Петар Кочић: Молитва

ПОДЕЛИТЕ
Молитва је штампана први пут у бањалучкој Отаџбини, I/1907, бр. 3, ушла је и у Кочићеву књигу „Јауци са Змијања“ (Загреб 1910).
Православна верница моли испред иконе Богородице у Кијевско-Печерској Лаври, Божић 2013.

Православна верница моли испред иконе Богородице у Кијевско-Печерској Лаври, Божић 2013. фото: Википедија

Молитва (Петар Кочић)

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим, Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!

Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашује се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протре и премрзне.

O, Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје.

Реклама

Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском.

Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

Молитва: Часопис “Отаџбина“, бр. 3, 1907.

Петар Кочић (Стричићи код Бање Луке, 29. јун 1877 – Београд, 27. август 1916)

Српски књижевник и политичар. Сматра се једним од првих писаца модерне у српској књижевности, али и личношћу која је својим животом и политичком делатношћу постала узор различитим политичким струјама у потоњој историји српског народа. 

Кочић је писао сва три књижевна рода — епику (приповетке, цртице и слике), лирику (песме у стиху и прози) и драму (драмске сатире). Највише уметничке домете достигао је пишући приповетке и драмске сатире. 

Поред тога што се сматра једним од првих модерних писаца српске књижевности, Кочић се сматра и првим великим српским писцем из Босне и Херцеговине, писцем који је увео босанског сељака у српску књижевност и писцем који је оживео сеоску приповетку.

Његове приповетке извршиле су широк утицај на следећу генерацију писаца међу којима се посебно издваја утицај које су извршиле на стваралаштво Иве Андрића.

Политичка делатност, пркос и челична непоколебљивост створиле су од Кочића историјску фигуру на чије су се наслеђе кроз потоњу историју позивале подједнако и десне и леве, српске и југословенске политичке идеологије.

Сродни чланци

Петар Кочић: Слободи (1912.)
Петар Кочић: Мисли о Отаџбини
Петар Кочић – Критика Аустријске управе у Босни
Кочићеве Јелике и оморике
У магли
Кочићев недокучиви народ и језик скривен у планинама
Кроз свјетлост
Кмети
Пјесма младости

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Поделите


Реклама

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

Discover more from РАСЕН

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading