Петар Кочић: Молитва
Молитва је дубоко емотиван вапај и тужбалица за несрећним, потлаченим српским народом у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом. Кочић се идентификује са патњама свог народа („Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја!“), осећајући сваки бол и невољу као своју сопствену.
Петар Кочић: Молитва; фото: Гемини ВИ
Централни бол писца јесте чињеница да му је ускраћено право на слободну реч — забрањују му да пева о прошлој слави или да отворено кука над тренутном бедом. Власт га прогони („немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно“), чинећи да му речи застају у грлу.
Молитва (Петар Кочић)
Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим, Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!
Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашује се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протре и премрзне.
O, Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје.
Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском.
Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!
Молитва је штампана први пут у бањалучкој Отаџбини, I/1907, бр. 3, ушла је и у Кочићеву књигу „Јауци са Змијања“ (Загреб 1910).
Слика гробља је метафора за окупирану земљу где су гробови неопојани, а мајке неутешене. Међутим, ту се јавља моћан мотив побуне: од превелике муке буни се „и божје и људско срце“, а мртви устају из гробова уз језиве јауке, симболизујући буђење националне свести и отпора.
Православна верница моли испред иконе Богородице у Кијевско-Печерској Лаври, Божић 2013. фото: Википедија
У завршном делу текста, Кочић у форми моћне молитве упућене Богу тражи језичке метафоре које су достојне тежине националне трагедије. Он тражи речи „крупне и замашне ко брда хималајска“, „силне и моћне ко небески громови“ и неразбирљиве за тиране „ко што је неразумљива сфинга египатска“.
Текст обилује снажним библијским и епским тоновима, хиперболама и дубоким емотивним набојем. Кочић користи језик који спаја народни говор и узвишену реторику, стварајући незаборавну слику борбе између духа слободе и силе ропства.
Петар Кочић (Слика Јована Бијелића); фото: Википедија
Петар Кочић (Стричићи код Бање Луке, 29. јун 1877 – Београд, 27. август 1916)
Српски књижевник и политичар. Сматра се једним од првих писаца модерне у српској књижевности, али и личношћу која је својим животом и политичком делатношћу постала узор различитим политичким струјама у потоњој историји српског народа.
Кочић је писао сва три књижевна рода — епику (приповетке, цртице и слике), лирику (песме у стиху и прози) и драму (драмске сатире). Највише уметничке домете достигао је пишући приповетке и драмске сатире.
Поред тога што се сматра једним од првих модерних писаца српске књижевности, Кочић се сматра и првим великим српским писцем из Босне и Херцеговине, писцем који је увео босанског сељака у српску књижевност и писцем који је оживео сеоску приповетку.
Његове приповетке извршиле су широк утицај на следећу генерацију писаца међу којима се посебно издваја утицај које су извршиле на стваралаштво Иве Андрића.
Политичка делатност, пркос и челична непоколебљивост створиле су од Кочића историјску фигуру на чије су се наслеђе кроз потоњу историју позивале подједнако и десне и леве, српске и југословенске политичке идеологије.
Сродни чланци
Петар Кочић: Слободи (1912.)
Петар Кочић: Мисли о Отаџбини
Петар Кочић – Критика Аустријске управе у Босни
Кочићеве Јелике и оморике
У магли
Кочићев недокучиви народ и језик скривен у планинама
Кроз свјетлост
Кмети
Пјесма младости
