Први светски рат

Писмо српског ратника 1915: „Ко да смо се ми Срби у Бога сас камење гађали“

Писмо српског ратника Јосифа Димића из Црне Траве, писано 1915. године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%A3_%D0%B8%D0%B7%D0%B3%D0%BD%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D1%83.JPG

Српски војник у егзилу, 1915. фото: Википедија

Здраво мале,

Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваку час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ту кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у бога сас камење гађали.

Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак. Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било ке крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем. Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онај пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберите, ископајте рупу па крите, немој на онија бугарски зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.

Писал би још пуно али све викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.

Када је Јосиф Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао „пусту” Албанију, гробница му је постала модра вода Јадрана) … када је писмо стигло бог зна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици. Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратне голготе једино су преживели Јосифова жена Перка, и осмогодишњи син Јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна.

Извор: НСПМ

Споменик Незнаном Јунаку на Космају, споменик са душом

Пишем ове редове желећи да широј јавности саопштим праву, и мало познату, истину о једном скромном а истовремено великом споменику. Скромном због тога што је по својим димензијама мали и некако скривен од очију људи. Великог због тога што га није подизала држава улажући велика средства већ народ, посебно народ подкосмајских села, удружен у добровољном раду, са жељом да ода пошту и сачува успомену на своје хероје који су, далеке 1914. године, пали за Краља и Отаџбину.

Као најбоља илустрација овог подухвата и начина изградње споменика може послужити извештај четворочланог Одбора који је поднет соколском друштву Соко X Београд – Вождовац и који цитирам:

Космај

Соко X код споменика; фото: Петар М. Илић, приватна архива

„СОКОЛСКОМ ДРУШТВУ БЕОГРАД – ВОЖДОВАЦ

У пролеће ове године боравећи у селу Неменикућама и на Космају, здравствени прочелник нашег друштва брат Др. Пера Илић, добио је обавештење од стране државног лугара г. Ђорђа Цветковића, да је нашао један гроб на Космају погинулог једног нашег артиљерца-брђанина, који је погинуо у јесен 1914. године крај свога топа, погођен зрном аустријског топа са положаја – Неменикућанска основна школа.

Брат Др. Илић предложио је нашем друштву, да Соко X оствари обележје овог гроба као захвалност изгинулим Србима у борби за своју Веру, Краља и Отаџбину, а у спомен Петрове Петолетнице. Судбину погинулог потврдио је свештеник села Неменикуће г. Милан Ракић и грађани истог села.

Соко X одушевљено је прихватио предлог брата Др. П. Илића.

По добивеном налогу и овлашћењу Соколског друштва X Београд – Вождовац, приступили смо остварењу споменика на Космају, који би служио као видни знак захвалности изгинулим 1914. године српским витезовима храбро павшим у одбрани Србије и изградњи Југославије.

Крајем јула месеца, у присуству свештеника г. М. Ракића, брата Др. П. Илића, коњичког капетана г. Милана Милојевића, шумара г. Ђ. Цветковића и неколицине грађана села Кораћице и села Неменикућа, отворен је сасвим плитак гроб и нађени су остаци погинулог који је био нечијом брижном руком сахрањен, положен на леђа и скрштених руку, онако како је место дозвољавало, главом окренут на југ и ногама на север. Нађено је код покојног само једно парче његове капе-шајкаче и доста чаура и шаржера од руске пешачке муниције.

Кости смо сакупили у свилену мараму и положили у храстов ковчег, поклон г. Миливоја Савића сопственика предузећа „Конкордија“ из Београда. Затим је ковчег затворен и привезан српском тробојком. Ковчег са костима пренет је у Неменикућску цркву на чување до коначне сахране у крипту, која се имала изградити на истом месту погибије и изливене крви Незнаног Јунака.

Споменик је израђен по замисли и скицама, усвојеним од стране Соколског друштва X, здравственог начелника нашег друштва брата Др-а Пере Илића, под чијим је надзором изведено изграђивање споменика са криптом.

До половине септембра т.г. прикупљен је потребан материјал за изградњу споменика. Материјал је строго одабиран и био је првокласне вредности-квалитета. Потребни камен-гранит довучен је из каменолома  „Граб“ у селу Кораћици. Песак за бетон прибављен је у селу Влашко Поље и преко Кораћице изношен је на градилиште – Космај. Шодер је извучен из потока у селу Кораћица. Цемент, мермерни делови, гвожђе и други потребан материјал превучен је из Младеновца преко села Кораћица.

Овај припремни део рада био је најтежи а нарочито с обзиром да брдовит терен са слабим путевима, а на самом Космају био је један део терена уопште без пута до места на коме је погинуо наш Незнани Јунак и представник свију изгинулих Срба на Космају, а на коме је месту подигнут споменик.

Покупили смо у једну братску заједницу грађане села Кораћице и занели смо их замишљу Сокола X, а они загрејани, срдачни, одани, конструктивни и пожртвовани, вођени својим људима Влајом Илићем, Драгомиром Ивановићем, Драгованом Дачићем и Душаном Чокићем савладали су све препреке у овом привременом периоду рада.

Поменути грађани са друговима села Кораћице са још више топлине и пожртвовања прихватили су се изградње споменика, у сталном присуству нашег брата Др. Пере Илића који им је тумачио своју замисао и скице – нацрте за споменик.

У планини се није могло ноћивати, па је се свако јутро зором ранило и журило у Космај на рад, враћајући се касно у ноћ за село Кораћицу на одмор. Све је то рађено са великом радошћу и стрпљењем.

Око 20-тог септембра споменик је био готов. Својом замишљу, својом солидношћу и својом скромношћу, споменик је изазвао код градитеља и свију мештана побожну и дубоку захвалност према жртвама на Космају и понос на свој Космај.

Овакав начин рада и оданост са пожртвовањем наших грађана села Кораћице, омогућило нас је, да на оном, тако тешком приступачном месту подигнемо споменик ратницима саграђен њиховом љубављу и цементиран њиховом несаломљивом вољом уз најскромније материјалне издатке наших Сокола.

Према решењу Соко X на споменику је уклесано: „Српским витезовима изгинулим 1914 год. на Космају у одбрани Србије и изградњи Југославије“. „Захвални Соко X Београд – Вождовац“. „У спомен Петрове петолетнице 1938 год“.

Укупно смо издали за материјал и изградњу 4.325,50 динара, коју смо суму примили из касе Соко X, а коју суму правдамо признаницама – рачунима приложеним под Бр. 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10 и 11.

Деветог октобра на дан смрти Краља Мученика Александра I Ујединитеља требало је осветити споменик и положити у крипту ковчег са костима Незнаног Космајског Јунака.

Управа друштва Соко X узела је на себе, да позове званичне преставнике и госте на славље  –  сабор на Космају.

Ми, у одбору за изградњу споменика дошли смо у додир са црквом, школом и општином села Кораћице и села Неменикуће, а преко њих са среским начелником Младеновачким и Космајским. Сви у топлој заједници покренули смо наш побожан и благодаран народ из села Кораћице ка гробу на Космај а друга група после опела над костима чуваним у ковчегу до изградње споменика у Неменикућској цркви са свечаном пратњом кренула је гробници – споменику.

После помена на гробу, патриотских и дирљивих говора свештеника г. М. Ракића, постарешине брата Боре Јосимовића, брата Др. Пере Илића, просветара брата Милића Мајсторовића и управитеља Неменикућске школе г. Стојана Милосављевића, уз захвалност, славу и хвалу изгинулих Срба чије су кости избушиле цео Космај и тиме спречиле продирање непријатеља у Шумадију, брат Д. Пера Илић положио је ковчег у крипту и један део ковчега препокрио јогословенском тробојком, закључао на крипти врата и предао кључ подстарешини брату Бори Јовановићу.

Ми смо извршили свој задатак заветујући сестре и браћу Соколе да не забораве овај олтар са упаљеним кандилом наше благодарности браниоцима Србије и ствараоцима Југославије, да у будућа времена своје туристичке стопе управљају овоме светом месту и ту, крај овог светлог гроба да се напајају  примером љубави, оданости и пожртвовања у служби своме Краљу и Отаџбини.

З  Д  Р  А  В  О !

Београд, 1938 год.

Космај

Снаја и праунуци код споменика 2015-те; фото: Петар М. Илић, приватна архива

ЧЛАНОВИ ОДБОРА ЗА ИЗГРАДЊУ СПОМЕНИКА

Петар Мађарац, управ. основ. школе;
Др. Пера Илић, лекар;
Петар Тешић, арт. кап. I. класе;
Јова Јовановић, учитељ.

Крај цитата.

Украс 1

Др Петар Илић у Соколској униформи

Др Петар Илић у Соколској униформи; фото: Петар М. Илић, приватна архива

Др. Петар П. Илић, рођен у Чачку 1881. године, а пореклом из Кораћице, је студирао и дипломирао медицину у Русији, тамо се оженио Аном Јефремовном Метелев, и након тога су дошли у Србију. Учествовао је у оба балканска рата и Великом рату као пуковски лекар и управник неколико војних болница. Унапређиван је (од резервног санитетског поручника до санитетског мајора) и одликован нашим и страним одликовањима. По уваженој оставци на војну службу постављен је за лекара а затим и управника болнице у Крагујевцу, затим и управника ОДБ (Општа Државна Болница – данашњи КЦС) и пензионисан 1938. године са места управника болнице у Ковину. Бавио се интензивно друштвеним радом и васпитавањем народа и омладине као члан Сокола и других цивилних организација, био је и подпредседник удружења Албанске споменице. Умро је од срчаног удара непосредно након предавања које је држао војницима 26. фебруара 1941. године.

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс

Прочитајте како је изгледала прослава Видовдана у Солуну у време првог светског рата, виђена очима Рудолфа Арчибалда Рајса:

Српски војници играју коло, Први светски рат

Јуче смо прославили Видовдан, тај дан успомене који је постао дан жалости и наде.

То је било једноставно: служба у малој србској солунској цркви, сувише тесној да у њу стану сви они, официри, војници и грађани, који су дошли да се помоле за покој душе њихових старих и за будућност свога народа.

Гологлави, они стоје ћутећи у малој порти и чак многи стоје на улици, где до њих допиру гласови хора.

Затим, омладина из србских школа, у једној пространој сали, пева нам најлепше песме из свог краја, док један од професора објашњава француским, енглеским, италијанским, америчким и грчким пријатељима који су дошли да се придруже прослави, шта значи србска поезија и колико је велика улога коју је она играла у историји Србије.

Рудолф Арчибалд Рајс (Швајцарска), 1918.

Сродни чланци

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)
Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља
Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату
Странци међу Србима

Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године

„Господо и пријатељи!
Дошао сам из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу, Кентеберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством, краљем Џорџем петим и нај угледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Kosovo_day.jpg

Британски ратни постер који промовише солидарност и пријатељство са српским савезницима током српске кампање у Првом светском рату

Господо и пријатељи! Цео дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио, да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видео сам, да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен, златом и драгим камењем, донетим из нај скупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се, да се овај храм, с правом убраја, у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм, је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји, као стамена брана Азијатском мору, на јужној капији Европе.

А кад би све, лобање и кости, биле узидане, могао би се, подићи храм, триста метара висок, толико широк, и дугачак, и сваки Србин, би данас, могао подићи руку и показати. Ово је глава, мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

Пет векова, Србија лобањама и костима својим, брани Европу, да би она живела срећно. Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Шилера. За сва она, бела и црвена столећа, у којима је Европа, вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју.

Када је Европа, вршила смело кориговање, и Богова, и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју. Док је Европа, постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже.

На Видовдан, 1389. године, Српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану Хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање.

Где су? Изгинули, бранећи Европу.

Сада је време, да Европа Србији врати тај дуг.“

Владика Николај Велимировић, Видовдан 1916. године

Сродне објаве:

Јеванђеље о Победиоцу смрти
Србски народ као Теодул
Врлине Родољубља
Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје
Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године
Теодосије Мангала о Србима и Србији
Сав се српски народ усправио!
Владика Николај о љубави Србије и Русије
Св. владика Николај: Највећи српски грех
Живот је највећи универзитет
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Косовски завет и Видовдан

Четири бомбардовања Београда у 20. веку (14+41+44=99)

Занимљива је поставка збира година у којима је Београд бомбардован у двадесетом веку (’14+’41+’44=’99). Збир прве три године бомбардовања (’14, ’41 и ’44) као резултат даје четврту (99). И то није све што можемо да уочимо као занимљивост – већ на први поглед запажа се апсолутна симетрија ових бројева. Представљамо уочене „случајности“, а читаоцима остављамо да изведу закључке и са нама поделе своја сазнања и запажања.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Bundesarchiv_Bild_141-1005,_Belgrad,_Zerst%C3%B6rungen.jpg

Априлско бомбардовање Београда 1941. (Бундесархив); фото: Википедија (обрада: Расен)

На први поглед пажњу привлачи симетрични карактер бројки представљених у овом збиру година бомбардовања Београда у двадесетом веку. Број ’44 и број ’99 су палиндроми (једнако могу да се читају од напред и од назад), а релацију бројева ’14+’41, такође можете прочитати једнако и од назад, с обзиром да један другоме представљају одраз у огледалу. Занимљиво је да је и резултат збира ова два броја (55) такође палиндром.

Додаћемо и запажање једног читаоца: “У поставци 14+’41+’44=’99 збир цифара са леве стране (14+’41+’44) даје број 18 (1+4+4+1+4+4=18) исто као и збир цифара са десне стране (9+9=18)“.

Број осамнаест је занимљив у религијском смислу јер се повезује са три шестице (6+6+6=18) које се јављају у осамнаестом стиху Јовановог откровења: „Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери: јер је број човеков и број њен шест стотина и шездесет и шест.“ (Јованово Откровење 13:18). Више о томе можете прочитати овде

Када томе додамо чињеницу да су се трагични догађаји који су задесили Српски народ крајем двадесетог века одиграли између две палиндромне године, 1991. и 2002., доћи ћемо до још једне „случајности“.

Претходна година са карактеристиком палиндрома била је давне 1881., а следећа ће бити тек 2112. Дакле, недавно се десио веома редак феномен, да се две палиндромне године јаве у размаку од свега једанаест година. Били смо сведоци бурних догађаја који су се десили између ове две године.

1991. године почео је распад бивше СФРЈ проглашењем независности Словеније, Хрватске и Македоније. 2002. године потписан је споразум о преуређењу односа између Србије и Црне Горе, чиме је почело разбијање и ове државне заједнице. 

Без намере да дубље улазимо у ову тематику, задржаћемо се само на палиндромима, уз подсећање да се Београд први пут под именом „Белиград“ јавља 878. године, која је такође палиндром.

Данте, Рај,

Данте Алигијери, Опис раја у Божанственој комедији начињен према Питагориној нумерологији; фото: Википедија

Што се палиндрома тиче, подсетићемо да је важност овог симетричног израза кроз историју посебно истакнута у нумерологији – збиру система, традиција и веровања у мистичку или езотеричку везу између бројева и материјалних ствари или живих бића. 

Мистичка и магична својства бројевима придавали су још стари Вавилонци, Египћани, Грци, Халдејци, кабалисти, ранохришћански мистици, рани гностици, езотерични култови, а у новије време бројни владари, војсковође, научници и уметници. Библија и многе свете књиге су документи шифровани кроз бројеве.

Питагора се сматра оцем данашње нумерологије, а идеје Питагорејаца биле су мешавина предвиђања и мистицизма. Нумерологија је дуго била цењена међу математичарима, док се данас сматра псеудоматематиком. 

Далибор Дрекић

У наставку можете прочитати укратко о сва четири велика кампањска бомбардовања Београда у двадесетом веку.

Аустроугарско гранатирање Београда (1914. године)

Први светски рат

Одбрана Београда 1914-1915

Први напади аустроугарске на Београд су отпочеле 28. јула када је и објављен рат. Ти напади требало је да демонстрирају силу и да задрже што веће снаге у Београду да би тиме главнина аустроугарских снага која би ушла преко Дрине наишла на што мањи отпор. Град је бомбардован од стране аустроугарске артиљерије са леве обале Саве, са Бежанијске косе и са монитора на Сави. Услед бомбардовања, већи део становништва је напустило град. За време Церске операције, која је трајала од 12. до 24. августа, Београд је био уништаван од стране артиљеријских јединица друге аустроугарске армије која се налазила у Земуну.

Више о Аустроугарском гранатирању Београда 1914. године

Нацистичко бомбардовање Београда (1941. године)

Стари Двор у рушевинама, 06. 04. 1941 фото: Википедија (обрада: Расен)

Немачка бомбардовања Београда у Другом светском рату, такође познато и као Операција Одмазда (нем. Unternehmen Strafgericht), догодила су се 6, 7, 11. и 12. априла 1941. у уводним данима инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију. Шестог априла, у 6.30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца (укупно 484 авиона), 6. и 7. априла. Авиони су полетели из Беча, Граца и Арада. Град је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.

Више о нацистичком бомбардовању Београда 1941. године

„Савезничко“ бомбардовање Београда (1944. године)

Савезничко бомбардовање

Савезничко бомбардовање Београда 1944.

Београд су англо-америчке ваздушне снаге током Другог светског рата бомбардовале 11 пута. Најтеже жртве забележене су током априлског бомбардовања 16. и 17. априла 1944. године, што се поклопило са првим и другим даном православног Васкрса те године. Главна јединица у овој акцији била је америчка 15. ваздухопловна јединица, са базом у Фођи на југу Италије. Учествовало је 600 бомбардера, који су са 3.000—5.000 метара испуштали „тепих бомбе“. Противавионска одбрана није постојала. Београд је од стране савезника поново бомбардован 21. априла, 24. априла, 18. маја, 6. јуна, 8. јула, и 6. септембра 1944.

Више о „савезничком“ бомбардовању Београда (1944. године)

НАТО бомбардовање Београда (1999. године)

Бомбардовање Београда 1999. године се односи на дејствовања авијације НАТО пакта током бомбардовања СРЈ на подручју главног града. Током 78 дана рата, свега неколико дана у Београду није била на снази ваздушна опасност. Мада су на мети

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Belgrade_durnig_NATO_bombing_of_Yugoslavia.jpg

НАТО бомбардовање Београда

највише била приградска насеља (Раковица и Батајница), уже градско подручје се такође много пута нашло на удару. Цео град је претрпео значајну колатералну штету од последица снажних детонација. НАТО агресија је била четврто и последње кампањско бомбардовање овог града у 20. веку.

Више о НАТО бомбардовању Београда 1999. године

Извор за четири бомбардовања: Википедија

Повезани чланци:

Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Најбитнији бројеви у Библији су палиндроми
Древна предвиђања и прорицања помоћу палиндрома
Пут понижења и увреда – Евроатлантски окултизам
Палиндром и нумерологија
Круг се затворио за хиљаду година (1991-2002)

Смајо Феровић, стари српски четник

Највеће заслуге за миран прелазак Срба преко Албаније 1915. године припадају скопском Србину Смаји Феровићу
Мајор српске војске и четнички војвода Војислав Танкосић са саборцима

Мајор српске војске и четнички војвода Војислав Танкосић са саборцима – Миша Живановић, Ристо Тохољ, Влада Воскар, Јеврем Герасимовић, Ђуро Шарац, Мустафа Голубић, Смајо Феровић, Душан Дучић, Бошко Арежина, Милан Милошевић

Смајо Феровић, познати скопски Србин мухамеданске вере, потиче из породице диздара Омерагића из Гусиња, једне од најстаријих и најугледнијих породица у том крају. Његово право презиме требало је да буде Омерагић, али узео је презиме својих ујака. Преци су му били Срби хришћанске вере, исламизовани након пропасти српских средњовековних држава.

Смајо Феровић је национални радник још од „турског доба“. Војним вештинама обучавао се у четничкој школи у Прокупљу, а касније је био припадник Рудничког одреда под командом Воје Танкосића. Важио је за сталоженог и храброг ратника и, истакавши се у борбама, заслужено је добио чин наредника, а једно време био је и водник. Бројне су његове заслуге за српску идеју, а овде ћемо, према сведочењу Пунише Рачића [1], издвојити једну.

У пролеће 1915. године, српска влада имала је поуздане извештаје да Аустро-Угарска морем допрема оружје у Албанију, као и да шаље своје официре у намери да мобилише Арбанасе да с леђа нападну Србију.Због тога је Никола Пашић послао Пунишу Рачића и Смају Феровића са намером да одврате главешине северне Албаније. У Албанији је до Мата владао Есад-паша који је био наклоњен Србији, али је у Мату господарио Ахмед-бег-Зогу, над Миридитима Пренк-паша, а у северној Малесији Иса Бољетинац и Бајрам Цур. Ове истакнуте главешине нису се покоравале Есад-паши и били су наклоњени Централним силама, тј. били су спремни да нападну Србију за рачун Аустро-Угарске и да јој тиме додатно олакшају посао.

Смајо је добро говорио арнаутски, а поред тога, две његове сестре су биле удате за синове Исе Бољетинца, кога је Смајо 1911. и 1912. године, држао скривеног у свом дому. Све то је била гаранција да ће их Иса добро примити, али не и послушати. Међутим, Иса их је послушао, и то не само он већ и остале арбанашке вође, који су представљале потенцијалну опасност по Србију. Према Пунишиним речима, заслуге најпре припадају Смаји, а успех овог договора огледао се у томе што су демобилисане арбанашке групације, Црногорцима је пружена могућност да уђу у Скадар без борбе и да успоставе везу са осталим српским трупама и Есад-пашиним властима. Напослетку, осигурано је и повлачење српске војске кроз Албанију. То је била прва политичка мисија у којој је Смајо активно учествовао и при чему је целокупној националној идеји дао немерљив допринос.

Поред тога, Смајо се срчано борио и приликом одбране Београда и са пуним правом је носилац Карађорђеве звезде са мачевима. Од Народне скупштине проглашен је за националног радника. Након рата, 1928. године, новине су писале о инциденту који се догодио у скопској кафани Македонија, а чији је био актер. Наиме, Смајо се сукобио са скопским богаташем Ћани-бегом Алиловићем и том приликом га је упуцао. На полицијском испитивању рекао је да он као Србин и четник није могао да пређе преко увреде Алиловића, који му је опсовао „српску мајку“, те је брже-боље „узвратио револвером“.

Иван Петровић

[1] „Политика“, 15. фебруар 1928.

Извор: Стандард, Идентитет

Мариборске новине „Стража“ 1919. о стварању заједничке државе СХС

Износимо мишљење из мариборских новина „Стража“, августа 1919. у вези стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. У њему је јасно речено у каквим су се условима 1918, налазиле Србија, са једне стране и словенски народи изашли из поражене Аустроугарске, са друге стране. Наглашена је улога Србије као спасиоца тих народа, што сасвим негира Јосип Видмар у свом интервју Нин-у, осамдесет година касније.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Progla%C5%A1enje_Kraljevine_SHS.jpg

Проглашење Краљевине СХС (Иван Тишов); фото: Википедија

Мариборске новине „Стража“, августа 1919. године:

Бесмислена су сва говоркања да смо ми могли да прогласимо своју републику или нешто слично… Природно је да смо после распада Антанте, у тим земљама били непознати или смо чак важили за непријатеље…

Нисмо могли да прогласимо сопствену републику. Морали смо да се приклонимо Србији која је члан Антанте и у њој има приличан углед, или да трпимо да Антанта ради са нама, као са својим непријатељима, шта хоће. У том случају морали бисмо да вратимо Србији сву штету коју су наши војници направили…

При распаду Аустрије није више било питање да ли се неком Србија свиђа или не, морали смо да приђемо њој, да спасемо што се спасти може. Ми нисмо могли да постављамо никакве услове. Срби су имали реч и морамо рећи да су нас прихватили као несрећну браћу, иако су могли да нас прихвате као издајнике југословенског народа, јер смо се са Аустријом борили против Србије.“

Скоро осамдесет година касније (1988) Јосип Видмар ће изјавити за НИН:

„Уверен сам са смо ми, Словенци, економски искоришћавани и да због тога много трпи наша култура. Питање шта би било са Словенијом да није ушла у састав Југославије изгледа ми, наравно, не само изазивачко, већ исувише неразумљиво да бих се њиме бавио. Ушли смо и – баста.“

Извори: Др Чедомир Антић: „СРПСКА ИСТОРИЈА“, Београд, 2013, стр. 24-25

Јадовно, Српски лист, Новине Стража 30 – 10. август 1919. Новине Стража 31 – 17. август 1919. Новине Стража 32 – 24. август 1919. Новине Стража 33 – 30. август 1919.

Писмо брату погинулом у Великом рату

Вероватно је да се већ слегла твоја хумка. Не распознаје се, можда, ни твоје име на малом дрвеном крстићу којим су твоји другови што су те волели обележили место где ћеш вечно остати.
Први светски рат

Војник на гробљу у Београду одаје почаст погинулом саборцу

Ми смо се, сем твоје мајке, увелико утешили за тобом и сад, кад говоримо о теби ми, уз твоје име, кажемо покојни тако, као да ништа није природније било од тога да ти погинеш у двадесетим годинама на чукарима добропољским. И као што се нико, сем твоје мајке, није о теби интересовао док си био жив, тако исто и још мање ће се о теби неко распитивати после твоје смрти. Ти си био, ти си живео тако мало, с тобом је свршено, драги брате.

Кад си био мали ти си највише волео да играш „дућана“. У то време ја сам био у оном добу дечака који се поноси што у фамилији има и млађе деце од њега. И тада ми је увек падало у очи то да ти више волиш да играш „дућана“ него „војске“. А кад си мало поодрастао ти си као шегрт ступио у трговачку радњу са пуно воље. Посматрао сам те и у том времену како предано вршиш своје послове, да би твој господар био потпуно задовољан с тобом и да би о Ђурђевдану и Митровдану могао донети својој сиротој мајци, која је радила туђе, оно мало злехуде зараде. Твој отац био је државни чиновник и после свога вишегодишњег поштеног рада и своје смрти, оставио је твојој мајци и деци 24 динара месечне пензије. Ти ниси знао да кривиш ни државу ни друштво што се тако мало одужило твоме оцу који је, по причању свих који су га познавали, био савестан и врло вредан, али си разумевао да је оно чиме располаже твоја мајка врло мало и да је потребно да је ти са своје стране што пре помогнеш. То је био смисао твога живота, то је била сва твоја амбиција, то је био твој идеал и он би то остао да си ма колико живео.

Ти ниси служио војску јер је на тебе пао терет храниоца породице; ти си, уосталом, за њу био и неспособан према своме физиолошком саставу. О њој и њеном позиву ти никад ниси ништа ни мислио и војник те је интересовао само утолико уколико је имао нарочиту униформу. Сећам се како си посматрао кад смо се ми, твоји рођаци, вратили из турског и бугарског рата. Као поуздано могу да закључим да си се ти чудио: како људи могу бити одвојени од својих послова ради нечега што није њихов непосредни интерес. Тако је било твоје васпитање, јер ти осим организације коју си са друговима имао ради прославе Ђурђевског уранка других организација ниси ни познавао. Ти си знао само и искључиво за дуг који имаш својој мајци и ни за какав други дуг, и у ствари, ни према коме другом ниси ни имао какве било одређене обавезе; ти си био убеђен да само и искључиво припадаш њој и никоме другом и то ти се тешко могло оспорити.

У последњем рату, у јесен 1914, кад сам се враћао на фронт ти си пошао са мном као неборац у штабу једног допунског батаљона, који је ишао у састав свога пука. Дошли смо били до Вреоца, где је наш брат Омил био на предстражи према непријатељу, који је већ био стигао у срце наше земље. Знам да сам те тада био послао да се са Омилом видиш и поздравиш. Али после кратког времена од твог одласка ти си се вратио к мени блед, престрављен и без даха. Једна граната профијукала је преко твоје главе, неколико пушчаних зрна прозујала су поред твојих ушију и ти си се вратио. То је било први пут у твоме животу да ти осетиш сличан страх; помисао да си могао погинути ужаснула те је и ти си се препао приликом прве могућности да можеш унесрећити своју мајку. Те ноћи преноћили смо нас тројица у једној малој кућици пуној прљаве сламе и памтим да ти никако ниси могао заспати и да си први пут тада преда мном пушио цигарету за цигаретом нервозно и замишљено.

Од тада ми смо се видели само неколико пута а на Крфу тебе су узели за борца. Ја сам страховао за тебе и рђаве слутње никако ме нису остављале. А после прве борбе коју је твој пук имао Омил ми је јављао: „12. августа Звездан погибе. Били смо у истој чети.“

Ја те нисам видео онога дана кад си пао, мили брате. Али тачно могу да замислим какав си изгледао у борби и онда кад је твоје детиње срце престало да куца. То ми није тешко да погодим, јер сам познавао и твоју душу и твоје мисли.

Сирото јагње наше! Ти си морао бити изван себе кад си кроз убиствену ватру трчао у стрељачком строју. Ти си се унезверено освртао на све стране да нађеш место које би те заштитило, ти си ту заштиту очекивао од својих другова који су били поред тебе и на које си се уплашено обазирао; за тебе је несхватљиво било зашто се неко труди да те убије. Али ништа даље од тебе није било него помисао да ти другога убијеш. Ти си ишао међу својим друговима и не поимајући зашто ћеш међу њима. Све оне дужности о којима су ти твоје старешине раније говориле ти си моментално заборавио, ти их, уосталом, како ваља никад и ниси могао разумети. Твоја је пушка остала неогарављена, твој бајонет неокрвављен; и једног тренутка док си ти усплахирено тражио заклон од смрти које си се ужасно бојао, непријатељско зрно заклало те је. И док је из мале ране текла крв твојих младих година, а ти лежао на земљи окренут сунцу које се рађало, дотле су твоји другови на твоме избезумљеном лицу морали читати очајан и јасан израз: Јадна моја мајко!

10. септембар 1916.

Драгиша Васић, Сабране приповетке

Драгомир Васић – Драгиша (Горњи Милановац, 2. октобар 1885 — логор Стара Градишка, април 1945) је био српски и југословенски политичар, академик, адвокат, приповедач, романсијер, есејиста и новинар. У међуратном периоду био је припадник Републиканске странке и потпредседник Српског културног клуба.

Почетком Другог светског рата је приступио четничком покрету Драже Михаиловића, где је међу присталицама био познат као Чича Драгиша. Био је један од најистакнутијих чланова четничког Централног националног комитета. При крају рата одвојио се од Михаиловића и пошао заједно са Павлом Ђуришићем према Словенији. Предао се усташама после битке на Лијевче пољу и убијен у логору Стара Градишка.

Објавио је један роман (Црвене магле, 1922) и три збирке приповедака (Утуљена кандила 1922, Витло и друге приче 1924. и Пад са грађевине 1932). Планирао је да друге необјављене приповетке скупи у збирку под насловом Бакућ Улија и друге приче, али то никада није учинио. 1990. Гојко Тешић је приредио Сабране приповетке Драгише Васића, књигу је поделио на четири дела, тј. збирке – четврта је Бакућ Улија и друге приче.

Драгиша Васић је био кум чувеном хрватском писцу Мирославу Крлежи. Писаћа машина коју је Крлежа поклонио Васићу данас је у власништву чачанског вајара Живорада Максимовића.

Изглед српске војске у повлачењу – Ништа није било живо сем душе

Изглед српских војника у повлачењу био је више него страшан. Ево описа из пера очевица, Паола Ђорданија:

Васа Ешкићевић – Излазак српске војске на море, 1916. фото: Википедија

„Било их је на стотине, на хиљаде, на десетине хиљада… Сви укочени од грчева у празном стомаку, сви заједно уклештени у чељустима глади и жеђи, жртве битке, најстрашније, бијене стотину дана и стотину ноћи, стиснутих зуба, битке са својим изнуреним телом стављеним на све могуће муке, битке са блатом и стењем, са колером и гангреном.

Имали су сви исти израз на лицу на ком се читала грозница и глад. Удубљене очи укоченог стакластог погледа биле су последњи зрак живота, а на угловима уста трагови зеленкасте осушене пене од исповраћане траве.

Скоро сви, чим би ногом дотакли обалу и угледали море, падали би на песак, непокретни, у скамењеном грчу, као да им је та визија, тај сан током дугог марша ужаса, сада наједном застао, херметички затворен, заробљен испод скореле коже на костима, у последњој преосталој капи крви.

Албанска голгота

Пред „Љум Кулом“, путева више није било. По уским стазама даље су могли само војници и коњи.

Ниједно поприште битке није запамтило оволику патњу, толике страшне муке, нити је могуће замислити ишта црње и грозније од изгледа тих људи обложених прљавштином, израњаваних дугим ходом, заражених најодвратнијим болестима, а ипак тако страховито живих у телима у распадању…

Од хероја који су децембра 1914. протерали и уништили Поћорекове армаде, у њиховим телима ништа више није било живо сем душе… Величанствено херојство као да се згуснуло и сво сажело у физичкој трагедији свакога од њих.

Цела Србија умирала је у свакоме од својих синова, али је и у агонији сваког Србина блистао понос расе јунака што су пред страним јармом одабрали  смрт.“

Одломак из италијанског документа „За војску Србије”

Извор: Сведок

Говор мајора Катунца – Синовци

Свет мртвих, авантура свести и преиспитивање савести на путу до судилишта кроз дијалоге оца, брата и сина води фолклорну причу о пореклу, коренима, наслеђу, нерођеним и рођеним, десеткованим, непрекидним и непотребним бојевима и ратовима. Свет живих, који су избегли могиле и зборишта, а који ће убрзо пронаћи пут ка њима, свесно или подсвесно жудећи за тим, страхује од тога да ће им неко пребацити да су се дуго задржали међу живима.
Синовци

Синовци, филм Синише Ковачевића

Када је 21. новембра 1991, на дан своје крсне славе, Светог архангела Михајла, Обрад Срећковић, сељак из Великог Крчмара, пошао да на вуковарском ратишту пронађе свог сина Милана, понео је „све што нана пакује војнику“: колач, печење, кољиво, флашу ракије, писмо од девојке и чарапе.

Обрад некако стиже до сремских пустопољина, али залута у сумрак и, када га већ полако почне хватати паника, угледа војнички логор.

У логору проналази Милана Срећковића из Великог Крчмара, али то није војник кога Обрад тражи. Ускоро се појављује и други Милан Срећковић из истог села, и када Обрад већ буде слутио неку војничку подвалу и буде био спреман да се брани, мајор Вукашин Катунац, командант зборишта, појављује се с правим Миланом, Обрадовим сином.

Ускоро ће се неспоразум разјаснити. Први Милан Срећковић из Великог Крчмара је Обрадов стриц, погинуо у Срему 1914. године, на Легет Пољу, када је била „Сремска офанзива“, коју је водила војска Краљевине Србије. Други Милан је Обрадов брат, погинуо као партизан, на истим просторима, на Сремском фронту, 1944. године.

Убрзо ће Обрад схватити да је набасао на збориште за мртву српску војску изгинулу у тим крајевима, а која није сахрањена у завичају. Схвата да му је и син мртав, а како мртваци не старе, сва три Милана имају по 18 година.

Када буде питао откуд он ту и када му објасне да је и њега „снајпер уватио код Јанковаца“, лакнуће му. Захвалиће Богу и свом свецу што се и њему на тај свети дан нешто лепо догодило.

У исто време у једном далеком граду из познате породице Катунац креће сахрана. Сахрањује се мајор Вукашин Катунац, херој вуковарског ратишта. Када и поред противљења присутних официра породица отвори сандук да се још једном опрости од покојника, на дну сандука наћи ће само две бетонске плоче. Ни трага од покојника. Супруга и ћерка мајора Катунца одмах седају у ауто и полазе на ратиште да га траже …

Глумци:

Петар Краљ Обрад Срећковић
Миодраг Кривокапић Вукашин Катунац
Љиљана Благојевић Спасенија Катунац
Вук Костић Михајло Јапунџа
Калина Ковачевић Нада Катунац
Ева Рас Наставница
Никола Ракочевић Чича
Жељка Башић Комшиница

„Силна је војска на Косову!
Сви ми да се у со претворимо, не би турком ручак посолили!“

Браћо, па зар да се груда не брани, само зато што је злотвора много?
„Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака!“
Не дајмо да нашом земљом гази туђинска нога!
Рођени моји! Нема међу нама онога ко не би радије ор’о и коп’о,
ко пастирску фрулицу не би радије слуш’о,
јео свадбарски купус или опасивао своју, нема!
Ал кад се облак туђински надвије над српски кров,
сви се ми опашемо и намажемо опанке! Сви!
Пољуби младу! Благослови децу!
Прекрсти чедо у колевци, па у бој!
Силна је клетва нашега честитога кнеза:
„Ко не дошо у бој на Косово,
од руке му ништа не родило,
рђом кап’о, док му је кољена!“
Тешко оном на чију се главу сручи презир рода рођенога,
предака и потомства – Од тога горе казне нема!
Рођени моји! Браћо моја! Војници! Јунаци!
Ваши животи више не постоје!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања!
Нико се од нас више неће вратити!
Многа ће мајка обући црнину!
Много ће удовица расплести косу!
Много сестара изгрепсти лица!
Али победа ће бити наша!
Зато што је правда на нашој страни!
Бог је на нашој страни! Наш народ је уз нас!
Непобедива је она војска која уз себе има свој народ!
Изникла из народа!
Синови моји! Соколови моји!
Не будите срца удовичка! Но будите срца јуначкога!
Нема тога што се не може приложити на олтар отаџбине!
Нема цене, кад је образ и част отаџбине у питању!
Рођени моји! Ако неко ‘оће да нам оџаке погаси,
отме гробове и преврне колевке, за њега нема милости!
Јел тако!? – Тако је!
Не чујем! Јел тако!? – Тако је!
јел такооо!? – Тако јеее!
Према непријатељу будите немилосрдни!
Према заробљенику милостиви!
Важније је чојство од јунаштва!
‘Оће нашу земљу! Добиће курац!
Чворноват и забрек’о! Курац ће да добију!
Свакоме коме је до српске земље, добиће је – пуна уста!
Рођени моји, пред нама је неизвесност! Непријатељ,! Глад! Смрт!
Али час коначне победе је близу!
Ми своје не дамо! Туђе нам не треба!
Ништа није драже од Србије!
Јел тако, браћо моја!? – Тако је!
Јел тако, рођени моји!? – Тако је!
Јјел тако, соколови моји!? – Тако је!
Јел тако, Срби!? – Тако је!
Говори ки да лечи. Госин Мајоре, руку ти целивам!
Живео мајор!
Зато напред у славу! За Краља! За отаџбину! За Православље!
За слатко Православље! За крст часни и слободу златну!
У бој! У слободу! У смрт!
Тако је! Живео Катунац!

 

Синиша Ковачевић (продуцент, сценариста и редитељ) је рођен 30. маја 1954. у Сремској Митровици, где је завршио основну школу и гимназију. Факултет драмских уметности, Одсек за драматургију, завршава у Београду. Пише за радио, филм и позориште. Бави се филмском, телевизијском и позоришном режијом. Редовни је професор универзитета на предмету драматургија. Био је управник Српског народног позоришта. Превођен је на македонски, словеначки, грчки, руски и енглески. Живи и ради у Београду.

Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату

Шабац је у Првом светском рату претрпио страховита страдања и крвожедну освету аустроугарске солдатеске због изгубљених битака на бојном пољу. У овом рату становништво Шапца је преполовљено, а град опустошен. Због великих страдања Шабац је одликован са три ордена – Француским ратним крстом са палмом, Чехословачким ратним крстом и Карађорђевом звездом, а као пандан славном француском граду назван је “Српски Верден“. Други светски рат поново је донео нова страдања и огромне жртве становништва овом мачванском граду.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Sabac_razoren_austrougarskom_artiljerijom_Avgust_1914.jpg

Аустроугарска артиљерија је разорила Шабац, август 1914. фото: Википедија (обрада Расен)

Скоро идиличну слику предратног Шапца прекида страховита катастрофа оличена у Првом светском рату. Велике војне операције које су се током четири ратне године догађале на овим просторима, као и крвожедна освета аустроугарске солдатеске због изгубљених битака на бојном пољу, кулминирале су страховитим страдањем Шапца и његове околине.

Град порушен, попаљен и опљачкан, села у околини такође. Народ, што побијен, што расељен, измрцварен и оболео, у великој материјалној беди, са болном радошћу дочекује слободу 1918. године. Ослобођен је 2. новембра 1918. године. Од предратних 14.000 становника, једва да је у животу остало 7000, а и број постојећих кућа је био више него преполовљен. Непријатељ није поштедео чак ни шабачку цркву. Колика је утеха што се овај град опет издвојио у Србији, али сада по страдалаштву, и по своја три јединствена ордена добијена за ратне заслуге: француски Ратни крст са палмом (1920), чехословачки Ратни крст (1925) и Карађорђева звезда.

После свог великог пострадања Шабац је назван, као пандан славном француском граду, „Српски Верден“.

Зверство окупатора, Саборну цркву претворену у логор, куће и њиве разрушене бомбама, али и јунаштво ратника Церске битке, Шапчани протеклих 100 година чувају од заборава. Том се циљу на посебан начин посветио тамошњи музеј. Према речима историчара Бранислава Станковића, Народни музеј у Шапцу има нову сталну поставку, по оцени стручне јавности и бројних посетилаца сигурно најбољу у земљи. У оквиру ње налази се и Соба страдања, чији је највећи сегмент посвећен голготи Шапца у Првом светском рату, као и сва три ордена која је град добио за своје страдање и јунаштво. На посетиоце нарочит утисак остављају холограми у природној величини који персонификују људе тог времена и дају им могућност да из пуких бројева страдалих постану особе са именом, презименом и сопственим животима.

Један од значајних пројеката шабачког Музеја јесте монографија историчара Бранислава Станковића “Страдање Шапца и Мачве у Великом рату“ која је објављена  на енглеском језику под насловом “Suffering of Šabac and Mačva in The Great War“.

Ниједан крај наше отаџбине није толико пропатио као Шабац и Мачва у току Великог рата и зато сви имамо моралну обавезу да спречимо да се то икада заборави. Отуда и ова монографија, намењена страним истраживачима, преко које ће за претке Мачвана поново чути свет. У њој ће први пут бити јавно објављене бројне фотографије, део грађе страних архива и Војних института, а јасну поруку пренеће и текстови страних извештача, савременика тих догађаја као што су др Арчибалд Рајс, Анри Барби, Џон Рид, Л. Л. Томсон – каже Станковић.

 

Масовна силовања

“Убеђен сам да је број силованих жена и младих девојака веома велики, а судећи по ономе што сам приликом истраге видео, мислим да не грешим у констатацији да су у многим окупираним селима готово све жене, од најмлађих до најстаријих, силоване… (у Шапцу). Из хотела ‘Европа’ одвођене су у хотел ‘Казино’, а потом у цркву, где је било много људи… У цркви, иза олтара, официри су силовали девојке. За време бомбардовања жене су као живо месо избацивали на улицу како би могли да их погоде”, записао је швајцарски криминолог и форензичар Арчибалд Рајс, који је на позив српске владе дошао у Шабац и Подриње да забележи ратне злочине Аустроугарске војске.

Тела побијених српских војника у Шапцу

Све је уништено и оскрнављено

Анри Барби, француски новинар и књижевник, ратни дописник француских журнала са српског ратишта за време балканских ратова и Првог светског рата, овако је видео разорени Шабац:

„Већ код првих кућа јасно је да је град разорен. У главним улицама, на којима се још виде барикаде које је непријатељ саградио од најразличитијег материјала: малтера, гипса, од кревета, намештаја, узалуд се тражи кућа која је остала нетакнута“.

Кровови су пробијени и на њима је остала само понека греда, која нестабилно виси на деловима малтера. Разбуцани зидови личе на позоришне сценографије. Врата су изваљена; прозори разлупани и избачени из лежишта, нагињу се напоље и прете да ће испасти.

Све радње су испражњене и уништене. Све што није могло да буде понето, упропашћено је. У банкама, непријатељ је узео готовину, вредности, и уништио књиговодство. У школама, све је поразбијано. У апотекама, лекови, бокали, хемијски производи, стакленке, све је поразбијано и претворено у разливену прљаву скраму на паркету. У приватним кућама, све што није покрадено, избачено је на улицу или разбијено. Уништавајући бес Аустро-Мађара терао их је чак дотле да ломе стакла, цепају породичне портрете, прљају зидове, чак и плафоне, смећем и изметом!”

“Било је ужасно ово видети!“

“Шабац је био богат и важан град, метропола најбогатије области у Србији, Мачве, и средиште велике трговине воћем, вуном и свилом. Имао је 2.500 кућа. Неке су уништили топови; двоструко толико било је намерно спаљено, а у све је било проваљено и опљачкане су. Човек је могао километрима да хода – свака је кућа била похарана. Освајачи су узели платна од лана, слике, дечје играчке и намештај – а оно што је било превише тешко и незграпно да би се понело, они су уништили секирама. Своје коње су сместили у спаваћим собама отмених кућа. У приватним библотекама све су књиге биле разбацане по поду у прљавштини, пажљиво покидане из својих корица. Нису овако поступили само са неким кућама – већ са сваком кућом! Било је ужасно ово видети – навео је Џон Рид, амерички дописник из Србије.

ПЕРИОД ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

У периоду између Првог и Другог светског рата Шабац је ипак успевао да се развија и расте, и то пре свега, захваљујући веома развијеном занатству, трговини, пољопривреди… Пред сам крај тог периода, 1938. године, у Шабац је премештена Хемијска индустрија „Зорка“ која је дотле радила у Суботици. Она ће обележити каснији вишедеценијски период развоја града и постати готово синоним за Шабац.

Како се после највећих катастрофа живот ипак наставља даље, тако је и Шабац наставио свој послератни живот у новој држави и у нешто измењеним околностима. Та промена огледа се највише у чињеници да се државна граница сада померила знатно на север, а Шабац је остао у унутрашњости. Неке привилегије које је до тада имао неповратно су нестале и капитал се више није у оној мери сливао у овај град.

ШАБАЦ ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

После тек нешто више од две деценије мира и спокоја, ратни ужас поново захвата Европу, па самим тим и Шабац. Други светски рат свом својом жестином сручио се и на ове просторе, и већ у првој ратној години Шабац жестоко страда. Септембра 1941. године Немци брутално протерују око 5.000 Шапчана у сремачко село Јарак, где су били смештени у импровизованом логору. Са тог марша, „Крвавог марша“, како је касније назван, многи се никад нису вратили кући.

Током рата у Шапцу је постојао концентрациони логор кроз који је за четири ратне године прошло око 25.000 грађана. Укупне жртве које је овај град дао током Другог светског рата износе око 7.000 људи. Слобода је коначно стигла 23. октобра 1944. године.

 

Извори:  РТВ ШабацМачва.инфоБлиц, Википедија, 

Приредио: Расен

Сродни чланци

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)
Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља
Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату
Странци међу Србима

 

Југославизам у виђењу Јована Дучића

Хрвати нису никад марили за славизам, нити без неповерења говорили о југославизму. Они су славизам идентификовали са руским православљем, а југославизам са балканством. Зато су обоје сматрали неподударним са хрватском идејом о култури, јединој правој култури, западњачкој, значи већим делом католичкој. А тако исто неподударним и са искреном жељом Хрвата да остану и даље на једном моралном континенту који је, пре свега, одељен, као широким морем, од источњачке културе везане за источну Цркву.
Краљевина Југославија, Застава

Краљевина Југославија, Застава

Југославизам, кад се очисти од реторичких елемената, био је за хрватску памет само један политички израз, а не и један национални појам. У овом су се Хрвати битно разликовали од српског схватања југославизма. Никад Хрвати нису замишљали могућност да свој хрватски видик замраче југословенском магловитошћу, ни да размену свој стари хрватски грош за какву неизвесну југословенску пару. Ја мислим да би се могло данас „на крају баладе,“ а што значи после свег проживљеног и окушаног, рећи ово: у хрватским очима нико није био добар Југословен ако није пре тога био лош Хрват.

Уосталом, славизам је међу католичким Словенима био увек слабији од њиховог католицизма; а католички су Словени и сами нагонски осећали да та два осећања не иду заједно. Словенство је по својој општој идеји о животу, о односу човека према његовом Богу, потпуно јелинско, што се види по његовој ведрини и човекољубљу; а католички Словен представља једну деформацију која долази из сукоба његове младе словенске крви, здраве и оптимистичне, са католичком мистиком, произишлом  из друкче крви и друкче идеје о животу. Словенство и католицизам су међусобно противуречни. Фаталност овог случаја огледа се довољно у историјама католичких словенских народа.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ducic.jpg

Јован Дучић; фото: Википедија

Православни народи су међу собом повезани двоструко: расом и вером. Ако су са Грцима и Румунима повезани само вером, а не и расом, зато су с њима повезани заједничким историјским доживљајима. Наиме, сви су они подједнако робовали Монголима или Турцима. Ово чини, дакле, да су с овима такође повезани двоструко: вером и историјом. Додајмо овде и да су они сви заједно наследили благодети византиске културе и уметности, које су неколико векова служиле узором и Западу (ех Oriente lux). Ова велика духовна породица од Белог до Егејског и Јадранског мора, постаје тиме један веома интересантан блок, у погледу моралном пре свега. Ово осећање сродности, ишло је понекад и до породичног осећања.

Хрватство, напротив, одељено од тог словенског блока Аустријом и Мађарском, и потиснуто добро на југозапад, било је много одвојено од других и главнијих католичких Словена. Везе између Загреба и Варшаве биле су одувек незнатне. Али је Хрватска у толико природније гравитирала према групама своје вере, које су ближе, остављајући по страни групе своје расе, које су биле даље, и далеко. Кад су се Хрвати борили с Римом да добију словенску службу у цркви, то је значило само да католичанство направе још већма својим народним ultimum refugium, у опасности од православља, а затим и од муслиманства.

За православне Словене би се могло рећи да их везује православље већма него и крв словенска. Ово се видело како је Русија помагала српски Устанак против Турака кад год није сама била у том ометана од стране других, нарочито Наполеона. Цар Александар I је тако помагао наш први Устанак, а Александар II је ослободио на Плевни православну Бугарску. Руске су услуге тако исто православној Грчкој биле велике. Ако је Русија доцније на Сан-Стефанском Конгресу прешла одвећ на страну свог детета са Плевне, то је била једна политика словенске Русије одиста изван њене традиције.

Најзад, крајем XIX века су постојала три разна славизма: „панславизам“, који jе био стварно панрусизам, империјалистички и искључив; затим „неославизам“ др Крамаржа, чији је циљ био окупити све Словене у монархији око Прага, са тенденцијом да се тај покрет прошири и међу њихове сународнике око монархије; и најзад, „југославизам“, који се сматрао покретом из Београда, револуционаран и некомпромисан, са циљем да окупи све Јужне Словене у заједницу моралну, на бази језика, и заједницу политичку, у државу Југославију.

Сва три ова славизма су пропала, сваки на свој начин. Вероватно да ће у послератним приликама бар једно од ових трију славизама поново избити као каква идеологија неке од словенских група. Најмање је вероватно да ће оживети југославизам, који је пропао најжалосније, и чим је био стављен на прву пробу. Он и није био поникао ни из каквих позитивних основа, него из једног апсолутног неспоразума; продукт једног нарочитог поремећаја свих здравих начела за живот; једна романтика која је и стављена насупрот реалне политике; и једна фатаморгана која је одвела у катастрофу државу Србију, једино реално у том нездравом сну о немогућем и неприродном…

Било је, извесно, врло погрешно, и сасвим грешно, подметати Хрватима како су они творци једне идеје о солидарности Јужних Словена, која се зове „југославизам“, и коју је требало сматрати довољном као основу и за стварање једне заједничке државе тих Словена. Ни сами Хрвати нису ништа слично за себе тврдили. Чак су се најватренији патриоти хрватски од такве идеје и отворено отресали…

Истина, овај данашњи свеобимни рат је својим неодољивим потресом донео и друга изненађења и разочарења. И народи који су до јуче веровали да су повезани разним историјским или расним везама, као једно здраво и коначно уобличено друштво, показаше се овим ратом, и ненадно, и напротив, као међусобни противници, чак и злотвори. Нарочито су словенски народи дали од себе жалосну слику у овом погледу. Пољаци су за неколико квадратних миља у Шлеској отпочели деобу Чехословачке, осуђене на пропаст. Али су мало затим и Руси са Хитлером поделили ту исту Пољску, и то на основу ратних победа чисто нацистичких! И Словаци су напустили Чешку, за једну „независну“ државу која ће трајати од данас до сутра. Најзад је Хрватска издала Србе предавши се непријатељу на фронту већ првог дана, а затим поклавши нејач својих суграђана Срба, на начин какав не памти европска историја од свог постојања. А зар већ Бугари нису и прошлог рата пошли против Русије са Турцима, од којих су их ти исти Руси ослободили петовековног ропства, полу столећа раније…

Почнимо од наших држава средњег века. Да видимо да ли је међу Јужним Словенима било икад икаквог знака осећања расне и племенске солидарности, на начин како су то у наше доба хтели сматрати „југославизам.“

Никаквог знака у тим временима о каквој националној или расној идеологији, као вези међу нашим државним јединицама! Није, уосталом, сличан феномен постојао ни међу државама других етничких група у Европи средњег века. Национализам је уопште једно осећање скорашњег порекла; за њега се рекло да је рођен после битке на Валми, за време француске Револуције, а затим се национализам дефинисао тек Наполеоновим ратовима. – За Словене се може рећи да су, напротив, увек ратовали међусобно, и кроз велики број векова.

Никаквог ни спомена о савезима међу нашим југословенским државним групама. Ако се каже да је на сабору хрватског краља Томислава био и наш хумски „великославни“ кнез Мирослав, „са српским великашима“, ништа није наличило на какав савез, или на пут уједињавању. Ако су и два српска владара, кнез Лазар и краљ Твртко, једном доцније помагали хрватске побуњенике против Мађарске, то је можда више да ослабе краља Жигмунда, него да одиста спасавају Хрвате, и онако осуђене да буду побеђени. Према томе, нема знака о макаквом расном и југословенском афинитету између Срба и Бугара и Хрвата кроз цео средњи век, све до освита ХIХ-ог века. А видићемо колико га је истински било и у том столећу.

Свакако, треба унапред имати на уму да је ово XIX столеће долазило после крвавих прогона Срба у Хрватској и Славонији, за време Марије Терезије нарочито. Ови прогони су били слични оним који су за време Светог Доминика вршени у Пиринејима. Сви Срби који нису хтели прелазити у католичанство, или унијатство, скапавали су по тамницама, на тортурама, или натеривани на исељавање у Угарску, Италију, Влашку, и чак у Русију.
Ови прогони су, уосталом били вршени према обрасцу једног старог датума. Већ је Сикст II наредио био мађарском краљу уништење шизматика у Босни, значи богумила; али и православних, који су увек сачињавали главно босанско становништво. Овај крсташки рат је трајао шест пуних година! А како је војска мађарска већ од Коломана била мешовита  (мађарско-хрватска), значи да су на Врбасу и на Босни клали претци данашњих усташа онако како то и ови чине данас.

Овакве су успомене постојале међу Србима и Хрватима све до пред освит XIX века. Никакве племенске солидарности, и никаквог „југославизма“ кроз цео средњи век.

Ми смо видели да до освита ХIХ-ог века није било међу Србима и Хрватима него само прогона и покоља; и да се и у том XIX веку политика хрватска кретала само у оквиру аустријанштва и католичке пропаганде са крупним заверама против православних крајева. Никад није било, према томе, кроз небројене генерације Срба и Хрвата, ни знака националне солидарности и крвног афинитета. Ево још доказа.

Кад је Србија 1804 под Карађорђем, а затим под Милошем, дизала велике устанке за ослобођење Балкана, и кад су стварали прву хришћанску државу у нехришћанском и варварском царству на европском Истоку, ни један Хрват није, као Словен или Хришћанин, дошао као добровољац да помогне тај Устанак У Србији су се јављали осим Црногораца, још и Херцеговци, који су дали једног славног војводу; и Маћедонци, који су дали две војводе; и Босанци. који су дали великог песника Филипа Вишњића, Тиртеја овог Устанка; и Бокељи; и Војвођани; који су давали веште официре и учене саветнике; чак и Грци, који су се солидарисали са својом „Хетеријом“, и дали Србији једног свог хероја, Ригу од Фере. Само ни једног Хрвата ни од спомена! – Није дошао онамо Хрват добровољац ни кад је Србија доцније војевала 1875 са Турском, ни 1885 са Бугарском, ни 1914 са Аустро-Угарском!  Напротиа. најкрволочнији на Дрини и Церу, на фронту, а нарочито по српским селима, били су Хрвати…

Хрвати заробљеници на руском фронту у прошлом рату 1914, официри аустријске војске, међу којим је било и официра резервних, и то интелектуалаца, настојали су преко Франа Супила, који се онда бавио у Русији „у мисији“, да изради како би Руси дозволили да се образује један нарочити, и посебни, „Заробљенички Хрватски Корпус“. Ово је привукло и словеначке официре да заједнички раде на дефетизму. Не само да је познати Тума уређивао сепаратистички лист, који су помагали словеначки официри, преко неког Перклеа, него је са Герлуцом учннио да су 100 официра Хрвата и Словенаца иступили из корпуса… Герлуц. уредник „Хрватског Права“, пропагирао је отворено одвајање Хрвата и Словенаца од Срба. Умешао се у ово и италијански консул преко неког Пичинића и Аралице.

Као што видите. већ онда, и већ онамо: једна минијатура будуће Југославије… (види „Словенски југ“ II, 29 а.по. 1917. чланак др Јамбришака  члана југ. Одбора). – А затим су заједно са Словенцима официрима радили да се прокламује и „Независна Хрватска и Словеначка“, како пише сам Франо Поточњак у својој књизи „Из Емиграције“. 11. 51. . Кад су из Русије затим отишли на Солунски Фронт у помоћ српској војсци 4.000 добровољаца, скоро сви Срби, онамо су Хрвати одмах покушали да направе своју „чету Зринског“, али нису били ни толико многобројни да образују ни ту једну чету!.. Ово је својим пријатељима у Београду доцније казивао командант те „Југословенске дивизије“ генерал Воја Живановић, (како пише у својој књижици др Милосављевић).

Увек одвојени у приватном и јавном животу, Срби и Хрвати одиста представљају два народа најмање слична, и најмање способна за лични додир. Овакав случај се видео само међу народима разне боје коже. У политичким борбама и у штампи, били су увек противници, ако није био по среди какав привремен и увек лабав споразум према противнику; и увек на кратки рок. – За ово не знају Србијанци. Они ће увек бити готови да умру за Босну, а често су за њу и умирали, али никад да за њу живе. Чак ни да дадну себи труда да упознају њен живот, и његове необилазне законе…

Тако и наше омладине у Грацу и Бечу, никад нису имале никакве заједнице, него су, напротив, деценијама биле познате са својих туча по кафанама и улицама тих градова.

Жути мрави! У Хрватској је једна крв пала због неког српског чланка у „С. К. Гласнику“, 1903; други пут, кад је био атентат у Сарајеву, 1914; трећи пут 1918, кад је за време Преврата мучки погинуо у Загребу велики број Срба… И тако кроз деценије. Ма колико ово било жалосно у хуманом и словенском погледу, требала је српска политика унапред стајати ближе науци и историји, и добро познавати ове неразумљиве појаве националпог и верског лудила, да затим не зида на оваквим осећањима заједничку кућу, у којој ће већ сутрадан наставити ово лудило, убијањем једног честитог Краља; клеветањем једног великог и витешког народа, издајством на фронту његове две српске државе, унешене у заједницу са мало памети, али и са пуно љубави; и да покољу овај пут стотинама хиљада српске нејачи. Није се могла само извртањем факата о Илирству и Штросмајеру, и прећуткивањем једне свирепе историјске стварности, градити на песку једна држава, како се без нарочитих научних и моралних услова не изграђује ни једна пивара, ни циглана, ни сеоска штедионица… Није чудо што се тврди да је стари српски државнкк Никола Пашић казао за Југославију, какву он никад није замишљао, да је то, на жалост, брод за који нико не зна где ће најзад допловити.

Постоји једно раздобље врло интересантно за „кристализацију југославизма“, која је предходила непосредно оснивању државе Југославије. То је најпре оно доба које иде од анексије Босне и Херцеговине, 1908, до атентата у Сарајеву 1914 године.

Јован Дучић - Верујем у Бога и у српство

Јован Дучић – Верујем у Бога и у српство

Анексија је тешко погодила Србију и Црну Гору, које су за њих једине и више него једном ратовале; а тако исто српски онамошњи народ, који није никад ни престајао да диже веће или мање устанке. У Хрватској, на против. Загреб, који је увек за себе говорио да је „царске вере“, и већ одувек певао песме налик на ону Округлићеву „Ко ће тебе, мајко, хранит, кад ја одем Цара бранит“, био је, напротив усхићен што је тиме коначно била пропала свака нада за Српство да заузме ове покрајине. Тако задовољени у својој нади, да ће једног дана и припојити Босну Хрватској, Хрвати су пуно „југослависали“ у том кратком раздобљу, од 5 година. Тада је старо југослависање прешло на омладинске покрете, на соколашка друштва, на песме и здравице, бесплатне карте на железницама, банкете чак и до далеких центара осталих Славена.

Истина, ова подмлађена идеологија је више долазила из Прага, него из Београда; и од Масарика, више него од Пашића. Балкански ратови ће још унети и узбуђења и манифестација. Истина, рат са Турском је поздрављен у круговима хрватским топлије него рат са Бугарском; и Куманово поздрављено искреније него Брегалница! Ово нарочито зато што су Хрвати одувек сматрали Бугаре својим савезницима против Срба… Али су чак и франковци показивали интересовање за даље кретање Србије, која је онда изгледала у нарочито срећном положају међу европским пријатељским државама. Бојали су се, после Брегалнице, нових аспирација у Босни. У „Москви“ београдској је вечеравао понеки крупан човек „Југословен“ из Загреба са српским друштвом, да све добро размотри; виђао се међу нашим црнорукцима Аписом и Туцовићем, на првом спрату „Москве“, у засебном салону, чак и др. Хинко Хинковић, са госпођом. Шеф франковаца са шефом наших завереника!… Да се све добро одмери!

Али са атентатом у Сарајеву, ова веза је наједном прекинута поново.

У Загребу се демонстрирало и пуцало на Србе, кад и Беч није ишао даље од новинарских чланака. Викало се за рат. У таквој атмосфери је одиста дошло до рата, али наши политичари нису, правећи Југославију, знали како Хрвати ни једног момента нису губили из вида да је нестао Фрања Фердинанд у којег су биле постављене све њихове наде да ће остварити Тријализам, стари идеал из доба Штросмајеровог. Идеал за читаве генерације оних који су веровали да Аустрија и Мађарска и Хрватска, заједно, једине чине монархију католичким царством, чак и каква по снази није одавна била раније.

Никола Пашић није никад мислио на југославизам.

Уосталом, Пашић је већма био швајцарски демократ, него српски националац; и србијански државник, више него српски идеолог. Његове везе у Босни Далмацији и Војводини, нису ни опажене. У Јужној Србији је текла наша пропаганда у стилу Стојана Новаковића; и др Гођевац и Лука Ћеловић су, независно од његове владе, послали онамо прве четнике, однели прве победе, а задобили тек затим званичне кругове да тај покрет прихвате и помогну. Као што је реч „наш Пијемонт“ дошла од Срба са стране, тако је често наше званичне кругове, као на сну, ухватио понеки случај од највећег значења. Краљ Петар једини, ни као старац, није заборављао да је четврт века раније и сам као српски четник војевао у Босни.

У таквим моралним приликама дошла је за „југославизам“ загребачки опет једна велика проба; ратна 1914 година. Загреб није ни дана чекао да тај рат против Србије прими као свети рат за Католичанство против Православља; и рат који би, са смаком Србије, ставио Хрватску на највећу висину коју је могла пожелети, не само на питању Босне, него и на питању свега за чим је Србија раније маштала. Хрватске регименте на Дрини, у којима је био цвет Загреба, били су најогорченији војници аустријски на фронту; и нико још не заборавља све погрдне речи које су хрватски војници иа адресу краља Петра убацивали у ровове војводе Степе. Овај рат у Мачви, где је Хрватска изгубила своје пукове у борби против Србије, најбоље је показао загребачки „југославизам“. Међутим, нисмо били у великом растојању од дана 24 новембра 1914, кад је у Нишу српска влада свечано изјавила да рат који почиње јесте намењен ослобођењу не само Срба, него и Хрвата и Словенаца…

Чак треба бити уверен да је горња порука из Ниша у Загреб, већ и првог момента изазвала индигнацију и гнев свих добрих Хрвата, који су од једног оваквог рата између велике монархије и мале балканске државе очекивали сасвим другу ствар. Ослобођење, навештено из Ниша, то је за Хрвате, напротив, изгледало као њихов црни петак…

Европски рат, кренут на српском питању, избацио је на површину једно ново име југословенско, најзначајније у неком погледу, од времена бискупа Штросмајера.

То је био др Анте Трумбић.

Др Анте Трумбић је био сплитски адвокат и посланик у далматинском Сабору, познат као некадашњи велики присталица хрватске странке права Старчевићеве. Изабран је као primus inter pares претседником Југословенског Одбора, који је био за време рата састављен на страни, под видом помоћног органа Пашићевој влади Србије. У Одбору су били и неки југословенски патриоти Срби, који нису били задовољни да прошире Србију на Државу Српства, значи свих српских уједињених земаља под српском круном, државу скоро велику колико и та Југославија! Они су искрено и безазлено желели заједничку краљевину Срба, Хрвата и Словенаца…

У ствари, овај Одбор је имао циљ да контролише српску владу у њеној акцији. Трумбићев Одбор је првим актом изишао да скупља добровољце из несрбијанских крајева у „Југословенску Легију“, с тим да се она окупи у Италији, и онамо вежба оружју. Али ни речју није поменуто да је она створена да ради у смислу изјаве српске владе у Нишу 24 новембра 1918; нити да иде на српски фронт где се, међутим, водио рат за заједничку ствар! Многим Србима је онда изгледао подозрив овај Одбор, нарочито кад се чуло да је један круг хрватских патриота тражио од државног подсекретара талијанског, де Мартинија, стварање Велике Хрватске. Хрвати нису могли замишљати своје икакво ослобођење без Рима, на који су иначе свагда бацали дрвље и камење. Вест је зато изазвала сензацију. Али како је, по несрећи, закључен био Лондонски Пакт, којим се задобила Италија да уђе у рат на страни савезника, зашто су јој савезници свечано обећали велики број далматинскнх острва и земљишта на обали, дубоко је потресао Хрвате. Од тог момента су почели да ипак верују више у Србију, него у своју Легију, а више него и у своју дипломатију.

Било је свакако врло занимљиво за држање Хрвата у Југословенском Одбору, који се најпре звао Хрватским, а тек затим Југословенским, што је већ почетком рата путовао за Петроград као делегат, познати новинар и првак Франо Супило, и онамо дао Цару руском у име представника Трумбићевог првог Одбора један хрватски Меморандум, после чега је Сазонов писао Крупенском, свом посланику у Рим, да га Његово Царско Величанство не може узети у обзир, пошто је руска влада нашла тај Супилов Меморандум несагласан са већ раније добивеним Меморандумом српског академика Љубе Стојановића, и који садржи територијалне претензије српске. (Србија и Југославија, 53).

Архива Југословенског Одбора др Трумбића није никад била објављена, осим неколико успомена Н. Стојановића. О њему је писала само једна странкиња др Матилда Паулова! Било би међутим врло интересантно испитати неке случајеве. Много се даје пореметити самим претпоставкама. Свакако, утицај др Трумбића, паланачког адвоката са малим духовним могућностима, који није био на гласу ни да је што важно написао, ни изговорио, ни урадио; али који је био несразмерно амбициозан србофоб, тежак као стена за Србе статисте у његовом друштву; и опседнут сталним привиђењима да ће га Пашић изиграти, и да ће Србија преварити Хрватску. И Хинковић је у Одбору био фаталан. Постоји претпоставка да је Југословенски Одбор присилио Пашића да потпише познату Женевску Декларацију од 6/9 новембра 1918, која би, да је одржана на сили, све тековине рата уступила, место Србији, Хрватској, која је, као што се зна, ратовала и онда против савезника, на страни Немачке и Аустро-Угарске, до последњег дана.

Али Пашић није пропустио да, брзо након рата, објави под редакцијом једног познатог публицисте београдског, Милана Ђорђевића, извесна документа о односима Српске Владе и Југословенског Одбора др Трумбића. У тој Пашићевој публикацији пише (стр. 33) да се 13 априла 1916 г. Југословенски Одбор обратио француској влади Меморандумом, у којем је стајало: да о стварима Срба и Хрвата и Словенаца из Аустро-Угарске, мора у сваком случају и Југословенски Одбор имати своју реч, а не само Србија, с којом се они слажу само у начелу; и да је Југословенски Одбор легални представник целе емиграције; и једини представник Срба, Хрвата и Словенаца укупно. – У том Меморандуму је у исто време нзнесен и план који треба да буде извршен на свршетку рата: Уједињење у једну независну Државу, али с тим да они имају главну реч, као што су то тобож одобриле све исељеничке организације. Наравно, каже један писац, да никад  Савезници нису Југословенском Одбору одобрили ову компетенцију (в. Србија и Југославија).

Трумбићева је лозинка била „да је Србија пропала“, и „да Србије више нема“, како би ту земљу ставила на степен Хрватске. А, међутим, Србија је у почетку оног рата имала читавих својих 5 милиона становника, и у балканским ратовима проширена, и са својих 87,303 кв. километара, према малој Хрватској која се није ни разазнавала у границама туђе монархије.

Интриге Трумбићеве су биле, одиста, познате у савезничким круговима у Паризу. Једном је, каже један писац, Лојд Џорџ одговорио Трумбићу да „све што чине савезници Југословенима, то чине због херојске Србије“… Трумбић, као данас Крњевић или Шубашић, никад неће разумети да су они у кући Савезника потпуно „персоне инграте“, пошто се они боре за један идеал, а ови за други; дакле само уљези, које савезници подносе, благодарећи једино лошим и неразумљивим настојањима извесних Срба.

Трумбић, у једном моменту „луцидне интервале“, осетио је како се ипак мора приближити српској влади, да се на тај начин приближи и њеним Савезницима. Тако је постала Крфска Декларација. 7/20 јула 1917, манифест о будућем државном јединству. Али је пало у очи да је са овим манифестом на Крфу, (20 Јула 1917) потписана, једва мало раније (30 маја 1917), и у Бечу такозвана Мајска Декларација, у којој онамошњи посланици нашег језика у Рајхсрату изјављују да Хрвати, Словенци и Срби формирају једно државно тело – Југославију, у оквиру аустро-угарске монархије, и под круном Хабсбурга… (в. „Um die Jugoslavia“ од професора универз. Усеницки). – Један наш писац види везу измећу догађаја на Крфу и овог у Бечу, (Милосављевић, 1). Исти додаје да је у оно време, и по сведочанству осечког „Хрватског Листа“ од 2 фебр. 1922, из Хрватске отишло много политичара да одржавају везу са Трумбићевим Одбором, (Шуштерчић, Мачек, Андрић, Барац, и то у Берну, Цириху, Лозани и Женеви). Ово потврђује и Франо Поточњак у свом делу „Рапалски Уговор“,стр.32.

Али потписавши у Крфу фамозну Декларацију са Пашићем, др Трумбић је убрзо из Београда учинио да исту Декларацију нападне Америчко Југословенско Народно Вијеће (дон Нико Гршковић), у својој „Отвореној Ријечи“, како је Уставотворна Скупштина изиграла члан 1 те Декларације, који се односи на династију, изгласавши да Карађорђевићи остају владарима Југославије. Тражила је та „Отворена Ријеч“ да Краљ абдицира, како би био затим и од Хрвата биран за владара!.. Додаје се да је у Крфској Декларацији било у том погледу само „сугестија и жеља“ односно исте династије, али ништа више. Ово је значило већ одмах подрити ауторитет круне.

Међутим ово је била неистина, јер је I члан Крфске Декларације гласио буквално овако:

„Држава ће бити уставна демократска и парламентарна монархија, са Карађорђевом династијом на челу, која је увек делила идеје и осећаје народа, стављајући изнад свега слободу и вољу народа.“

Они Хрвати, који нису неколико година раније ни једном аустријском предстојнику смели учинити ни најмању ствар на жао, насрћу свим бесом на нашу славну династију. Само су наши глупаци могли веровати после овог да ова акција Хрвата против српске династије неће и до краја остати главним предметом при рушењу државе.

Овакав је био „југославизам“ и др. Трумбића на освитку југословенске зоре. Не заборавите да је др. А. Трумбић прешао Радићу баш у оним данима када је овај осуо био највећу паљбу на државу коју је тобож и сам Трумбић стварао, и на династију коју је исти Трумбић први напао.

Доцније ће доћи као природна последица ове Трумбићеве акције, и Радићеви говори против Краља, и Марсељски атентат, и најзад плебисцит у исељеништву Хрвата америчких који је направио недавно хрватски музичар Владо Колић, помоћу патриотских корпорација, односно будуће владавине Петра II.

Треба знати да је дон Н. Гршковић слао своју „Отворену Ријеч“ после изјаве Вилсонове о слободи самоопредељења народа, која је онда пред собом потрла све одговорности Хрвата за саучесништво у рату. Онако, како то и данас сматрају Хрвати изјаве Черчила и Розвелта о том самоопределењу што и чини положај Крњевића у Лондону осионим и онако безочним.

Нећемо говорити о „југославизму“ за време државе Југославије. Свако зна да за 23 године заједничког живота, није било мира у тој држави, и једна цела периода је прошла у губљењу времена, излишним и недостојннм борбама, унижењима какве ни један народ није својевољно поднео, и, најзад, крвопролићима која се никад неће брисати. Нико међу Србима није разумевао каквог је битног разлога било за та искушења, српском народу који је из ратова од 1912 до 1918 г. изишао био као победилац трију непријатеља, који су морали с њим закључити три мира на бази: ве виктис. Од Срба је зависило да себи направе државне границе на начин да би оне достизале за 2/3 територију бивше Југославије! И да ту државу Уједињеног Српства нико ни етнички ни историјски не могне порећи!

Овако је Србија у државни оквир укључила у заједничку државу, на основи Штросмајерова „југославизма“, Хрватску за више него једну трећину пасивну; Далмацију са свим пасивну; границу на мору за пуних 1.000 километара дужине; а на суву без мало двоструко толико! Без икаквог нарочитог сопственог добитка. А са свима моралним и најгорим испаштањима. Да најзад дође до издајства хрватског на фронту, и покоља српске нејачи… А пре свега овог и до капитулације 25 авг. 1939 г.

Ми верујемо да смо овим нашим написом нарочито утврдили да је идеја за заједничку државу између Срба и Хрвата, или била сасвим немогућна, поред историјских успомена које су они вековима међу собом имали; или бар за једно цело столеће преурањена, врло мало и недовољно озбиљно припремана, чак можда и импровизирана у заносу постигнутих победа у Србији; а у очајању Хрватске, након катастрофе свих њених вековних идеала: после уништења Хабсбуршке монархије. Ми смо на другом месту већ истакли: Држава, то је пре свега један духовни појам и једна душевна творевина; зато ако држава није национална, значи производ националне идеологије, она представља само једно велико предузеће, али не и једну државу.

Тако је „југославизам“ био за Хрвате оличење православља, балканизма и ћирилице; а за Србе је био антитеза Српства, преверавање, и ренегатство напрам свих великих традиција Светосавља: немањићске идеје о заједници Државе и Нације и Цркве у једном и истоветном моралном појму… За Хрвате је „југославизам“ био великосрпска замка, политичка перверсија, балканска урота против католичке Цркве, хрватског Државног права, културе западњачке, и смисла о реду и законитости. Законитости какву је познао хрватски народ, иако често понижаван, у хабсбуршкој монархији, која је ипак представљала једну од најсавршенијих администрација, и једно од примерних правосуђа европских.

Да се направи Југословенска Држава, требало је направити Југословенски Народ, и имати југословенски језик. Али су Хрвати били врло национално искључиви, а Срби и одвећ богати својом традицијом велике државе и Царства, које су у нека времена биле прве државе на Балкану; и својом народном културом, средњевековног књижевног живота, сликарства, песништва; били су опијени и новим тек јучерашњим победама, које су их у целом свету биле прославиле. А језик су звали једни српским, а други хрватским. Кад се још узму у обзир међусобна вековна нетрпељивост, верска разлика, културни менталитет, онда се такво нивелисање и амалгамирање није могло ни замислити као остварљиво овако неочекиваним државним спајањем, никад и ничим неприпреманим, а чак и непредвиђеним.

Хрватски вођи су бојкотовали изграђивање Видовданског Устава, којим су могли добити сва права која су хтели. Већ се добро знало да су они некад у Пешти имали неког тобожњег министра без портфеља, а у Београду су имали право да у свакој влади имају својих шест министара, и то са портфељима… У једној влади Давидовићевој одмах на почетку имали су Хрвати својих седам министара!.. Затим су имали председника Парламента свог Хрвата, а то је ранг председника владе. Уосталом, није било никаквог закона ни да Хрват не постане и председником министарског савета. – У дипломатију су онда слати и Хрвати и Словенци макар и са тешкоћама што нису познавали довољно француски дипломатски језик. У Београду је била борба око чиновничких положаја, али само између кандидата, иначе ни једна влада није правила ни квоту ни питање око тога откуд је који чиновник долазио.

Утакмица је престала тек кад је Загреб стао потпуно на ратну ногу против Београда. Не може се одиста прекор правити Београду да је био ни првих година себичан. Стакло на које су загребачки политичари гледали било је укаљано, и ствари су добијале нечист изглед и кад тога ни најмање није било. Међутим, да бојкот против државе није спровођен на основи таквог битног питања, као што су положаји, Радићева пропаганда не би ни онако брзо захватила све кругове онамошњег друштва. Хрвати су то добро знали.

Трећи елеменат у држави, Словенци, држали су и сами до свог националног индивидуалитета колико и они други. Прва њихова брига је била да добро подвуку како њихов језик, језик на ком су писали један Цанкар и Зупанчић, није дијалекат српског или хрватског, него посебни национални говор.

Створили су затим  и  свој сопствени Универзитет, који раније нису имали, а затим и Академију Наука. Све ово стога да се не би утопили у идеји „југославизма“, о чему се толико говорило. Због овог су Словенци били пример партикуларизима, и више сметали него везивали. У крвавој игри Срба и Хрвата, за 23 године државе Југославије, ови културни, мирни и позитивни Словенци, остали су цело време код себе, не мешајући се у спор, не зовући браћом Србе, али нарочито никад ни Хрвате, (који, напротив, сматрају Словенце „горским Хрватима“). Словенци су остали овако међу нама 23 године скоро више као поштен ортак у једном заједничком послу, него као трећи брат у заједничкој породици.

Последњих година је „југославизам“ изгледао само идеја министарска и режимска. У име његово су направљена многа насиља и безакоња. Он је добио изглед више званичног патриотизма диктаторских режима, него што је представљао ствар савести једног свесног и просвећеног грађанства. Више политичка мера и дужност, него национално гледиште и уверење. „Југославизам“ је постао и један артикал за извесне клике, и имао своје тржиште, берзу, спекуланте и берзијанце. Њега је власт немилосрдно бранила и кад га нико није више ни нападао, нити се о њега нарочито грабио! Од оног дана откад је „југославизам“ постао доктрином разних режима, он је постао тегобан и сумњив и за Србе, који су ову утопију платили великим националним губицима и неизмерним срамотама.

Југославизам је идеологија без свог идеолога; идеал који је, као што смо видели, поникао из интриге; утопија која је потисла и онемогућила идеју; закон који је брањен безакоњем. Југославизам ће у нашој историји бити синоним диктатура, за које је од првог тренутка био тесно везан.

Ако је српски народ радо прихватио нову еру 1918, нову државу, и нове држављане, о којима је знао већим делом само по чувењу, то је зато што је веровао ондашњим својим државницима, који су водили три победилачка рата; али не слутећи колико су и они били изиграни у Паризу и Лондону, махинацијама Трумбићевог и Хинковићевог Југословенског Одбора. у којем је било неколико српских чланова, малог калибра; и који је уносио неред и пометњу у све српске националне и расне основе; са упорношћу и безобзирношћу које су добијали од хрватских чланова тог круга, много јачих не само у интриги, него и у уверењу и правцу какав су желели: увек бирајући антитезу против тезе, реакцију против акције, сплетку против идеала.

Али српски народ није знао да ће у новој држави постати странцем у својој сопственој кући. У свом словенском и патриархалном схватању крвне и расне везе, он није веровао да ће се у тој кући наћи међу завереницнма против свих његових заветних светиња, међу дојучерашњим туђим војницима, које је он побеђивао, да га они затим оклеветају и обешчасте међу европским народима у чијој је средини он дотле био и велик и славан.

Али ни то није све. Српски народ није ни знао да са новом и заједничком државом он узима на себе обавезе које су премашале све његове могућности, а у замену ништа не добијајући од двеју осталих група у тој заједници. Југославизам је био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубијство.

Српски народ, а то је не само Србија, него и цело Уједињено Српство, место да се 1918 формирало у једну огромну и етнички хомогену групу, и следствено у једну велику државу, примило је на себе дужност да пристане на границе Југославије које су само на мору имале дужину од ништа мање него 1.000 километара од Сушака до Улциња; а на суху, двоструко толико, од Ђевђелије до Крањске! За одбрану онолике обале, требала би једна прескупа ратна морнарица какве од великих сила, а какву ми никад нисмо могли ни замислити са нашим малим буџетом. За одбрану сувоземне онако бескрајне границе, требала је тако исто војска једне велике силе, са оружањем, које је изискивало огромне трошкове, и за набавку и за уздржавање! Са илузијама да ће наши ондашњи побеђени непријатељи остати целог века и даље обезоружани, ми смо наивно веровали да ће херојство српско, помогнуто патриотизмом хрватским и познатом отпорношћу словеначком, бити гарантија мира довољна и за цео европски исток.

Ово је била једна кобна обмана. Југославија са таквим границама, и са онаквим буџетом, била је, дакле, од првог момента један политички апсурдум. – Француска је, на пример, са две стране ограничена великим планинским ланцима, Алпима према Италији, и Пиринејима према Шпанији; а с југа морем, где је могла у изванредним лукама држати флоту према њеном онда најбогатијем буџету на континенту; а са запада је граничила Океаном који су западне државе по природним законима њиховог положаја, требале увек да заједнички бране морнарице двеју савезничких држава, (а не само једна од њих). Узимам овде за пример само питање граница ове једне европске државе, која је имала срећу да према Немачкој, главном непријатељу, има једну једину границу отворену. Скоро не ни већу него што је такву границу имала бедна Југославија према тој истој Немачкој, 1941 године!

Већ само овакво питање будуће државне границе било је довољан разлог да се идеал уједињења сматра веома компликованим. Скупштина у Нишу је 1914 објавила да ће Србија ратовати и за ослобођење Хрвата и Словенаца, верујући да ће то ови радосно поздравити, али ни оног дана у Нишу ондашњи државници нису тим мислили и на уједињење, које је већ много сложенији проблем, као што се видело и на другим примерима европских држава. Србија је узимала обавезу да и својом крвљу брани сутра, и то против две велике силе, своје нове суседке, Немачке и Италије, западне границе, дигнуте већ до Триглава и до Муре! Зар то није био апсурдум.

Питамо се да ли се ондашња наша влада питала: шта Срби у замену и сами добијају за такву тешку обавезу против великих сила? Како таквој обавези одговара хрватски и словеначки унос у тај општи капитал, у то заједничко државно остварење? Скоро ништа, ко имало познаје истински случај са овим питањем. У војничком погледу, (нашто је Србија највише полагала), нико није смео мислити да ће са осећањима које су Хрвати увек имали према Србима, а нарочито оним са каквим су ушли били у државну заједницу, и са мешањем католичанства и аустријанштине, битних духовних оријентација хрватских, икад Хрвати гинути уз Србе, ма на којем то било фронту, и према којем било непријатељу. Већ првих дана уједињења, Хрвати су врло искрено у Загребу истицали да се никад не би борили за српске границе у Јужној Србији или на Тимоку.

Уопште, ни о каквим заједничким херојствима нису Хрвати дали да се говори широм целе њихове земље. Они су окретали чак на смешно српску ратничку историју, славу српске војске, која је била слављена као херојска и од свих непријатеља, а не само од пријатеља. Не признавајући да је ишта Србија допринела ослобођењу њихове земље, један хрватски министар, др Крајач, повикао је једном цинично у Скупштини, и то кратко након уједињења: „Реците нам колико кошта та крв коју сте пролили за Хрватску, да вам је платимо …“

Никакве ни економске користи није имала Србија, ни српски народ око ње, удружујући у заједничку државу богате српске земље са пасивном Далмацијом, пасивном Словеначком, и за 1/3 пасивном Хрватском… Никакав њихов производ, ни природни ни индутријски, није био Србији неопходан, пошто је Српска Земља имала све исте природне производе и сама у изобиљу; а индустријске је могла јевтиније набавити из Мађарске и Италије. Међутим, Хрватска своју индустрију није могла продати ни у Италији, ни у Мађарској, пошто су обе индустријски богатије; а могла их је продати само српским аграрне.

Тако треба разумети цветање индустрије хрватске, и дизање Загреба до велеграда, пошто што она земља није рађала више под управом Београда него под управом Пеште и Беча… Тако и разумевајте изградњу Сушака, и велики процват Сплита. – Међутим, Хрватска није престајала са кукањем да је покрадена, ни онда кад је српска Војводина, једна од житница Европе, сама плаћала 52% целокупног државног пореза. Шта више Хрватска мало што није упропастила државу већ сутрадан по нашем уједињењу, са лакоумошћу која је превазилазила и сав цинизам ондашњих хрватских вођа.

Већ првих дана је Загреб позивао народ да не иде у војску. За аграрну реформу, коју је Београд дрзнуо да решава, (иако то никад нису хтели ни Мађари, ни Аустријанци, ни Турци, и која је увек непопуларна ствар), Хрвати су објавили своје протесте са највећим клеветама против Срба. И онда када је ту реформу спроводио Павле Радић!.. На све европске конференције које су се где држале у оно време – у Паризу, Версаљу, Трианону и Рапалу, – из Загреба су ишли меморандуми тражећи хрватску републику.

Радић се у младости називао Југословеном, – чак и Србином, сматрајући, иако нетачно, да су то два имена истог народа. („Ја сам Србин који говори хрватски“ викао је једном приликом овај љубитељ каламбура). Али у 50-ој години је пошао да руши монархију, и ствара републику у којој би он постао претседником. – Духовни бојкот Загреба против државе, био је нечувен. Радић, који је певао химне Фрањи Јосипу за живота Царевог, одржао је један плачеван некролог у Сабору кад је дошла вест о Царевој смрти; и заједно са осталим члановнма Сабора гласао да му се у Загребу дигне споменик..

Повика из Загреба против неспособног чиновништва и корупције, било је стварно само повика која је постојала свугде по Европи после рата, повика против општег зла.

Хрвати су бојкотовали државни зајам, а последица тога је био пад наше валуте, и милијардама губитка. Хрвати су бојкотовали и праводобно изграђивање железница, што је нанело такође огромне штете, и још већи пад валуте. Али не само огромне штете Србима, на које се гађало у њиховим богатим крајевима, него и против Хрвата, у њиховим убогим земљама, неразвијеним и пасивним … Промена њихове аустријске круне у ондашњу државну монету, српске динаре, у сразмери 1:3, направило је једну незакониту трговину са нашом валутом, јер нису мењане само употребљаване и прљаве хиљадарке хрватских сељака, него и вагонима новоувезене кријумчарене хиљадарке загребачких банкара, из Пеште и Беча преко Муре у Хрватску.

Правећи овакву саботажу држави, Радић је био окривљен и затворен, (уосталом врло неполитички, и доста ступидно), али кад се он вратио затим у ондашњи радикалски Бсоград, прва му је мисао била да оде да благодари Краљу, и ушао у Двор пољубивши, на очиглед свију, десни стуб Дворских врата. Србијанци су ово сматрали својом победом. Међутим, нешто доцније, исти Радић је тражио од чланова своје велике странке да нико не оде на откривање Штросмајеровог споменика у Загребу, како се не би правила забуна између његове политике, искључиво деструктивне, и Штросмајеровог „југославизма“, тобож конструктивног.

Др Влатко Мачек је пошао истим путем, кад је, пре мало година, тражио да промени своје име Југословенска Академија Наука у Загребу, коју је тако назвао Штросмајер да би је направио бар њеним самим именом, ако не и значајем својих академика, централом на југу словенском. Мачек је тражио да се не зове више Југословенском Академијом, него Хрватском. — Додајмо овој историји „југославизма“ загребачког још један факат. Кад су 9 априла 1940, неки поштоваоци Штросмајера хтели дати опело у Загребу за спомен 35-годишњице смрти ђаковачког добротвора, монсињор Степинац, бискуп загребачки, тог се дана нашао на путовању, да не би узео учешћа у прослави Штросмајера, чије се име доводило,- иако погрешно, — у везу са „југославизмом“, главним принципом државе Југославије.

У таквом расположењу Загреба према држави Југославији, дошло је дакле и пролеће 1941, кад је требало највеће духовне заједнице међу члановима једне државе, па поћи заједно на границу против непријатеља. И то не непријатеља Бушмана и Хотентота, или Лапонца и Самоједа, него Германа, који је у Загребу свагда имао пријатеље; и против Италијана, које су Хрвати увек мрзели, само зато што су их ови презирали. Хрватски официри су били већ спочетка спремани за прелазак непријатељу на фронту чим се овај буде појавио. Само су врло слаби мозгови међу Србима могли веровати да хрватски официри стоје срцем ближе Београду него Загребу, и српској војсци ближе него својим онамошњим породицама.

Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживела издају на великом делу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма; а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не верујем да би се онда ико био решио на такву свирепу авантуру, као што је био 1 децембар 1918.

Јован Дучић

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Кад су Срби препливали Саву да оставе поклон Аустроугарима

Само што је почело бомбардовање Београда, чиме је отпочео и крвави Први светски рат, петоро Срба (не петорица, било је ту и „слабијег пола“) побринуло се за један неочекивани поклон Аустроугарима.
Први светски рат

Српска војска на Дунаву у августу 1914.

Сви детаљи ове командос-акције нису баш познати, али неке важне смернице за кратку причу о „Знаш ли на кога си пош’о?“ – јесу.

Сцена: Београд, јул 1914. Мрачна сцена, загушљива од дима. Свуда и често експлозије. Падају гранате не само близу обале, већ и широм града. Оштећена „Грчка краљица“ у Кнезу, погођено енглеско посланство (амбасада), универзитет београдски такође, једна граната пробила кров Дом ученица средњих школа па експлозијом разорила више одељења приземља и првог спрата. И тако редом. И тако свуда.

Атмосфера: Прост народ се уплашио. Како и не би, бомбе падају. Било је и бежања. Да се из оскудних кућа и тотално небезбедних страћара, пре свега деца одведу што даље од домета аустроугарских топова са оне стране две реке. Али, идеја освајача „мало ћемо да их рушимо, а много ћемо да их заплашимо, па ћемо их лако прегазити, ако се већ дотад и сами не предају“, почела је да пада у воду јер је народ видео да огромна већина, заправо, не мрда. И, да чак и они најимућнији, остају на своме. Видео народ да су ту и даље и Ђорђе Вајферт, и Никола Спасић, и Шуменковић, и Браћа Бајићи, Павловићи… Угледна имена тог доба, па почео народ да се сећа да се страх побеђује тако што не бежиш од њега, већ се окренеш, суочиш, и схватиш да је тог часа нестао. Е, али једно је бити на своме. Требало је показати и онима „преко“, Аустроугарима, колико смо близу предаје.

Акција: Ноћ. Река – Сава. Са ове наше стране, старобеоградске, петоро решених да доставе поклон. Са оне друге стране, преко, („прек“ се и називало све што је преко Саве и Дунава), аустроугарски топови. Ту у близини, тачно прекопута српског савског пристаништа, али мало даље, иза непријатељске артиљерије – аустроугарска касарна. Четворица комита, специјалних снага наше војске, које су још и четницима називани, а ту је и комита-девојка. Софија Јовановић. Препливали су Саву под окриљем ноћи, прошли неопажено кроз аустоугарске артиљеријске јединице које су бомбардовањем Београда хтеле да изазову предају, а онда се та петорка домогла касарне освајача.

И, баш ту, иза првих непријатељских борбених линија, у срцу аустроугарске војне поставке према престоници Србије, баш у средини касарне, попели су се на највиши врх зграде, па на јарбол ставили поклон.

Био је то поклон који је садржао одговор на питање „Предајете ли се, Срби, већ једном?“.

Када је сванула зора, Аустроугари су усред своје касарне, на њеном најистакнутијем месту, видели огромну српску тробојку.

„Предајемо се… ал’ мало морген“, отприлике је гласила та акција.

Дарко Николић/Гвоздени пук

Извор: Глас Србије

“Српски дан“ у Француској 1916.

Током Великог рата установљени су добротворни дани са циљем прикупљања помоћи борцима, жртвама рата и њиховим породицама. У дану посвећеном одређеној сврси, школска дјеца, жене из Црвеног крста, чланови разних добротворних друштава и други волонтери прикупљају помоћ на улицама француских градова. Од почетка рата француска штампа преноси све шта се дешава на српском фронту.

Плакати за организовање помоћи Србима, Српски дан у Француској 25. јуна 1916.

Први Српски дан организован је 26. марта 1915. за школе у Француској. Тада је у свим француским школама, од основних до универзитета, одржан Српски школски дан. Француско министарство просвјете у ту сврху објављује информативне билтене о српској историји и информације о учешћу Краљевине Србије у рату који се дистрибуирају по школама. Француски учитељи и професори тога дана причали су о историји Србије својим ђацима и сакупљали прилоге за српску ратну сиротињу. Сљедеће године 25. јуна у цијелој Француској обиљежен је велики Дан Срба, уочи годишњице Косовског боја, а у знак солидарности са напаћеном Србијом.

За тај дан израђени су плакати, медаље, значке, беџеви и заставице који ће послужити за прикупљање помоћи српском народу. Многи француски умјетници радили су плакате за ову прославу и организовано прикупљање новчаних средстава.

Медаља “Gloire aux Serbes“ (Слава Србима) је комеморативна медаља која је израђена у Француској у добротворне сврхе за Српски дан 25. јуна 1916. у част неустрашивом српском народу који се након инвазије Централних сила на Србију у зиму 1915/16. године и након великих патњи и огромних страдања нашао прогнан заједно са српском војском, повлачећи се преко завејаних планина Црне Горе и Албаније, на Крфу у Грчкој. Осим одавања почасти Србима, ове медаље су служиле за прикупљање средстава за српске избјеглице.

На једној страни медаље приказан је пар, српски војник са пушком у руци и жена са дјететом у наручју који симболично представљају српску поворку у Албанској голготи у зиму 1915/16. године. Ту се налази и натпис “GLOIRE AUX SERBES“ (Слава Србима) и потпис А. BARGAS који се односи на Арманда Баргаса који је у то вријеме креирао разне медаље највише у Арт ноувеау стилу. На наличју медаље су француски и српски грб са ознаком године 1916.

Још једна медаља која је обиљежила Српски дан 25. јуна 1916. у Француској, такође је допринос добротворном фонду за помоћ српским избјеглицама након тројне инвазије на Србију током Првог свјетског рата.

На лицу ове медаље се налази српска круна и двоглави орао са натписом “JOURNEE SERBE“ (Српски дан), испод круне су ликови краља Петра I и престолонасљедника Александра, а одмах испод њих је натпис “GLORIEUX DEFENSEURS DE LA LIBERTE SERBE 1914-1915” са истим текстом и на српском језику (СЛАВНИ БРАНИОЦИ СРПСКЕ СЛОБОДЕ 1914-1915) и жигом “TSM LORDONNOIS GRAVEUR EDIT”. На наличју ове медаље је српски двоглави орао, а у његовом средишту штитови савезника уоквирени натписом “GLOIRE AUX INTREPIDES HEROS SERBES” (Слава храбрим српским херојима).

Овакве медаље су се називале  “Médailles de journée”, а на стотине њих су произведене у Француској за вријеме Првог свјетског рата. Израђиване су од разних материјала и имале су различите облике. Ове, Србима у част, данас се налазе махом у колекционарским збиркама, француским музејима, а могу се наћи и на разним онлајн аукцијама.

 

Сања Бајић

Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља

Битољ је пре европскога рата био најбогатији град у Маћедонији. Лежећи у подножју Пелистера, трговина му се ширила кроз целу земљу до Солуна, с којим је везан железницом нормалнога колосека. Његово маћедонско становништво примило је себи грчке, италијанске и друге трговце, који су се брзо обогатили. Било је сасвим природно, што је, од времена турске окупације, овај напредан град снажно привлачио суседе, који су сви полагали на њега своје право својине. Бугари, сасвим специјално, вршили су у њему врло живу пропаганду, тежећи да увере јавност на западу, врло мало или нимало посвећену у балканске ствари, да је овај град био бугарски и да неоспорно припада држави Фердинанда Кобурга. С тога се њихова срџба повећала, када је после Другога балканскога рата, распаљенога њиховом прождрљивошћу и њиховом издајом, Букурешки Конгрес доделио Србији престоницу јужне Маћедоније.
Први светски рат

Издаја Србије – Српском војнику, који се брани од два непријатеља, нож у леђа забада један униформисани Бугарин, док све то са стране, газећи неки документ, посматра један Грк.

Р. А. Рајс, Страдање града Битоља, Штампарска радионица Министарства војнога, Солун, 1917.

Р. А. Рајс, Страдање града Битоља, Штампарска радионица Министарства војнога, Солун, 1917.

Од тога доба Бугарска је чекала само повољан тренутак да отме Србији лепи град Битољ, потпуно бео усред зелених воћњака, насељен са 50.000 душа, жељан само да ужива своју срећу у миру. Прилика се указала у току Великога рата, који сада крвави Европу. У јесен 1915. Србе је напала велика аустро-немачка сила. Успркос овоме, храбри ратници Краља Петра могли су се одупрети, да је нападач долазио само са севера и запада. Али, имајући још једнога сасвим свежега противника на истоку, положај им је постао неиздржљив. Међутим, успркос своме доброме положају, обазриви Бугари не би се кренули, да стара савезница Србије, Грчка, није подражавала пример Берлина, те да није исцепала крпу од хартије, на којој је био текст њенога савеза и потпис њенога Краља. Да би несрећа била потпуна, Савезници из Споразума не дођоше на време да помогну своју малу, али херојску пријатељицу. У Нишу је, ради свечанога дочека војника Велике Републике и Енглеске, изнето цвеће увенуло, а истакнуте заставе постале су безбојне, и свако јутро одузимало је Србима све више наду да ће чути радосну трубу савезничких трупа, које долазе у помоћ својој браћи, која су у искушењу.

Српска војска, оставши сама, морала је уступити. Мало по мало она је евакуисала целу територију својих предака. Други би народ, у овоме болноме положају, вероватно потражио да спасе своје добро потпуним потчињењем победиоцу. Али се српски парламенат, Скупштина, у тренутку опасности разишао с узвиком: „Радије смрт, него срамоту!“ и војска и народ одржали су ову заклетву. Сурови а стоици повукли су се кроз албанске планине, покривене снегом. Хиљаде лешева жена, деце и војника обележиле су њихов пут. Сам стари Краљ био је у средини својих, делећи с њима њихове муке, за које нема имена. „Повлачење кроз Албанију“ остаће у историји символ невероватних патњи, али и символ највеће славе!

Крајем 1915. Краљ Србије и његов син били су без државе, а Срби без Отаџбине, али су и Краљ и војници и сељаци дали српскоме имену такав сјај, какав земља није никада имала. Судбина се тренутно појавила да награди бугарско издајство. Поданици Кобургови постали су господари целе Маћедоније, с Битољем, до грчке границе.

Шта су освајачи урадили у граду, за који су говорили да је по праву њихов?

Јесу ли поступили са становницима као са својом браћом по раси, као с изгубљеним синовима, који су поново нашли своју постојбину? То сам могао сазнати помоћу подробне анкете, коју сам извршио одмах, пошто је савезничка војска поново заузела град 6. (19.) новембра 1916.

Ево прво мојих првих утисака онаквих, како сам их објавио у великоме холандскоме листу “Амстердамски Телеграф“:

„Битољ је пао у руке Савезника 6. (19.) новембра. То је први српски град ослобођен испод освајачева јарма. Неодољива навала српске војске на гребене Чуке, која с бока заштићује леву обалу Црне Реке, припремила је и омогућила овај пад. Српске трупе, заузете борбом с непријатељем на планини нису могле послати већа одељења да учествују у свечаноме уласку у престоницу јужне Маћедоније; међутим било је српских јединица, које су успешно сарађивале са својим савезницима, и прва два човека који су ушли у град били су Срби. Један од њих је син храброга команданта, који је управљао дивним маневром, чије срећне резултате светкујемо сада. Отпор Бугаро-Немаца био је упоран. Централне Силе и њихови вазали нису олако испустили плен, који су већ сматрали као поуздано задобивен, те добар исход акције чини у толико већу част источној, савезничкој војсци и њеним командантима а, нарочито, храбрим Србима, који су на себе узели најтежи посао.“

Чим се сазнало за заузеће Битоља, одлучио сам се отићи у град одмах, да бих оценио стање у њему. Отпутовао сам, дакле, 7. (20.) новембра врло рано и упутио сам се, кроз баровиту равницу, циљу свога путовања. Када сам стигао на велики пут из Врбена у Битољ, срео сам аутомобиле и ауто-камионе свих врста. Они су преносили намирнице и муницију. Сретао сам српске официре на коњима, који нису могли одолети жељи да стану на калдрму српскога града и који се враћају у своје логоре. Један, врло млад, руски капетан придружи нам се и објасни нам живахно, да је митраљески капетан, да се борио три дана без престанка и да иде у Битољ „да спава“. Каква су велика, прекрасна деца ови руски војници!

Претече нас врло јак аутомобил; у њему су били виши француски официри; они нас поздравише радосно. Даље, иде дугачка поворка руских пољских кујни, које носе јело храбрим трупама, које су помагале у протеривању Бугаро-Немаца.

Најзад, долазимо на улаз у град. Велика касарна, са својом недирнутом ружичастом фасадом, спаљена је. Железничка станица је оштећена, а неколико локомотива стоје сетно без ватре на искривљеним шинама. Италијански пешаци спремају се да прођу кроз град. У својим сивим униформама са спремом исте боје они су сјајни и они ће снажно помагати одбрани српскога Битоља, делу коме се искрено радују сви пријатељи краљевина Емануела Савојскога и Петра Карађорђевића.

Спушта се ноћ и градске улице тону у готово потпуну помрчину. Међутим, хиљаде савезничких војника иду кроз њих пешке и на коњу и питају се на свима језицима споразумних земаља. С времена на време чује се распрскавање каквога пројектила; то се Бугари свете за свој губитак и шаљу тешке гранате на Битољ; они су се били заклели да неће попустити. Они су правили рачун без савезничке артиљерије и без херојских српских трупа, које се журе да се врате у своју земљу. Они, можда, осећају да трубе, које се оре сада у овоме граду, оглашују почетак посмртнога звоњења Велике Бугарске!

Правде још није нестало на овоме свету!

Српске грађанске власти су се већ настаниле. Окружни начелник је на својој дужности, као и председник општине. Идем да их поздравим у кући, која привремено служи као дворац владин, пошто је старо и лепо начелство било разорено пожаром има скоро месец дана. Начелник је блажен. Поново је нашао своје старе печате међу онима, које му је оставило нагло бугарско бегство. Он је сав заузет радом. Председник општине је у разговору с првим грађанима, који му причају своје јаде и расправљају о најуспешнијем начину да се помогне изгладнеломе становништву.

Јер је становништво заиста изгладнело. Бугари су узели све и мало су се старали о одржању људи, које су хтели побугарити. Сомун хлеба продавао се тачно по 5 лева, т.ј. по 5 франака. Малишани, упалих образа, задржавају ме на улици и траже ми комад хлеба.

Прво старање Срба биће снабдевање храном овога несрећнога становништва. Одлазе телеграми, којима се тражи брза пошиљка хлеба и брашна.

Али, успркос глади, становништво је срећно, што је избегло бугарски јарам. Српске тробојне заставе излазе из својих скривалишта и лепршају се весело на ветру по балконима кућа, пола источњичких, пола европских. У оно мало гостионица, које су отворене, закуцавају се журно по зидовима оквири са сликама српске краљевске породице. Каквим ли су чудом ове слике избегле неповерљивој инквизицији бугарских комита?

Прваци из места причају ми своје патње. Град, некада напредан, постао је бедан. Освајачи су узели све. Они су похапсили и изагнали све грађане, на које су сумњали да су пријатељи Србије. Комите, под управом сина ђенерала Бојаџијева, голобрадога младића, сина човека од утицаја, а примљенога у маћедонски комитет, вршиле су страховиту полицијску службу. У последње време људи се нису усуђивали излазити из својих кућа из бојазни да буду одведени да раде по путевима и у рововима. Младићи па и људи извесне старости били су регрутовани у војску. У свему, то је био режим терора. Данас су ови грађани понова дахнули. Они знају да Срби нису угњетачи већ демократи, који траже да искрено задовоље цео свет. А Маћедонци траже само једно: да се оставе на миру, да би могли радити и од рада живети у потпуној безбедности.

Али већ је доцкан, а ми нисмо ништа јели целога дана. Потражисмо где ћемо се опоравити, што није било лако наћи. Међутим, добром вољом Срба успемо у томе и добијемо стан, који је задржао господин начелник. И поред треска од топовске пуцњаве, која није престајала целе ноћи, спавао сам сном праведника и само ме је сутрадан у јутро пробудило сасвим блиско распрскавање једне бомбе, бачене с једнога непријатељскога аероплана. Преко целога дана Бугаро-Немци су нам слали такве бомбоне.

Када сам сишао на улицу, утврдио сам, да су фасаде готово свих слагалишта биле разрушене, а сама слагалишта похарана. Верни својој навици и слични својим савезницима Аустро-Мађарима у Србији, Бугари су покрали све што се могло однети, а остатак су разрушили.

У 10 часова ушли су у ослобођени град Престолонаследник Александар и ђенерал Сарај. Имао сам част дочекати их с начелником и председником општине. Принц Александар, природан као и увек, пријатељски нам стеже руку, али је његова шака мало дрхтала. Принц је био узбуђен, а није хтео да се то опази. Он баци поглед двема српским тробојкама, које смо били истакли на вратима уласка, и овај је поглед казивао пажљивоме посматрачу сву жудњу овога јунака, да види ускоро Бели Београд, и сву његову радост, што се налази на капијама своје многољубљене земље, земље сељака гордих а добрих, којима управља династија, поникла из његових редова.

Ђенерал Сарај и сам је задовољан.

Његова лепа ратничка фигура изражавала је радост и он нам јако стеже руку. Овај велики успех чини му част, али верујем да је у томе тренутку мање мислио на стратегијски успех свога плана, него ли на радост што је сарађивао на томе, да херојски српски народ може поново ући у своју земљу. Инстинктивно ми се јавило привиђење другога једнога човека, који и сам мора бити задовољан. Видео сам и председника француске владе, Бријана, покретача солунске експедиције и, тим самим, једнога од главних ослободилаца Србије, кога је овлаш умрљао освајач. Историја ће рећи све што треба о овоме човеку, који је, поред свих препрека, схватио и хтео балканску војну. Србија ће подићи овим људима споменик, на чије ће подножје њена деца положити цвеће истинске захвалности.“

За време своје окупације Битоља, Бугари се нису ни мало показали као „добра браћа“ становника несрећнога града. По овој ствари прибрао сам тешке доказе, од којих ћу дати кратак извод, наглашујући изречно, да се не користим ничим, што није доказано исказима сведока потуно поузданих, који су потписали усмене исказе својих саслушања.

Прва брига Бугара, улазећи у град, била је да у њему установе управни комитет, састављен из 3 члана револуционарнога маћедонскога комитета из Софије (Маћедонско-Једренски) и из 4 члана из околине, примљених у централну организацију. Др. Пенчев, гимназијски професор у Софији и члан од утицаја централнога комитета, долазио је често у Битољ да сарађује с комитетом. Овај је комитет имао готово неограничну власт и пред њима се морао клањати и сам окружни начелник Бојаџијев, син ђенерала истога имена Бојаџијев, млад, голобрад официр, био је бруталан, свиреп и женскарош. Овај злогласни комитет управљао је још и полицијском службом, у којој се велики део састојао из чланова комитских чета. Најутицајније старешине ових људи били су: Ризов, Попов, Дорев, Борис, Грапчев, Алтипармаков и поп-комита Павле Кристов, који је увек испод свештеничке мантије носио униформу бугарскога четника.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Archibald_Reiss.044294.jpg

Рудолф Арчибалд Рајс 1914.; фото: Википедија (обрада: Расен)

Председник градске општине био је Наум Владов, родом из Ресна, али настањен већ одавно у Бугарској, као мали фабрикант содне воде; био је присталица Радославова; неваљао и нечастан човек. У својству општинскога председника био је и председник одбора за исхрану Битоља и задржао је за себе велику количину животних намирница, које је требало продати несрећноме становништву по ниској цени. Тако је од једне пошиљке соли од 30.000 кгр. узео 20.000 кгр., које су његови људи продали за његов рачун.

Ови чиновници, како грађански тако и војни, примљени у четничку организацију, злоупотребљавали су своју власт, изнуђавајући новац несрећним Битољцима. Они су позивали грађане у полицијски комесаријат и стављали су их у затвор под изговором, да су се рђаво изражавали о бугарској влади. Мало доцније затворенике би потражио други чиновник и предложио би им ослобођење одмах помоћу неке суме новаца. Обична цена за ову врсту „ослобођења“ била је 15 до 20 турских златних лира. Каткад, и то често, тражене су суме биле много веће. Тако је Никола Плашић, стар 48 година, из Дебра, платио улравнику окружне тамнице у Битољу 2.000 динара и овај му је, пуштајући га, дао акт, који сам преписао од речи до речи: „Царевина Бугарска, окружна тамница у Битољу, № 898. 17-XИ-1916. Битољ. Команданту битољскога гарнизона. У месту. Господине Мајоре. Према телеграму ЈВ? 3378. 16–XИ-1916. председника војнога суда у Преспи, пуштам у слободу именованога Николу Плашића из Дебра. Управник тамнице Иван (следује неко име готово нечитко, вероватно Кристов).

У осталоме, битољске тамнице биле су увек пуне за време Бугара. Свако лице, осумњичено да нагиње Србима, затварано је и, већином у томе времену, изагнаао у Бугарску. У тренутку повлачења бугарских трупа било је у самој окружној тамници 300 затвореника и сви су били одведени у оковима у Прилеп, сем оних који су платили управнику. Овај је тога дана имао богат приход: Ираклије Саршевић, трговац у Битољу, платио му је 3000 дин.; Наум Кочас, рентијер из Битоља, старац око 60 година, 400 дин.; Демир Хусеин, стари контролор монопола дувана, 2.000 дин.; Петар • Николић, извршитељ у Битољу, 300 дин.; ит.д. Међу затвореницима било је много дечака од 10 до 16 година. Тако је дечко од 10 година, Сарче из Прилепа, био осуђен на десетогодишње тешке радове.

Жене српских војника и чиновника биле су изагнате у Бугарску. Бојаџијев је чак хтео присилити више њих да се удаду за Бугаре. Донка, жена српскога жандарма Светозара Стоиљковића, умакла је овоме насилноме двогубоме браку само уласком Савезника у град и опет су је Бугари, из јарости, хтели убити пре одласка. Официри и чиновници покушавали су да сурово злоупотребе жене, које су остале без својих мужева. Жену једнога српскога поручника н.пр. силовао је један бугарски официр, те је, болесна, насилно одведена у Прилеп.

Чиновници се, шта више, нису устезали да употребе телесне казне за људе, који им се нису допадали. Тако су првака Петра Бојаџића, старца од 64 године, силно тукла два комитска изасланика: Никола Димев Смоланеџов и Таке Јанакиоски.

Осумњичени Срби одвођени на присилни рад, јануар 1917.

Бугари су вршили исто тако насилну пропаганду у корист шизматичке бугарске цркве. Грчки архимандрит у Битољу уверавао ме је да је око 60 патријаршиских села било приморано да приђу шизматичкој цркви.
Када су се прошле јесени борбе обрнуле у корист војске принца Кобурга, сви грађани, без разлике друштвенога положаја, који су се случајно десили на градским улицама, били су шчепани и приморани да раде на путевима. У месецу септембру 1916. Бугари су одвели у Бугарску све лекаре без разлике народности. Др. Аштари, Грк и лекар грчке болнице у Битољу, био је тако одведен 7. (20.) септембра с још 4 друга лекара. Узели су их под изговором, да су им потребни лекари у Бугарској и дали су им само 2 часа да уреде своје ствари. Они су прво били упућени у Софију, па је Аштари одведен најзад у Разград. Бугари су у граду оставили само 2 бугарска лекара, који су отишли с војском.

Панорама Битоља, 1917.

Битољ је био некада богат и напредан град. Бугари су, за мање од године дана окупације, начинили од њега град глади. Пошто су узели све што је припадало становништву, они нису готово ништа учинили за исхрану становништва. Софијска влада слала је кат-кад помоћи у брашну, соли итд., али у толико недовољној количини, да је помоћ била потпуно безуспешна и то у толико више, што су, као што сам горе рекао, нечасни чиновници узимали за себе већи део робе. Животне намирнице, много јевтиније пре рата, достигле су фантастичне цене. Хлеб је коштао 4 до 5дин. сомун и опет је био врло рђав.

Месо је било између 4 и 6 дин. ока, млеко 1 до 1,50 дин. литар. Јаје се плаћало 1,50 дин. Када је било шећера, што се ретко дешавало, продавала се ока (1,280 кгр.) по 18 дин. Петролеј се није могао наћи. Што је сирото становништво претрпело у овоме режиму, невероватно је. Сиромаси су умирали од изнемоглости. Првак градски Сотир Секуловић, који је пре бугарске окупације био познати бугарофил, уверавао ме је, да би Савезници нашли стотине људских лешева, помрлих од глади, да су задоцнили с доласком само за 15 дана.

Најзад, у часу одласка, бугарски су војници похарали готово сва слагалишта. Што се није могло однети, уништено је.

Тако су Битољци, за време готово једне целе године, патили од глади и трпели режим терора комита Бојаџијева, Владова и злогласнога управнога комитета. Ови се међутим нису усуђивали убијати грађане. Ово се лако објашњава фактом, што се Бугари, који су увек тврдили да су Маћедонци из битољске области чисти Бугари, нису хтели формално демантовати, стрељајући у маси „своје рођене поданике.“ Поуздана извешћа, која имам, и моја лична уверења на лицу места показују ипак, да су ухваћени на другим местима, нпр. у Дебру, где су поубијали 1400 српских заробљеника, и у Градешници, где сам утврдио да постоје гробови 21 покланога српскога војника.

У Битољу су стрељали само једнога јединога човека: Ванка Григоровића. Овај Ванко, српски патриота, слао је извештаје савезницима. То се чуло, његова жена то не крије. С њихове тачке гледишта, Бугарима је било лако да га се опросте. Али начин, којим су се они послужили да њега нестане, типичан је пример њиховога варварства. Ради присуствовања погубљењу Ванковом скупили су у дворишту начелства све затворенике с лисицама на рукама. Најзад су довели жену и обе ћерчице осуђенога. Мала Хрисула пала је пред ноге начелника Бојаџијева и преклињала га, да им уштеди овај призор. Али је овај удари грубо својим корбачем и нареди војницима да држе мајку и децу тако, да су били присиљени видети вешање свога мужа и оца. За то време, бугарски и немачки официри, који су дошли у великоме броју, као на неку позоришну представу, смејали су се сузама и подсмевали се свирепо мученику и његовој породици. Смрт, чак и најгорега непријатеља, поштовали су увек просвећени народи, па и дивљачка племена. То су заборавили Бугари и Немци, који су прусуствовали погубљењу овога српскога патриоте.

Погреб девојчице, жртве бомбардовања Битоља, јануар 1917.

Пошто су савезничке трупе заузеле Битољ, могло се веровати да ће његово становништво моћи слободно дисати и трудити се да поправи, у могућној мери, штете, које су окупацијом причинили непријатељски војници.

Зар није Битољ, отворени град, заштићен Хашком Конвенцијом од противничкога бомбардовања?

Али не, јадни становници несрећнога града имали су само да уђу у нову фазу својих мука. Од б. (19.) новембра Бугаро-Немци нису престајали бомбардовати Битољ и убијати у њему старце, жене и децу. Ишао сам тамо у неколико махова и, да бих дао скицу овога бомбардовања, написао сам извештај, који сам из овога града послао “Газет де Лозан“ под 13. декембром 1916. (п.н.)

„Ја сам у Битољу, који су савезничке војске узеле Бугаро-Немцима 6. (19.) новембра. То је отворен град, никако неутврђен, а војнички положаји налазе се изван његових граница. Међутим, од како су га изгубили, непријатељи Споразума нису престали бомбардовати га топовима и аеропланима. Истина, они су циљали нарочито на предграђа и на улазак у град, где су могли претпоставити да се налазе логори трупа или положаји артилерије. Од неколико дана променили су тактику и шаљу шрапнеле на сам град, а од јуче бомбардују његов центар великим гранатама из 210. Међутим има један члан Хашке Конвенције од 1907., коју су потписале Централне Царевине, а која формално забрањује бомбардовање отворених градова. Ну ова Хашка Конвенција је крпа од хартије, коју су они поцепали, као и све друге сличне.

Бомбардовање Битоља у Првом светском рату

Јутрос сам се у своме приватноме стану, у средини Битоља и далеко од свакога војничкога завода, пробудио на страховит тресак. Велики непријатељски пројектил оборио је једну кућу сасвим близу моје. За овим првим пројектилом дошла је дванаестина других, који су падали свугде око моје куће, производећи над нашим зидовима и над нашим кровом прави град од камења и распрслога метала. Најзад пројектили падају све даље и, напослетку, после бомбардовања од једнога часа наста релативан мир, прекидан с времена на време сувим распрскавањима, као „пуцњима бича“, шрапнела, који експлодују по улицама и јавним местима.

Жртве тровања гасом у бомбардовањау Битоља

Становници се беху сакрили под земљу у своје подруме или, боље рећи, у оно што они називају подрумима, тј. у просте сутерене, не засведене, већ само покривене неким таваном од дрвета. Велики пројектил из 210, као што су они које употребљавају Бугаро-Немци за пуцање на Битољ, улази у ове подруме као у комад сира, пошто је пробио целу лаку грађевину, коју на истоку зову кућом од камена. Али ови подруми дају бар нешто налик на безбедност овоме излуђеноме становништву од стараца, жена идеце, и то је већ много. Велики број Битољаца тражи заклон по црквама, за које мисле да су обезбеђене противу непријатељских пројектила, и дању и ноћу храмови су пуни људи, који замишљају да могу измаћи смрт, чинећи се тако што је могуће мањим.

Користим се првим затишјем да изиђем да утврдим штете. Само војници, навикнути на велике гранате, иду мирно улицама. С времена на време сретнем носила, која носе два човека, а на којима лежи тело жене или детета, обливено крвљу и праћено тужним родитељима. То у грчку болницу носе жртве бугаро-немачке непокорности ратним конвенцијама и законима. Ево једне лепе грађевине, пробијене озго до доле од једнога пројектила и чији су сви прозори полупани. Улазим унутра и у подруму налазим велику локву крви. Једна мајка беше побегла ту са своје троје деце. Она је имала одојче на крилима, а два већа детенцета бејаху јој се из страха сакрила под скуте. Она их умириваше, говорећи им да су добро склоњени у подруму, када један велики пројектил из 210 дође, да угаси ова четири невина живота.

Бомбардоваwе Битоља током Првог светског рата

Бомбардоваwе Битоља током Првог светског рата

Ево ме пред француском болницом; из ње се журно селе. Распрскавања пројектила узнемиравају хирурге, којима су пуне руке посла у хируршкој дворници. Они ће се настанити у подрумима грчке болнице, који су засведени.

Улазак у ову болницу закрчен је светом и неки очајно плачу. То су родитељи рањених, које су донели амо. Један танковијасти младић, гимназист, пита плашљиво једнога францускога болничара, у пролазу:

„Јесу ли оне две младе девојке опасно рањене?“

Врло збуњен, честити болничар одговара:

„Бојим се да оне неће преживети“, али га глас издаде, да су већ умрле.

„То су ми сестре“, рече гимназист и удаљи се јецајући.

Бомбардовање почиње. Неки, који су се случајно затекли по улицама, пожурише се да се дохвате својих „подрума“. Хоћу да наставим своја „осматрања гађања“ с мога прозора, с којега се види велики део града. Изгледа, да наша кућа поново привлачи пројектиле. Свугде у наоколо пројектили падају по кућама. Једна граната паде на 10 метара, користих се и сликах њено распрскавање.

Подне је; треба ићи на ручак у менажу српских официра. Идем пустом улицом, у којој срећем само једнога дечка, који усред експлозија пролазницима којих нема нуди српске новине. „Правда“, „Велика Србија“ виче мали и пркоси пројектилима, да би однео неколико марјаша својој мајци, оболелој од тешке оскудице.

Нова фаза бомбардовања довршава се. Један попа, у пратњи једнога човека који носи бео мртвачки сандук, жури се да сахрани стару жену, убијену поред наше куће. И он, да би могао зарадити за живот, излаже се смрти, јер од једнога шрапнела, који се распрште над њим, једно зрно проби празан сандук, намењен покојници.

Тако по цео дан и по целу ноћ непријатељи Срба продужују своје дело разоравања једнога отворенога града, некада врло богатога, данас порушенога бугарском окупацијом и бомбардовањем.

Резултат данашњега дана: један италијански војник убијен, један српски војник рањен, једно дваестину жена и деце убијено. Ма колико да је човек неутралан, не може се уздржати да не увиди ову одвратност. Рат се не води да се истребе невини, већ да се боре војске. Требало би да неутралне земље најзад изиђу из своје уздржљивости, па да протествују противу овога мрцварења, јер ће осуда Историје бити строга не само за онога, који их чини, већ и за онога, који је допустио да се чине, не говорећи ни речи.“

Помоћу званичних аката могао сам утврдити овај резултат бомбардовања града Битоља:

Од 21. новембра до 31. декембра (п. с.) погинуло је и рањено од бомбардовања (само грађана): убијених 79, рањених 119. Има убијених 31 и рањених 31, којима се пол није утврдио. Међу погинулима, којима је пол одређен, има: 21 човек, 11 жена, 16 деце; међу рањенима: 27 људи, 31 жена, 30 деце.

Од 1. јануара до 27. јануара 1917. (п. с), убијено је и рањено бомбардовањем грађана:
17 убијених, од којих 4 човека, 9 жена и 4 детета;
28 рањених, од којих 7 људи, 11 жена, 10 деце.

Од 1. фебруара до 28. фебруара (п. с.):
17 убијених, од којих 3 човека, 7 жена, 7 деце;
46 рањених, од којих 4 човека, 16 жена, 26 деце.

Од 1. марта до 18. марта (п. с.):
286 убијених, од којих је, како сам могао одредити, 53 човека, 65 жена, 88 деце, 80 неодређенога пола;
172 рањених, од којих је 37 људи, 30 жена, 44 детета, 61 неодређенога пола.

Према овоме је целокупни број жртава 764, од којих је 399 мртвих и 365 рањених; ово су званично утврђени бројеви мртвих и рањених жртава, грађана од бомбардовања Битоља од стране Бугаро-Немаца. Међу мртвима има 81 човек, 92 жене, 115 деце, неодређенога пола 111, међу рањенима има 75 људи, 88 жена, 110 деце, неодређенога пола 82.

Бројеви, које сам навео, не представљају све губитке у људским животима, које је причинило бомбардовање престонице јужне Маћедоније. Убеђен сам, чак сам уверен, да власти не знају за многе жртве, па, следствено, их нису могле ни завести званично у регистар. Замислите град, који још и данас има око 25.000 становника, нарочито стараца, жена и деце, и који се даноноћно бомбардује пројектилима тешкога калибра. Више од 2.000 његових кућа је начето или разрушено. Успркос свој храбрости, коју показују начелник, председник општине, полициски комесари и жандарми, ипак им је немогућно стићи свугде и утврдити непобитним доказима све штете, које јепричинио непријатељ. Број пројектила само тешкога калибра, пуштених на Битољ и званично пописаних, износи 5285!

Изгледа, да је непријатељима Споразума једини циљ да разоре овај град, који су им отеле храбре савезничке трупе. Они ће се изговарати, да је бомбардовање било управљено противу војника, који пролазе кроз Битољ. Извесно је да су трупе пролазиле кроз Битољ, који лежи у дну равнице, а нема пута, који би ишао око њега. Али је то исто с великим бројем отворених места, које, међутим, штити Хашка Конвенција. Што су законодавци у Хагу прогласили за незаконито бомбардовање чак и отворених градова, који се налазе на путу војсака, то је зато што су знали да онај, који хоће да спречи пролаз кроз такав један град, има само да затвори пројектилима градске уласке и изласке, а да никако није потребно да дира његово средиште. Бугаро-Немци могли су се утолико лакше држати ове тактике, што су знали, по једанаесто месечној окупацији, појединости свакога кутка Битоља и његове околине.

Бугаро-немачки пројектили падали су по свима градским квартовима. Нису биле поштеђене ни уличице, удаљене од неких улица, које су могле служити за пролаз трупама и коморама с храном. Ово иде у прилог доказу, да су непријатељи Споразума тражили друго нешто, а не да препрече пролаз војсци својих непријатеља. Они би могли приметити, да су претпостављали да Савезници имају артиљериске положаје у граду. Одговор је лак. Ако је заиста тачно, да су у даноме тренутку трупе за одбрану имале неколико топова на ивици Битоља, то је било с тога, што су биле приморане заштитити град од непрекиднога бугаро-немачкога бомбардовања, које се почело изводити одмах по његовом заузећу и ако ни један једини топ није био намештен у граду. Шта више, Србима непријатељска Врховна Команда неће се моћи изговарати, да је по целоме граду тражила положај топова. Њени аероплани летели су доста често над Битољем, да би сазнали, у свима појединостима, шта се у њему догађа. Нису мање и њене уходе биле активне, тако да је она потпуно познавала бомбардовани град.

Бугаро-Немци знају поуздано такође, и то одавно, да Битољ није видео никакав топ и да су неколико топова за одбрану били намештени по крајевима његових предграђа. Зашто се нису задовољили да својим тешким гранатама залију ова места? И зашто су, баш од тога тренутка, појачали, на страховит начин, бомбардовање градскога средишта?

Најпосле, после и тешка потврда обара потпуно систему одбране Централних Царевина и њихових вазала. Ноћу између 16. и 17. марта бугаро-немачка артиљерија почела је бацати посред града пројектиле са загушљивим гасовима. Ове ноћи убијено је 19 лица распрскавањем пројектила и 62 гасом. Међу овима последњим било је 25 жена и 32 детета: 61 лице је отровано и већина од њих умрла је сутрадан. Од овога датума пројектили са загушљивим гасовима падају посведневно на све делове несрећнога града. Непријатељи их пуштају нарочито ноћу, тако да се јадни становници изненађују за време спавања и да им је немогућно спасти се.

Жртве бомбардовања гасом у Битољу

Дејство гасова је страховито. Отровани људи показују ове знаке: бол у гуши, тешко дисање, отежалост стомака. Лице им је помодрило. Они, који су се спасли, уверавају ме, да гасови миришу помало на горки бадем, због чега се претпоставља да је то пруска киселина (цијанска). Међутим, ако би то одиста била ова киселина, смрт би морала наступити готово тренутно; у ствари она наступа тек после 30 до 45 минута. Гасови су врло тешки и граде лако прашљив облак. Немајући потребних справа, нисам могао извршити анализу; ипак мислим да ће то бити угљен моноксид или неки сличан гас. Пројектили се распрскавају без великога праска; кроз средину им пролази цев, омотана металним плочицама које зраче. У овој је цеви материја, која прелази у гас, вероватно топлотом.

Оне ноћи, када су Бугаро-Немци први пут употребили пројектиле с гасом, бацили су их у турски кварт, у средиште, у јеврејски кварт и око зграде српске митрополије. У овој последњој било је у подрумима много избеглица; 37 их је било убијено гасовима. Од тада на ову зграду падају готово сваке ноћи слични пројектили; али су обавештени људи и не крију се у подруме. Чим пројектил падне у близини, они се пењу на горње спратове, где су заклоњени од ових врло тешких гасова. Зграда митрополије удаљена је од улица, које могу служити као пролазни путеви. Немогућно је, дакле, да је непријатељ овим бомбардовањем хтео спречити ноћно снабдевање. Овим бугарским бомбардовањем морало се циљати на стан поглавара српске цркве!

Битољ након бомбардовања запаљивим пројектилима, Фото: Mary L. Matthews, америчка мисионарка која је боравила у Битољу и касније објавила дневник сећања на бомбардовање Битоља у Првом св. рату са много драгоцених фотографија из тог времена

Шта више, непријатељска се артиљерија служила и запаљивим пројектилима. Само на дан 8. (21.) марта било је тако запаљено 12 кућа. Такве направе нису се никада употребљавале противу трупа, па чак ни противу артиљерије, већ само за рушење зграда. Њихова употреба показује сасвим јасно циљ оних, који су их бацали на Битољ: они хоће да поруше град.

Па зашто Централне Силе и њихови пријатељи употребљавају загушљиве гасове за бомбардовање отворенога града?

Мисле ли они, да ће на тај начин моћи убијати савезничке војнике, који само пролазе кроз град и, у томе пролазу, сви носе маске?

До данас у Битољу није умро ни један војник од удисања гасова из немачко-бугарских пројектила.
Напротив, грађанске жртве су врло многобројне. И тачно је, да је непријатељ хтео тући грађане несрећнога града овим начином варварскога разоравања. Зна непријатељ врло добро, где су противнички топови и да се старци, жене и заплашена деца крију по подрумима. Поузданије је да ће их наћи пре с подмуклим гасовима него с обичним пројектилима. Ово је први пут да зараћени, одричући се свакога хуманога осећаја, употребљавају таква средства за истребљење небораца.

Ово истребљење становништва прави је циљ бугаро-немачкога бомбардовања. Видећи, да је Битољ за њих потпуно изгубљен, Бугари се свете над несрећним становницима. Поступање, које су завели у граду за време своје пролазне окупације, већ је показало, како су мало искрени били њихови „братски осећаји“ према Битољцима. Њихово дивље бомбардовање разориће и последње илузије, којима су се извесни још заносили, оставши, успркос свему, потајно бугарофили.

Април 1917.

Рудолф Арчибалд Рајс, Страдање града Битоља

Сродни чланци

Јуче смо прославили Видовдан – Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс – Чујте Срби (чувајте се себе)
Арчибалд Рајс: Страдање града Битоља
Страдање Шапца у Првом и Другом светском рату
Странци међу Србима

Ридова „Земља смрти“ – Лето у Србији 1915.

Каљаве, разрушене улице, облаци дима и прашине, мирис барута, паљевине и људских тела која труле набацана једна преко других, биле су слике Србије из Великог рата. Храброст ове мале земље која је стајала раме уз раме са светским силама, интригирала је многе. Међу њима се нашао и амерички новинар и писац Џон Рид, који је посетио ову „земљу смрти“, како ју је сам назвао, а из ње отишао богатији за побратима, обреновачког поштара.

Пут Џона Рида кретао се маршрутом Ниш-Крагујевац-Београд-Раковица-Ада Циганлија-Обреновац-Шабац-Прњавор-Лозница-Гучево-Крупањ-Завлака-Ваљево-Ниш. Из овог путовања по измученој земљи Рид је оставио уникатне дескрипције предела, војника, обичних људи и грађевина које и данас представљају јединствени опис живота, смрти, сиромаштва, али и храбрости, достојанства, вере и гостопримства српских грађана и војске.

Ниш, град који је косио тифус

Ужаси рата, опаке болести и смрт нису заобишли ни Ниш, уједно прву „станицу“ где се Рид у свом ратном путешествију зауставио. Пролазећи кроз град кога је попут неког малигног тумора захватио тифус, Рид без трунке улепшавања описује куће на којима су готово без изузетка висиле дуге, црне и злокобне заставе. Болницу са чијег прозора вире бледа и измучена лица заробљеника наслоњена на прљаву ћебад, а испред које још десетине њих леже на просушеном блату.

По каљавим и изровареним улицама Ниша, аустријски заробљеници у униформама лутају слободно. Неки су терали кола, други копали ровове, а стотине њих су доконо шетали горе-доле. Прешавши блатњаву Нишаву у подножју зида чувене Нишке тврђаве, Рид уочава на стотине војника који се излежавају, спавају, биште од вашију и тресу од грознице. На даљем путу ка Београду, Џону Риду и његовом сапутнику илустратору Бордману Робинсону, придружује се представник прес бироа Војислав Јовановић Марамбо.

Београд, тихи град разорен бомбама

Као и већи део града, и железничка станица у Београду је била бомбардована и уништена. Рид, Робинсон и Марамбо изашли су на станици у Раковици, и расклиматаним фијакером путовали до центра града. Рид је тада записао: “Трава и коров расли су између калдрме којом нико није пролазио већ пола године, а звук топова је потпуно престао. Свуда су биле видљиве последице артиљерске ватре. Велике рупе пречника од по 5 метара зјапиле су на сред улице“. Помисао да сваког тренутка аустроугарски топови могу да бомбардују град као што су то учинили десетинама пута, била је стална претња у ваздуху.

Војна академија, Министарство војске, краљев двор, Београдски универзитет али и обичне куће, шупе, ресторани и хотели били су неретко без кровова и врата, а прозорска окна на свакој грађевини бесциљно су се клатила без иједног стакла. После обиласка ровова који су штитили Београд и вожње теретним бродом „Небојша“ који је на боковима сав био избушен пушкарницама, дошли су до импровизованих стрељачких гнезда где су војници лежали потрбушке на блатњавом насипу, необријани, неопрани и смршали од оскудне и лоше хране. Вијугавим и избразданим путем кренули су даље, у дубоку унутрашњост Србије, бацивши последњи поглед на бели град који се и даље није предао.

Мачва и Подриње, пустош која изазива тугу

Пут је даље водио Рида и његовог сапутника у крајеве где осим војника, мушкараца није било. И овде је харала опака болест тифус. На непуном километру Рид је успео да изброји чак сто белих крстова на оградама кућа, а сваки је значио да је тифус однео бар један живот из тог дома. „Изгледало је да ова бујна и плодна земља не садржи ништа осим смрти, и помена на смрт“, забележио је Рид. Предели којима су пролазили, највише су страдали у крвавим борбама 1914. године.

Воз којим су путовали био је пун јадних избеглица, углавном жена и деце који су под окртним нападима Аустроугарске били принуђени да напусте своје домове. Цео крај је био спаљен, опљачкан, а становништво побијено. Било је готово немогуће угледати неког вола, а километрима ни човека. „Понекад би се наш воз зауставио да се избеглице искрцају. Стајали су ту поред пруге са целом својом имовином у врећи пребаченој преко рамена, и ћутке посматрали рушевине својих домовина“, записао је Рид.

Гучево, долина смрти

Своју најснажнију осуду рата Рид је изнео описујући Гучево и огромне губитке које је српска војска тамо поднела. Аустријанци су за време другог напада заузели сам врх Гучева, и ту се укопали. Под њиховом ураганском ватром Срби су се верали стопу по стопу, све док и њихови ровови нису били на узаном гребену. А онда је на фронту од 16 километара, на самом врху планине вођена једна од најстрашнијих борби у Великом рату – Битка на Дрини. Након 54 дана крваве и тешке борбе Срби су се повукли, и то само зато што је трећа аустријска инвазија пробила њихове линије код Крупња.

Свуда по шуми су биле напуштене колибе покривене лишћем и грањем, и земунице у којима је српска војска живела два месеца у снегу. Нижи делови дрвећа су били покривени лишћем, а врхови су били као мртви. Пуних девет километара дужином врха Гучева мртви су били наслагани, њих 10.000.

Џон Рид је из “земље смрти” је понео слике ужаса али и осећање дивљења према јуначним и пожртвованим Србима.

Ко је био Џон Рид? 

Џон Рид (1887-1920) био је амерички новинар, песник и социјалистички активиста. Остао је упамћен као писац антологијских књига „Десет дана који су потресли свет“ , „Устанички Мексико“ и „Рат у источној Европи“, у којој је и део о рату у Србији. Као ратни дописник с почетка 20. века био је на свим фронтовима репортерски описујући ратне ужасе и страдања. Обишао је Мексико, Русију, Грчку, Србију, Бугарску, Француску, Италију, Пољску како би упознао америчко јавно мњење са правом и ужасном истином.

Амерички новинар и српски поштар побратими

Са нескривеним одушевљењем Рид пише о гостопримству људи који гину и умиру гладујући. Није могао да одбије братимљење са поштаром из Обреновца. „Побратиме, сад ћемо се побратимити. То је стари српски обичај. Извршили смо чин братимљења и све од данашњег дана, ми смо побратими са Гајом Матићем“, записао је Рид. Колико је познато то је једини чин братимљења Џона Рида, а био је светски путник.

Извор: Дијаспора

Марија Прита – српска лекарка која је са војском прошла албанску голготу

Марија Вучетић Прита је била прва српска лекарка из некадашње Угарске, друга у Српству, учесник албанске голготе и носилац бројних одликовања.
Марија Вучетић Прита

Марија Вучетић Прита у Војној болници Ниш 1915.; фото: Википедија

Марија Вучетић Прита (1866-1954) рођена је у јужнобанатском селу Селеушу, у богатој и угледној породици, од оца Ђорђа, власникa великог имања и угледне трговачке радње у Панчеву и мајке Милеве домаћице. Још као девојчица маштала је да постане лекар, што је у то време за жене и средину у којој је живела и одрастала било незамисливо. Међутим, свој сан је остварила. Док су њене вршњакиње маштале о доброј удаји, Марија се школова и непрестано напредовала.

Marija-Prita

Марија Вучетић Прита; фото: Википедија

Као одлична ученица, завршила је основну школу, 1880. године, а потом и Вишу школу за девојке у Панчеву, прву такву установу Срба у Угарској, што јој није било довољно да упише студије медицине, јер није имала положену матуру, а без тога није могла да настави даље школовање. То је приморало Марију да оде у Цирих и у њему матурира и упише Медицински факултет Циришког универзитета. Током својих студија показала је велику посвећеност изучавању медицинске науке. Забележено је да је била веома вредна, да је све испите полагала у року и да се посебно истицала својим знањем.

Како јој је пре поласка у Цирих умро отац, велику подршку имала је у Мајци, од које се опростила и у воловским колима из села кренула у свет и у њему успела. О том њеном успеху овако је писао панчевачки лист „Весник“ 28. јула 1893. године:

 „Као што чујемо, ових дана промовисана је на Циришком свеучилишту госпођица Марија Прита за доктора целокупне медицине. Ово је прва Српкиња из Угарске која је постала докторком.         ”

Одлично је говорила немачки, француски и цинцарски језик, јер јој је отац био цинцарског порекла.

По завршетку студија отпутовала је у Београд, где је радила у приватној ординацији. Удала се 1893. године за доктора и песника Николу Вучетића из Шапца, општинског лекара са којим је једно време обављала лекарску праксу у Шапцу. У том тренутку, на читавом словенском југу радила је само још једна жена лекар др Драгиња Драга Љочић, Маријин велики узор и подршка.

Следило је Маријино усавршавања у Бечу, у којем је родила своје прво дете Јелицу, а пет година касније у Београду добила је и другу кћер Душицу.

Када су почели Балкански ратови, замењивала је мужа док је он био на фронту, на радном месту општинског лекара.

Њена пожртвованост као лекара и патриоте највише је дошла до изражаја на почетку Првог светског рата. Прво је радила у болници у Крагујевцу смештеној у две велике касарне XI и XII пешадијског пука, препуне српских војника и заробљеника оболелих од пегавца.

 „У њој је радила са супругом др Николом Вучетићем. Рад је био веома напоран, болесници су даноноћно пристизали и остављани да леже у војничким униформама, прљави, вашљиви, збијени на голим подовима по собама.”

Потом је 1915. прешла у резервну војну болницу у Нишу, у којој је буктала епидемија тифуса. Борба за сваког болесника у овој болници била је Маријин приоритет у животу и раду.

Све страхоте Првог светског рата, са ратном болницом, и свакодневну борбу за живот рањених преживела је Марија заједно са колегама из читаве Европе, држећи се пожртвовано и најмање мислећи на свој живот. На тај пут страхота и умирања, кренула је након снажног продора напријатеља са севера и истока Србије који је условио 21. октобра 1915. повлачење Моравске сталне војне болнице;… „једине српске санитетске формације која је остала формација и током Катастрофе, повлачећи се од Ниша па до Скадра, па кроз глибове дивљег албанског приморја, до Вида, Острва Смрти, на коме је одмах дејствовала“.

Као угледни лекар могла је бродом да оде на Крф, али је то одбила и са народом се повлачила преко Албаније. У повлачење је кренула са целокупним особљем болнице са јединицом од 500 регрута моравске болничке чете, „…са више хране за људе и стоку него ли болничких ствари…“. За време повлачења преко Албаније, на Крфу и Солунском фронту, Марија је била пожртвована као лекар Нишке болнице.

Пред крај Првог светског рата преселила се са породицом најпре у Италију, а 1918. године у Лозану, где брине о тамо смештеној српској деци.

Године 1918. одлази у Тулон, у Француску, у коме ради као лекарка тулонског инвалидског одреда. Ту је доживела породичну трагедију, смрт млађе кћери Душице.

Годину дана након смрти ћерке вратила се у Београд, у коме је до 1922. године радила у Првој армијскаој болници, све док се није определила за рад у приватној ординацији, у којој је лечила болеснике све до 1949. године.

Умрла је у Београду 1954. године, где је и сахрањена на Новом гробљу. Вест о Маријиној смрти, најстаријој жени српском лекару, те 1954. године објавиле су све дневне новине у Србији.

Извор: Википедија

Прича о мајци која је годинама чекала сина да се врати с Кајмакчалана

Војници су се враћали. Долазили су раскаљаним друмовима, који су их некада одвели у туђину. Промицала је група за групом. Људи су се здравили, распитивали једне за друге, радовали се. И стара Сока Лолић изишла је да сачека ратнике. Са њима ће доћи и њен првенац, њен Живадин и братић Јанко.

Мајка Сока; фото: Ј. Губелић

— Видесте ли где мог Живадина? — питала је старица војнике у пролазу.

Они су се правили да не чују њене речи и, поздрављајући је узгред, прошли мимо њене тарабе.

— Отишао је са Јанком, они ће се заједно вратити? — опет ће стара Сока.

Тога дана Живадин и Јанко нису стигли. Нису се вратили ни сутра, ни прекосутра, никада више. А старица је сваког јутра извиривала иза тараба, излазила на друм и кошчату старачку руку стављала изнад чела, погледајући неће ли се отуда из даљине појавити и њена деца. Остале мајке су се радовале, само је она чекала и чекала.

— Да одемо, најо, до Паје, можда ће он нешто знати да нам каже?

И две жене, мајка и снаја, придржавајући једна другу, бојажљиво су ушле у суседову кућу која је сијала од радости. Кад су ушле унутра, све је намах заћутало. Паја је пришао старици, пољубио је у руку и прошапутао:

— Помаже Бог, најо.

— Добро нам дошао, сине…

И настао је мучан тајац.

— А мој Живадин?

— Остао је тамо, на Кајмакчалану…

Паја је одвезао знојаву војничку мараму и отворио завежљај. Засијале су две златне Карађорђеве звезде са мачевима, еполетушке погинулог потпоручника, руски Крст Светог Ђорђа, златна Обилићева медаља за храброст и Освећено Косово.

— Ево, најо, ово је остало иза Живадина.

Дани су пролазили, људи престали да помињу рат. Само стара Сока Лолић није могла да заборави свог сина. Минуле су дуге године, али је она свакога јутра провиривала кроз тарабе, дизала своју кошчату руку изнад чела и гледала низ друм, неће ли се отуда, из даљине појавити њен Живадин…

— Нема га, ни данас га нема…

А када се старици једне ноћи јавио анђео и казао јој да је њен Живадин међу добрим душама, она се некако смирила. Па је онда у цркви дала подушје за спас душе свога првенца и на гробљу уредила гроб у који никад није сахрањено њено дете. На белом чаршаву златом је извезла речи које су јој други написали:

„Живадин Лолић, погинуо на Кајмакчалану 1916 године“. Тај чаршав ставила је у хладну гробницу. Свакога лета, о Видовдану, она купи воштаницу и припали је за покој Живадинове душе, који је на кајмакчаланском врху остао да спава вечни сан.

Милан Шантић, „Витези слободе“, Штампа Државне штампарије Краљевине Југославије | Београд 1938.

Извор: Дан ветерана

Сродни чланци:

Пакао у облацима Кајмакчалана – Прва победа на Солунском фронту
Прича о мајци која је годинама чекала сина да се врати с Кајмакчалана
Заборављена српска војна гробља из Првог светског рата – Кајмакчалан
Стање српских војничких гробља у Македонији

 

Споменик палим српским поштарима у селу Добровени у Македонији

За вријеме Првог свјетског рата у селу Добровени, општина Новаци, у данашњој Македонији, била је смјештена војна пошта Српске војске. Скоро сви чланови ове поште погинули су усљед бомбардовања њемачке авијације 29. новембра 1916. године.
Serbian_military_cemetery_in_Dobroveni

Српско војничко гробље у селу Добровени, Македонија; фото: Wikipedia

Послије завршетка рата, на том мјесту у знак сјећања на погинуле поштаре, њихови преживјели пријатељи подигли су споменик на којем пише: “Овај им споменик подигоше другови“.

Из старих фотографија може се видјети да је овај споменик премјештен са мјеста гдје се првобитно налазио на српско војничко гробље поред сеоског гробља у Добровенима.

Код сеоске цркве светог Димитрија налазе се два одвојена гробља српских војника. На једном од њих налази се и већи споменик палим српским поштарима, који су погинули за вријеме бомбардовања њемачке авијације 1916. године.

Село Добровени се у Првом свјетском рату налазило на самој линији фронта што је имало погубне посљедице за његово становништво. Налази се 18 километара западно од Кајмакчалана. Такође, велики број војника изгубио је живот по околним планинама па се данас на овом подручју могу наћи бројни непознати гробови, од којих се многи налазе разбацани широм околних поља.

Приредила: Сања Бајић

Повезани чланци:

Споменик палим српским поштарима у селу Добровени у Македонији
Заборављена српска војна гробља из Првог светског рата – Кајмакчалан
Стање српских војничких гробља у Македонији

Споменик “Четиристотине“ у част 400 српских регрута побијених од Бугара

Недалеко од македонског града Охрида, покрај пута који води у манастир светог Наума, у близини села Рамне и Биљаниних извора, Момир Коруновић је 1925. године пројектовао и подигао велики четвороугаони обелиск, од белог мермера са Плетвара – Споменик четиристотине. Обелиск је био уочљив још из даљине, падао је у очи својом висином и складним обликом.
Рамне

Споменик подигнут надомак Биљаниних извора поред Охрида, за 400 ђака избеглих из Србије 1915.године, које су на том месту стрељали бугарски окупатори. Споменик је порушен у току Другог светског рата.

Тај тужни споменик наручио је тадашњи охридски епископ Николај (Велимировић), а требало је да подсећа на мученичку смрт четиристо младих регрута које су изболи и поклали Бугари, код села Рамне 1915. године. При врху споменика у овалном удубљењу био је утиснут рељеф двоглавог орла, на коме су биле само две речи „Четиристотине – 1915″, а на десној страни „Изгинулим 1915. у селу Рамне“. Бугари су уништили овај споменик 1941. године.

Обелиск у Рамни је други реализовани Коруновићев пројекат спомен-обележја. Имао је подножје и стабло. Његова монолитна маса сасвим је одговарала схватању функције таквих споменика у том времену. Својим свечаним формама овај меморијал подсећа на капелу или на надгробни споменик; одражава неми патос трагедије невиних. Више је симбол бола него симбол епике.

То није објекат спектакуларног, експресионистичког геста. У њему је Коруновић изразио, ако се тако може рећи, једно уздржано романтичарско осећање. Коруновић је, извесно, тежио да га сједини са тлом и природним амбијентом. Колико је у томе успео, тешко је судити јер споменик одавно не постоји.

Споменик Рамне

“Одбрана“, Специјални прилог 26, 1. новембар 2007, стр. 44

“Пропаст српских регрута 1915“, Радојевић, Владимир Ј.; Миленковић, Доброслав Ј.; Поповић, Петар И. уредник. Београд : Издавачка установа Научно дело, 1967, стр. 51 – 52