У склопу опште хистерије против Срба, која се после Принциповог атентата ширила целим подручјем јужне Аустроугарске, а највише на простору Босне, Далмације, Славоније и Хрватске, на удару је било све српско. Најчешће под оптужбом за шпијунажу хапшени су, затварани и убијани виђенији Срби – свештеници, учитељи, председници друштава, власници радњи… Пљачкана је и уништавана српска имовина, забрањен је рад српских друштава, затворене су српске школе, забрањена је ћирилица, забрањена је српска застава, укинута је крсна слава, забрањено је чак и ношење српске шајкаче.
Наредба о укидању ћирилице на простору Хрватске и Славоније, издата у Загребу 03. октобра 1914. године; фото: Национална и свеучилишна књижница
Преносимо вам текст наредбе Хрватско-славонско-далматинске земаљске владе о укидању ћирилице у „јавним нижим пучким школама“ краљевина Хрватске и Славоније, донете трећег октобра 1914. године. Наредба је објављена у Новостима бр. 270 (05. октобар 1914.).
Пошто је одлука закаснила и за наступајућу 1914/15. годину уџбеници су већ одштампани и „разаслани“, уредбом се одређује да се „они имаду одмах замијенити латиницом штампаним почетницама и рачуницама…“
Додајемо и обавештење које стоји на истој страни овога броја Новости, а односи се на јавне, званичне објаве у којима је такође укинута ћирилица:
Укидање ћирилице у јавним објавама; фото: Национална и свеучилишна књижница
Ћирилица је такође забрањена и у Босни, а пракса њене забране настављена је и у каснијем периоду. По уласку Аустроугарске војске у Србију скидани су и уништавани јавни натписи на ћирилици и замењивани латиничним. Сачувано је више уредби о забрани ћирилице у Србији, као и фотографије на којима аустроугарски војници скидају ћириличне натписе и замењују их латиничним.
Борба против ћирилице, започета 1914. године траје читав век и посебно је била изражена у периоду трајања Титове Југославије, када је кроз институције наметана латиница. Добро је познат такав пример забране ћирилице у свим документима и публикацијама Југословенске Народне Армије. А колико су појединци, институције и установе у Републици Србији данас уистину српски најбоље можемо да видимо у њиховом односу према ћирилици.
Застава је сашивена на брзину у тврђавској кројачници, с тим што је поп Марко тражио да буде већа од Аустроугарске. Кад се нова застава завијорила на врху високог јарбола, настала је урнебесна паљба из пушака. Испаљено је неколико хиљада пушчаних метака. Није се жалило јер их је у складиштима било на стотине хиљада.
Не само послије Другог свјетског рата него и између два свјетска рата није готово ништа истраживано и писано о веома интересантним догађајима током ослобођења Боке 1918. године.
Највећа, најјача и најмодернија обална тврђава у Боки био је фор Радишевић у Кртолима. Осим већег броја митраљеских гнијезда, била су 4 тешка мерзера кал. 210 мм домета преко 7 км, 2 тврђавска топа кал. 150 мм, домета 10 км, 2 пољска топа кал. 90 мм, 2 рефлектора 900 мм и много пушкарница. У овој тврђави је засијала прва електрична сијалица у Боки и Црној Гори и прорадио први лифт за вертикални транспорт. У подземном дијелу су била 4 спрата под дебелим армираним сводовима, са много просторија за складишта муниције и хране и за смјештај војске. Фор је могао да прими хиљаду војника, иако му је редовна посада била пет пута мања. Око фора је био 8 м дубок и 6 м широк ров, а око њега неколико низова плетера од бодљикаве жице и жељезних шиљака. Био је неосвојив ондашњим ратним средствима, а могао је да издржи вишемјесечну опсаду.
Српска народна гарда – Котор
Чудно је да се баш такав објекат први освоји и да се на њему истакне прва српска застава на неком војном објекту у Боки. Тешко је то и повјеровати, поготово кад нису пронађени документи. Ипак, догађај није било тешко реконструисати, јер су остављена два записа, која су раније и објављивана, независно један од другога и у разним књигама. Први запис је оставио поп Марко Костић, тада предсједник илегалног Народног вијећа. Објављен је у књизи „Комитски покрет у Црној Гори““ Кордића и Ашанина 1985. г. а и у неким новинама. Други запис је проф. др Лаза Костића, тада команданта новоосноване ослободилачке јединице. Објављен је у његовој књизи „О заставама код Срба“, 1960. године. Синтеза једног и другог записа, који се незнатно разликују, објављена је и у књизи „Српска народна гарда у Котору“ 1989. године. Овдје је скраћена верзија.
Сеоска стража или Српска гарда
Крај рата се већ назирао, а са њим и пропаст Аустроугарске царевине. Њени војници словенских националности, све чешће су дезертирали. Прикупљали су их мјесни патриоти, који су знали гдје их могу крити. Формирана је ослободилачка јединица од мјештана и дезертера, чији је срж била недавно пристигла комитска тројка. Ова јединица је различито називана; Сеоска стража или Српска гарда. Да им се не би расипала војска или била изложена нападима сеоске страже, аустроугарска команда је повукла војску са истурених положаја и сконцентрисала је у утврђењу. Села су практично остала слободна. У таквој ситуацији, на Вари, центру и главном зборишу Кртола, пред просторијама Кртољске читаонице (силом затворене уочи рата), окупили су се наоружани Кртољани и сви који су се крили по околним брдима и шумама.
Кртољана је било много мобилисаних на разним фронтовима, па их се мало способних за пушку нашло у Кртолима. Ипак, заједно са комитима, дезертерима и жандарима, формирана је јединица од 160 бораца. Како су се у тој јединици нашли и аустроугарски жандари? На Вари је била њихова станица и једино они нису повучени у тврђаву. Сви су били словенских националности. Нису пружили отпор формирању војне јединице. За њеног команданта је постављен Лазо Костић, син попа Марка. Лазо је био резервни аустроугарски официр, два мјесеца раније дезертирао кад је дошао на љетно одсуство.
Ова јединица је основана истог дана кад је пао Скадар, што значи да су регуларне српске трупе биле још далеко. Истог дана је заузела положаје за опсаду фора Радишевић. Поп Марко Костић је одлично говорио њемачки језик, а лично познавао команданта фора Радишевић, рођеног Бечлију и доктора права, резервног вишег артиљеријског официра. У име Народног вијећа водио је преговоре са командантом фора. Командант, високи интелектуалац, имао је прилике да упозна менталитет Кртољана и прибојавао се њихове одмазде над својим војницима. Било је много разлога да се то очекује.
Кртоли
Током преговора, поп Марко је намјерно потенцирао такву могућност, али и дао чврсте гаранције да се никоме неће десити ништа непријатно ако командант прихвати условну капитулацију.
Комадант је прихватио услове: да му војска остане под хуманитарним третманом и на редовној менажи док се не разбистри ситуација и организује евакуација. Поп Марко је понудио још више: да разоружана војска остане под командом својих официра, који би задржали лично наоружање и да артиљерци остану на својим положајима, али под новом командом.
Пуну седмицу дана прије стизања на фор Радишевић дијелова Другог пука Југословенске дивизије, извршена је предаја фора Радишевић кртољској Сеоској стражи. Церемонијал предаје је обављен по свим војничким прописима и витешким начелима. Аустроугарска војска, која је била на положајима под пуном ратном спремом, повучена је на зборно мјесто и постројена. Комадант им је у кратком говору објаснио ситуацију и услове за полагање оружја. Није било ни очајавања ни одушевљења. Дисциплиновано су сложили пушке у пирамиде (а не набацали на гомилу) и вратили се у строј. Испоставило се да их има 600 и да су претежно Мађари. Отворене су капије и умарширала је Сеоска стража, различито одјевена и са разноликим наоружањем.
Српска гарда је преузела стражарска мјеста и у свему поштовала услове предаје. Посебно је занимљиво да су се до доласка регуларних трупа југословенске дивизије, на истим казанима хранили заробљеници и победници, чак равноправно чекали ред за следовање
Нашле су се двије војске постројене једна наспрам друге. Уз посљедњи поздрав свих заједно, спуштена је аустроугарска застава са високог тврђавског јарбола. Није ни згужвана, ни згажена, ни спаљена, него смотана и предата дотадашњем команданту фора. Аустријског заставника смијенио је црногорски комита Крсто Калезић. Та част му је припала као ветерану са најдужим борачким стажом. Поново уз поздрав обје војске, успињала се уз јарбол велика српска тробојка. На брзину је сашивена у тврђавској кројачници, с тим што је поп Марко тражио да буде већа од аустроугарске. Кад се нова застава завијорила на врху високог јарбола, настала је урнебесна паљба из пушака. Испаљено је неколико хиљада пушчаних метака. Није се жалило јер их је у складиштима било на стотине хиљада.
Све је то било мало, па је Лазо Костић тражио да се смјена застава поздрави и са 21 топовским пуцњем. Бивши командант је објаснио да нема других сем „оштрих“ (бојевих) граната. То је баш и одговарало. Боље ће се чути, а цијеви окренуте према отвореном мору неће никоме наудити. Да би канонада што дуже трајала, није била плотунска него појединачна, и то из мерзера најтежег калибра. Тресло се читаво Луштичко полуострво, а почели су стизати протести. Није се знало да ли Аустријанци са фора гађају неки савезнички брод, или пред повлачењем уништавају властите објекте.
Да артиљерци остану на својим мјестима није тражено само ради славља. Проносили су се гласови да Италијани желе окупирати Боку и предухитрити српску војску. Требало их је спремно дочекати. То је био главни разлог за запосједање фора Радишевић. Други разлог је био да се што прије отворе складишта хране и спаси изгладњели народ. То је одмах учињено. Требало је спријечити уништење складишта, што се могло очекивати.
Српска гарда је преузела стражарска мјеста и у свему поштовала услове предаје. Посебно је занимљиво да су се до доласка регуларних трупа Југословенске дивизије, на истим казанима хранили заробљеници и побједници, чак и равноправно чекали ред за следовање. Услове предаје су поштовале и регуларне трупе, па је одмах организована евакуација заробљеника својим кућама.
Тешко је нешто написати о човеку о коме је све написано. Све о његовом животу и животарењу је речено. Ипак, Степа је неко ко је у свом народу и својој провинцији био омиљен. И дан данас се причају легенде везане за њега. Ево неких од њих:
Степа Степановић у униформи генерала војске Краљевине Србије 1913. фото: Википедија
1. Волео је да пеца
Степа је волео да своје пензионерске дане проводи пецајући. Свако јутро је волео да прошета до Западне Мораве и пеца што га је учинило најпознатијим пецарошем у граду.
2. Тражио да му се смањи пензија
Када је добио своју прву пензију Степа је био увређен јер је она била превелика и тражио је да се смањи.
3. За живота је подигао споменик
Од своје пензије за свога живота подигао је себи споменик на Чачанском гробљу.
4. Рођен у Кумодражу а живео у Чачку
Иако је рођен у Кумодражу, Степа је свој живот провео у Чачку одакле је његова жена. Живели су у њеној кући која се налази у центру града.
5. Краљ Александар присуствовао сахрани
На Степиној сахрани су присуствовали краљ Александар и владика Јефрем Бојовић.
Краљ Александар на сахрани фото: Албум старог Чачка
6. Једина посета краља Чачку
Једини пут када је краљ Александар посетио Чачак била је сахрана Степе Степановића.
Бранислав Нушић је највећи српски комедиограф и по томе је углавном и познат. Међутим, оно што је мање познато је да се, током Првог светског рата, Нушић заједно са српском војском и народом повлачио према Албанији. У овом рату га је сустигла највећа породична трагедија, погинуо му је син јединац.
Први светски рат
Нушићев син Страхиња Бан Нушић се борио у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1.300 каплара. Батаљон је оформљен 31. августа 1914. године и то је јединствен случај у историји ратовања да се будућа интелектуална елита пошаље на фронт. Он је најпре тешко рањен, а када се опоравио и вратио у ров, погинуо је.
Нушић никад није прежалио сина, а своја, као и осећања целокупног народа, описао је у књизи “Деветстопетнаеста: трагедија једног народа“. Кроз судбине малих, обичних људи, што књизи даје животност какве нема у сувопарним историјским делима, Нушић је непоновљиво приказао ову непојамну трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили своје животе и за наук будућим генерацијама.
“… Нисам ни слутио да су та деца (регрути) на смрт осуђена, да ће ту децу маћијски бацити у планине албанске где ће умирати од глади и од зиме, где ће се давити у блату и где ће их болести обарати као олујина недозрели влат.
Нисам ни слутио да ће од 40 000 српске деце за месец дана 36 000 наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине просто бацити зверовима за храну, као непотребно месо.
Нисам ни слутио, велим, када су та деца, бледа и уморна лица пролазила у недогледним редовима мимо мене, да они иду на своју Голготу и да је хришћанство према Српству тако сиромашно жртвама.
Две хиљаде година ми славимо и жалимо четрдесет младенаца, мученика, колико је хришћанство у борби од неколико векова поднело на жртву, а ми за неколико дана бацимо на жртву четрдесет хиљада младенаца – мученика!“
Одломак из књиге Бранислава Нушића Деветстопетнаеста – трагедија једног народа
“ Спомен костурница погинулим ратницима 1912 – 1918 “ или “ Споменик ратницима четири вере “ на чачанском гробљу је спомен костурница подигнута 23. септембра 1934. године ратницима погинулим током Балканских ратова и Првог светског рата. На споменику се налазе обележја све четири верске конфесије: православне, католичке, исламске и јеврејске. Овај споменик је јединствен у свету и налази се под заштитом државе!
Споменик четири вере Чачак
Погинули учесници рата су у први мах били сахрањивани на два места у Чачку. Срби су били сахрањивани на војничком гробљу док су други учесници на тзв. Швабском гробљу које се налази близу болнице. На овом месту се налазила плоча са уклесаним натписом “ Умро је сваки за своју отаџбину “ . Женска секција “ Удружења резервних официра и ратника “ која води бригу о знаменитим споменицима је уложила највећи напор да пронађе настрадале у ратовима у периоду 1912 – 1918 на територији града Чачка а потом да посмртне остатке пренесе у јединствену гробницу.
У спомен костурници почива 914 војника из 15 данашњих држава. Од тога 615 ратника је било из чачанског краја а 95 из рудничког и других округа у Србији. У костурници су сахрањена 262 војника Централних сила, 65 из Чешке, 61 из Угарске, 33 из Аустрије, 14 из Словеније, 20 из Хрватске. 19 из БиХ, 9 из Војводине и 26 из Немачке, Бугарске, Италије, Моравске, Галиције и Буковине док њих 15 има непознато порекло. Сахрањивање је завршено 5. августа 1934. године а споменик је откривен исте године 23. септембра. Споменик је открио краљев изасланик Оскар Часка уз представнике Енглеске, Италије, Француске, Немачке, Белгије, Бугарске, Румуније и Турске.
На све четири стране споменика се налази по једно верско обележје. У Другом светском рату, кад су Немци заузели Чачак, тражили су да се са споменика уклоне Давидова звезда и полумесец. Тако оскрнављен, споменик је био пуних 66 година. Поново је обновљен 2007. године а исте године је уз присуство верских и политичких представника откривен и презентован јавности.
Аустроугарска царевина је у Првом светском рату 1914–1918, као нико тако пре тога, масовно применила логоре за своје ратне циљеве. У Архиву Војске Србије налази се изворни документ који сведочи о броју логора и логораша на територији Аустроугарске из 1916. године. На том списку стоји да је у том тренутку било 300 логора са 64.942 заточеника, а међу њима 10 великих, док је у исто време у Немачкој било 50 логора са 39.245 заточеника. Први народ који је дошао под удар аустроугарских логора био је српски народ, и у мноштву тих логора десио им се прави помор.
Аустроугарски војници воде заробљене српске жене и дјецу, The Illustrated War News, 24.11.1915.
Чак и пре почетка Првог светског рата у њих су почели да одводе цивиле (народ): мушкарце, жене, децу и старце. Они су тамо одвођени само зато што су били Срби, а исто се догодило и у Другом светском рату. У најкраћем, како је то истакао филозоф и историчар Жарко Видовић у једном интервјуу за лист Печат: „Историја наша је историја наших логора о којима нико ништа не говори… Српски народ је логорашки народ… Логораши су последња српска национална елита”.
Од првог напада на Србију 12. августа 1914. године, као и током читавог Првог светског рата, Аустроугарска је поред ратних заробљеника из Србије одводила и цивилно становништво, чак жене, децу и старце. То су касније радиле Немачка и Бугарска, а један број логораша пребациван је и у Турску. Затварали су их у више стотина логора, а по потреби и премештали из једног логора у други, па и из једне државе у другу. Срби су у тим логорима масовно умирали, исцрпљени глађу, лошим смештајем, оскудицом одеће и обуће, слабом хигијеном и здравственом заштитом, тешким и опасним радом, тортуром и пљачком, а поред свега тога харале су епидемије заразних болести, посебно пегавог и трбушног тифуса, дизентерије и туберкулозе. Аустроугарска је имала одвојене логоре за сваку нацију: Србе, Русе, Италијане итд, мада су у каснијем периоду мешали затворенике. У логоре за Србе заједно су затварани интернирани грађани из Црне Горе, који нису сматрани заробљеницима, већ цивилима након капитулације Црне Горе почетком 1916. године, а такође и Срби из Босне и Херцеговине и Хрватске, тадашњи поданици Аустроугарске.
Стварање ратних заробљеничких логора, а за Србе заједно и са цивилним интернирцима, произашло је из историјски познатог становишта државне политике Аустроугарске, нарочито двора, владе генералштаба према Србији почетком 20. века, које је било изразито србофобско и непријатељско. Како је запазио Владимир Стојанчевић, „стара теоријска аксиома аустро-угарске политике и дипломатије о ‘великосрпској опасности’ по Двојну монархију претворила се окупацијом Србије 1915. године у практичну егзекутиву за њено уклањање свим расположивим средствима…”, а „у систему окупационе управе, како у ратном периоду 1914–1915. тако и после успоставе Војног генералног гувернмана Србије (ВГГ/С)1916–1918. године, политика интернирања и установа логора сматрале су се као веома ефикасно средство за спровођење крајњих циљева Аустро-Угарске према српском народу уопште. Пошто је српска војска делом изгинула, делом се повукла преко Албаније на Крф, а делом се нашла у логорима за војне заробљенике – Kriegsgefangenlager, до краја 1915. године интернирања из Србије у логоре Аустро-Угарске, али и Бугарске, односила су се практично на цивилно становништво. Обе окупационе силе прогласиле су непостојање Србије као државе, за res nullius, а српске грађане без утврђеног правног статуса и грађанског идентитета”.
Велика група српских сељака, већина је боса, заробљена у Креки, у близини Тузле
Логор за Србе у Првом светском рату
Коначан број логора са српским ратним заробљеницима и интернираним цивилима, као ни број умрлих и преживелих у тим логорима, до сада није утврђен. Њихов попис није вршен, те се њихово стање базира на проценама. Тачан број могли су међународном Црвеном крсту пружити органи Аустроугарске, Немачке и Бугарске. Међутим, они су са том светском организацијом избегавали сарадњу све до пред крај рата, када је постало јасно да ће рат изгубити, а посебно нису признавали да су у заробљеничким логорима држали интерниране цивиле, што је било забрањено међународним ратним правом и хашким конвенцијама.
Према службеним проценама владе Србије са краја рата, у логорима Аустроугарске било је око 150.000 ратних заробљеника (тачније 147.677), од чега је 50.000 помрло, а укупан њихов број за Аустроугарску, Бугарску и Немачку износи 182.000 људи. Такође је процењено да је у Аустроугарској било интернирано 50.000 цивила, од којих је у логорима умрло 20.000. Ови подаци су прихваћени на мировној конференцији 1919. године у Версају, док савремени истраживачи и научници Србије сматрају да нису ни приближно тачни, односно да „морају бити већи, чак осетно већи”, јер попис жртава логора није обављен, нити су вршена стручна истраживања. Дату процену извео је на брзину и без сарадње стручног лица, само на основу три страна извора, Јован Вучковић, конзул из Прага. Но, и када бисмо наведене податке узели као тачне, види се да је у аустроугарским логорима умро сваки трећи ратни заробљеник и скоро сваки други интернирани цивил. Зато су захтеви за преиспитивање демографских губитака Србије у овом рату сасвим оправдани, али је исто тако веома важно утврђивање узрока, околности, начина и поступака њиховог умирања у логорима.
Познато је да су иза ратних логора у Аустроугарској, Немачкој, Бугарској и Турској остала масовна гробља и разбацани гробови, те се после рата у извесној мери приступило пописивању настрадалих људи, ради ексхумације и сабирања њихових посмртних остатака. Известан попис гробова (гробља) српских ратних заробљеника и интернираца на територији бивше Аустроугарске вршило је више лица. У послератној Мађарској попис је вршио прота Радивоје Бикар, који је у 49 места пописао 10.027 гробова. У послератној Аустрији два пароха цркве Свети Сава из Беча, и то прво Михаило Мишић, у 145 места пописао је 21.856 гробова, а затим др Милоје Араницки (1935–1941), који је сачинио списак од 29.414 сахрањених заробљеника и цивила. У Чехословачкој попис је вршио прота Миливоје Црвчанин [1932], који је на 409 гробаља пописао 17.378 гробова. На територији Чехословачке један број сахрањених је ексхумован и положен у заједничке спомен-костурнице (маузолеје), какви се према Црвчанину [1932] налазе на територији бивше Чехословачке: у Јиндриховицама (Бохемија – Чешка), Оломоуцу (Моравска), Тренчину (Словачка) и Олшанском гробљу у Прагу (Чешка).
Српски заробљеници у Митровици
Поред наведених података у више архива у Србији сачуван је значајан број спискова, умрлица и ексхумационих листова, као и друге документације везане за логоре и логорска гробља. Те пописивачке активности трајале су све до почетка Другог светског рата, о чему постоје трагови у домаћим архивама. Архивска грађа, објављене књиге и други научни радови, засновани на њој, исправљају историјску слику о страдању Срба у Првом светском рату, али она, нажалост, у највећем броју случајева изгледа још трагичнија.
Сви логори функционисали су по истом принципу и остварили исте ратне циљеве: масовни помор улогорених људи. С обзиром на то да су их исте земље масовно отвориле током Другог светског рата, постаје јасно да су од почетка били плански пројектовани као најефикасније средство за извршење геноцида над Србима.
Из научног рада “Помор Срба ратних заробљеника и интернираних цивила у аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914-1918.“, аутора Мирчете Вемића
Цијели текст можете прочитати на: doiserbia.ns.rs гдје су посебно обрађени неки од аустроугарских логора: Арад (11.000–15.000 логораша, 4.317 српских жртава); Добој (45.791 логораша, 8.000 (10.000–12.000) српских жртава; Неђмеђер (21.000 логораша, 5.927 (7.000) српских жртава); Нежидер (14.500 логораша, 9.700 српских жртава); Болдогасоњ (11.613 логораша (1916. године), 7.000 српских жртава; Шопроњек (35.000–40.000 (25.000+3.000 српских) логораша; Маутхаузен (40.000 (15.000 српских) логораша, 8.256 српских жртава; Ашах на Дунаву (10.903 српских логораша, 5.362 српских жртава; Хајнрихсгрин/чеш. Јандриховице (66.000 логораша, 4.306 жртава, 2.573 гробна места за Србе; Раунау/чеш. Броумов (35.000 логораша, 2.674 гробна места за Србе)…
Био је то благ, сунчан и топао дан за то доба године, а година читава од барута и смрти. Заправо, не знам какав је био дан, проклети немар је учинио да мало шта знамо о њему, али желим да верујем да је био благ, да је барем он такав био према херојима, онако леп за умирање ако таквих дана има…
Српски војник на положају код Београда 1914. фото: Википедија (обрада: Расен)
Славни мајор Драгутин Гавриловић командовао је одбраном из шанца на обали Дунава, јунаци су падали ко снопље и очас васкрсавали бранећи Београд смрћу колко и животима, а на Калемегдану, мало до цркве Ружице, ратничке, на самом ободу, ту где је још допирао ехо божанске куражи великог мајора – тукао је топ!
Руски! Један од два који су с тврђаве бранила браћу, веру, слободу, три заједничке боје с барјака које је сам Господ расуо по њима и свезао их као пупчанике, довека!
Тукли су топови бесомучно, заглушујуће, положени на земљу без предаха да их укопају, полегале би посаде на лафет држећи их приковане за светињу, па скакале да допреме следећу гранату, прекрсте се и…
Не знам колико је година било Ивану Соловјеву?! Не више од двадесетак сигурно, ако је и добацио до “толико”?
Ето, можда му је баш тог дана био рођендан, не знам, проклети заборав…
Знам да је за собом оставио мајку у Русији која је знала…
Знала је али није заплакала кад га је благословила да крене на пут с којег ће јој се вратити само глас о њему.
Није чекала сина, већ глас о сину, и није закукала када је стигао јер пао је за браћу, веру, љубав, оне три свете боје којима нас је Господ окумио…
Иван Соловјев је један од десеторице из две посаде топова. Једини чије се име зна!
Иван Соловјев је та десетина, Иван Соловјев је име и презиме свакога од тих јунака, Иван Соловјев је свако од нас и свако од нас је име сваког од њих!
Проклети немар и заборав…
Дан је био благ а читав од барута, смрти, јаука, топота, крви, песме…
Да, песме! Топови су тукли а они су певали: “Марш Сибирског пука” колико су могли, колико су могли од рана, колико су могли да их звери јасно чују с друге стране обале…
Мајор Драгутин Гавриловић
Српска војска на Дунаву у августу 1914.
Одбрана Београда 1914-1915
Одбрана Београда 1914-1915
Падали су српски хероји, падао је Београд полако, падала је ноћ, пали су топови испаливши последње гранате, пала је читава једна посада и очас васкрсла бранећи све за шта ваља живети и мрети…
Мајке нису чекале синове већ…
Пронела се наредба о повлачењу. Град је пао – Срби и Руси нису, мртви су га бранили јуришајући на звери.
Мртви на бајонете…
Крстoви у јуришу…
Иван Соловјев није послушао наредбу! Сувише је српске и руске браће пало да би се повукао!
Читава посада је одбила наредбу, још је имало и морало шта да се брани – град је пао али вера, љубав и братство нису, нити су могли бити!
Муниције за топове одавно није било!
Звери су јуришале Калемегданом и падале од куршума, од оно мало куршума што је остало у пушкама док и оне нису заћутале.
Песма није, ни једног трена! Песмом су звери и откриле где Иван Соловјев и хероји стоје крај немог топа и бране град, веру, браћу, мајчин благослов…
Комадовао је јуриш! Ноге су једва носиле искасапљена тела, али су бесмртна петорица полетеле на звери и…
Стрељани су крај топа! Загрљени! Певајући!
Звери су узалуд касапиле тела куршумима – васкрсле у Господу и слави не можеш убити!
Дан мора да је био благ, сваки је дан такав кад падају хероји и очас васкрсавају јуришајући крстом на звери!
Проклети немар и заборав учинили су да…
Кад вас стопе нанесу на Калемегдан, до Ружице, запалите свећу и ослушните бемсртни марш Сибирског пука…
Мајке нису чекале синове већ глас о њима.
Глас о њих 163 који су васксрли у Београду уз браћу, за веру, љубав, слободу, аманет да довека поносно и с љубављу кличемо: “Живела Србија – живела Русија!”
Свако наше име је име незнаних а знаних!
Свако је од нас Иван Соловјев – Иван Соловјев је име свакога од нас!
Бањалучани у самом центру града имају улицу која носи име краља Алфонса XIII, али колико њих зна ко је заправо био краљ Алфонсо, какав је његов значај за овај град или зашто треба да му буду захвални?
Господска улица у Бањалуци
По избијању Првог светског рата Аустро-Угарска је у Бањалуци похапсила све виђеније Србе и оптужила их за велеиздају. Углавном су то били чланови и учесници различитих националних друштава и покрета – истакнути политичари, учитељи, трговци, свештеници и адвокати.
Велеиздајнички процес у Бањалуци 1915. године био је највећи од 17 таквих процеса у Босни и Херцеговини, вођених у Првом свјетском рату. Коначном пресудом 16 лица је осуђено на смрт, 87 их је добило казну затвора од 2 до 20 година.
Након објављивања пресуде, тражена је помоћ са свих страна како би се избјегле смртне пресуде. Међу најзаслужнијим за помиловање оптуженика били су шпански краљ Алфонсо XIII и његова мајка, на чију молбу је аустријски цар Карло пристао да их помилује. Телеграм из Мадрида о ослобађању од смртне пресуде добио је Никола Пашић, 28. марта 1917. године.
Након ослобођења Бањалуке по завршетку Првог свјетског рата, главна улица у Бањалуци (Господска улица) као знак захвалности добила је назив по овом шпанском монарху.
Алфонсо XIII је био шпански краљ, син краља Алфонса XII и Марије Кристине Аустријске из куће Хабзбург. Рођен је 1886. године и одмах проглашен за краља. Са 16 година преузео је краљевске дужности и владао до 1931. кад је напустио Шпанију, а преминуо је у политичком егзилу у Риму 1941. године. Данас се Алфонсо XIII сматра за једну од најконтраверзнијих личности шпанске историје у 20. вијеку.
“Илустровани лист“ су хрватске илустроване новине које су излазиле за вријеме Првог свјетског рата, а које су биљежиле догађања везана за рат и објављивале фоторепортаже. Новине су излазиле суботом од јануара 1914. до децембра 1918. године, када мијењају назив у “Освит“. У броју 41. од 10. октобра 1914. “Илустровани лист“ на насловној страни доноси слику српских заробљеника у Загребу, а на једној од страна и причу о томе, коју вам преносимо у цијелости.
Цивилне српске заробљенике из пограничних села у Србији и заробљене српске официре воде у загребачки посадни затвор.
СРБСКИ ЗАРОБЉЕНИЦИ У ЗАГРЕБУ
Све чешће сретамо у Загребу групе заробљених српских јадника што их под бајунетом тјерају у њихова одредишта, дакако у затвор. То су већином жене, старци и дјеца, догнани с пријека са границе, да не сметају војску у њеном дјеловању. Такови транспорти броје и до 50 глава. Разумије се, да у Загребу сваког таквог ухапшеника, особито ако носи пуштене хлаче и шубару, сматрају комитом, па је публика силно разочарана изгледом тих тобожњих комита. Ти су људи тако јадна изгледа, да прије побуђују самилост, но срчбу. Ваља наиме знати, да прави српски комите, затечени на дјелу, буду на лицу мјеста стријељани, ради тога све што може бјежати, бјежи пред војском, а што остане отпрема се на сигурно мјесто.
Дакако да се у знатижељном опћинству, које прати улицом те транспорте, чују разне примједбе: “To су ти вражи Влахи!“ – добацује један грађанин – “требало би их обесити!“.
“Ах, кај обесити, ем згледију прије как’ богци нек как раубери“ – упада нека шестичанка.
Уапшеници међутим ступају шутећи, погнуте главе, са оно мало имовине што им је остало иза пожара, на леђима. Сви они ступају тешко и забринуто иза оружника, а на лицима им се види страх и тјескоба пред неизвјешношћу. Сигурно се надају најгорему, ма да им се, нијесу ли криви, ништа неће догодити. У једној таквој групи нашло се и седам српских официра. Све су то стројни и лијепи људи. Види им се, тешко снашају ропство, они, који су вични владати и заповиједати. Главу су погнули, но лица су им отворена и пркосна.
Бог зна, шта се догађа у душама тих људи, заробљених од оних, које су највише мрзили. Они ступају страга, иза цивилних заробљеника. Не побуђују самилости, јер у њиховим тврдим војничким лицима и одорама нема ништа јадна, што би могло побудити самилост. Дакако да многа кумица, која има сина на ратишту гласно грди и проклиње заробљенике, могуће увјерена, да су баш ово они, који су њеног сина изранили шрапнелама.
Не тако давно, српски празник Видовдан, који симболизује храбру борбу српске војске против Турака у Косовском боју, обележавао се у свим тим моћним земљама Запада, и то уз највеће почасти.
Током Првог светског рата, Видовдан су прослављали и Британци, Французи и остали савезници сила Антанте, као знак захвалности храброј српској војсци и њеном доприносу у Првом светском рату.
У свим школама у Великој Британији стајале су фотографије српских војника уз наслове „Херојска Србија 1389-1916: Дан Косова – Српски национални дан“.
Тај период може се назвати и најискренијим добом српско-британског пријатељства. О томе сведочи и велики број британских добровољаца, лекара и војника који су дошли у Србију како би јој помогли да се опорави од страшне штете коју су јој нанеле силе Аустро-Угарске.
Превођене су српске јуначке песме, објављиване су збирке и антологије, штампани су плакати захвалности и одржавани скупови подршке.
Баладе са Косова, Историја и поезија српске прошлости и садашњости, Британија, 28. јуна 1916.
Баладе са Косова, Историја и поезија српске прошлости и садашњости, Британија, 28. јуна 1916.
Баладе са Косова, Историја и поезија српске прошлости и садашњости, Британија, 28. јуна 1916.
У току 1916. године, посебно 28. јуна Британија је прославила Косовски дан (Kossovo Day), одржавањем низа манифестација. Циљ манифестација био је приближавање српске културе и вере Великој Британији и упознавање британског јавног мњења са потребама пружања даље подршке санитетским, хуманитарним и војним мисијама које су деловале у Србији током 1915. године. Тим поводом, формиран је Одбор за Косовски дан на челу са др Елси Инглис, а једна од чланица била је и леди Пеџет.
Готово све британске дневне новине посветиле су пажњу Косовском дану, а у Тајмсу је 28. јуна 1916. славни археолог Артур Еванс објавио уводник о косовском епу на насловној страни. У преко 1000 биоскопа широм Британије приказивани су филмови о Србији, а у 12 000 школа читан је текст „Србија – јуче, данас, сутра“ Ситона-Вотсона.
Британски Гардијан је том приликом написао: „In all the strange developments of wartime there can hardly be anything of such curious significance as Kossovo Day as it is being kept this year. That in London and Manchester and other English cities people should meet and demonstrate in memory of a battle which occurred in The Balkans 527 years ago – here surely is an extraordinary thing.“
Не треба заборавити и велико поштовање које је Србија уживала у САД. Мало људи зна да је једина застава која се завијорила на крову Беле куће (сем америчке), била управо застава Србије, и то као знак захвалности за српски допринос борби у Првом светском рату. Те 1918. године, српска тробојка вијорила се и на крововима свих државних институција у САД. Председник Вудро Вилсон тада је позвао амерички народ да искаже солидарност са Србијом, и ода јој почаст за херојску борбу против далеко надмоћнијег окупатора.
Српска корачница, марш „На Дрину“ једна је од најпознатијих и најизвођенијих српских песама у свету – од настанка, када су је изводиле све савезничке армије, до данас, доживела је извођења многих познатих домаћих и светских музичара.
Марш на Дрину компоновао је 1914. у Ваљеву Станислав Бинички (1872-1942), српски композитор, диригент и педагог, посветивши је првој великој победи српске војске на Церу из августа 1914, а према неким подацима и погинулом команданту Гвозденог пука Миливоју Стојановићу. Станислав Бинички је уједно био и оснивач првог београдског војног оркестра и аутор музике краљеве гарде.
Песма је постала симбол српског јунаштва и победа у Првом светском рату и као таква извођена је на фронтовима и широм Европе, где су је путем турнеје српске војне музике по Француској преузимали и интерпретирали оркестри савезничких војски.
Према писању Димитирја Ђорђевића, војног музичара и ученика Биничког, марш је компонован „када је Комбиновани пук, под командом пуковника Стојановића у храбром налету преко Дрине протерао надмоћнију аустроугарску војску. Марш је Бинички посветио том пуку и његовом команданту.“
Приликом марширања у ослобођени Ниш 1918. године, Дринска дивизија праћена је звуковима „Марша на Дрину“.
Композиција је изазвала велику пажњу приликом доделе Нобелове награде Иви Андрићу, који ју је представио у најлепшем светлу. Многи светски издавачи учинили су да композиција доживи бројне обраде и аранжмане, а њена популарност добије светске размере.
Текст „Марш на Дрину“ написан је 1964.
Године 1964. српски новинар, песник и дипломата Милоје Поповић Каваја написао је и текст за марш у част 50 година од Церске битке. Композицију са текстом први је извео хор КУД „Иво Лола Рибар“ из Београда:
„У бој крените јунаци сви Крен’те и не жал’те живот свој Цер да чује твој, Цер нек види бој А река Дрина славу, храброст И јуначку руку српског сина.
Пој, пој, Дрино, водо хладна ти Памти приче кад су падали Памти храбри строј који је Пун огња, силе, снаге протерао Туђина са реке наше драге.
Пој, пој Дрино, причај роду ми Како смо се храбро борили Певао је строј, војев’о се бој крај хладне воде Крв је текла крв се лила Дрином због слободе.“
О томе како су речи прихваћене у тадашњој Србији њихов аутор Милоје Поповић каже:
Тачно је да се нерадо гледало на дочекивања Нове године по старом, јулијанском календару и да су се кафане тада најчешће затварале много пре поноћи, али та врста бољшевизма је већ била на издисају – сећа се Милоје Поповић. – О томе знам доста, јер сам тада био секретар Општинског комитета Савеза комуниста Палилуле, али и председник друштва “Иво Лола Рибар”, што су били послови који су се на известан начин сукобљавали и искључивали. Када сам написао “Марш на Дрину”, а било је то поводом обележавања пола века од Церске битке, хор “Лоле” га је извео први пут; мало касније је снимљена плоча на којој је ову песму, уз музичку пратњу Миодрага Јашаревића и оркестра “Царевац”, отпевао Љубивоје Видосављевић. Још је жив и добро се држи, чули смо се недавно телефоном… Е, та верзија је сигурно најпознатија. Кад се песма појавила у јавности, мислим да није прошло дуже од месец дана, а већ је било тешко наићи на бољи кафански оркестар који је није имао на репертоару. Не бих рекао да је тада завладала некаква еуфорија, али је један наш српски полтрон, да му не спомињем име јер је још жив, одмах пожурио код Тита да би му се пожалио: “Ено, Срби опет лумпују уз неке нове националистичке песме”. И ко зна шта би се тад догодило да није споменуо “Марш на Дрину”, на шта му је Стари одговорио да он, лично, обожава ту композицију и да у томе не види ништа лоше. Мислим да је Тито поштовао ту српску војничку традицију и да је нипошто није повезивао са српским национализмом. Постојала је ту и једна изјава Добрице Ћосића, који је тада мудро приметио да је то херојски марш партизанских очева, што је са ове композиције скидало сваку сумњу.
Исте године снимљен је и филм „Марш на Дрину“ у режији Жике Митровића, посвећен победи српске војске у Церској бици.
Неслужбена химна Србије
На референдуму о државним симболима Републике Србије 1992, године композиција Марш на Дрину добила је највише гласова грађана за избор државне химне. Овај референдум је поништен због недовољног одзива грађана те је композиција важила за неслужбену химну све до 2004. године, када је за химну изабрана композиција Боже правде.
Нападнута због извођења у УН
Напади на све српско задњих деценија нису мимоишли ни ову славну српску композицију. Када је 2013. ову композицију у седишту Уједињених нација извео београдски састав Viva Vox Kонгрес Бошњака северне Америке упутио је јавно протестно писмо Бан Ки Муну.
У писму се наводи како су чланови ове организације „разочарани и врло увријеђени због извођења Марша на Дрину, српске озлоглашене и нападачке националистичке пјесме“. У њиховом писму генералном секретару УН „Марш на Дрину” се описује искључиво као „ратнохушкачка песма под којом су у Босни и Херцеговини почињени ратни злочини и геноцид”, и захтева „јавно извињење свим жртвама ратних злочина у БиХ почињених у име српског национализма”. Тражили су да се композиција уклони са звaничне интернет странице светске организације уз образложење да се ради о „увредљивој и агресорској песми“.
Тако се на мети напада задњих деценија на све што је српско, нашла и ова славна слободарска песма, која је том приликом добила политичку димензију и велику пажњу јавности.
Реаговао је и Јеремићев кабинет, саопштењем у коме се каже следеће:
„Уз дужно поштовање свих жртава трагичних ратова у бившој Југославији, ово је веома жалостан покушај злонамерног извртања значења песме изведене на бис, уз фокусирање на њене наводне злоупотребе у време трагичног сукоба. То су жалосни и за српски народ веома увредљиви покушаји да се изврне значење музичког дара који је свету понуђен прошлог понедељка.”
„Компонован пре један век, ’Марш на Дрину’ је безброј пута извођен током многих деценија, не само на Балкану, него и широм света, од стране истакнутих музичара као што су Клиф Ричардс и Чет Еткинс. Позитивно дејство ове мелодије на цењени међународни скуп прошлог понедељка је потврда њене уметничке вредности.”
„У Европи” – закључује се у саопштењу Јеремићевог кабинета – „постоји традиција завршавања новогодишњих концерата популарним маршевима, трансформисаним у поруку мира. То је случај са ’Радецки маршем” на бечким концертима, као што је то било и са ’Маршем на Дрину’ у понедељак. Упркос овом неоснованом нападу, ми ћемо наставити са нашим искреним напорима да промовишемо помирење на Балкану и широм света.”
„Иако је чињеница да се ова песма певала на ратиштима, она ни по мелодији ни по стиховима не промовише насиље, нити мржњу према другој нацији. Трубе, бубњеви и остали инструменти који симулирају марш и производе динамичну мелодију евоцирају и асоцирају на стање након борбе, на победу и слободу.“
…
Популарна извођења и аранжмани
Jorgen Ingmann – „Marchen Til Drina“ as Metronome 45 single, Denmark, 1963
The Jokers – „Drina“ as a Discostar and Brunswick 45 single, Belgium, 1963 Second Hand Songs: Drina March.
Horst Wende und sein Orchester – „Drina Marsch“, Polydor 52 172, 7″ 45 single, Germany, 1963
Kermisklanten Orchestra, „Drina Marsch“,
Patti Page – „Drina (Little Soldier Boy)“ released as a Columbia 45, EP, US, 1964
The Spotnicks – „Drina“ as a 45 single on Swedisc and W & G, Sweden, 1964
Leon Young String Chorale- „Drina“ as a 45 single, UK, Columbia, 7236, 1964 45cat.com.
Will Glahé’s Bohème Ballhouse Band – „Drina Marsch“ on Decca LP, 1964
The Shadows – „March to Drina“ on the album Shadow Music, 1966
Chet Atkins – „Drina“ on the album From Nashville With Love, 1966
Frankie Yankovic – „Drina (Little Soldier Boy)“ on the LP Saturday Night Polka Party, 1967 discogs.com.
James Last – on LP Trumpet A Go Go, Vol. 3, 1968
The Nashville String Band – „Drina“ on the eponymous album, 1969
Bert Landers & Konrad Grewe – „Drina Marsch“ from the album Schlager-Cocktail: Die 16 Spitzenschlager
Henry Arland and Hans Bertram – „Drina Marsch (Mars na Drini)“, or „Drina (In den Bergen singt der Wind)“, on the LP Clarinet Fascination, Polydor, 1972
Gunter Noris und die Big Band der Bundeswehr – WM-Parade, Germany, 1974
Kirmesmusikanten – „Drina Marsch“, 7″ 45 single, RCA, Germany, 1975.
Arne Domnerus Sekstett – on the LP Ja, Vi Älskar, Zarepta ZA 36010, Norway, 1978
Cherry Wainer – on the LP Musik Im Blut, Discoton 75289, Germany
Kurt Henkels und sein Tanzorchester
Gunter Noris and Big Band der Bundeswehr
Hazy and his orchester Osterwald
Bob Kaper’s The Beale Street Jazz Band – „Drina-March“ b/w „Dominique“, 45 picture sleeve single, RCA 47-9509, Dutch Amsterdam pressing.
Radomir Mihailović Točak – „Marš…“ on the EP „Marš…“ / „…na Drinu“ (PGP RTB 1984)
Bečka filharmonija pod ravnanjem H. Von Karajana, novogodišnji koncert 1987. [1]
Laibach – „Mars on River Drina“ on the album NATO (1994)
Bauernkapelle Mindersdorf – on the album In der Musikscheune, Tyrolis, Germany, 2008
Captain Harp – on the LP Harmonica Highlights, ZYX Music, 2010
Soulfly, Mars na Drinu
…
Бројни су домаћи аутори и оркестри изводили ову композицију у ратличитим аранжманима, од традиционалних до модерних. Поред Смака, Азре познати су аранжмани групе КБО, Р, М. Точка, Ди-џеј Салета, Дарка Лукача (1980), Јована Јовичића, Горице Илић, Боре Дугића, Момчила Моме Станојевића (1992), Милутина Поповића Захара, Радета Марковића, Бошка Остојића (1997), Гордане Лазаревић, Милана Миће Петровића, Душана Јакшића, Николе Урошевића, Ћакона Марка Илића, В. П Царевца, Светозара Лазовића, Љубише Килибарде, Власте Јелића и многих других.
Бројни домаћи и инострани еминентни симфонијски, дувачки и војни оркестри, као и хорови изводили су композицију Марш на Дрину.
Далибор Дрекић
Станислав Бинички – Марш на Дрину – оригинална верзија
Марш на Дрину – Певање
100 Serbian Trumpet – Drina March
James Last – Drina March (1968.)
James Last & Berdien Stenberg: „Drina Marsch“, videoclip, año 1988.
Марш на Дрину (Мали војник) од Пети Пејџ (Patti Page – Drina – Little soldier boy)
The Shadows – March To Drina (1966.)
The Shadows – March To Drina (1966.)
Viva Vox – Марш на Дрину – Концерт у УН поводом прославе Српске Нове године 2013.
The Jokers guitar instrumental song Drina March (nostalgic tv show Belgium)
Смак – Марш на Дрину
Drina March ~ The Spotnicks ~ 1966
Kermisklanten Orchestra, Марш на Дрину
Група КБО – Марш на Дрину
Henry Arland and Hans Bertram – „Drina Marsch (Mars na Drini)“, or „Drina (In den Bergen singt der Wind)“, on the LP Clarinet Fascination, Polydor, 1972
Бечка филхармонија под равнањем Х. Вон Карајана, новогодишњи концерт 1987.
Према многим историчарима преломни, одлучујући бој у Колубарској бици, крајем 1914. године, одиграо се на планини Космај. Данас су многи заборавили на тај бој на Космају. Али народно сећање је остало и осликава се у народној изреци: „Дошо Шваба све до Раље а од Раље никуд даље“.
Поред ове народне изреке једино што још подсећа на овај, вероватно одсудни бој, је скромна спомен костурница „Бели камен“ испод данашњег ТВ репетитора на Космају.
После слома у Церској бици, Хабсбуршки војсковођа Поћорек, иначе понемчени Словенац, са војском од преко 300.000 војника поновио је напад на Србију. Овај пута темељитије и много опрезније. И поред храбре одбране Српска војска је морала да се постепено повлачи. Због храбре и дуготрајне одбране борбена дејства су се продужила до почетка децембра и наступа зиме.
У жељи да скрати линију фронта, чиме би побољшала одбрану, Српска Врховна Команда жртвовала је Београд и препустила је град непријатељу. Јединице Команде одбране Београда, под командом генерала Михајла Живковића-Гвозденог, 30. новембра 1914. године повукле су се јужније, на линију Варовница-Космај.
Критикован од аустријске јавности да се напад на Србију и коначни слом Србије сувише одужио, и свестан да су већ дубоко загазили у зиму, Поћорек шансу за коначну победу види у брзом и одлучном нападу на Космај. Његовим освајањем аустријска војска би зашла иза леђа српској војсци на линији Аранђеловац – Горњи Милановац. За тај напад Поћорек је одвојио преко 60 батаљона.
Постало је јасно да ће исход целе битке зависти од тога ко буде држао Космај. Тако је 6. децембра почео напад на српске положаје на Космају. На брдовитом и шумовитом терену борбе су се углавном водиле прса у прса, бајонетима, бомбама… Борбе су трајала 3 дана, до 8. децембра. Аустријске трупе су потучене. Космај је остао у српским рукама. И много српских војника је заувек остало на Космају. Тачан број страдалих није прецизно утврђен.
Космај; Фото: Камером кроз Србију
Фото: Камером кроз Србију
За то време српска контраофанзива се успешно одвијала преко Колубаре. Завршила се величанственом победом српске војске у Колубарској бици.
На месту ове тешке и пресудне битке у којој је изгинуло много српских војника, требало би да се налази величанствени споменик. Уместо таквог споменика данас се ту налази само скромна спомен-костурница.
На спомен костурници су исписани стихови чувеног српског песника Ђуре Јакшића.
Овако скромна спомен костурница и стање у коме се она налази, као и стање и запуштеност целога терена, говори о степену наше небриге о националној историји и јунацима који су дали своје животе бранећи своју домовину.
Положај спомен костурнице је до недавно био необележен. Само су познаваоци и искрени поштоваоци наше традиције, успевали да је пронађу. Данас постоји неколико табли, које нам показују пут и говоре нам где вечно леже српски војници, који су положили животе бранећи своју домовину. На жалост, још увек нема уређеног пута који води до саме костурнице.
Уколико желите да посетите ово место, отиђите до ТВ репетитора на Космају. Недавно је поред репетитора подигнут велики дрвени видиковац. Десно од видиковца, води мала стаза низ падину, кроз шуму. После неколико стотина метара, доћи ћете до спомен костурнице.
Дејвид Лојд Џорџ је некадашњи британски политичар велшког порекла, рођен 1863. године, а преминуо свега месец и по дана пре краја Другог светског рата 1945.
Дејвид Лојд Џорџ
Канцелар државног трезора, што одговара звању министра финансија, постао је 1908. године, а до 1915. када ће постати ратни министар муниције, спровео је низ реформи које су удариле темеље тамошњем савременом систему социјалне помоћи. Већ 1916. постаје премијер, можда најенергичнији у историји те земље, и то ће остати све до 1922.
Играо је пресудну улогу у коначној победи савезника против Централних сила, као и на Париској мировној конференцији 1919. Извршио је поделу Ирске на Слободну Државу Ирску која је као независна држава остала у оквиру Британског комонвелта (касније ће раскинути све односе са Лондоном) и Северну Ирску која је остала унутар Уједињеног Краљевства. Био последњи либерал на функцији председника владе.
Сврставају га Британци међу своје најбоље премијере у 20. столећу, и обично је на трећем месту, у друштву Клемента Атлија (лабуристе који је дошао на власт одмах после Другог светског рата и који је национализовао сва јавна комунална предузећа те основао Националну здравствену службу), Винстона Черчила и Маргарет Тачер.
Говор, који због дужине нећемо пренети у целини већ само делове релевантне за нас, одржао је 19. септембра 1914. године у лондонском Квинс холу, пред одушевљењим становницима престонице. Тада је још увек био канцелар државног трезора, а сама та беседа је постала класик ораторске вештине.
Почео је о томе да је улазак у рат било питање части, наставио са прошлим гресима Немачке који су довели до Великог рата, наставио са “злочином” Белгије и њеним правом да се брани, и дошао до нас.
“Али Белгија није једина мала нација која је нападнута у овом рату, и нећу никоме да се извињавам што сада подсећам и на случај друге мала нације, случај Србије.
Чујте, чујте (умирује слушаоце; прим. нов.).
Историја Србије није без мрље. Чија је историја, у категорији нација, без мрље?
Чујте, чујте.
Прва нација која је без греха, нека баци камен на Србију. Она је нација увежбана у стравичној школи, али се она изборила за своју слободу истрајном храброшћу и она ју је сачувала истом том храброшћу. (Аплауз.) Ако су неки Срби били умешани у атентат на надвојводу, треба да буду кажњени.
Чујте, чујте.
Србија то признаје. Српска влада нема ништа са тим. Чак ни Аустрија то не тврди. Српски премијер је један од најспособнијих и најчаснијих људи у Европи.
Чујте, чујте.
Србија је била спремна да казни своје поданике за које би се доказало да су учествовали у том атентату. Шта више од тога очекујете? Који су били аустријски захтеви? Србија је саосећала са својом браћом у Босни – то је био један од њених злочина. Она то више не сме да ради. Њене новине су говориле ружне ствари о Аустрији: више не смеју то да раде. То је немачки дух; имали сте у афери Заберн (једна унутрашња криза у Немачком царству 1913. године; прим. нов.).
Чујте, чујте. (Аплауз.)
Како се усуђујете да критикујете пруског званичника? (Смех.) А ако се смејете, то је прекршај кажњив смрћу. Пуковник у Заберну је претио да ће пуцати ако се то понови. Исто тако српске новине не смеју да критикују Аустрију. Питам се шта би се десило да смо ми заузели исти став о немачким новинама.
Чујте, чујте.
Србија је рекла: ‘У реду, наредићемо нашим новинама да убудуће не смеју да критикују ни Аустрију ни Угарску нити било шта њихово’.
(Смех.) Ко сме да доводи у питање храброст Србије, када је отишла толико далеко да напада сопствене новинске уреднике? (Смех и аплауз.) Обећала је да неће симпатисати са Босном, да неће писати критичке текстове о Аустрији, да неће бити јавних скупова где ће се лоше причати о Аустрији. Али то није било довољно. Мора да отпусти из своје војске све официре које Аустрија буде накнадно именовала. Ти официри су управо изашли из рата који је дао сјај српском оружју; они су били галантни, храбри и ефикасни.
Чујте, чујте.
Питам се да ли је Аустрија била подстакнута њиховом кривицом или њиховом ефикасношћу. Али, имајте у виду, официри нису били именовани: Србија треба да прихвати унапред отпуштања из војске, имена ће доћи касније. Да ли можете да наведете државу на свету која би на то пристала?
(Публика виче ‘не’.)
Рецимо да су Аустрија и Немачка издале такав ултиматум овој земљи и рекли ‘морате да отпустите из своје војске – и своје морнарице (смех) све официре које ћемо накнадно да именујемо’. Па, мислим да бих сада могао да их именујем. (Смех.) Лорд Киченер (громогласни аплауз) би отишао. Сер Џон Френч (аплауз) би био послат кући. Генерал Смит-Доријен (аплауз) би отишао, а сигуран сам да би и сер Џон Џелико (аплауз) морао да оде. А ту је још један галантни стари ратник који би отишао – Лорд Робертс (аплауз).
Била је то тешка ситуација за малу земљу. Имали су пред собом захтев једне велике војне силе која на бојно поље може да стави пола туцета људи на сваког Србина, а та је сила имала и подршку највеће војне силе на свету.
Како се Србија понашала? Није важно оно што ти се догоди у животу. Важан је начин на који се са тим носиш, а Србија се са ситуацијом понела достојанствено. Рекла је Аустрији: ‘Ако је било који мој официр крив, и докаже се да је крив, ми ћемо га отпустити’. Аустрија је рекла: ‘То за мене није довољно’. Није она кренула да уништи кривце већ капацитет.
Онда је дошао ред на Русију. Русија има посебно поштовање према Србији; има и посебан интерес у Србији. Руси су проливали своју крв за српску независност много пута, јер је Србија члан руске породице и она не може да гледа како Србију неко малтретира. Аустрија је то знала. Немачка је знала, и окренула се Русији и рекла: ‘Инсистирам да стојиш по страни положеног оружја док Аустрија дави твог малог брата на смрт’. Који је одговор дао руски Словен? Једини одговор достојан човека.
Чујте, чујте.
Окренула се Аустрији и казала: ‘Ако само пипнеш тог малишу, разбуцаћу ти империју у парампарчад (громогласан аплауз и смех) – и то уд по уд‘. И она то управо и ради (громогласан аплауз).
То је прича о две мале нације. Свет много дугује малим нацијама – и малим људима! (Овде Лојд Џорџ алудира на своју висину од 168 цм; прим. нов.) (Смех и аплауз.) Ова теорија о величини, ова теорија да мораш имати велику империју, велику нацију и велике људе – па, дуге ноге имају своје предности током повлачења. (Смех и аплауз.)
Кајзерови преци су бирали ратнике по висини, и та је традиција постала политика у Немачкој. Немачка примењује тај идеал на нације, и примиће у своје редове само нације високе 1,87 м. (Смех.) Али авај! свет много дугује нацијама високим 1,65 м. Највећа уметничка дела долазе од малих нација; најистрајнија литература на свету долази од малих нација; најбоља енглеска књижевност настала је онда када смо били нација величине Белгије и борили се за империју.
Херојска дела која узбуђују човечанство кроз генерације, дела су малих нација које се боре за своју слободу.
Да, и спас човечанства долази кроз мале нације. Бог је изабрао мале нације за бродове којима доноси најпробранија своја вина на усне човечанства, да развеселе своја срца, да увеличају своје визије, да подстакну и оснаже своју веру; и да смо ми стајали по страни док су две мале нације кршене и ломљене бруталним рукама варваризма, наша би срамота трајала до последњег доба. (Громки аплауз.)”
Читаву ову беседу г. Лојда Џорџа можете прочитати на овом линку.
Ћирилско писмо је строго забрањено, у градовима су имена улица преписана на латиницу. Бугари уништавају српске књиге и српске рукописе, писао је славни француски књижевник о аустријско-бугарској окупацији Србије током првог светског рата.
Борбени плакат аустроугарске војске
„Познато је да Аустријанци у Србији врше денационализацију, што је један од најзлочиначкијих и најнеобичнијих подухвата у овом рату. Тако се православна вера сузбија на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин, у корист католичке вере, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама.
И национални језик изложен је прогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика српског језика.
У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност.
Центар Београда за време окупације 1915-18
Ново писмо на раскрсници, припадници XIII Загребачког корпуса код Шапца 1914. године; фото: Википедија
Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне.
Бугарска крштеница за Србе
Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања српског националног духа; забрањена су и песничка дела Б. Радичевића и Ј. Јовановића Змаја, мађарских поданика, чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској; та дела прокажена су само зато што су написана на српском језику.Бугари иду чак и даље него Аустријанци у тој борби против националног језика; спаљују српске књиге и рукописе, не штедећи чак ни црквене и судске књиге и списе.
Бугарски министар за трговину унео је малу измену у те вандалске мере наређујући да се убудуће српске књиге и српски рукописи допремају у народну штампарију у Софији да би тамо били претварани у папирну кашу.
Бугари су са неразумним бесом разрушили и историјске споменике Србије које је и турска освајачка власт поштовала.
У црквама и манастирима су уклоњени сви натписи у којима се помињу српски владари. Бугари су отишли дотле да терају Србе да завршно -ић у својим презименима замењују са -ов, што је одлика бугарских презимена.“
Извор: Guillaume Apollinaire – „Les Persécutions autrichiennes et bulgares contre la littérature“, Paris, Mercure de France, „Echos“, 16. octobre 1917. (Превод са француског: Вера Илијин)
Превод бугарске наредбе о уништавању српских књига
Гијом Аполинер
Гијом Аполинер (Рим 26. август 1880. – Париз 9. новембар 1918.), је легендарни и контроверзни француско-италијански писац и драматург, пољског порекла. Право име му је Вилхелм Аполинарис де Костровицки.
Похађао је елитне школе на Азурној обали. Учесник је свих покрета авангарде, пошто се се након завршетка школовања упутио у Париз, где постаје угледни члан боемске заједнице на Монпарнасу.
Најпознатији је као песник (збирке „Алкохол“ и постхумно објављени „Калиграми“), а такође и као аутор романа „Једанаест хиљада буздована“ и „Искуства младог Дон Жуана“.
Учествовао је у Првом светском рату и рањен је у главу.
Умро је два дана пре краја Првог светског рата, са 38 година, у свом париском стану, од напада шпанске грознице.
Прошло је равно сто година од прве појаве окупационе латинице у Србији (1916) из времена окупације Србије у Првом светском рату. Тим поводом српски лингвисти у институцијама ни државе ни лингвистике тим се питањем не баве. Јер, када би се тиме бавили потврдили би себе као настављаче затирања српског писма и у овим још сачуваним изузецима од десетак данашњих процената у писању језика Срба у Србији.
Главна улица и седиште полиције у Чачку за време окупације Фото: архива Градске библиотеке у Чачку
Трагична судбина српске ћирилице сеже у 11. век када је католичанство на синоду у Солину бацило, практично, анатему на ћириличко писмо прогласивши га за „ђавољи изум“. Било је то 1060. године, дакле, само шест година после познатог хришћанског раскола 1054. године на католилчанство и православље.
После тога уведен је готово непрекидан хиљадугодишњи рат против перавославља, а тиме и против српске ћирилице која им је била прва на удару, а други словенски народи на Западу били су принуђени да заједничку словенску азбуку глагољицу убрзо замене латиничким писмом. Само су од Словена православни словенски народи успели да уведу ћирилицу и да је до данас сачувају, осим Румуна који су као романски народ заменили своју ћирилицу латиницом.
На изгледном су путу да ускоро сасвим изгубе ћирилицу и православни Срби, јер су је у пракси изгубили већ у деведесетак процената после добро осмишљених акција комунистичке власти и српске сербокроатистике из времена југословенског заједничког живота.
Плаћеници науспешнији противници ћирилице
Највећи и науспешнији противници ћирилице међу Србима данас јесу они који су плаћени да се професионално у српским институцијама државе и лингвистике боре за (о)чување српске азбуке. Али, уместо да се српске институције државе и лингвистике боре за (о)чување српског писма на једини могући успешан начин какав постоји у целом свету преко одржавања суверености сваког другог писма у сваком другом језику, они се вербално и цинично боре за ћирилицу тако што их не занима светска (једноазбучка у сваком другом језику) пракса, него се лажно боре за ћирилицу штитећи досадашњи науспешнији начин за прогон и замењивање српске азбуке, штитећи уведено друго писмо у време Новосадског договора о српскохрватском / хрватскосрпском језику 1954. године када су комунисти смислили најмудрији начин за замену српске ћирилице окупационом (хрватском) латиницом из времена Првог светског рата, када је окупатор у Србији први пут забранио српско писмо и, уместо њега, наредио абецедно хрватско писмо Хрвата за писање језика Срба.
На пример, лингвиста Иван Клајн који је данас на челу важног Одбора за стандардизацију српског језика манипулише својим освртима у НИН-у објашњавајући наивним читаоцима да су кривци зе нестајање ћирилице они који указују на грешке српске језичке и државне политике у затирању ћирилице, а не они који, с Клајном на челу, доносе и даље уникатну језичку норму у коме је српски језик уникатна појава у свету и залажу за за настављање неодрживе „двоазбучности“ у спасавању ћирилице.
Лингвиста Клајн, тобож, брани, ненападнуте мртве великане Белића, Ивића и друге двоазбучњаке да би тиме и себе уврстио међу лингвисте бранитеље чувених лингвиста какви су били споменути велики лингвиста Павле Ивић и, пре њега, чувени Александар Белић. Клајн у томе игра подмуклу игру. Манипулишући нечијим „нападима“ на великане српске лингвистике, он покушава да спере своје лоше поступке са себе и данашњих лингвиста којима више не забрањују да се баве одрживим решењем питања српске језичке норме и решењем питања писма у језику Срба, а зна се да ни Белић ни Ивић нису, једноставно, смели да се баве одбраном српског језика и ћирилице у свом веку на било који нормалан начин, него једино кроз „српскохрватски језик“ и кроз решење питања писма Срба у двописму само за Србе да би само Срби данас изгубили своје писмо наметањем туђег писма из времена окупација Срба.
Комунизам је у многим елементима био окупаторски систем за Србе, јер им је уништавао кључне идентитетске одлике: православље и ћирилицу без којих Срби не постоје као стари аутохтони народ. Комунистичка власт и српска сербокроатистика успеле су оно што окупатрорима није могло да успе. Није могла да успе ни католичка борба против ћирилице у трајању од хиљаду година јер је била увек отворено насилничка. Али је успела комунистичко-сербокроатистичка борба против ћирилице тек када је измишљено „богатство двоазбучја“ које се примењивало само за Србе у њиховом језику, при чему се насиље против Срба и ћирилице спроводило за њихово „добро“, тј. да буду „најбогатији народ на свету“ који, једини, „обогаћују“ себе иа два актуелна писма у писању свога језика.
Наравно, тиме је само формално била укинута ранија забрана ћирилице из времена окупација, па је сада могла да се намеће туђа латиница међу Србима и да се то тумачи као „предност Срба“ и њихово „богатство“ у светској лингвистици и уопште, не разликујући шта значи познавати неко туђе писмо и писати свој језик туђим писмом.
Данашње манипулације у српској лингвистици
Тужан и циничан је пример Ивана Клајна. Он ових дана у НИН-у (осврћући се на утемељене предлоге начина (о)чувања ћирилице из више удружења за заштиту српске азбуке, без допуштења да му се тамо (у НИН-у) одговори, измишља „опасне националисте и борце за српско писмо“ који „нападају српске језичке великане“ који су били (једни од њих) животно приморани у борби против српске ћирилице, да би тако заштитио себе и сличне њему који су данас настављачи такве погубне језичке политике у српској лингвистици иако их више нико не приморава да се баве квазилингвистичким решењем питања језика и писма у Срба. Они су настављачи погубне српске језичке политике из времена (комунистичког) морања и насиља, сада у новим околностима кад им нико не налаже да се тиме квазилингвистички и антићирилички баве.
Аустријски војници у Београду 1915. године испод латиничких натписа на зградама који су дошли уместо уништених ћириличких. Латиницом штампане „Beogradske novine“
Наредба Аустроугарског Војног генералног гувернанта у Србији Одељ. 8 бр.597 Рес.1916. Предмет: Укидање Ћирилице = Београд. 12. јун 1916.
Такви лажни и цинични „борци за српски језик и писмо“ у српској језичкој науци данас измишљају како ми из „тамо неких удружења“ хоћемо да „забранимо учење и знање нечијег писма“. Као да је свако толико наиван па не зна да се истински борци за српско писмо никада нису ни у сну бавили забрањивањем ничијег писма, поготово не хрватске абецеде која је Србима корисна јер, ако је знамо, можемо да изворно читамо њихове књиге, јер нам је језик данас лингвистички и даље исти језик и не треба нам никакав преводилац за хрватски језик.
Борци за ћирилицу су здрави људи који само траже да се, по налогу светске праксе и Устава Србије, (са)чува српско писмо на једини могући начин у свету. Да се сачува српско писмо на тај начин да се српски језик њиме неизоставно и увек и свуда пише српским писмом, а не неки други језик, поготово не хрватски језик, Вуков српски језик у хрватској варијанти. И ништа даље од тога не траже нормални српски ћириличари.
Српски лингвисти данас увек манипулишу и не пада им на памет да се упитају јесу ли икада они и у чему погрешили у неговању и чувању српског језика и писма. Ако се појави и једно једино друкчије мишљење од њиховог, они не дају да се то обелодани. На пример, чим се појавило једно једино друкчије мишљење о историјату језика Срба и Хрвата (мишљење познатог лингвисте Драгољуба Петровића, на пример), које је предочено јавно на скупу лингвиста у САНУ приликом расправе о српској језичкој политици данас, они су забранили да се тај рад објави заједно с осталим излагањима са тог скупа у Зборнику радова. То је просто сулудо, јер је погубно за Србе, за њихов језик и за њихово писмо.
Постоје још слични примери забрана да се објаве друкчија мишљења од оних мишљења која заговара институционални „врх“ у српској језичкој науци. Ако неко друкчије о томе мисли, одмах је за њих „националиста“, и то у значењу „шовиниста“…
Аустроугарска пропагандна умрлица, смрт ћирилице у Србији, 1914; фото: Википедија/Садко
Дакле, од прве појаве окупационе латинице и у Србији (1916) прошло је равно сто година, али од погубне српске језичке политике још није прошао ни један дан, јер се погубна српска језичка политика у српским институцијама води и данас када им иако им, као раније, не брани да се баве нормалном страндардизацијом језика и писма у Срба у складу са светском праксом у стандардизацији других језика. Зато српским лингвистима у Матици српској, У САНУ, у САНУ-овом Институту за српски језик и у Одбору за стандардизацију српског језика не пада на памет ни да разговарају о погубности новосадског Језичког договора из 1954. године, а камоли да га пониште, за разлику од хрватских лингвиста који су га поништили већ 1967. године.
И тако српски лингвисти и српска лингвистика и језичка политика касне најмање пола века за хрватском – зашто не признати, не у свему научном, али за њих веома корисном – мудром и успешном језичком политиком. Српска језичка политика је и даље у југословенском комунистичком мраку.
У француском часопису „Champs de bataille“ објављена је серија чланака о српским победама у првом светском рату (1914-1918). Аутор ових чланака је наш пријатељ и сарадник историчар Стефан Ботеро.
Часопис Champs de bataille
Champs de bataille
Стефан Ботеро је одушевљен улогом српске војске у првом светском рату и веома поносан на француско-српско савезништво. У првом делу тема су битке из 1914. године.
Чланак о српским победама у првом светском рату, обајвљен је у историјском часопису Champs de bataille (што дословно значи бојиште), бр. 55 (07. јануар 2015): под насловом „La Première Guerre balkanique – Les victoires serbes“.
У четвртом делу његове серије о српским победама у првом светском рату рату говори се о другом аустроугарском освајању и о Колубарској бици. Ови догађају детаљно су описани на 22 стране часописа. У чланку су истакнуте три дигресије означене плавом бојом.
Прва дигресија се односи на 1300 каплара, друга говори о српском санитету 1914. године, а трећа о зверском понашању аустроугарске војске током освајања Србије.
Сва четири чланка Стефан Ботеро је написао на основу српских и француских извора, због тога што је аутор желео да представи и српско и француско виђење ових догађаја.
Цео чланак на француском језику носи назив:
Stéphane Bottero – La deuxième invasion austro-hongroise, Serbie 1914, échec à l’empire.
Пред аустроугарски суд у Сарајеву изведено је — поводом Принциповог атентата на аустријског престолонаследника двадесет и пет махом младих људи који су били оптужени за убиство Франца Фердинанда. Суђење је почело 12. октобра 1914. а осуда изречена после шеснаест дана. Када је завршена главна расправа, председавајући је позвао оптужене да устане онај ко се каје за учињени чин. Сви оптужени су устали осим пркосног Гаврила Принципа. Председник суда га је упитао зашто не устане и зар се не каје, Принцип је рекао да је њему само жао што су деца изгубила оца и мајку а посебно што је убио надвојвоткињу Софију која је била Чехиња; тај хитац је био намењен аустријском генералу Поћореку, поновивши да му није жао што је убио аустро-угарског престолонаследника који је мрзео све Словене.
Графит у Крагујевцу, у насељу Бубањ; аутор фотографије: Србољуб Миловановић, 2014.
Осуда је изречена 28. октобра 1914. На смрт вешањем осуђени су: Данило Илић, Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић, Неђо Керовић и Јаков Миловић. Прва тројица обешени су у зору 3. фебруара 1915. у Сарајеву; Јакову Миловићу ублажена је казна на доживотну робију а Неђи Керовићу на 20 година робије. Митар Керовић осуђен је на доживотну робију. Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж били су још малолетни те су добили по 20 година тешке тамнице. Остали су такође осуђени на тешку тамницу: Васа Чубриловић, 16 година робије, Цветко Поповић 13, Лазар Ђукић и Иво Крањчевић по 10, Цвијан Степановић 7, Бранко Загорац и Марко Перин по 3 године.
Гаврило Принцип и другови спроведени су у чувену по злу аустро-угарску тамницу у Терезиенштату.
Док је тужилац читао оптужницу, сви оптужени су се гуркали и готово смејали. Када их је судија опоменуо речима: „Господо, умирите се, ради се о вашој судбини а ви се понашате као деца“, Принцип му је инаџијски “одбрусио: “Ми се одавно нисмо видели међусобно, а знамо ми шта нас чека. Само ви читајте то ваше писаније..”
Сарајевски атентат (Achille Beltrame, La Domenica del Corriere, 12. јул 1914); фото: Википедија
Сарајевски атентат, илустровани додатак Le Petit Journal, 12. јула 1914. године. фото: Википедија
Песничка успомена на тамновање
Сатрвен мучењима и батинама, проводећи своје последње дане као сужањ у тамници у Терезину, ,сада већ епска личност светске историје — Гаврило Принцип је оставио једну лепу, готово песничку успомену на своје тамновање. На лименој порцији у којој му је затворски стражар кроз прозорче протурао дневни оброк, Принцип је загребао стих који говори о херојском пркосу над трпљењем невоље:
Тромо се време вуче И ничег новог нема, Данас све као јуче, Сутра се исто спрема.
Цела песма коју је Принцип написао у Сарајеву 1914, у затвору током Сарајевског процеса, гласи:
Тромо се време вуче И ничег новог нема, Данас све као јуче, Сутра се исто спрема.
Ал‘ право је рекао пре Жерајић, соко сиви: Ко хоће да живи, нек мре, Ко хоће да мре, нек живи.
И место да смо у рату Где бојне трубе јече, Ево нас у казамату На нама ланци звече.
Сваки дан исти живот Погажен, згњечен и стрт Ја нијесам идиот Па то је за мене смрт.
Први пут је у целини објављена након Првог светског рата, 17. марта 1919. године у Звону.
У ћелији, изнад неколико дасака на дрвеним ногарама које су му служиле као кревет, Гаврило Принцип је на зиду такође записао поруку свог вечитог трајања:
“Наше ће сенке ходати по Бечу лутати по двору плашећи господу”
Претпоставља се да је ове своје стихове Принцип исписао десном руком, јер му је лева била одсечена пошто је сагњила од батина и туберкулозе још у току тамновања.
Сава Вујић, Политика 21. јул 1980.
Суђење; фото: Википедија
Док је трунуо у затвору у Терезину, гладујући, мучећи се, распадајући се од туберкулозе костију, Гаврило Принцип разговарао је с доктром Папенхајмом, и излагао му своје предсмртне мисли – почев од тога да му је тешко јер му не дају да чита, преко бриге за напаћени народ, до објашњења своје националне и социјалне мотивације. „Он није мислио да постане херој. Хтео је само да за своју идеју умре“, каже Папенхајм. И умро је, али да живи. И његова смрт била је његова молитва.
Марш на Дрину компоновао је 1914. у Ваљеву Станислав Бинички (1872-1942), српски композитор, диригент и педагог, посветивши је првој великој победи српске војске на Церу из августа 1914, а према неким подацима и погинулом команданту Гвозденог пука Миливоју Стојановићу. Станислав Бинички је уједно био и оснивач првог београдског војног оркестра и аутор музике краљеве гарде.
