита, по образовању је била лингвиста и инжењер машинства, смер аеродинамике. Била је авио инжењер и то не обичан, већ надарен, креативан и стручан инжењер, јер да није тако, не би се за њу отимале велике компаније попут Mercedes Benca. Бранислава је те понуде увек одбијала, оставши верна Саобраћајном институту у Београду, све до одласка у пензију.

Видети:

Видео: Бранислава Божиновић – Жена која је доказала да је српски језик најстарији на свету.
[11] Павле Соларић, Римљани словенствујући, стр. 63, 81, 84, 85 и 87.
[12] Павле Соларић, Римљани словенствујући, стр. 144.
[13] Миленко Николић, Карло Велики није постојао, стр. 9.
[14] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 52.

За Расен: проф. др Светозар Ђ. Радишић

Књиге проф. Радишића можете погледати и наручити на:
Сродне објаве:

Шта је то „хрватски језик“, а шта није?
Ћирилица и Срби
Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића
Даничићев речник за језик српски, а хрватски

Свако слово има своје име

Аз Буки Веди …
Српско писмо — ћирилица — од првог разреда основне школе учи се из књиге БУКвар, а као прво учи се АЗ —БУКа. Далеке 1933. године, у седмој години живота био сам пошао у Основну школу и уз припремне вежбе за писање, зване „Коса танка” и „Усправна дебела” извођене на таблицама бејасмо увођени у тајне и вештине лепог писања, читања и разумевања, схватања и прихватања. У томе, као највећа радост, стиже и БУК — вар. Прва књига. Па и у мојој (садашњој) 77. години најдража књига. АЗ — БУКа и БУК — вар и данас су ми чврсти темељи, а градио их је учи — те —љ (учи те љубави). Још тада сам научио БУКвицу (АЗБУКу). И још тада сам сазнао, захваљујући учитељу, да…

1) Тумачење слова глагољице по речнику прасрбског „Језика Мајке” аутора Ружице М. Борисављевић (издање ИПА „Мирослав”, Београд.

*) Слово А (Аз) ултимативно се преводи као „ЈА”. А даље може по тексту: Ја, Први Творац (или, једноставније Творац). Слово Ѕ (Зело; ДЗело) углавном се преводи као много тј. врло. Превод као „Сила” био би мало исувише слободан.

**) Нисам видео писмо Боривоја ни оригинал „Језика Мајке” али знам да ова слова треба да се пишу тако како је овде написано. По угледу на црквеносло(а)венски (пра-, стари-, древни- или нови- црквеносло(а)венски) на коме се и данас пишу црквене службе. Ови термини би могли да се разумеју као синоними за прасрбски. И још, не могу у једном писму да буду два иста знака /слова. (прим.: Д. Младич)

Имена слова читана редом дају следећи смисао: Прва мисао посвећена је БОГУ. Друга мисао се односи на највећи дар, који човека уздиже изнад свих других живих бића, а то је РЕЧ. А реч је ДОБРО, она потиче од Бога и као таква мора да се поштује; она је истовремено радост, јер олакшава однос човека према човеку. Друго људско добро јесте ЗЕМЉА, од чијих плодова треба да се ЖИВИ. Но човек није на земљи само зато да живи физички, као животиња, већ у првом реду зато, да човечански МИСЛИ, а човечански мислити и добро говорити, то доноси унутрашњи мир — спокојство. А човек човечан, спокојан и оплемењен лепом речју, коју прати узвишен осећај припадности једној продуховљеној заједници, такав човек држи до своје речи, која мора бити чврста. Изнад свега тога стоји — у неку руку као круна — оно, што је формулисано с прве три речи: АЗ — БОГ — ВИД, који све то ВИДИМ, чујем и осећам, па — према томе — знам; ВИД представља врховно сазнање о СВЕМИРУ, у коме је ЗЕМЉА и дотле, док човек буде поштовао својом МИШЉУ и својом речју законе, које је сам он установио и над којима он(а?) бдије, све ће бити ДОБРО. Међутим, узмакне ли се пред силама мрака, не поштујући више ни БОГА, ни РЕЧ, ни МИСАО, ни ЗЕМЉУ, која доноси плодове кроз предан рад — човечанство ће се духовно стрмоглавити…

Кроз прастару србску азбуку, дакле изражена је цела филозофија србског човека: његов однос према Богу, према људима, који су сви за њега били браћа, његов однос према ЗЕМЉИ, мајци хранитељки… („Срби… Народ Најстарији”, проф. др Олга Луковић-Пјановић, том 2, стр. 269-270, Београд: Досије, 1990.)

Молим уважену господу чланове Одбора, који су учествовали у критикованом раду да поред свих школа које смо завршили не заборавимо и оно чему су нас родитељи и прародитељи учили и усвојили као саставни део наше људске личности. За овакво знање захваљујем својој прабаби Савки, која ме је по доласку из школе увек подсећала на потребу да учећи не губим памет — коју школе не дају. Јер по једном од највећих Срба Светом Николају Девичком (Велимировићу) „… Народ не зна много, али зна главно.”

Из писма Боривоја Д. Живковића, повереника Удружења за заштиту ћирилице за Шведску, Вечерњим новостима, фебруара 2004.

Боривоје Д. Живковић, повереник Удружења за заштиту ћирилице за Шведску. „Кућа књига Девић” („Bokhuset Devic”), Малме, Шведска, 3. фебруара 2004. године. 

Извор: Славеносрбија.блогспот

Ћирилица и Срби

Језик и писмо су саставни део идентитета једног народа. Када нестане језик и писмо, нестане и народ. Често се дешава да језик и писмо деле судбину народа. Тако је и код нас. Подељено друштво, подељен народ, подељено писмо, једино нам је језик исти.
Ћирилица

Ћирилица; фото: srbin.info

Морам одмах рећи да немам ништа против латинице, али ја то писмо не сматрам својим. Не улазим у приче које говоре да нам је то писмо наметнуто јер сматрам да се особи ништа не може наметнути.

Вук Караџић нам је оставио писмо које је јединствено у свету (једно слово један глас) и са њим правило на коме почива српски језик (Пиши као што говориш читај, како је написано). Не знам колико је познат податак, али Вук је током стварања нашег писма био критикован од стране народа јер је у азбуку унео латинично слово Ј. Дакле, због преседана који је Вук учинио био је критикован, а у питању је само једно слово. Па, каква би критика требало да буде присутна у овдашњој јавности када готово 60% популације пише латиницом?! Као да нам је Вук са тим Ј дао неко предсказање. Новине, телевизија, сајтови, портали, књиге, називи продавница, великих трговина, улица, реклама, све писано на латиници.

Још један занимљив податак је тај да су Срби једини народ у Европи који има два писма. Кажу то је податак за понос. Е, па ја се тим податком не поносим јер као што рекох, то писмо не сматрам својим!

Многи људи, нажалост, у овом не виде проблем. Неки од њих се чак и смеју када се расправља о овом питању, неки колутају очима, а неки вас чак питају откад сте постали велики Србин?! Ово су реакције са којима сам се ја сусрела, а вероватно има и других.

Подржавам то што је покренута стратегија о заштити ћирилице, али није добро то што је дошло до те идеје, јер испада да штитимо наше писмо од нас самих! Нико други на овоме свету не ради то осим нас. Не знам каква ће бити судбина ћирилице и нашег народа, али се надам да на крају нећемо завршити као Хазари.

За Расен: Марија Ђорђевић,

Ћирилица – тајно писмо босанских бегова

Курзивну (брзописну) ћирилицу, понајчешће као облик скривене коресподенције, босански бегови задржали су у употреби све до аустроугарске окупације. Ова вјештина се, као тајна, у муслиманским породицама преносила само најстаријем сину…
Босанчица

Брзописна ћирилица или Босанчица

Историјска је чињеница да су се фрањевци у Босни дуго служили „босанчицом“, локалном односно аутохтоном варијантом ћириличног писма, оштро се противећи увођењу латинице.

О томе свједочи и проглас у којем се католичка провинција Босна Сребрена 1736. године обавезује и залаже да се „босанчица“ и даље задржи у употреби на овим просторима, пише познати хроничар Бањалуке и БиХ Славко Подгорелец (1951 – 2015) у својој књизи „Истините бајке или прошлост је у будућности“ (Медиа центар Прелом, 2002).

Подгорелец у својој књизи наводи да се из овога папира види да „часни Дефиниториј“ заповиједа „свој и појединој браћи“ да, уколико неко некоме буде писао на „илирскоме језику“, мора се искључиво користити „само илирским језиком и да нико илирских ријечи не изражава латинским словима“.

„Ово што слиједи сигурно ће изненадити многе, па и језички образоване читаоце: мање је познато да су се, осим фрањеваца, ћирилицом односно босанчицом служили (у вријеме освајања Босне) и Турци!

Ово поткрепљујемо чињеницом да је писмо, којим Махмуд-паша 19. јуна 1463. године извјештава султана о освајању града Јајца написано курзивном (брзописном) ћирилицом“, наводи Подгорелец.

Посебну занимљивост представља податак да су курзивну ћирилицу, понајчешће као облик тајне коресподенције (и то само у међусобном комуницирању) босански бегови задржали у употреби све до аустроугарске окупације 1878. године, а до шездесетих година 20. вијека задржало се у неким муслиманским породицама.

Ова вјештина се, као тајна, преносила само најстаријем сину- тако се традиција очувала, а курзивна ћирилица босанских муслимана развијала, наводи Подгорелец.

У ово нису били упућени званични отомански државни чиновници који су у Босну упућивани на службовање – у првом реду због тога што нетрпељивост према њима босански муслимани нису крили, а овај начин међусобног споразумијевања босанских бегова задао је много главобоље Високој Порти, нарочито устанцима Хусеин-капетана Градашчевића и Али паше Ризванбеговића-Сточевића.

Ријетке сачуване текстове писане на курзивној ћирилици („беговици“) данас је могуће дешифровати захваљујући једном писму Мухамеда Ћенгића из Фоче (насталом 5. јуна 1953. године) уз које он даје превод стенограма.

Хусеин-капетанова „освета за Косово“

Хусеин-капетан Градашчевић био је вођа буне босанских бегова против централне турске власти (Прва половина 19. вијека). Устаници су дочекали и потукли султанову војску на Косову пољу, мјесту гдје су Турци 1389. године побиједили српску војску и убили кнеза Лазара. Занимљиво је да у босанскохерцеговачки устаници Хусеин-капетана сукоб са султановом војском доживјели као „освету за Косово“!

Аутор: Славко Подгорелец (Загреб 1951 – Бањалука 2015), остварио је запажену професионалну каријеру као новинар и публициста. Сарађивао у бројним југословенским часописима и радио и ТВ станицама, а посљедњих десет година живота био је запослен у РТРС-у, као аутор серијала „Медаљони у времену“ Подгорелец је аутор више књига које афирмишу суживот људи у БиХ, а носилац је и значајних новинарских награда, међу којима и „Златног грба Града Бањалука“ за остварења у новинарству и публицистици. Аутор је и либрета за оперу „Сафикада“.

Извор: Срби у БиХ

Буквари код Срба

Књижица димензија 10,1 са 7,8 центиметара, од свега четири стране, на којима су били отиснути 37 слова азбуке, молитва за вежбање читања и неколико бројева за учење рачунања – толики је био први српски ћирилични буквар. Као данашња „пушкица“! Штампан је 20. маја 1579. године, а пет дана касније изашло је друго, четворолисно издање, на осам страна.
Буквар

Буквар Саве инока Дечанца или први српски буквар инока Саве из 1597 године; фото: Википедија

– Ове букваре на српскословенском саставио је инок Сава из манастира Градиште, уз благослов јеромонаха Стефана, родом из Паштровића. Оба издања су штампана у венецијанској штампарији Ђованија Рампацета, преко наших људи који су тамо живели. Једини познати примерак првог издања својевремено је у Народној библиотеци Србије пронашао истраживач Ђорђе Радојичић; описао га је и фотографисао 1940, а већ наредне године тај буквар је изгорео са осталим књигама током немачког бомбардовања. Ипак, у Народној библиотеци још се чува један примерак другог издања на осам страна – каже музејска саветница Бранислава Јордановић из Педагошког музеја, ауторка изложбе „Буквари и букварска настава код Срба“.

Како то већ бива код Срба, одмах после најмањег, добили смо највећи буквар који смо икада имали. Био је то Буквар приређивача Гаврила Стефановића Венцловића из 1717. године са преко шесто страна! Иако су већи део овог буквара чиниле различите молитве, човек не може а да се не запита да ли је то било средство за учење или за мучење. „Вежбанка“, боли глава, рекли би данашњи клинци.

Срећа је, зато, да су нам тада у помоћ притекли Руси и, бар када је реч о букварима, „растеретили“ српске ђаке.

– Крајем 17. и почетком 18. века, за Србе под Турцима и у Аустро-Угарској, просвета је саставни део борбе за очување културног идентитета. У тој борби, главни савезник Србије је Русија. Тамо се школују наши први студенти, а српски митрополити траже од Петра Великог и помоћ за отварање школа на територијама где су живели Срби, јер су им недостајала средства, квалификовани учитељи и најосновнији уџбеници. Тако у Сремске Карловце долазе руски учитељи, који 1726, између осталог, доносе и 400 буквара Теофана Прокоповића, на рускословенском, величине данашње ђачке свеске. Овај Прокоповичев буквар из 1724, прештампаван је неколико пута у различитим местима и послужиће као основа буквара штампаних у 18. веку – објашњава Јордановићева и додаје да се 1738. појављује прво издање буквара Матије Карамана, који садржи упоредо и глагољску и ћириличну азбуку.

Ипак, међу српским букварима 18. века, посебно место припада Словенском буквару Захарија Орфелина из 1767. године. И та књижица штампана је у Венецији, а продавала се по цени од 1,05 млетачких лира. Орфелин је развио и посебан наставни метод: ученицима је делио картончиће са словима, а када би неко од слова изговорио, требало је да му ђаци донесу одговарајучи картончић, за шта их је награђивао воћем или колачима. Тврдио је да тим методом свако може научити да чита за 15 дана.

Уз то, Орфелин је приредио и Прописе и Калиграфију за вежбање у лепом писању.

– Све до 1838, када из државне штампарије у Београду излази буквар Петра Радовановића, српски буквари су штампани у бечким, млетачким и другим штампаријама у иностранству. У Млецима је штампан и Буквар славенски триазбучни Павла Соларића из 1812, који је имао глагољицу, црквену азбуку и грађанску ћирилицу, као и угледне табле за лепо писање. Занимљив је и буквар Адама Драгосављевића, настао 1825, у јеку Вукове борбе за нови правопис. То је први буквар са Вуковим правописом, који је законом озваничен тек 1868, због чега Драгосављевићев уџбеник никада није одштампан, већ је остао у рукопису – каже наша саговорница.

Године 1846. појављује се Брзоуки буквар Исидора Станојевића, по чијој се методи азбука могла савладати за 40 часова. У овом уџбенику се по први пут напушта до тада доминантни метод срицања и уводи гласовно – фонетски метод, који је у потпуности примењен са букваром Ђорђа Натошевића из седамдестих година 19. века, првом штампаном буквару по Вуковом правопису. Такође, новина у Натошевићевом буквару је напуштање методе срицања и примена методе нормалне речи, и то тако што је уз свако слово дата илустрација неког предмета (игла за „и“, левак за „л“, обруч за „о“). На крају, треба поменути и буквар Стеве Чутурила из 1878, који је у употреби био безмало 50 година. Министар просвете у Црној Гори, Чутурило је био аутор и седам уџбеника који су продати у чак 30 милиона примерака.

Извори: Србин инсајд, Дигитална БМС

Најстарији ћирилични споменици из Поваља на Брачу: Поваљски праг из 1184. и листина из 1250.

Два за српску науку и јавност веома важна ћирилична писана споменика, које хрватска филолошка наука присваја и означава за најстарије сачуване натписе хрватског језика и то, како мегаломански тврде, писана “хрватском ћирилицом“, јесу Поваљски праг из 1184. и Поваљска листина из 1250. године са острва Брача.
Поваљски праг

Поваљска листина и праг са Брача

Брач је припадао неретљанској области која је, прије династије Немањића, уједињена са Србијом и остала је бар до Стефана Дечанског под директним Немањиним потомцима. Оно што српска филологија не узима у обзир када се говори о најстаријим српским ћириличним натписима јесу управо ова два ћирилична писана трага са овог подручја, која никако не би смјело да буду искључена из српске писане културне баштине, без обзира гдје се она тренутно налазила, поготово због тежњи за непрестаним фалсификовањем историје и отимања језика од стране српских сусједа.

https://hr.wikipedia.org/wiki/Datoteka:Povaljska_listina.JPG

Поваљска листина; фото: Википедија

Поваљски праг

Поваљски праг, око 1184. године, који се чува у Музеју хрватских археолошких споменика у Сплиту

Најстарији писани споменик српско-старословенског језика на ћирилици јесте натпис на надвратнику (прагу) цркве Св. Јована Крститеља у Повљима на Брачу, исклесан око 1184. године. У симетрично исписаном натпису, кога у средини дијели крст, пише како је мајстор Радоња на старохришћанској крстионици, која је требала послужити као манастирска црква, направио врата те како је кнез Бречко подарио манастиру неке земљишне посједе на острву. Ти подаци се наводе и у Поваљској листини. Старјешина манастира Ратко наложио је око 1184. године, приликом рестаурације манастира, да се пробију врата усред западног зида цркве-крстионице. Тај посао обавио је мајстор Радоња и о том послу и обнови манастира урезао је на горњем прагу нових врата сљедећи ћирилични натпис: “Ја, мајстор Радоња, сазидао сам ова врата ради Господина Бога, и да имам дијела у овој цркви.’’

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%A0%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8_%D0%A4%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%8C%D0%BE_2.jpg

Фрањо Рачки (И. И. Хелмицки 1894.); фото: Википедија

Поваљска листина 

Осим Поваљског прага, ћирилични културни споменик од прворазредног значаја је и Поваљска листина датирана на 1. 12. 1250, а коју је потписао писар Јован. У Хрватској енциклопедији наводи се да је то “jedan od najstarijih tekstova pisanih hrvatskim jezikom; prijepis na pergamentu posjedovne isprave iz kartulara benediktinskoga samostana sv. Ivana Krstitelja u Povljima na otoku Braču, koju je 1. prosinca 1250. hrvatskom ćirilicom sastavio i ovjerio Ivan, kanonik splitske prvostolne crkve i hvarski notar, na traženje povaljskog opata Ivana, a po nalogu hvarskoga biskupa Nikole…“

Повaљску листину је први објавио Фрањо Рачки 1881. године у Старинама ЈАЗУ (Starine 13, JAZU, Zagreb, 197–210) у раду под насловом Најстарија хрватска ћирилицом писана листина. Фрању Рачког, иначе, Хрвати сматрају “оцем хрватске модерне критичке хисториографије“. Зашто ово наводимо? Зато што је тај исти утемељивач “хрватске модерне критичке хисториографије“ и један од фалсификатора те исте науке, у битном дијелу у утврђивању поријекла Хрвата, фалсификовао “Франачку хронику“.

Брач

Поваљска листина

Оно што највише “боде у очи“ у процесу фалсификовања историје језичке науке јесте посебно чињеница да, поред тога што је цијели српски језички корпус преузет на крајње перфидан и подмукао начин и именован као хрватски језик, српска јавност, а првенствено српски лингвисти остају поприлично пасивни у одбрани српског језичког наслијеђа. Данас је тешко исправити “криве Дрине“ и вијековне тежње других у присвајању српске традиције и баштине, али не смијемо се оглушити на право да чувамо своје културне споменике макар на тај начин да их се сами не одричемо.

Сања Бајић

 

Ћирилица код Срба католика са приморја

Уласком у двадесети век, национална свест Срба католика је била на завидном нивоу. То се најбоље уочава на примеру католичких Срба са Јадранског приморја. Тамо је делатност Срба католика, попримила јасне контуре једног политичког покрета, који је имао нескривено национално деловање.

Алекса Шантић (у белом оделу) са пријатељима из часописа Срђ. Први с лева је Антун Фабрис. Фото: Wikipedia

На Јадрану ћирилица полако почиње да се уздиже. “До првог светског рата био је само један изузетак, толеранција у начелу ексклузивне употребе ћирилице од Срба: сматрало се као нормално да ‘Срби Латини’ односно Срби католици пишу латиницом и да се тако публицистички испољавају. То је нарочито важило за српске дубровачке писце, ређе за остале на Приморју. Ван Приморја тога није било“. (Лазо М. Костић, Нека новија збивања на српском књижевном пољу, Сабрана дела, Београд 2000, стр. 883.)

Бројни листови и новине почињу да се издају на ћирилици.

„Српски Глас“ (касније „Српски Лист“) – орган Српске народне странке. Излазиле у Задру, а издавао их вођа Срба из Далмације, и сам католик, Сава Бјелановић.

„Драшков Рабош“ лист за поуку и забаву, излазио два пута недељно у Сплиту од 1883-1887. Власник и одговорни уредник је био Јово Метличић, Србин католик. Од укупно 130 бројева, колико је изашло само је почетних 34 штампано латиницом.

Драшков Рабош (српски часопис из Сплита)

Драшков Рабош (српски часопис из Сплита)

„Срђ“ – лист за књижевност и науку. Излазио је у Дубровнику од 1902. до 1908, два пута месечно. Издања су штампана мешовито, и ћирилицом и латиницом. Уредници су константно били Срби католици, као што су Антун Фабрис (власник), Антоније Вучетић, Кристо Доминиковић, Михо Вакети.

Часопис Срђ

Часопис Срђ

„Дубровник“ – лист је излазио до 1914. Једанпут до двапут недељно, само повремено ћирилицом. Уредник: Антун Фабрис, Крста Доминиковић.

Почетком 1908. године почео је излазити седмични лист „Бока“ (гласило за опће интересе Бокеља) и ћирилицом и латиницом. Уредник, Србин католик, Рудолф Сарделић.

„Нови Српски Лист“ – орган за српске интересе на Приморју. Уредник Максимир Сарделић. Излазио у Задру.

У Загребу, Србин католик, Стијепо Кобасица, издаје „Српски Гласник“ – орган Српске народне радикалне странке у Хрватској и Славонији. Излазио од 1912-1913.

1894. године Антун Пасарић, отвара „Српску дубровачку штампарију“ која махом штампа књиге ћирилицом.

Својим завештањем, дубровачки трговац Константин Вучковић, православац, наређује оснивање „Матице српске“ у Дубровнику. У самом тестаменту изрично је стајало да се књиге од тих средстава имају штампати ћирилицом. Поједини Срби католици, користили су штампарске услуге ове установе. Тако, Франо Кулишић, О Меду Пуцићу, У спомен тридесете обљетнице смрти (1812-1912) Дубровник, 1913. Исти писац, Џиво Бунић Вуличевић, Дубровник 1911.

Вице Адамовићу „Матица српска“ издаје на ћирилици: Дубровчани изван завичаја, 1914.

У штампарији Ј. Тошовића, 1921. г. Адамовић издаје књигу: О бедемима града Дубровника.

У истој штампарији, Кристо Доминиковић издаје књигу: Дубровник и околина, 1922. године. Стијепо Кобасица на ћирилици издаје: Српско-бугарски рат. Сарајево 1913.

Млади Дубровачки песник Јосип Берса, даје на штампање ћирилицом, своје Пјесме, Задар 1891, штампарија Шпире Артале.

Интересантно је да су дело Јосипа Сундечића, Тижна књига, и Горски Вијенац једина дела која је Југославенска академија у Загребу штампала ћирилицом у години 1891.

Поменимо овде и Иву Андрића, који је сва дела већином издавао у ћирилици. Исти је случај и са проф. економске историје на Београдском универзитету Мијом Мирковићем.

Лујо Бакотић је у сопственом издању штампао на ћирилици Речник Српско хрватског књижевног језика, Београд 1936.

Овде смо дали само неколико илустративних примера, колико да се види да код Срба католика није постојала аверзија према ваздашњем србском писму.

На крају, само још два-три податка о надгробним споменицима Срба католика.

Ту нисмо могли нешто више да сазнамо, али оно што смо пронашли саопштавамо.

Најпре, на Ново-Каштеланском гробљу, и дан данас чврсто стоје, у ћирилици исписани надгробни споменици Ива Ћипике, и Јова Метличића.

На градском гробљу у Цавтату, налази се парцела која припада познатој србској породици Зоре, исклесан у ћирилици.

На старо-католичком гробљу изнад Дубровника, (код Капелице) где су већином сахрањивани Срби, има пуно споменика у ћирилици, али су доста оштећени услед дотрајалости и кише. Тако се јасно могу прочитати надгробне плоче: Периновић Николе, Шкулевић Петра, Лазара Павловића. Сви они су умрли у раздобљу од 1815-1835. године.

Дио текста из: Томица Керчуљ, Употреба ћирилице у културно-историјској баштини католичких Срба, Београд 2003.

Повезани чланци:

Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)
О приморским Србима
Срби Католици (Никола Томазео)
У Дубровнику је 1890. године 87% становништва говорило српски

Аустријско-бугарски прогон ћирилице и српског језика

Ћирилско писмо је строго забрањено, у градовима су имена улица преписана на латиницу. Бугари уништавају српске књиге и српске рукописе, писао је славни француски књижевник о аустријско-бугарској окупацији Србије током првог светског рата.
Први светски рат

Борбени плакат аустроугарске војске

„Познато је да Аустријанци у Србији врше денационализацију, што је један од најзлочиначкијих и најнеобичнијих подухвата у овом рату. Тако се православна вера сузбија на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин, у корист католичке вере, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама.

И национални језик изложен је прогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика српског језика.

У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност.

Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне.

Бугарска крштеница за Србе

Бугарска крштеница за Србе

Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања српског националног духа; забрањена су и песничка дела Б. Радичевића и Ј. Јовановића Змаја, мађарских поданика, чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској; та дела прокажена су само зато што су написана на српском језику.Бугари иду чак и даље него Аустријанци у тој борби против националног језика; спаљују српске књиге и рукописе, не штедећи чак ни црквене и судске књиге и списе.

Бугарски министар за трговину унео је малу измену у те вандалске мере наређујући да се убудуће српске књиге и српски рукописи допремају у народну штампарију у Софији да би тамо били претварани у папирну кашу.

Бугари су са неразумним бесом разрушили и историјске споменике Србије које је и турска освајачка власт поштовала.

У црквама и манастирима су уклоњени сви натписи у којима се помињу српски владари. Бугари су отишли дотле да терају Србе да завршно -ић у својим презименима замењују са -ов, што је одлика бугарских презимена.“

Извор: Guillaume Apollinaire – „Les Persécutions autrichiennes et bulgares contre la littérature“, Paris, Mercure de France, „Echos“, 16. octobre 1917. (Превод са француског: Вера Илијин)

Превод бугарске наредбе о уништавању српских књига

Превод бугарске наредбе о уништавању српских књига

Украс 1
Гијом Аполинер (Guillaume Apollinaire)

Гијом Аполинер

Гијом Аполинер (Рим 26. август 1880. – Париз 9. новембар 1918.), је легендарни и контроверзни француско-италијански писац и драматург, пољског порекла. Право име му је Вилхелм Аполинарис де Костровицки.

Похађао је елитне школе на Азурној обали. Учесник је свих покрета авангарде, пошто се се након завршетка школовања упутио у Париз, где постаје угледни члан боемске заједнице на Монпарнасу.

Најпознатији је као песник (збирке „Алкохол“ и постхумно објављени „Калиграми“), а такође и као аутор романа „Једанаест хиљада буздована“ и „Искуства младог Дон Жуана“.

Учествовао је у Првом светском рату и рањен је у главу.

Умро је два дана пре краја Првог светског рата, са 38 година, у свом париском стану, од напада шпанске грознице.

Извор: Србин Инфо

Сто година од прве окупације ћирилице у Србији

Прошло је равно сто година од прве појаве окупационе латинице у Србији (1916) из времена окупације Србије у Првом светском рату. Тим поводом српски лингвисти у институцијама ни државе ни лингвистике тим се питањем не баве. Јер, када би се тиме бавили потврдили би себе као настављаче затирања српског писма и у овим још сачуваним изузецима од десетак данашњих процената у писању језика Срба у Србији.
Ћирилица - Латиница

Главна улица и седиште полиције у Чачку за време окупације Фото: архива Градске библиотеке у Чачку

Трагична судбина српске ћирилице сеже у 11. век када је католичанство на синоду у Солину бацило, практично, анатему на ћириличко писмо прогласивши га за „ђавољи изум“. Било је то 1060. године, дакле, само шест година после познатог хришћанског раскола 1054. године на католилчанство и православље.

После тога уведен је готово непрекидан хиљадугодишњи рат против перавославља, а тиме и против српске ћирилице која им је била прва на удару, а други словенски народи на Западу били су принуђени да заједничку словенску азбуку глагољицу убрзо замене латиничким писмом. Само су од Словена православни словенски народи успели да уведу ћирилицу и да је до данас сачувају, осим Румуна који су као романски народ заменили своју ћирилицу латиницом.

На изгледном су путу да ускоро сасвим изгубе ћирилицу и православни Срби, јер су је у пракси изгубили већ у деведесетак процената после добро осмишљених акција комунистичке власти и српске сербокроатистике из времена југословенског заједничког живота.

Плаћеници науспешнији противници ћирилице

Највећи и науспешнији противници ћирилице међу Србима данас јесу они који су плаћени да се професионално у српским институцијама државе и лингвистике боре за (о)чување српске азбуке. Али, уместо да се српске институције државе и лингвистике боре за (о)чување српског писма на једини могући успешан начин какав постоји у целом свету преко одржавања суверености сваког другог писма у сваком другом језику, они се вербално и цинично боре за ћирилицу тако што их не занима светска (једноазбучка у сваком другом језику) пракса, него се лажно боре за ћирилицу штитећи досадашњи науспешнији начин за прогон и замењивање српске азбуке, штитећи уведено друго писмо у време Новосадског договора о српскохрватском / хрватскосрпском језику 1954. године када су комунисти смислили најмудрији начин за замену српске ћирилице окупационом (хрватском) латиницом из времена Првог светског рата, када је окупатор у Србији први пут забранио српско писмо и, уместо њега, наредио абецедно хрватско писмо Хрвата за писање језика Срба.

На пример, лингвиста Иван Клајн који је данас на челу важног Одбора за стандардизацију српског језика манипулише својим освртима у НИН-у објашњавајући наивним читаоцима да су кривци зе нестајање ћирилице они који указују на грешке српске језичке и државне политике у затирању ћирилице, а не они који, с Клајном на челу, доносе и даље уникатну језичку норму у коме је српски језик уникатна појава у свету и залажу за за настављање неодрживе „двоазбучности“ у спасавању ћирилице.

Лингвиста Клајн, тобож, брани, ненападнуте мртве великане Белића, Ивића и друге двоазбучњаке да би тиме и себе уврстио међу лингвисте бранитеље чувених лингвиста какви су били споменути велики лингвиста Павле Ивић и, пре њега, чувени Александар Белић. Клајн у томе игра подмуклу игру. Манипулишући нечијим „нападима“ на великане српске лингвистике, он покушава да спере своје лоше поступке са себе и данашњих лингвиста којима више не забрањују да се баве одрживим решењем питања српске језичке норме и решењем питања писма у језику Срба, а зна се да ни Белић ни Ивић нису, једноставно, смели да се баве одбраном српског језика и ћирилице у свом веку на било који нормалан начин, него једино кроз „српскохрватски језик“ и кроз решење питања писма Срба у двописму само за Србе да би само Срби данас изгубили своје писмо наметањем туђег писма из времена окупација Срба.

Комунизам је у многим елементима био окупаторски систем за Србе, јер им је уништавао кључне идентитетске одлике: православље и ћирилицу без којих Срби не постоје као стари аутохтони народ. Комунистичка власт и српска сербокроатистика успеле су оно што окупатрорима није могло да успе. Није могла да успе ни католичка борба против ћирилице у трајању од хиљаду година јер је била увек отворено насилничка. Али је успела комунистичко-сербокроатистичка борба против ћирилице тек када је измишљено „богатство двоазбучја“ које се примењивало само за Србе у њиховом језику, при чему се насиље против Срба и ћирилице спроводило за њихово „добро“, тј. да буду „најбогатији народ на свету“ који, једини, „обогаћују“ себе иа два актуелна писма у писању свога језика.

Наравно, тиме је само формално била укинута ранија забрана ћирилице из времена окупација, па је сада могла да се намеће туђа латиница међу Србима и да се то тумачи као „предност Срба“ и њихово „богатство“ у светској лингвистици и уопште, не разликујући шта значи познавати неко туђе писмо и писати свој језик туђим писмом.

Данашње манипулације у српској лингвистици

Тужан и циничан је пример Ивана Клајна. Он ових дана у НИН-у (осврћући се на утемељене предлоге начина (о)чувања ћирилице из више удружења за заштиту српске азбуке, без допуштења да му се тамо (у НИН-у) одговори, измишља „опасне националисте и борце за српско писмо“ који „нападају српске језичке великане“ који су били (једни од њих) животно приморани у борби против српске ћирилице, да би тако заштитио себе и сличне њему који су данас настављачи такве погубне језичке политике у српској лингвистици иако их више нико не приморава да се баве квазилингвистичким решењем питања језика и писма у Срба. Они су настављачи погубне српске језичке политике из времена (комунистичког) морања и насиља, сада у новим околностима кад им нико не налаже да се тиме квазилингвистички и антићирилички баве.

Такви лажни и цинични „борци за српски језик и писмо“ у српској језичкој науци данас измишљају како ми из „тамо неких удружења“ хоћемо да „забранимо учење и знање нечијег писма“. Као да је свако толико наиван па не зна да се истински борци за српско писмо никада нису ни у сну бавили забрањивањем ничијег писма, поготово не хрватске абецеде која је Србима корисна јер, ако је знамо, можемо да изворно читамо њихове књиге, јер нам је језик данас лингвистички и даље исти језик и не треба нам никакав преводилац за хрватски језик.

Борци за ћирилицу су здрави људи који само траже да се, по налогу светске праксе и Устава Србије, (са)чува српско писмо на једини могући начин у свету. Да се сачува српско писмо на тај начин да се српски језик њиме неизоставно и увек и свуда пише српским писмом, а не неки други језик, поготово не хрватски језик, Вуков српски језик у хрватској варијанти. И ништа даље од тога не траже нормални српски ћириличари.

Српски лингвисти данас увек манипулишу и не пада им на памет да се упитају јесу ли икада они и у чему погрешили у неговању и чувању српског језика и писма. Ако се појави и једно једино друкчије мишљење од њиховог, они не дају да се то обелодани. На пример, чим се појавило једно једино друкчије мишљење о историјату језика Срба и Хрвата (мишљење познатог лингвисте Драгољуба Петровића, на пример), које је предочено јавно на скупу лингвиста у САНУ приликом расправе о српској језичкој политици данас, они су забранили да се тај рад објави заједно с осталим излагањима са тог скупа у Зборнику радова. То је просто сулудо, јер је погубно за Србе, за њихов језик и за њихово писмо.

Постоје још слични примери забрана да се објаве друкчија мишљења од оних мишљења која заговара институционални „врх“ у српској језичкој науци. Ако неко друкчије о томе мисли, одмах је за њих „националиста“, и то у значењу „шовиниста“…

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Umrlica_%C4%86irilici_koju_je_%C5%A1tampala_AU_po_okupiranju_Beograda_1914.jpg

Аустроугарска пропагандна умрлица, смрт ћирилице у Србији, 1914; фото: Википедија/Садко

Дакле, од прве појаве окупационе латинице и у Србији (1916) прошло је равно сто година, али од погубне српске језичке политике још није прошао ни један дан, јер се погубна српска језичка политика у српским институцијама води и данас када им иако им, као раније, не брани да се баве нормалном страндардизацијом језика и писма у Срба у складу са светском праксом у стандардизацији других језика. Зато српским лингвистима у Матици српској, У САНУ, у САНУ-овом Институту за српски језик и у Одбору за стандардизацију српског језика не пада на памет ни да разговарају о погубности новосадског Језичког договора из 1954. године, а камоли да га пониште, за разлику од хрватских лингвиста који су га поништили већ 1967. године.

И тако српски лингвисти и српска лингвистика и језичка политика касне најмање пола века за хрватском – зашто не признати, не у свему научном, али за њих веома корисном – мудром и успешном језичком политиком. Српска језичка политика је и даље у југословенском комунистичком мраку.

Драгољуб Збиљић

Извор: СРБИН.ИНФО

Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)

Прогон ћирилице код суседа никад не престаје, мења се само интензитет. Тако је најновији антићирилични талас преплавио Вуковар и разлио се даље. Медији одмах прихатају задату тему и шире је… у недоглед.

Ћирилица

Потребно је зато нагласити да борба против ћирилице уствари представља борбу против Срба, српства уопште. Јесам ли циничан ако кажем да никоме не можете забранити да вас мрзи, поготово ако он или они то баш жарко желе. Такво размишљање може нас довести и до закључка да бар мало кривице има и код жртве. Ево примера. На Филозофском факултету у Београду који сам некоћ похађао, у групи за историју био је обавезан предмет латински језик. И то је у реду, учећи латински заинтересовао сам се и за латинску палеографију, преко непревазиђене књиге Виктора Новака истог наслова. Увек има али… У исто време, постојао је и предмет старословенски језик и ћирилска палеографија, код професора Димитрија Богдановића. Али… оно али… као изборни предмет. Шта то конкретно значи? Предавања и вежбе старословенског похађало је толико нас да нам није требала ни сала ни учионица. Срећом да није било шпајзева. Је ли то лудило или план, учиш историју у Београду, а старословенски није обавезан предмет?! Даћу још један пример са Филолошког факултета. Тамо је учињено све да се дела дубровачких писаца, листом Срба, отргну из корпуса српског језика!

Вратимо се ћирилици. Нека ми старији читаоци опросте, који то знају, али ово ћу рећи због млађих – српска азбука се разликује од осталих ћирилица постојањем слова односно гласа Ђ. То ђ је заштитни знак српске ћирилице. Постојало је још у средњем веку као слово ђерв из кога ће се временом у 19. веку изгранати Ћ и Ђ. За историју језика ђерв је врло битан знак јер га налазимо и у глагољици, што даље отвара нова питања. По владајућем уверењу, глагољица је настала у Бугарској. Међутим, Бугари уопште немају глас Ђ!

Вратимо се комшијама на западу. Анти-српску или анти-азбучну хистерију покушао је мало да каналише један њихов учењак опомињући јавност да одбацивање ћирилице подразумева и одбацивање доброг дела њихове средњевековне писане баштине. Мислећи превасходно на Пољички статут. Ако неко жели правилан нагласак, каже се  Пољица, исто као колица. Како се то изговарало у средњем веку, не бих знао.

Радован Дамјановић

Радован Дамјановић

Суседи тврде да је писмо у Пољичком статуту, премда ћирилично, заправо један посебан облик који се зове босанчица. Не треба много памети да се схвати куда то води. Погледајмо историју настанка израза босанчица. То је „дивно“ време укопације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. Тада је требало читаво ћирилично прекодринско наслеђе некако преименовати, а потом га и присвојити. Простора за то било је и превише. Наравно, највеће могућности пружале су псеудолингвистика и квазиисториографија.

Објављујући своје дело Примјери српско-словенског језика 1857. године Вук изгледа нехотице поставља основу за преименовање ћирилице у босанчицу. Јер Вук у тој својој књижици објављује и факсимиле двају кратких писама „која су оба још доста разговјетна, јер Турци не пишу много“.  Једно је писмо Али паше Ризванбеговића – Сточевића које је он ручно саставио и послао владици Његошу. Друго је писмо како Вук каже писао „Турчин Турчину“. И додаје, осврћући се на оба писма „овако по Босни и Херцеговини пишу и наши људи“. Ово, наши људи, Вуку значи Срби. Без обзира што ти наши људи користе иста слова и језик као и кад „Турчин пише Турчину“!

Ако је један „турчин“ писао Његошу ћирилицом српским језиком, а други „турчин“ писао трећем „турчину“ истим тим писмом и језиком, бићу слободан да претпоставим како је свој четворици матерњи језик српски. Или је можда боље рећи савременим и политички коректним језиком, етнички Срби из Турске. Јер, у то доба, Босна и Херцеговина и јесу у политичком смислу делови турске царевине.

Како каже Петар Ђорђић у Историји српске ћирилице – под познатим називом Стара Србија брзописни тип ћирилице држао се поред турског писма или аребице у припадника ислама, негде више негде мање, и после престанка турске власти. Ђорђић, највећи ауторитет на овом пољу, уствари јасно каже – ћирилица се користила читаво време турске власти. Па како се онда поред уобичајеног назива за брзописну ћирилицу Стара Србија уопште ту појавио назив босанчица? Ево, после Вука, прво је Фрањо Рачки, миљеник београдских хиперкритичких историчара, припремио терен својим радовима о ћирилици. На њега се наставља Ћиро Трухелка 1889. године, када у првој години Гласника земаљског музеја за Босну и Херцеговину, објављује чланак под насловом Босанчица. Овај се Трухелкин рад бави брзописом „беговских писама“ Херцеговине и Крајине. Трухелка вероватно није ни слутио да ће се његов назив босанчица, иако се односи само на српски ћирилични рукопис – брзопис, ускоро применити на све ћирилично у Босни, Херцеговини, Далматији, Крајини…

Пољичка ћирилица не разликује се обликом од брзописа у писмима и повељама које је у исто време издавала и канцеларија босанских банова а од Твртка и краљева. И једино је ту могуће наћи какву такву везу с Босном, али исто тако и са Рашком, па дабоме и са земљом Светог Саве. Херцеговином.

Проблем, односно фалсификовање историје увек почиње мењањем имена. Примера има доста. Али овај може да послужи. Опште је познато да појам Хрватска у државном смислу не постоји од краја 11. века. Накнадном памећу, почео је да се помаља а потом и заживео израз, тачније синтагма, „Хрватска у државној заједници са Угарском“. Наравно да никакве заједнице није било јер је иста распарчана на млетачки, маџарски а од 1526. године и аустријски део.

Не зна се кад је први закон пољичких области написан. Могуће још у доба синова кнеза Мирослава. Највероватније 1333. године, у време кад краљ Душан изнајмљује Пељешац и Стон Дубровчанима. Језик је икавски, баш као и у босанским повељама тог времена.

Да је Пољица била под влашћу Угарске од 15. века доказује можда једна „ситница“. Властелин се у статуту назива Угричић! Али постоји и старо племство Дидићи, рекли бисмо данашњим српским језиком – Дедићи.

Манастири Крупа и Крка свакако сведоче о православљу Далматије кроз 14. век. У том смислу не би било лоше да становници Пољица потраже негде на тавану или у коноби, иза највећег бурета, славску икону. Ко зна…   

аутор: Радован Дамјановић

Извор: Фонд Стратешке Културе

Сродни чланци:

Радован Дамјановић: Праотац
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају
Радован Дамјановић – Вече у Студеници
Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)
Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.

Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.

Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.

Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491