Историја као политички чистач

ПОДЕЛИТЕ

У задњих сто и педесет година наша политика је као криминалац који чини криминална дела против сопственог народа, а историјска наука као чистач, који иде за њом и разводњава, мути воду, ствара маглу и гура под тепих.

Жаба на летећем тепиху; фото: pixabay/Noupload

Да нема тог момента историјске науке као чистача, могли бисмо помислити да је то све несрећна околност која нам је за политичаре изнедрила тешке наивчине и глуперде. Међутим, перфектност историјског великог спремања говори нам да се ради о врхунски организованом процесу, односно о великој завери против српског народа.

Због тога нас наука о најпогубнијим догађајима за народ често ускрати чињеница, мотива, имена и презимена. а обогати нас интерпретацијама тих чињеница и мотива од стране учесника које она изабере. Тако се неретко као чињенице у науку углаве субјективна тумачења која завеју непожељне трагове.

Ако узмемо само један од таквих примера, који је и узрок свих узрока наших страдања у претходних сто година – чин стварања Југославије од стране Краља Ујединитеља, видећемо да се неке подметнуте неистине подједнако одржавају кроз различите друштвене системе .

Ако погледамо уџбенике и читанке или питамо сваког просечно образованог Србина о узроцима, мало ко ће се вратити до Анексионе кризе, Мајског преврата или Берлинског конгреса. Углавном ћемо за одговоре добити историјски конструисане полуистине о илирским и југословенским идејама и тежњама за уједињењем јужних Словена. А управо је супротно. Нити је икада илирска идеја била јача од хрватске, нити је икада југословенска идеја била јача од српске. Оне су таквима приказане само у историјским уџбеницима.

Да је краљ позвао Србе 1914. године да бране југословенство, рат би био завршен недељу дана касније победом Аустроугарске. Он је позвао Србе да бране српство и за то је народ устао и у огромном броју изгинуо. Ко је краљу, како и зашто дозволио да превари и живе и изгинуле и створи нешто за шта већина Срба није ни живела ни гинула, треба наша историјска наука да нам да одговор.

Да би нам дала тај одговор, наука мора јасно и чињенично да одговори на бројна повезана питања:

Који су прави разлози абдикације, а потом и проглашења лудим принца Ђорђа, који је почетком двадесетог века имао знатно израженији национални став од његовог брата?

Каква је судбина задесила политичаре којима је српски интерес био изнад свега и били су против стварања заједничке државе?

Која је судбина у створеној Југославији задесила политичаре који су хушкали на рат против Србије и прогонили Србе на подручјима данашње БиХ, Хрватске и Војводине?

Каква је судбина задесила официре који су ратовали за Србију, а били су против стварања Југославије, а за стварање Велике Србије?

Која је судбина у новоствореној држави задесила официре аустроугарске војске који су ратовали против Србије, неретко у подручјима где су над Србима извршени бројни ратни злочини?

Која је права размера обрачуна са организацијом Црна Рука и њеним симпатизерима широм српских простора?

Ко све стоји иза масовног претварања српских Сокола у југословенске Соколе?

Па Жрнов, Иван Мештровић, улога Масона, и страних држава, Пашић, Атентат у Марсеју, Диктатура, Бановине, Мартовски пуч итд. итд. итд.

Одговори на та питања заувек би из образовног програма склонили лаж да је српски народ био масовно задојен југословенском идејом и због тога је и сам крив за грешку која је учињена. Јасно је да некоме није у интересу да се та лаж разобличи, јер тако би се добила јасна слика о размерама завере која је покренута и која траје до данас.

Овде није реч о појединачним историчарима који неретко дају праве одговоре, али се њихова истраживања гурну на маргину науке и друштва. Реч је о УЏБЕНИЦИМА и историјским приручницима који се налазе у државном школском систему, реч је о пројектима које организују министарства, Реч је о ономе што је плаћено од народа да води српски национални интерес.

Право мерило друштвене прихваћености једне историјске чињенице није нека незапажена књига која чучи у архивама, него просечно образовани Србин, коме је образовни систем био дужан да пружи одговоре.

Много је историјских примера попут овог о стварању Југославије, посебно је много оних из новије историје, која је осетљивија због живих учесника у догађајима и због пројеката који су још увек у току.

Када год наиђете на дијаметрално супротна тумачења догађаја или улоге неких личности у тим догађајима, а све се то одвијало у ери новина, телевизије, интернета, мобилних телефона, када се све бележи и јасно је као дан. можете бити уверени да се пројекат одрађује.

Највећи успех оних који спроводе пројекат деси се када вас заразе тзв. синдромом српских подела. Они вас намерно доведу у позицију навијача са трибине и у тој позицији ви навијате искључиво за и против, без да доводите у питање било кога или било шта што је у складу са вашим „за“.

Завера се спроводи тим боље што је друштво оштрије поларизовано, јер је тада најмање оних који постављају питања, а и постављена питања не могу да се чују од урлања оних који навијају за и против.

Уколико се препознате као навијач који урла за или против, уместо да поставља питања и захтева одговоре, то је искључиво ваша кривица. То значи да сте дозволили да вас изманипулишу и увуку у још једну од безброј српских подела.

Једино решење је да поставите српски интерес изнад свега, попнете се на тај темељ и са њега захтевате јасне одговоре. Није згорег и да повремено завирите под тепих…

Гурањем под тепих свашта може да се сакрије, али последице су често саплитање.

Далибор Дрекић