Један од првих будистичких храмова у Европи био је у Београду

Калмички будистички храм, познат и као Калмички дом било је здање калмичког народа које је постојало у Београду између 1929. и 1940. године. Сматра се једним од првих будистичких храмова у Европи, после храма у Санкт Петербургу, подигнутог 1909-1915.

Досељавање Калмика у Србију

Превирања у свету у првој половини XX века довела су до расељавања читавих етничких група. Тако се између 1920. и 1944. године у Београду нашао велики број Калмика, њих између 450–500.

Главнина калмичких избеглица (300–400) настанила се у Београдском приградском селу Мали Мокри Луг, формирајући тако највећу камичку колонију у Европи. У почетку су изазивали општу радозналост, а становници Малог Мокрог Луга назвали су их Кинезима.

Изградња храма

Са калмичким избеглицама у Србију је стигло и неколико њихових свештеника. Најстарији по годинама и свештеничком чину био је бакша Гави Џимба (Манчуда) Боринов. Пошто будизам тада није био званично признат у Краљевини СХС, калмичка колонија се обратила за помоћ Српској православној цркви.

Постоји саосећајно писмо Патријарха Министарству, где позива Министарство да помогне Калмицима. То је омогућило Калмицима да добију државно признање и дозволу за изградњу будистичког храма.

Свој први храм у Београду Калмици су успоставили у септембру 1923. године у две изнајмљене собе у улици Војислава Илића бр. 47 (та кућа и данас постоји). У тим просторијама храм се налазио до краја 1925. године када је премештен у Метохијску улицу бр. 51. Априла 1928. године формирају Калмичку колонију.

За председника је изабран бивши пуковник руске војске Абуша Алексејев, који ће заједно са будистичким старешином бакшом Манчуда Бориновим покренути акцију за изградњу будистичког храма у Београду.

Многи Калмици су радили у циглани индустријалца Милоша Јаћимовића који је постао велики добротвор њихове заједнице. На земљишту од око 530 квадратних метара у месту Учитељско насеље, које им је Јаћимовић дао, Калмици су 1929. изградили будистички храм.

Јаћимовић им је обезбедио и грађевински материјал – даске, цемент, циглу и цреп за изградњу. Ова издашна помоћ привукла је пажњу и других имућних представника српског друштва, међу којима су били и чланови краљевске куће. Новчану помоћ упутио је и и краљ Александар I.

Свечано освећење храма, првог и јединог такве врсте у Европи, обављено је 12. децембра 1929. године. Церемонију освећења обавили су бакша Намђал Нимбушев, духовни вођа Калмика у изгнанству, који је за ту свечану прилику допутовао из Париза и бакша београдски Умаљдинов, уз асистенцију двојице свештеника.

Међу гостима су били и припадници калмичке дијаспоре из Чехословачке и Француске, као и представници руских организација у Београду, укључујући атамане донских и терских козака. Београд може да буде поносан… писао је 1939. године у Београдским општинским новинама др Стеван Поповић, добар познавалац Калмика.

Убрзо по изградњи, храм је постао обележје Београда и једна од његових знаменитости. У Водичу кроз Београд објављеном 1930. године налази се  одредница о храму, а годину дана касније улица у којој се храм налазио добија ново име: Будистичка улица (данас Будванска). Зграда храма је могла да прими до 150 људи, а у њој су држани и часови калмичког језика и будистичке веронауке.

Када је дом почео да функционише, формиран је и Будистички духовни савет који је био спона међу свим месним Калмицима. Приликом прослава већих будистичких празника долазили су и Калмици из других делова Србије.

Убрзо су успостављене везе за енглеским друштвом „Maha Bodhi“, Хималајским институтом Никола Рерих и другим сличним организацијама и удружењима. Никола Рерих је 1930. године поклонио манастиру стару тибетанску танку.

Калмичка принцеза Нирџидма Торгутска је посетила београдски храм 20. септембра 1933. Храму су и даље недостајали многи обредни предмети које није било могуће набавити у Европи, па је преко посланика Јапана у Букурешту из Токија стигао велики бронзани кип Буде, чије је освећење извршено 25. марта 1934. године.

Уз статуу Буде стигла је и додатна верска опрема (бубњеви, гонгови, итд.). Пола године по освећењу Будине статуе, београдски будисти су одржали помен краљу Александру, убијеном у атентату приликом званичне посете Француској.

Храм је служио Калмицима за венчање, погребне услуге и друге друштвене потребе, што је јасно разликовало овај храм од стварних тибетанских. Основана је недељна будистичка верска школа и настава калмичког језика.

У то време, вера је била обавезан школски предмет, а калмички школарци су слати у храм на часове будизма, одакле су се враћали у школу са оценама које им је дао лама

Уз објекат се налазила прелепа башта ружа и када би дувао ветар, звонили би звончићи постављени у башти. Калмици су често служили комшије чајем, а за време верских празника даривали су децу из суседства.

Градска власт је постала финансијска подршка храму, па је 1935. године реконструисан и проширен за још 38 m². Главни зид био је украшен са два осликана јелена. У септембру 1935. у посету је дошао нови атаман Донских козака, Михаил Николајевич Грабе, који је некада командовао и Калмицима.  Прослава десетогодишњице изградње храма одржана је 23. новембра 1939.

Током рата односи међу комшијама су се погоршали. С једне стране, Калмици су стали на страну немачких окупационих снага, а са друге, градска власт, која је била део марионетског режима у Србији коју су поставили Немци, одузела им је 1942. финансијску подршку јер нису били „српске националности“.

Рушење храма

У борбама за ослобођење Београд октобра 1944. које су се водиле у непосредној близини, делимично је порушен горњи део калмичког храма. Београдска колонија Калмика је престала да постоји 1944. године када су њени чланови избегли у Немачку, а касније у САД.

Након рата, нове власти су сматрале да је београдски будистички храм изгубио разлог за постојање јер је остао без верника и без реликвија, па су 1950. срушили куполу храма а приземље претворили у дом културе.

Касније су у тој згради Социјалистички савез радног народа Југославије,  Антифашистички фронт жена Југославије и друге синдикалне организације одржавале конференције.

Зграда је коришћена и за јавна дешавања, попут венчања и игранки. али се и касних педесетих ово подручје и даље колоквијално звало „кинеска четврт“. На крају је зграду преузела радна организација Будућност која је храм порушила, а на његовим темељима подигла двоспратну зграду у коју је уселила свој сервис Хлађење.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори  и литература:

Араш Борманшинов, Први будистички храм у Европи; Елиста, Шамбала, 5-6/, 1997.

Стеван Поповић, Београдски Калмици, Београдске општинске новине, бр.12,1939.

Олга Латинчић, Будистички храм у Београду, Архивски преглед, Београд, 1-2/1982

Змаго Шмитек: Калмичка заједница у Београду, Културе Истока, 25/1990

Тома Миленковић, Калмици у Србији (1920 -1944); Београд, 1998.

Џон Д. Принс, Белешка о калмицима у Београду, амерички антрополог (1928)

Josip Suchy, Na obisku pri budistih, Jutro, br.171, 1932.

Helmut Klar, Kalmucks and the Wheel, London, The Middle Way, 29, 3, 1954.

Helmut Klar, Die Kalmücken und ihr Tempel in Belgrad und München, Bodhi Baum, 5, 1/1980.

Долазак Калмика у Србију

Kalmyk Buddhist Temple in Belgrade (1929 – 1944)

Википедија

Сродне објаве: 

Калмици у Србији између два рата
Рука светог Јована Крститеља и Малтешки Ред – Позадина догађаја у Црној Гори
Иван Буњин – први руски нобеловац је преко Србије пребегао у Француску
Странци међу Србима

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома